ISO 639-1

ISO 639-1 je prvi deo međunarodnog standarda ISO 639 (koji definiše kodove za nazive jezika). Čini ga 136 dvoslovnih kodova glavnih svetskih jezika.

Na primer

dok je

Za oznake ostallih jezika pogledajte spisak oznaka.

Ovaj standard je proglašen 2002, ali već i pre toga je postojao kao predlog. Njegovu upotrebu preporučuje RFC 1766 od marta 1995. a RFC 3066 od januara 2001. Registracioni autoritet za kodove ISO 639-1 je Infoterm (International Information Center for Terminology).

ISO 639

ISO 639 je jedan od ISO standarda, koji definiše kodove za nazive jezika.

Standard ISO 639 se sastoji od nekoliko delova, od kojih su do sad objavljena samo dva (na ostalim se još radi):

ISO 639-1: 2002 Kodovi za nazive jezika – Deo 1: dvoslovni kod

ISO 639-2: 1998 Kodovi za nazive jezika – Deo 2: troslovni kodSledeći delovi ovog standarda se pripremaju:

ISO/FDIS 639-3: 2006? Kodovi za nazive jezika – Deo 3: troslovni kod za komplentan spisak dostupnih jezika

ISO/CD 639-4: 2007? Kodovi za nazive jezika – Deo 4: uputstva za realizaciju i osnovni principi za kodiranje jezika

ISO/DIS 639-5: 2006? Kodovi za nazive jezika – Deo 5: troslovni kodovi za porodice jezika i grupe

ISO/CD 639-6: 2007? Kodovi za nazive jezika – Deo 6: četvoroznakovni kodovi za sveobuhvatnu pokrivenost jezičkih varijacija

ISO 639-2

ISO 639-2:1998, Кодови за представљање назива језика — 2 дио: алфа-3 код (енгл. Codes for the representation of names of languages — Part 2: Alpha-3 code), је други дио ISO 639 стандарда, који садржи списак кодова за престављање назива језика. Трочлани кодови дати за сваки језик у овом случају се називају „алфа-3“ кодови. Има 464 кодова на списку кодова ISO 639-2 стандарда.

Конгресна библиотека САД је регистаторско тијело за ISO 639-2 (још се назива и ISO 639-2/RA). Као регистраторско тијело, библиотека прима и провјерава предложене промјене; такође заступа на ISO 639-2/RA Заједничком савјетодавном комитету задуженом за одржавање ISO 639 кодова.

Pseudonim

Pseudonim (grč. ψεῦδο = lažno, ονυμα = ime) je izmišljeno, lažno ime koje ponekad koriste umetnici, pisci, ili ređe sportisti, političke ličnosti kao i druge javne ličnosti. Može i da se nazove umetničkim imenom, kao i aliasom (od latinskog aliāsкôд: lat је напређен у кôд: la - na drugi način) ili akronimom a.k.a (od engleskog also known asкôд: eng је напређен у кôд: en - takođe poznat kao). Kod pisaca se koristi i francuski izraz nom de plume (ime pera).

Razlog skrivanja pravog imena može biti različit i češće je to želja za promenom imena, pogotovo kod mladih, još nepoznatih pisaca ili ambicija da se zvučnijim imenom lakše probiju do slave kod medijskih ličnosti. Ređe je posledica opreznosti zbog straha od neke odgovornosti. Najčešće je to vid tajanstvenosti kojim umetnik želi da se okruži. Kada se otkrije, pseudonim obično postaje sastavni deo imena pisca ili sasvim zemni ime. Oblici pseudonima su anagram, kriptogram, prenonim (pisci čija su imena bila duga skraćivali su ih tako da su se potpisivali samo imenom, bez prezimena), hagionim, frazeonim (umesto potpisa upotrebljava se fraza: "Hroničar", ili "Amerikanac" - Dž. F- Kuper. Ovakav tip pseudonima češći je u novinarstvu nego u književnosti), čest je pseudandronim (iza muškog imena skriva se žena pisac Žorž Sand - Aurora Didevan, Džordž Eliot - Meri En Evans). Ime se skrivalo jer je vladalo ubeđenje da je nepristojno da žene pišu, ređi je pseudoginim (muđkarac se potpisuje ženskim imenom: Klara Gazil - Prosper Merime).

Pseudonim je poznat još u antici, u vreme humanizma veoma je omiljen: imena se latiniziraju i greciziraju (Neander - Neumann; Agricola - Bauer i sl.) U XVI i XVII veku pseudonim je moda i pravilo i upotrebljavaju ga skoro svi pisci, naročito u obliku - anagrama. U XIX veku pseudonim istiskuje pravo ime pisca tako da su mnogi i poznati samo pod izmišljenim imenom: Bomarše - Caron, Stendal - Anri Bejl. Danas su pseudonimi retki, obično ih upotrebljavaju mladi pisci da bi svojim novim imenom nešto sugerisali (Maksim Gorki, J. Grobarov)

Азерски језик

Азерски или азербејџански језик (азер. Azəri, آذربایجان دیلی, Azərbaycan dili, Азәрбајҹан дили) је туркијски језик којим се углавном говори у Азербејџану и северозападном Ирану. Поред тога, говорници овог језика живе у Турској, Ираку, Грузији, Јерменији, областима Русије на Кавказу и у дијаспори (највише Немачка). Азерски језик је близак сродник турског језика. Развио се у 18. веку.

Северни азерски и јужни азерски се у знатној мери разликују у погледу фонологије, речника, морфологије, синтаксе, и позајмљеница. ISO 639-3 групише ова два језика као „макројезик”. Северни азерски има званичан статус у Републици Азербејџан и Дагестану (федералним субјектима Русије) док јужни азерски нема званични статус у у Ирану, где већина Азербејџанаца живи. Он се исто тако говори азербејџанским заједницама Грузије и Турске и у дијаспорним заједницама, првенствено у Европи и Северној Америци.

Северни азерски и јужни азерски су припадници огуске гране туркијских језика. Северни азерски (који се говори у Републици Азербејџан и Русији) је базиран на ширванском дијалекту, а јужни азерски (који се говори у Ирану) је базиран на табризком дијалекту, и блиско је сродан са турским, кашкајским, гагаушким, туркменским и кримскотатарским језиком, са којима је у различитим мерама међусобно разумљив.

Алах

Алах (арап. الله‎; IPA: [ɑɫˈɫɑː(h)]) јесте арапска ријеч за Бога у аврамским религијама. На српском језику, ријеч се уопштено односи на Бога у исламу. Сматра се да је ријеч изведена скраћивањем ријечи al-ilāh, што у преводу значи „Бог”, а односи се на Ел и Елах, хебрејске и арамејске ријечи за Бога.Ријеч Алах је користио арапски народ различитих религија од предисламских времена. Конкретније, користи се као израз за Бога и код муслимана (и арапских и неарапских) и код арапских хришћана. Он је често, иако не искључиво, на овај начин коришћен код хришћана бабиста, бахаиста, мандејаца, индонежанских и малтежанских хришћана, као и код мизрахи Јевреја. Слична употреба код хришћана и Сика у западној Малезији недавно је довела до политичких и правних спорова.

Аматер

Аматер (од латинског amā-кôд: lat је напређен у кôд: la и -tōrкôд: lat је напређен у кôд: la – amātōrкôд: lat је напређен у кôд: la — „љубитељ”) је особа која се бави нечим због љубави, задовољства или забаве, а не због финансијске користи, односно непрофесионално.

Аја Софија

Аја Софија или Света Софија (грч. Αγία Σοφία; тур. Ayasofya) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. Ayasofya Müzesi) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха, изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године. Она је била највећа катедрала на свету скоро хиљаду година, све док није завршена Севиљска катедрала 1520. године.

Посебно позната по масивној куполи, сматра се оличјем визанзијске архитектуре, за коју се каже да је „промјенила историју архитектуре”. Остала је највећа хришћанска црква на свијету, све до 1520. године када је изграђена Севиљска катедрала. Тренутна грађевина је првобитно конструисана као црква између 532. и 537. по наредби византијског цара Јустинијана I и била је трећа Црква Свете мудрости. Претходно двије су уништили побуњеници. Пројектовали су је Исидор Милетски и Антемије Тралски.Садашња зграда је првобитно била изграђена као црква између 532. и 537. године по наређењу Византијског цара Јустинијана I и била трећа црква Свете мудрости која је заузмала то место, при чему су претходне биле уништене у немирима током устанка Ника. Објекат су дизајнирали грчки геометри Исидор Милетски и Антемије из Трала. Црква је била посвећена Светој мудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства, који се слави 25. децембра, као комеморација рођења путем оваплоћења Логоса у Христосу. Мада се понекад црква назива Светом Софијом (као да је именована по Софији мученици), реч sophia је заправо фонетско спеловање на латинском грчке речи за мудрост. Њено пуно име у грчком је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας, Naos tēs Hagias tou Theou Sophias, „храм Свете мудрости Божије”. Црква је садржала велику колекцију моштију и имала је, између осталог, сребрни иконостас висок 15 m. Она је била фокална тачка православне цркве скоро хиљаду година. Зграда је осведочила изопштење патријарха Михаила Керуларија, које је званично саопштено од стране Хумберта од Силва Кандиде, папског изасланика папе Лава IX 1054. године, што је чин који се обично сматра почетком великог раскола.

Године 1453, Константинопољ је освојило Османско царство под Мехмедом II Освајачем, који је наредио да се ова главна црква православног хришћанства претвори у џамију. Мада су током византијске управе неки делови града Константинопоља временом пали у лоше стање, катедрала је одржавана помоћу суме новца издвојене за ту сврху. Упркос тога, ова хришћанска катедрала оставила је снажан утисак на нове османске владаре, те је претворена у џамију. Звона, олтар, иконостас и друге реликвије су уништене, а мозаици који су приказивали Исуса, његову мајку Марију, хришћанске свеце и анђеле су исто тако били уништени или премалтерисани. Исламске одлике — као што су михраб (ниша на зиду која указује на правац Меке, за молитве), минбер (проповедаоница), и четири минарета — су додати. Остала је џамија до 1931. године, када је била затворена за јавност четири године. Поново је отворена 1935. године као музеј од стране Републике Турске. Аја Софија је 2014. године била други најпосећенији музеј у Турској, који је привукао скоро 3,3 милиона посетилаца. Према подацима које је објавило турско Министарство културе и туризма, Аја Софија је била најпосећенија туристичка атракција Турске 2015. године.Од времена иницијалне конверзије до изградње оближње Султан Ахмедове џамије (Плаве џамије у Истанбулу) 1616. године, она је била главна џамија у Истанбулу. Византијска архитектура Аја Софије је служила као инспирација за многе друге отоманске џамије, као што је горе поменута џамија, Шехзадина џамија, Сулејманова џамија, Рустем-пашина џамија и Алипашина џамија.

Влада

Влада је извршни орган који спроводи закон на територији одређене државе. Постоји више различитих мишљења и дефиниција о томе шта у ствари чини владу. У најширем смислу, владати значи имати право да се одлучује, управља и надгледа над одређеном територијом, групом људи или организацијом.

Власт је институционална моћ, а заснована је на нормативним претпоставкама које имају за собом ауторитет, који произилази из воље грађана или друштвене организације. Нормативни поредак је основа конституисања власти. Без организације нема власти. Власт је легитимни облик моћи. Где је власт ту су успостављени односи између права и дужности њених носилаца, али и оних који су јој потчињени. Власт је такав однос у коме нема места самовољи нити слепој послушности него су односи међусобно јасно успостављени. Моћ је дифузно распрострањена, а власт се креће у одређеним границама. Она никада не значи потпуну контролу. Власт издаје одређено упозорење и забране што зависи од природе, друштва и власти. Она штити успостављену друштвену организацију и служи тој сврси. Да би то постигла мора бити санкционисана, а да би санкционирала мора имати инструменте - користи принуду (без обзира на моралну сагласност и вољу грађана). Постоје разни облици власти и државног уређења.

Грех

У религијском концепту, грех је чин трансгресије против Божанског закона. Грех се такође може посматрати као свака мисао или радња која угрожава идеални однос између појединца и Бога; или као било каква диверзија из перцепције идеалног реда за људски живот. „Грех” је дефинисан из грчке конвенције као „недостајућа ознака”.

Канонско право

Канонско право или црквено право (лат. Jus canonicum или Jus ecclesiasticumкôд: lat је напређен у кôд: la ) је зборник свих одредби црквених сабора од 3. до 9. века, док се остале црквене одлуке обично називају правила.

Канонско право у Православној цркви јесу само оне одредбе које је Црква донела до 9. века.

Код језика

Кôд језика је код који додељује слова и/или бројеве као идентификаторе или класификаторе за језике. Ови кодови могу да буду коришћени за организацију библиотекарских колекција или презентација података, да се изаберу тачне локализације и преводи у процесирању, и као скраћенице за дужу форму имена језика.

Леприкон

Леприкон (ир. leipreachán) је врста вилењака у ирском фолклору. Обично се описују као мали брадати мушкарци, који носе капут и шешир и често учествује у несташлуцима. Они су усамљена бића која проводе своје вријеме правећи и поправљајући ципеле и имају скривени ћуп са златом на крају дуге. Ако их ухвати човјек, често му нуде три жеље у замјену за своју слободу. Као и остале ирске виле, леприкони су вјероватно изведени из Племена богиње Дану. Створења налик леприконима се ријетко срећу у ирској митологији и истичу се само у каснијем фолклору.

Савремени опис леприкона је великим дијелом заснован на понижавајућим карикатурама и стереотипима о Ирцима из 19. вијека.

Мисионар

Мисионар је члан верске групе који је послат у неко подручје да прозелитира и/или извршава министарство служби, као што су образовање, писменост, социјална правда, здравствена заштита и привредни развој. Реч „мисија” потиче из 1598. године када су Исусовци послали чланове у иностранство. Изведена је од латинске речи missionemкôд: lat је напређен у кôд: la (ном. missioкôд: lat је напређен у кôд: la ) — „чин слања” или mittereкôд: lat је напређен у кôд: la — „послати”. Реч је коришћена у светлу њене библијске употребе; у латиничком преводу Библије, Христ користи ову реч када шаље ученике да проповедају Јеванђеље у његово име. Термин се најчешће користи за хришћанске мисије, али се може користити за било које веровање или идеологију.

Сенегал

Сенегал (франц. Sénégal, волф. Senegaal), или званично Република Сенегал (франц. République du Sénégal, волф. Réewum Senegaal), држава је у западној Африци, окружена на северу са Мауританијом, на истоку са Малијем, на југу са Гвинејом и Гвинејом-Бисао, на западу са Атлантским океаном. Зеленортска Острва леже око 560 км од сенегалске обале. Гамбија скоро у потпуности лежи унутар Сенегала, окружена њиме са севера, истока и југа; са своје западне обале, територија Гамбије прати реку Гамбију више од 300 км у копно. Површина Сенегала је 196.712 км2. Главни и највећи град је Дакар.

Словеначки језик

Словеначки језик (словен. slovenski jezik или slovenščina) је матерњи језик око 1.750.000 Словенаца у Републици Словенији, где је службени језик, затим припадника словеначке мањине у Аустрији (око 60.000 у Корушкој и Штајерској), Италији (око 54.000 у Бенешкој Словенији, Резији, Трсту и Горици), Хрватској (11.800-13.100) и Мађарској (2.700). Број словеначких емиграната у Америци, западној Европи и Аустралији процењује се на око 400.000.

Списак ISO 639-1 кодова

ISO 639 има пет списака језичких ознака. Следеће је списак ISO 639-1 језичких ознака, укључујући ISO 639-2 и ISO 639-3 ознака ако постоје. Подаци су распоређени према 639-1 кодовима.

Трн (град)

Трн (буг. Трън) град је у Републици Бугарској, у крајње западном делу земље, седиште истоимене општине Трн у оквиру Перничке области.

Трн се налази на самој граници са Србијом, а близу града се налази и гранични прелаз Стрезимировци.

Хуков закон

У механици, Хуков закон еластичности је апроксимација која казује да је релативна деформација еластичног тела, у одређеним границама, директно пропорционална напону који на њега делује. Закон је назван по Роберту Хуку, енглеском физичару из 17. века, који га је открио и 1675. изразио латинским анаграмом: ceiiinosssttuu. Решење анаграма је објавио 1678. године као: Ut tensio, sic vis (= Колико истезање, толика сила). У овом првобитном облику, закон се односио пре свега на опруге, тј. чињеницу да је сила коју опруга производи пропорционална њеном истезању или сабијању:

Где је:

— сила коју опруга производи, знак „—“ означава супротан смер од помераја. Ако је опруга истегљена, њена сила ће тежити да је скупи и супортно, ако је опруга скупљена, сила опруге ће тежити да је рашири
— константа еластичности (коефицијент пропорционалности)
— означава промену дужине при растезању или скупљању опруге у односу на њен основни, природни положај. Знак није обавезан, али обично се користи као ознака за промену

Данас је познато да Хуков закон важи за широк спектар еластичних тела, која се називају линеарно-еластичним телима, при деформацијама (истезање, увијање и сл.) које она трпе под утицајем сила. За свако такво тело, закон важи само у одређеним границама карактеристичним за њега — напон не сме прећи тзв. границу еластичности. Линеарни однос између деформације и напона је одређен константом пропорционалности, која се у зависности од типа деформације различито назива, такође карактеристичном за дато тело. Граница еластичности и константа пропорционалности зависе од природе материјала од кога је дато тело начињено и од осталих његових особина.

Целестин

Целестин или целестит је минерал који се састоји од стронцијума сулфата (SrSO4). Минерал је назван због његове повремене деликатне плаве боје. Целестин је главни извор елемента стронцијума, који се обично користи у ватромету и разним металним легурама.

ISO стандарди по бројевима
1–9999
10000–19999
20000+

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.