ISO 15924

ISO 15924 је међународни стандард који служи за означавање писама.

Ознака латинице је Latn 215 ћирилице је Cyrl 220, старословенске ћирилице Cyrs 221, арапског писма Arab 160, а грчког писма Grek 200.

ISO 639

ISO 639 je jedan od ISO standarda, koji definiše kodove za nazive jezika.

Standard ISO 639 se sastoji od nekoliko delova, od kojih su do sad objavljena samo dva (na ostalim se još radi):

ISO 639-1: 2002 Kodovi za nazive jezika – Deo 1: dvoslovni kod

ISO 639-2: 1998 Kodovi za nazive jezika – Deo 2: troslovni kodSledeći delovi ovog standarda se pripremaju:

ISO/FDIS 639-3: 2006? Kodovi za nazive jezika – Deo 3: troslovni kod za komplentan spisak dostupnih jezika

ISO/CD 639-4: 2007? Kodovi za nazive jezika – Deo 4: uputstva za realizaciju i osnovni principi za kodiranje jezika

ISO/DIS 639-5: 2006? Kodovi za nazive jezika – Deo 5: troslovni kodovi za porodice jezika i grupe

ISO/CD 639-6: 2007? Kodovi za nazive jezika – Deo 6: četvoroznakovni kodovi za sveobuhvatnu pokrivenost jezičkih varijacija

ISO 639-2

ISO 639-2:1998, Кодови за представљање назива језика — 2 дио: алфа-3 код (енгл. Codes for the representation of names of languages — Part 2: Alpha-3 code), је други дио ISO 639 стандарда, који садржи списак кодова за престављање назива језика. Трочлани кодови дати за сваки језик у овом случају се називају „алфа-3“ кодови. Има 464 кодова на списку кодова ISO 639-2 стандарда.

Конгресна библиотека САД је регистаторско тијело за ISO 639-2 (још се назива и ISO 639-2/RA). Као регистраторско тијело, библиотека прима и провјерава предложене промјене; такође заступа на ISO 639-2/RA Заједничком савјетодавном комитету задуженом за одржавање ISO 639 кодова.

Swift

SWIFT (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) – Udruženje za međunarodne, međubankarske finansijske telekomunikacije, je međunarodna bankarska mreža i softver za razmenu poruka, koji danas upotrebljava više od 10.500 finansijskih institucija, iz 215 zemalja. SWIFT omogućava razmenu standarizovanih poruka kod međunarodnih finansijskih institucija, a same poruke se odnose na plaćanja, trgovinu, hartije od vrednosti i ostalo. Sedište SWIFT-a je u Belgiji.

Ћирилица

Ћирилица је писмо које користи осам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски (користи азбуку – која се разликује од других ћириличких писама) и украјински, као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе. Дунгани, исламизовани Кинези из Казахстана који говоре једним дијалектом мандаринског кинеског, такође користе ћирилицу као стандардни писани систем. Дунгански дијалект је једини из кинеске групе језика који не користи кинеске карактере и једини језик синотибетске породице који користи ћирилицу као стандардни писани систем. Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221.

Ћирилица је базирана на раној ћирилици, која је развијена у Првом бугарском царству Ћирилицу и глагољицу су формулисали било Ћирило и Методије који су донели хришћанство код Јужних Словена, или њихови ученици. То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисточне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика. Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја. Са пријемом Бугарске у Европску унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре. Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата, Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо. Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.

У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи. Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”). Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.

Аребица

Аребица или арабица варијанта је персијског писма коју су користили Босански муслимани. У употреби је била између 15. и 19. вијека и често је категоризована као дио алхамијадо књижевности. Прије Првог свјетског рата било је неколико неуспјешних покушаја Босанских муслимана да усвоје аребицу као треће званично писмо, поред ћирилице и латинице.

Осим у књижевости, аребица је кориштена у вјерским школама и администрацији, мада у много мањој количини од других писама.

Бопомофо

Бопомофо или џујин фухао, често скраћено џујин је фонетски систем за транскрипцију кинеског језика, пре свега мандаринског, за људе који уче читање, писање или говор мандаринског језика. Овај полу-слоговник је тренутно у широкој употреби у Републици Кини (Тајвану) (погледајте Употребе). Састоји се од 37 слова и 4 тонске белешке, који је свеобухватан систем којим се могу преписати сви могући гласови у мандаринском.

Иако се често мисли као алфабет, џујин се не темељи на сугласницима и самогласницима већ на слоговни почетак и слоговној риму. Темељи се на кинеским табеле рима, али са дијакритикама него са различитим римама за тонове. Као у алфабету, сугласници (слогани почетници) се представљају са различитим словима и чине 21 од 37 слова. Међутим, осим полувокала, свака рима има различита слова, које спајају самогласнике, двогласнике, и завршне сугласнике. На пример, луан је написано ㄌㄨㄢ (л-у-ан), где задње слово ㄢ представља читав завршетак -ан. Ти завршеци чине остала 16 слова џујина. (Међутим, завршеци -п,-т,-к, који се не налазе у мандаринском, писани су као потписана слова после завршетка која представља само самогласник.)

Глагољица

Глагољица је словенско писмо које је највјероватније створио Константин Филозоф, познатији као Свети Ћирило. Добила је назив од словенске речи »глаголати«, што значи »говорити«.

Грчко писмо

Грчки алфабет (грч. Ελληνικό αλφάβητο) је скуп двадесет и четири слова која су коришћена за записивање грчког језика још од позног 9. или раног 8. века пре нове ере. Изведен је из ранијег феничанског алфабета, и био је први алфабет у ужем смислу тј. систем писања који користи посебне симболе за сваки самогласник и сугласник. Најстарије је алфабетско писмо које је у непрекидној употреби до данас. Слова су такође, почев од 2. века пре нове ере, коришћена за представљање грчких цифара. Ћирилична азбука и латинска абецеда су настале на бази грчког алфабета. Поред тога што се користи у писању грчког језика, како древних тако и модерних облика, грчко писмо у данашње време исто тако служи и као извор техничких симбола и ознака у многим доменима математике, науке и других поља.

У својим класичним и модерним формама, алфабет има 24 слова, уређена од алфа до омега. Као и латиница и ћирилица, грчко писмо је имало само једну форму сваког слова. У њему је развијена дистинкција величине слова између мале и велике форме паралелно са латинским током модерне ере.

Звучне вредности и конвенционалне транскрипције за нека од слова се разликују између античке и модерне грчке употребе, јер се изговор грчког знатно променио између 5. века п. н. е. и данашњице. Модерни и антички грчки користе различите дијакритике. Традиционална ортографија, која је коришћена за антички грчки и понекад за модерни грчки, има мноштво дијакритика, као што су акцентне ознаке за стављање нагласка (политоника), ознаке дисања за присуство и одсуство иницијалног /h/ звука, и јотни подскрипти за крајњи /i/ звук. У модерном грчком спеловању, ортографија је била поједностављена до монотонског система, који користи само дава дијакритика: акутни нагласак и дијарезу.

Египатски хијероглифи

Египатски хијероглифи били су званично писмо коришћено у Старом Египту. Састојало се од мешавине логограмских и алфабетских елемената. Египћани су линијске хироглифе користили у религијској литератури, пишући по папирусу, дрвету или уклесавајући у стену. Мање формалне варијанте биле су хијератско и демотско писмо чије технике нису хијероглифске.

Од више стотина хијероглифа који су се користили, 24 имају вредности које одговарају по једном слову данашњих алфабета. Египћани нису писали алфабетски, слово по слово, већ су имали знатно компликованији систем писања.

Латиница

Латинична абецеда, такође позната и као римски алфабет, јесте најкориштенији алфабетски систем на свету. Она је систем писања који је оригинално кориштен у античком Риму за писање у латинском језику. Латински алфабет је еволуирао из визуелно сличне Куманске грчке верзије грчког писма, која је сама проистекла из феничанског абџада,, који је изведен из египатских хијероглифа. Етрурци који су владали раним Римом су прихватили кумански грчки алфабет, који је био модификован током времена и постао Етрурски алфабет. Taj алфабет су затим прихватили и даље модификовали Римљани, чиме је формиран латински алфабет.

Током средњег века латински алфабет је кориштен (понекад са модификацијама) за писање у романским језицима, директним наследницима латинског, као и у келтским, германским, балтичким, и неким словенским језицима. У добу колонијализма и хришћанског евангелизма, латинско писмо се проширило изван Европе, и почело је да се користи за писање у домородачким америчким, аустралијским, аустронежанским, аустроазијским, и афричким језицима. У новије време, лингвисти исто тако имају тенденцију да преферентно користе латинско писмо или међународну фонетску абецеду (која је сама у знатној мери базирана на латинском писму) за транскрибовање или креирање писаних стандарда за неевропске језике, као што је афрички референтни алфабет. (која је сама у знатној мери базирана на латинском писму) за транскрибовање или креирање писаних стандарда за неевропске језике, као што је афрички референтни алфабет.Термин латински алфабет се може односити на било алфабет који се користи за писање латинског, или на друге алфабете базиране на латинском писму, које је основни се слова заједничких за разне алфабете који су произашли из класичног латинског алфабета, као што је енглески алфабет. Та латинска писма могу да изоставе слова, попут ротокасове абецеде, или да додају слова, као што је случај са данским и норвешким алфабетима. Облици слова су еволуирали током векова, укључујучи развој у средњовековном латинском малих слова, која нису постојала у класичном периоду алфабета.

Лужичкосрпска абецеда

Лужичкосрпска латиница је писмо засновано на ISO основној латиници, али користи дијакритике као што су акут и хачег, што ово писмо чини слично пољској и чешкој латиници. Стандардни карактер за кодирање лужичкосрпске латинице је ISO/IEC 8859-2 (Latin-2).

Писмо се користи у лужичкосрпски језицима, иако се нека слова користе у само једном од два језика (горњолужичкосрпском и доњолужичкосрпском).

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Тибетанско писмо

Тибетанско писмо је званично писмо тибетских језика и неколико осталих јужноазијских језика. Као и код сваке абугиде, знакови су састављени комбинацијом сугласника и самогласника. Штампани облик тибетанског писма се зове Ућен (тиб. དབུ་ཅན, 'са врхом'). Има више рукописних облика, а најзаступљенији се зове Уме (тиб. རྒྱུག་ཡིག, 'без врха').

Сем на Тибету, ово писмо се користи и у Бутану, Индији, Непалу и Пакистану. Од тибетанског, настала су и лимбуанско, лепчанско и пагспа писма.

Традиционално кинеско писмо

Традиционално кинеско писмо (трад. кин. 正體字 / 繁體字, упрошћ. кин. 正体字 / 繁体字, пин. Zhèngtǐzì / Fántĭzì), један је од два стандардна комплета кинеских знакова, савременог кинеског писаног језика. Модерни облик традиционалних кинеских слова се први пут појавио са настанком канцеларијског писма за вријеме династије Хан, те су били мање-више устаљени од 5. вијека за вријеме Јужних и Сјеверних династија. Израз „традиционалан“ се користи да би се истакла разлика према традиционалним знаковима упрошћеног кинеског писма која је стандардизовала влада Народне Републике Кине од 1950-их година.

Традиционални знакови се службено користе у Тајвану, Хонгконгу и Макау. Користили су се у континенталној Кини прије него што их је Народна Република Кина упростила 1950-их и 1960-их година. Међу прекоморским кинеским заједницама (осим Сингапура и Малезије), традиционални кинески знакови се најчешће користе, али број штампане литературе са упрошћеним кинеским словима расте у Аустралији, САД и Канади због новијих досељеника из континенталне Кине. Насупрот томе упрошћено кинеско писмо се користи у службеним публикацијама континенталне Кине, Сингапура и Малезије. Дебата о традиционалном и упрошћеном кинеском писму још увијек траје међу кинеским заједницама.

Упрошћено кинеско писмо

Упрошћено кинеско писмо или поједностављено кинеско писмо (упрошћ. кин. 简化字 / 简体字, трад. кин. 簡化字 / 簡體字, пин. Jiǎnhuàzì / Jiǎntǐzì), један је од два стандардна комплета кинеских знакова, савременог кинеског писаног језика. Они се углавном темеље на популарним рукописима курзивног облика који се састоје од графичких или фонетских симплификација „традиционалних“ облика који су коришћени у штампаном тексту више од хиљаду година. Влада Народне Републике Кине унапређује их за употребу приликом штампе у покушају да повећа писменост. Писмо се службено користи у Народној Републици Кини, Сингапуру, Малезији и Уједињеним нацијама.

Традиционално кинеско писмо се тренутно користи у Републици Кини, Хонгконгу и Макау. Прекоморске кинеске заједнице углавном користе традиционалне знакове, а упрошћени знакови постепено добијају популарност међу кинеским емигрантима. Истовремено, традиционално писмо повећава престиж у Народној Републици Кини.

Упрошћени облици карактера су направљени смањивањем броја потеза и поједностивљањем облика значајних традиционалних кинеских знакова. Неки знакови су поједностављени користећи регуларна правила, на примјер, заменивши све појаве одређеног дела са једноставнијом варијантом. Међутим, неки знакови су поједностављени нерегуларно, а неки упрошћени карактери су поједностављени друкчије и непредвидљиво у односу на традиционалне знакове. Коначно, многи знакови су нетакнути током поједностављења и тако су они исти у традиционалном и упрошћеном кинеском писму.

Феничанско писмо

Феничанско или феничко писмо, било је писмо којим су се служили стари Феничани и настало је крајем другог миленијума пре нове ере. То је алфабет абџадског типа, који се састоји од само 22 сугласничка слова, остављајући имплицитне самогласнике, мада извесни касни варијетети користе matres lectionis за део самогласника. Он је кориштен за писање фенићанских, северно семитских језика, које сеу користиле античке цивилизације Феникије у данашњој Сирији, Либану, и северном Израелу. На основу овог писма настало је грчко, арамејско, хебрејско и арапско писмо.

Фенићански алфабет је изведен из египатских хијероглифа. Он је постао један од најшире кориштених система писања, који су фенићански трговци раширили по медитеранском свету, где су га адаптирале и модификовале многе друге културе. Палеохебрејски алфабет је локална варијанта фенићанског, као што је и арамејски алфабет, претходник модерног арапског. Современо хебрејско писмо је стилска варијанта арамејског. Грчки алфабет (са својим потомцима латинским, ћириличним, рунским, и коптским писмом) исто тако је изведен из фенићанског алфабета.

Феничанско писмо је пронађено на већем броју археолошких налазишта на Медитерану где су Феничани имали своје колоније, као у Библосу (Либан) и Картагини (Тунис). Првобитно, сва слова су била урезивана у камен, већина их је била попречна и усправна, као и ознаке у рунама. Феничани су писали здесна налево, али понекад и слева надесно као и у баустрофедону, где су редови текста наизменично писани здесна налево и слева надесно. Нека слова су писана на различите начине, као нпр. слово тав које се писало као „+“ али и као „х“.

ISO стандарди по бројевима
1–9999
10000–19999
20000+

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.