Vladavina prava

Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i počivanjem vlasti Ustavu i zakonu.[1]

Definicije

Vladavina prava je “metapravna ideja o valjanom pravnom poretku koji podrobnim i postojanim pravnim ograničenjima državne vlasti, odgovarajućim svojstvima zakona i pouzdanim institucionalnim jemstvima najvećma obezbeđuje ljudsku sigurnost i slobodu.” (K. Čavoški)

Bundesarchiv B 145 Bild-F000899-0007, München, Haus der Kunst

Konstanta ideje vladavine prava, koja u sebi sublimira i njen višestoletni razvitak ali i njeno savremeno značenje, svodi se na zahtev za prâvom ograničenom i odgovornom političkom vlašću čije delovanje za svrhu i cilj ima ostvarivanje i zaštitu najšireg korpusa ljudskih prava i sloboda. Nakon konačne teorijske simbioze klasičnog liberalizma i teorije predstavničke demokratije u XIX veku, koja je zamenila napetost između dvaju doktrina (Liberalizam je doktrina o tome šta treba da bude zakon, demokratija, pak, doktrina o načinu na koji se određuje šta će biti zakon), savremeni pojam vladavine prava se može izjednačiti sa konstitucionalnom demokratijom, shvaćenom “kao načelo i teorija vladavine prava (koja) predstavlja ograničeno (predstavničkim sistemom uspostavljeno) odgovorno i podeljeno vršenje političke vlasti od strane (ravnotežom) uzajamno kontrolisanih ustavnih nosilaca vlasti.” (Lidija Basta-Flajner)

Elementi vladavine prava

  • materijalna (supstancijalna) ograničenja vlasti – u današnjem svetu se to čini ustavom, kao najvišim pravnim aktom (u Engleskoj ustavnim konvencijama), ali i međunarodnopravnim instrumentima ;
  • odgovarajuća svojstva zakona, kao najvažnijih akata vlasti – opštost, određenost, jasnost, postojanost, unutrašnja moralna vrednost (pravednost);
  • institucionalna i procesna jemstva slobode:
  1. nezavisnost sudstva (dve dimenzije: institucionalna i personalna - Nezavisnost suda kao institucije se ogleda u njegovoj samostalnosti prema organima zakonodavne i izvršne vlasti, kao i prema pojedincima, političkim partijama, drugim organizacijama i različitim interesnim grupama u društvu. Nezavisnost sudija kao ličnosti ogleda se u njihovoj slobodi da donose nepristrasne odluke na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, posrednih ili neposrednih intervencija, ma od koga ili iz bilo kojih razloga. Stoga je neophodna nepokretnost i stalnost sudijskog poziva);
  2. zabrana donošenja retroaktivnih zakona (ex post facto);
  3. habeas corpus jemstva, kojima se štiti lična sloboda i sprečava samovoljno hapšenje i zatvaranje;
  4. odgovarajući pravni postupak (due process of law), podrazumeva postojanje pravila o nepristrasnom i pravičnom postupku koji omogućava rešenje nastalog spora, uz istovremena pouzdana jemstva pravne sigurnosti i individualne slobode;
  5. podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i sistem “teža i protivteža” (checks and ballances), kojim se one međusobno ograničavaju.
Douglas Fairbanks at third Liberty Loan rally HD-SN-99-02174.JPEG

Istorija

Koncepcije o pravnoj državi i vladavini prava počivaju na ideji da je osnovna funkcija države upravljanje javnim poslovima. Početkom 20. veka dolazi do uobličavanja ove ideje i država predstavlja organizaciju koja ima tzv. socijalnu funkciju i njen osnovni zadatak se ogleda u pružanju javnih usluga građanima.

Ideja o vladavini prava u engleskoj konstituciolalističkoj tradiciji javila se sa Miltonom. Počevši od njega, pa na dalje, imamo veliki broj autora koji u vladavini prava (Rule of low) vide "pouzdano jemstvo slobode". Ova ideja se postepeno razvila, a i danas polazne pretpostavke su joj ostale iste; eventualne razlike javljaju se kod određenja ideje u materijalnom smislu, imajući u vidu sve širi spektar državnih funkcija.

Vladavina prava je tema iz oblasti filozofije, politike i prava. Sadržina ovog pojma najčešće se izražava pojmom "ustavnost" koji podrazumeva podložnost države, tj. državnih organa objektivnom pravu, isto kao i pojedinca. Kako organizaciju i rad državnih organa u odnosu na ljudske i građanske slobode utvrđuje ustav, to se ograničavanje države i državne vlasti sa pravom određuje izrazom ustavnost.

Vladavina prava podrazumeva ustavnost, ali i više od toga. Ona pretpostavlja određena svojstva pravnog poretka i odgovarajuće atribute važećih zakona. Ovako određena vladavina prava je tekovina modernog doba i krajnji ishod dugog istorijskog razvitka. Ta ideja je jako stara, javlja se još u antičkom dobu, a kasnije se samo upotpunjavala.Još je Platon govorio da niko ne sme da bude iznad zakona, već da svaka, pa i najviša vlast mora biti podređena zakonu koji je istinski gospodar i upravljač u državi. Rimski pravnici su u pravu nalazili vezu koja političko društvo, tj. državu drži na okupu.

Pored brojnih različitosti u shvatanju i tumačenju vladavineprava, sva shvatanja i razmišljanja imaju nešto zajedničko. To je ideja da je vladavina prava kamen temeljac moderne države. Ona obezbeđuje prava i slobode pojedincu, ali isto tako obezbeđuje efikasna sredstva sankcionisanja u slučaju njhove povrede.

Pravci vladavine prava

Pisci novijeg doba pod vladavinom prava podrazumevaju pitanje valjanosti, tj. pravnosti prava. Koje je pravo vladajuće, tj. koje je pravo merilo pravnosti prava, su samo neka od pitanja kojima se teoretičari bave i na osnovu od odgovora na ova fundamentalna pitanja možemo ih grupisati u tri pravca.

  1. Prema liberalno-demokratskom shvatanju, pojam vladavine prava nije prostorno i vremenski ograničen, već je nešto što je dato po sebi, i njegov sadržaj se nikada ne dovodi u pitanje. To je večan i univerzalan pojam. Prema ovim piscima pravo je skup metapravnih načela koja postoje pre ustava i obavezuju i samog ustavotvorca.
  2. Prema formalno-legalističkom shvatanju vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, već onoga što zakoni treba da budu. Treba da očuva i osigura slobodu. Svodi se na puko načelo legaliteta- usaglašenosti akata niže sa aktima više pravne snage. Po ovom shvatanju vladavina prava suprotstavlja se policijskoj državi koju karakteriše slepa pokornost zakonima, u kojoj pojedinac ima status podanika bez ikakvih subjektivnih prava,
  3. Prema trećem shvatanju, vladavina prava nije vladavina poretka kao takvog, već vladavina pravnog poretka određenih svojstava. Ona znači ograničenu vlast, ali tako da u ustavu i zakonima postoje pravi¬la koja apsolutno isključuju koncentraciju vlasti na jednom mjestu, samovolju i zloupotrebe u oblasti ljudskih prava i sloboda. Ta pravila moraju biti formulisana u pozitivnom pravu, i to je upravo nit koja ovakvom načinu razmišljanja daje kompromisni karakter u odnosu na nepomirljiva prethodna dva.

Danas, svaka savremena pravna država je nezamisliva bez postojanja principa vladavine prava. Ostvarivanje pravne države ne može predstavljati cilj, već samo nužnu pretpostavku za vladavinu prava, ostvarivanje ustavnosti I zakonitosti, pravde I pravičnosti.

Reference

  1. ^ Ustav Republike Srbije

Literatura

  • Politics under law, 1984, Lidija Basta-Flajner, Jugoslavija
  • Uvod u pravo I. Osnovni pojmovi i državni oblici, Kosta Čavoški, 1994, Beograd

Spoljašnje veze

Međunarodni subjektivitet države

Međunarodno pravni subjektivitet podrazumeva da je neka jedinka nosilac prava i obaveza prema međunarodnom pravu, da se ponaša u skladu sa pravilima prava i da je neposredno podvrgnuta međunarodnopravnom poretku.Ova definicija pre svega obuhvata, ali ne i isključivo, države. Generalno, to su takva međunarodna lica sa kapacitetom da poseduju (od drugih pravnih lica priznata) međunarodna prava i međunarodne obaveze i odgovornosti, a posebno sposobnost lica da tuži (i da bude tužena), vrši ugovaranje i učlanjuje se u međunarodne organizacije, stiče i raspolaže imovinom, ima međunarodne imunitete i privilegije, predstavlja se, i vrši sve druge međunarodne pravne akte (jednostrane, dvostrane ili višestrane), kao i pravne procese svojstevene ovakvim pravnim licima.

Obaveštajno-bezbednosni sistem Ujedinjenog Kraljevstva

Vlada Ujedinjenog Kraljevstva poseduje obaveštajne agencije u nekoliko različitih državnih odeljenja. Agencije su odgovorne za prikupljanje i distribuciju, stranih i domaćih obaveštajniih podataka, obezbeđivanje vojnih obaveštajnih podataka, vršenje špijunaže i kontra-obaveštajne delatnosti. Njihove procene obaveštajnih podataka doprinose vođenju spoljne politike Ujedinjenog Kraljevstva, očuvanju nacionalne bezbednosti Ujedinjenog Kraljevstva, vojnom planiranju i sprovođenju zakona u Ujedinjenom Kraljevstvu. Tri glavne agencije su:

Tajna obaveštajna služba (MI6)

Služba bezbednosti (MI5)

Vladin štab za komunikacije (GCHQ).Prve obaveštajne službe Velike Britanije se razvijaju u 19. veku. Dešifrovanje Cimermanovog telegrama 1917. je označeno kao najznačajniji obaveštajni trijumf za Veliku Britaniju tokom Prvog svetskog rata i predstavlja jednu od najranijih situacija u kojima su obaveštajni podaci, uticali na svetske događaje. Tokom Drugog svetskog rata, ali i nakon toga, mnogi posmatrači smatraju Ultru veoma značajnom za Saveznike tokom Drugog svetskog rata. U posleratnom periodu, obaveštajna saradnja između Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država postala je kamen temeljac okupljanja zapadnih obaveštajnih službi i „Specijalnog odnosa” između Velike Britanije i SAD.

Pristupanje Crne Gore Evropskoj uniji

Pristupanje Crne Gore Evropskoj uniji je proces u kojem Crna Gora nastoji da pristupi Evropskoj uniji kao punopravna članica. Crna Gora je podnijela zahtjev za članstvo u Evropskoj uniji 15. decembra 2008. godine.

Savjet je, 31. maja 1999. godine, definisao uslove Procesa stabilizacije i pridruživanja (PSP), koji uključuju saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju i regionalnu saradnju. Ovi uslovi predstavljaju osnovni element PSP-a i uključeni su u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Crnom Gorom, koji je stupio na snagu u maju 2010. godine.

Гордана Дракић

Гордана Дракић (Нови Сад, 1974), ванредни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду

Цивилно друштво

Civilno društvo se može shvatiti kao „treći sektor“ društva, koji se razlikuje od vlade ili ekonomije, a koji uključuje porodicu i privatnu sferu. Prema drugim autorima, „civilno društvo“ se koristi u kontekstu 1) celine nevladinih organizacija i institucija koje ispoljavaju interese i volju građana, ili 2) pojedinaca i organizacija u društvu koji su nezavisni od vlade.Ponekad se pojam civilno društvo koristi u njegovom širem određenju, gde se pod tim pojmom podrazumevaju „elementi slobode govora, nezavisnog sudstva, itd, od kojih se sastoji demokratsko društvo“. Pogotovo u raspravama između teoretičara Istočne i Centralne Evrope se civilno društvo takođe vidi i kao normativni koncept građanskih vrednosti. Iako se ta dva pojma često poistovećuju u literaturi, bitno je napomenuti da se pojam civilno društvo suštinski razlikuje od pojma građansko društvo.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.