C++

C++ је виши програмски језик који је првобитно развијен у Беловим лабораторијама (лабораторији телекомуникационе компаније Bell) за објектно оријентисано програмирање у пројекту под руководством Бјарнеа Строуструпа током 1980-их као проширење програмског језика C, па му је оригинално име било „C са класама“ (енгл. C with classes). Због велике потражње за објектно оријентисаним језицима и способностима, стандард за програмски језик C++ ратификован је 1998. у стандарду ISO/IEC 14882.

Cpp in GNU emacs
Развојно окружење за C++
BjarneStroustrup
Бјарне Строуструп

Историја C++-а

Почетком осамдесетих година у Беловим лабораторијама Бјарне Строуструп, дански научник, радећи на проширивању језика C развио је суштински нов језик кога је назвао C са класама. [1] [2]Закључио је да је Simula имала веома добре функције за развој великих програма, али је тај језик био преспор за коришћење у пракси. BCPL (енгл. Basic Combined Programming Language) је био брз али превише ниског нивоа за равој великих програма. Строуструп је изабрао C као базу, јер је C био генерално оријентисан, брз и у широкој употреби. Почео је да ради на побољшању програмског језика C додајући му функције сличне онима које има Simula. Такође, утицај су имали ALGOL 68, Ada, CLU и ML. Аутор је желео да побољша језик C развојем подршке објектно-оријентисаном програмирању. У 1983. години тај назив је промењен у C++.

Језик C++ се разликује од обичног C-а пре свега подршком објектно-оријентисаном програмирању. Али, у њему има и низ нових могућности, које нису објектног карактера, због којих је писање програма који нису објектне природе удобније реализовати у C++-у него у C-у.

C++ је данас неспорно један од најмоћнијих, али и најкомплекснији програмски језик. Због компактности програма, брзине извршавања и преносивости представља незаменљив алат сваког професионалца. Због ових особина заузима једно од доминантних места у свету професионалног програмирања.

Назив

Према Строуструпу назив C++ симболизује еволуционарни напредак од C-a.[3] Назив је осмислио Рик Масцити. Када је Масцити био неформално интервјуисан о настанку имена 1992. године, одговорио је да је назив настао у духу програрамирања, јер оператор за инкрементацију (++) симболише напредак. Тада је било уобичајена пракса да се тако означава побољшана верзија софтвера.

Развојна окружења

Интегрисано развојно окружење обједињава све кораке односно фазе развоја софтвера у јединствену целину што олакшава писање и тестирање програма.

Неки од најпознатијих интегрисаних развојних окружења, чије се коришћење истовремено препоручује у оквиру предмета C/C++ програмски језик, су:

  • Microsoft‘s Visual C++ (Windows)
  • Code::Blocks (Windows, Linux)
  • Netbeans C/C++ (Windows, Linux)

Синтакса језика C++

C++ има додатне резервисане речи у односу на C, а такође има и дефинисан логички тип податка bool који у C-у не постоји. У језику C++ као додатак имамо следеће најчешће коришћене службене речи:

asm        bool        catch        char 
class      delete      explicit     export 
false      friend      inline       mutable
namespace  new         operator     private 
protected  public      template     this 
throw      true        try          typename
using      virtual

Логички тип bool

У C++-у за величине логичког типа могу се уместо 0 и 1 користити вредности true (тачно) и false (нетачно). Логичка константа false је једнака нули, а свака друга вредност се третира као тачна. Када се true конвертује у цео број резултат је 1. За опис променљивих логичког типа користи се резервисана реч bool.

Пример C++ програма

Анализирајмо следећи пример у програмском језику C++. Линија 1 је специјалан тип исказа који се назива предпроцесорска наредба или директива. У овом случају, ми говоримо компајлеру да желимо да користимо iostream библиотеку. Библиотека iostreamсадржи део кода који описује компајлеру шта операције cout и endl значе. Другим речима, у C++ је неопходно укључити библиотеку iostream у којој се налазе функције за штампање података на екрану. У линији 3 се декларише main() функција.

1 #include <iostream>
2
3 int main()
4 {
5     using namespace std;
6     cout << "Hello world!" << endl;
7     return 0;
8 }

Линије 4 и 8 указују компајлеру које линије припадају main() функцији. Све линије кода које се налазе између отворене витичасте заграде у линији 4, и затворене витичасте заграде у линији 8 представљају део main() функције. У линији 5 је наш први исказ. Опис операција cout и endl се налази у оквиру библиотеке iostream. Међутим, у оквиру библиотеке iostream, постоји тачно одређени именски простор std у оквиру кога је наведена дефиниција ових функција за штампање. Стога је неопходно коришћењем исказа using указати комајлеру да треба да погледа унутар одељка са називом std (скраћениза за стандард) и да покуша да пронађе дефиницију за cout и endl, уколико приликом компајлирања није успео нигде другде да пронађе ове дефиниције. Овај исказ је неопходан компајлеру да би успео лакше да пронађе дефиницију операција cout и endl, које користимо у линији 6. У линији 6 се налази исказ штампања. cout је специјални објекат који представља конзолу/екран. Симбол << је оператор излаза, који указује компајлеру да оно што следи након симбола треба бити оштампано на екрану/конзоли. endl је специјалан симбол који курсор пребацује у следећи ред конзоле. Линија 7 је наредба повратка (return statement). Након завршетка рада програма шаље се повратна вредност систему која описује да ли је програм извршен успешно или не. У овом конретном примеру, наредбом return се враћа вредност нула оперативном систему што значи да је све извршено прописно. Пракса је да се користе ненулте вредности када је нешто пошло по злу, односно када програм због неких проблема треба да прекине са радом. [4]

Референце у језику C++

Референцна променљива је псеудоним, алиас, што у ствари представља други назив за постојећу променљиву. Након што је референца једном иницијализована, могуће је приступити променљивој или преко њеног назива или коришћењем референце.

Поређење показивача и референци

Референце се често мешају са показивачима, међутим постоје три главне разлике између показивача и референци, а то су:

  • У програму не може да постоји null референца. Увек мора да важи претпоставка да је референца повезана са легитимним тј.

активним делом меморије односно складишта (storage).

  • Једном иницијализована референца не може бити промењена да референцира другу променљиву или објекат. Супротно референцама,

показивачи могу да буду променљени и да у различитим временским тренуцима показују на различите променљиве односно објекте.

  • Референца мора бити иницијализована приликом креирања, за разлику од показивача који могу бити иницијализовани у било ком тренутку.

Креирање референци у C++-у

О имену променљиве можемо размишљати као о лабели која је се односи на локацију променљиве у меморији. Ако кренемо корак даље, о референцама можемо размишљати као о другој лабели која се односи на ту меморијску локацију. Стога је могуће приступити садржају променљиве или преко назива променљиве или преко референце. Претпоставимо да имамо следеће променљиве у програму:

int i = 17;
double d;

Можемо затим, на основу дефинисаног правила, декларисати референцу за променљиву на следећи начин:

int& r = i;
double& s = d;

Ознака & (амперсенд) се у C++-у чита као референца. Стога, прву декларацију можемо прочитати као "r је целобројна референца променљиве i" а другу као "s је реална double референца променљиве d".

C++ и објектно-оријентисано програмирање

C++ потпуно подржава објектно-оријентисано програмирање, укључујући четири основна концепта објектно-оријентисаног програмирања: енкапсулацију, апстракцију, наслеђивање и полиморфизам.

Класе

Основна сврха C++ програмирања је да се дода објектна оријентација C програмском језику. Класе(class) су централна одлика C++-а која управо подржава објектно оријентисано програмирање. Њих у контексту објектног језика C++ треба схватити као специфичан, кориснички дефинисан тип података који се користи да опише реално постојеће објекте. Класе обухватају атрибуте али и акције које служе да симулирају те реално постојеће објекте. По синтакси се декларација класе може најближе повезати са начином декларисања структура података. У складу са принципима ООП класе за разлику од структура, осим података садрже и функције чланице (member functions). Подаци и методе унутар класе се називају чланице класе. Класе се користе са циљем да се специфицира форма објеката. Објекти (object) се могу схватити, ослањајући се на синтаксу, као инстанце (instance) декларисаних класа. Конкретна структурна променљива је инстанца декларисане структуре. Исто тако, објекат је инстанца декларисане класе. Ову везу класа и објеката треба имати увек у виду јер се у терминологији често занемарује потпуно различит карактер ова два термина. Класе су дакле шеме објеката, а објекти су конкретни подаци у меморији рачунара са припадајућим функцијама дефинисаним у одговарајућим класама.

Конструктори и деструктори

Конструктор је функција чланица која има исто име као и класа. Улога конструктора је да изврши иницијализацију података чланова класе. За разлику од програмског језика Java, где се такозвани „објекти отпаци“ аутоматски бришу коришћењем такозваног garbage collector-a, у C++-у је неопходно написати функцију која мора да обрише алоцирани меморијски простор из хип меморије. Подразумевајуће функције чланице класе које служе у ову сврху се називају деструктори. C++ има могућност да се при позиву конструктора изврши такозвано копирање објеката. Типови конструктора који имају могућност извршења оваквих операција се називају конструктори копирања.

Конструктор класе је специјална функција чланица класе која се извршава сваки пут када се креира нова инстанца неке класе. Контруктор ће имати исти назив као и сама класа, док повратни тип функције неће бити чак ни void. Конструктори су веома корисни у циљу постављања почетних (иницијалних) вредности одређеним подацима члановима. Комплементарну улогу конструкторима у C++ програмима имају деструктори. Деструктори су функције које се, као и конструктори, позивају аутоматски, али у овом случају при престанку постојања објекта тј. при његовом деструктуирању. Најчешћи задатак деструктора је деалоцирање меморије и реиницијализација променљивих (нпр. бројача објеката одређене класе). У програму се деструктор функције лако уочавају јер им име почиње знаком "~" (тилда), а следи назив класе којој деструктор припада. Деструктор, као и конструктор, не враћа никакву вредност, па се декларише без навођења типа. Деструктор је од велике користи за ослобађање ресурса пре изласка из програма, као што је на пример затварања фајлова, ослобађање динамички заузете меморије итд.

Показивачи на C++ класе

Објектима неке класе је могуће приступити коришћењем показивача. Једном декларисана, класа постаје валидни тип податка на који можемо усмерити показивач. Декларисање показивача на класу може бити извршено на следећи начин:

Rectangle * prect;

где ће prect бити показивач на објекат класе Rectangle. Показивач на класе се користи на исти начин као и показивач на структуре. Да би се приступило члану класе коришћењем показивача на класу, користи се оператор приступа -> на исти начин како се овај оператор користи код показивача на структуру. Такође, као при раду са свим осталим показивачима, неопходно је иницијализовати показивач пре самог коришћења.

Наслеђивање

Наслеђивање је једна од најважнијих особина објектно оријентисаног програмирања. Оно омогућава креирање врло сложених класа крећући се од основих класа, што олакшава креирање и одржавање апликације. Ово такође обезбеђује могућност поновног коришћења написаног кода што убрзава само писање апликације.


У C++-у класа може бити изведена из више од једне класе, што значи да може наследити податке и методе из више базних класа истовремено. Да би дефинисали изведену класу, користимо листу извођења којом се специфицирају базне класе.

У C++-у је омогућено вишеструко наслеђивање. Вишеструко наслеђивање омогућава да изведена класа наследи чланове више од једног родитеља. Иако вишеструко наслеђивање на први поглед делује као једноставно проширење једноструког наслеђивања, оно уводи пуно нових проблема које могу значајно да увећају комплексност програма.

Један од проблема вишеструког наслеђивања је двосмисленост, која се јавља у случају када базне класе садрже функције са истим називима. Други, и много озбиљнији је проблем „дијаманта“ који настаје када нека класа наслеђује особине две базне класе, а те базне класе су изведене из исте основне класе. Ово води до појаве такозваног дијамантског облика наслеђивања.

Многи релативно новији језици као што су Јава и C # ограничавају класе на једноструком наслеђивању, али дозвољавају вишеструко наслеђивање интерфејса. Главна идеја онемогућавања вишеструког наследства у овим језицима је чињеница да оно једноставно чини језике превише сложеним, а на крају изазива нове проблема уместо да решаве постојеће. Многи аутори и искусни програмери верују да вишеструко наслеђивање треба избегавати по сваку цену због многих потенцијалних проблема које оно доноси. Међутим, постоје ситуације када је вишеструко наслеђивање најбоље решење, али у тим случајевима га треба користити екстремно промишљено.

C++ стандардна библиотека

C++ стандардна библиотека (C++ Standard Library) је скуп класа и функција које су написане на изворном језику. C++ стандардна библиотека обезбеђује неколико генеричких контејнера, функција које ангажују и манипулишу овим контејнерима, објекте функција (functors), генеричке стрингове и токове (укључујући стандардни улаз/излаз, а и рад са фајловима), као и стандардне функције за обављање свакодневних задатака као што су проналажење квадрата, корен броја итд... Својства C++ стандардне библиотеке су смештена у именском простору стд. C++ стандардна библиотека се може поделити у два дела:

  • Стандардна библиотека функција (The Standard Function Library): Ова библиотека се састоји из функција опште намене које су самосталне и које нису део класа, а наслеђена је из C-а.
  • Библиотека OO класа (The Object Oriented Class Library): Представља колекцију класа и одговарајућих функција чланица.

Стандарна C++ библиотека садржи све елементе C библиотеке, уз мале измене које обезбеђују сигурност употребе типова података (type safety).

Стандардна библиотека функција се састоји из следећих категорија:

  • Улазно/излазне функције (I/О)
  • Функције за рад са стринговима и карактерима
  • Математичке функције
  • Функције за рад са временом и датумом
  • Функције за динамичко управљање меморијом
  • Остале функције

Стандардна C++ OO библиотека дефинише додатни скуп класа које пружају подршку многобројним свакодневним активностима, укључујући улаз/излаз, рад са стринговима и процесирање бројеве. Ова библиотека се састоји из:

  • Стандардних C++ класа за улаз/излаз
  • Класа за рад са стринговима (стринг)
  • Класа за рад са бројевима
  • STL контејнерских класа
  • STL алгоритама
  • STL функцијских објеката
  • STL итератора
  • STL алокатора
  • Класа за управљање изузецима
  • Библиотека за локализацију
  • Библиотека за разноразну подршку

Шаблони

Шаблони представљају основ генеричког програмирања, које укључује писање кода у смислу да је функционалност кода независна од коришћених типова података.[5]Шаблон је у ствари формула за креирање генеричких класа или функција. C++ контејнери, као што су итератори, су пример генеричког програмирања коришћењем концепта шаблона. Шаблони се могу користити за дефинисање класа и функција.

Шаблон тј. template у C++-у је један апстрактни рецепт за прављење конкретног кода. Један исти шаблон омогућује да се генерише пуно различитих верзија односно инстанци шаблона. Ово се постиже помоћу шаблонских улазних параметара (тзв. „аргумената“), који функционишу за шаблоне на исти начин како обични параметри функционишу за функције. Али, обични параметри су предвиђени за конкретне објекте тј. конкретне вредности података, а параметри шаблона су предвиђени за типове података и класе. Механизам који C++ нуди за производњу инстанци шаблона је врло важна особина C++-a, која га разликује од многих програмских језика. Овај механизам омогућује аутоматску производњу кода, што битно повећава ефикасност кодирања. Основна форма дефиниције шаблона функције има следећи облик:

{template <class type> ret-type func-name(parameter list){
 // body of function
} }

где је type назив типа податка или класе која ће бити коришћена од стране функције. Овај назив може бити коришћен унутар тела тј. дефиниције функције. Симбол type (углавном се користи ознака Т) је type parameter, односно „типски параметар“. Овај типски параметар може бити било који уграђени или сложени тип податка.

Генерално гледано, декларација шаблона функције је иста као и обична декларација функције, осим што се испред стави спецификација template<...>, а типски параметар Т се затим може користити уместо обичних типова као у следећем примеру:

{template <class T>
T squareF(T tV) {
    return tV*tV;
} }

Стандардизација C++-а је донела низ промена, а једна од најбитнијих је увођење STL-а, Standard Template Library. STL је колекција шаблона класа и функција дизајнираних да омогуће бољу употребу контејнерских објеката као што су: вектори, листе, сетови, мапе, итд. Класе које могу бити дефинисане из ових шаблона се наравно називају контејнерске класе.

Референце

  1. ^ „History of C++”. Приступљено 28. 11. 2017.
  2. ^ „Bjarne Stroustrup's FAQ: "When was C++ invented?".
  3. ^ „Bjarne Stroustrup's FAQ – Where did the name "C++" come from?”. Приступљено 16. 1. 2008.
  4. ^ „Open issues for The C++ Programming Language (3rd Edition)”.
  5. ^ „C++ Templates”.

Спољашње везе

BRENDA

BRENDA (engl. BRaunschweig ENzyme DAtabase) je enzimski informacioni sistem. BRENDA je jedna od najpotpunijih enzimskih baza podataka.

Craniata

Craniata (ponekad se naziva Craniota) je predložena klada hordatnih životinja sa lobanjom od tvrde kosti ili hrskavice. Živući predstavnici su Myxini, Hyperoartia, i većina brojnih Gnathostomata (kičmenjaka sa vilicom).

Lamiales

Lamiales (усначе) је назив за један од врстама бројнијих редова скривеносеменица. По неким проценама, око 11.000 врста спада у овај ред. Заједничке карактеристике биљака овог реда су:

натцветни тучак изграђен од две срасле карпеле;

пет круничних листића сраслих у цев, која је билатерално симетрична, често и двоусната;

четири (или ређе пет) фертилних прашника.

PRIAM enzim specifični profili

PRIAM enzim specifični profili (franc. PRofils pour l'Identification Automatique du Métabolisme) je metod za automatsku detekciju mogućih enzima u proteinskim sekvencama. PRIAM koristi poziciono-specifične matrice bodovanja (takođe poznate kao profili) koji su automatski generisani za svaki enzimski unos.

Panarthropoda

Panarthropoda je životinjski takson koji kombinuje razdele Arthropoda, Tardigrada i Onychophora, kladu Lobopodia, i klasu Dinocaridida. Sve studije ne podržavaju njegovo postojanje, ali većina to čini, uključujući neuroanatomske, mitogenomske i palaeontološke studije.

SMILES

SMILES, ili pojednostavljena molekulska specifikacija inputnih linijskih podataka (engl. simplified molecular input line entry specification), je specifikacija za nedvosmisleno opisivanje strukture hemijskih molekula koristeći relativno kratke ASCII nizove simbola. SMILES niske se mogu učitati u većinu molekulskih editora za konverziju nazad u dvo-dimenzionalne crteže ili tri-dimenzionalne modele molekula.

Originalnu SMILES specifikaciju su razvili Arthur Weininger i David Weininger kasnih 1980-tih godina. Ona je od tada bila modifikovana i proširena od strane drugih, pogotovu od strane kompanije Daylight Hemijski Informacioni Sistemi Inc. 2007. godine, otvoreni standard pod imenom OpenSMILES je razvijen od strane Blue Obelisk slobodni-kod hemijske zajednice. Neke of drugih postojećih 'linearnih' notacija su Wiswesser linijska notacija (WLN), ROSDAL i SLN (Tripos Inc).

Augusta 2006. godine IUPAC je uveo InChI kao standard za reprezentaciju formula. Za SMILES se generalno smatra da imaju prednost u pogledu lakoće čitanja u odnosu na InChI. Pored toga, SMILES imaju široku bazu softverske podrške sa opsežnom teoretskom (npr., graf teorija) zaleđinom.

Spisak EC brojeva (EC 5)

Ovaj spisak sadrži EC brojeve pete grupe, EC 5, izomeraze, uređene u numeričkom redosledu po preporuci odbora za nomenklaturu Međunarodne unije za biohemiju i molekularnu biologiju.

Апсолутна висина

Апсолутна висина или надморска висина (алтитуда) је висина неке тачке на Земљи у односу на референтну површ геоида. У географији се дефинише као растојање у метрима по вертикали, од средњег нивоа површине океана до неке тачке на Земљиној површини. Код описивања географских објеката (планина, поље, језеро и др) на топографској карти, варијације у висини су означене изохипсама, а карактеристичне коте су означене тачком уз коју је висина у метрима. Надморска висина се мери инструментом алтиметром (висиномер) који ради по принципу промене притиска са порастом висине. На опште-географским картама висина је приказана хипсометријском скалом, која у различитим бојама приказује различите висине (од зелене за низије, преко жуте за побрђа, до браон за планине и беле за високе планинске врхове.

Са порастом апсолутне висине, опада температура (0,6 °C на сваких 100 метара), снижава се притисак, а ваздух је ређи. Највећу апсолутну висину на Земљи има врх Чомолунгма на Хималајима у Азији — 8.848 метара. У Србији највишта тачка је Ђеравица на Проклетијама — 2.656 метара. Треба разликовати апсолутну од релативне висине. Данас се висине лако одређују захваљујући ГПС уређајима.

Вашингтон

Вашингтон, Округ Колумбија (енгл. Washington, D.C.) је главни град САД. Добио је име по Џорџу Вашингтону, врховном команданту америчке војске у Америчкој револуцији и првом председнику САД.

У Вашингтону су седишта све три гране америчке савезне власти (извршне, законодавне и судске), као и седишта већине савезних служби. Вашингтон је и седиште Светске банке, Међународног монетарног фонда и Организације америчких држава, као и многих других међународних и националних установа. Вашингтон такође има бројне америчке споменике, музеје и спортске клубове, па је једно од главних туристичких одредишта у САД. Осим тога, главно градско шеталиште се често користи за масовне политичке демонстрације.

У САД се град службено зове Washington, D.C.. Скраћеница D.C. значи District of Columbia (Округ Колумбија), јер је град смештен у посебном савезном округу којим управља градска управа, па се у пракси град и округ поклапају.

По попису становништва из 2010. у њему је живело 599.657 становника. Ако се узме у обзир „метрополитанско подручје“ Вашингтона, које осим округа укључује делове Мериленда, Вирџиније и Западне Вирџиније, онда има више од 4,7 милиона становника.

Водонична веза

Водонична веза (H-веза) је врста слабе хемијске везе засноване на електростатичком привлачењу између атома водоника и неког нуклеофилног атома који садржи слободне електронске парове. Ова веза је могућа када је водоник повезан ковалентном везом са атомом велике електронегативности (нпр. кисеоник, флуор, азот) при чему се парцијално наелектрисање јако делокализује на крајевима малих, компактних молекула овог типа. Иако компаративно слаба, водонична веза је око 5 пута јача од других, стандардних интеракција типа дипол-дипол.

Другим речима, Н-веза је енталпијски повољан, квази-линеарни водонични мост између два негативно поларизована неводонична атома, који доводи језгра неводоничних атома на растојање мање од збира хемијске везе донора и водоника и одговарајућих ван дер Валсових радијуса.

H-O-H...OH2 - водонична веза између два молекула воде

O=C(R')-N(R)-H...O=C(R')-N(R)-H - водонична веза између пептида.Водоничне везе могу да буду интермолекуларне (јављају се између засебних молекула) или интрамолекуларне (везе између делова истог молекула). У зависности од природе атома донора и акцептора који сачињавају везу, њихове геометрија и окружења, енергија водоничне везе може да варира између 1 и 40 kcal/mol. То их чини донекле јачим од ван дер Валсових интеракција, и слабијим од потпуних ковалентних или јонских веза. Овај тип везе се може јавити у неорганским молекулима као што је вода и у органским молекулима попут ДНК и протеина.

Интермолекуларне водоничне везе су одговорне за високу тачку кључања воде (100 °C) у поређењу са другим хидридима 16 групе који имају знатно слабије водоничне везе. Интрамолекуларно водонично везивање је делом одговорно за секундарне и терцијарне структуре протеина и нуклеинских киселина. Оно исто тако игра улогу у структури полимера, синтетичких и природних.

Године 2011, једна Иупакова радна група је препоручила модерну дефиницију водоничног везивања базирану на евиденцији, која је објављена IUPAC часопису Pure and Applied Chemistry. Та дефиниција специфицира:

Водонична веза је привлачна интеракција између атома водоника са молекула или молекуларног фрагмента X–H у којој је X електронегативнији од H, и атома или групе атома у истом или различитом молекулу, код којих постоје докази о формирању везе.

Еуметазоа

Еуметазоа (у слободном преводу праве животиње) је еволуциона грана вишећелијских животиња код које су диференцирана ткива и органи. Припадају им разнородни типови животиња који су сврстани у ову групу по том једном критеријуму. Скоро све вишећелијске животиње, изузев сунђера и плакозоа, припадају том еволуционом правцу.

К. Со Р. Скаљиола (Кунео)

К. Со Р. Скаљиола је насеље у Италији у округу Кунео, региону Пијемонт.

Према процени из 2011. у насељу је живело 1 становника. Насеље се налази на надморској висини од 208 м.

Латиница

Латинична абецеда, такође позната и као римски алфабет, јесте најкориштенији алфабетски систем на свету. Она је систем писања који је оригинално кориштен у античком Риму за писање у латинском језику. Латински алфабет је еволуирао из визуелно сличне Куманске грчке верзије грчког писма, која је сама проистекла из феничанског абџада,, који је изведен из египатских хијероглифа. Етрурци који су владали раним Римом су прихватили кумански грчки алфабет, који је био модификован током времена и постао Етрурски алфабет. Taj алфабет су затим прихватили и даље модификовали Римљани, чиме је формиран латински алфабет.

Током средњег века латински алфабет је кориштен (понекад са модификацијама) за писање у романским језицима, директним наследницима латинског, као и у келтским, германским, балтичким, и неким словенским језицима. У добу колонијализма и хришћанског евангелизма, латинско писмо се проширило изван Европе, и почело је да се користи за писање у домородачким америчким, аустралијским, аустронежанским, аустроазијским, и афричким језицима. У новије време, лингвисти исто тако имају тенденцију да преферентно користе латинско писмо или међународну фонетску абецеду (која је сама у знатној мери базирана на латинском писму) за транскрибовање или креирање писаних стандарда за неевропске језике, као што је афрички референтни алфабет. (која је сама у знатној мери базирана на латинском писму) за транскрибовање или креирање писаних стандарда за неевропске језике, као што је афрички референтни алфабет.Термин латински алфабет се може односити на било алфабет који се користи за писање латинског, или на друге алфабете базиране на латинском писму, које је основни се слова заједничких за разне алфабете који су произашли из класичног латинског алфабета, као што је енглески алфабет. Та латинска писма могу да изоставе слова, попут ротокасове абецеде, или да додају слова, као што је случај са данским и норвешким алфабетима. Облици слова су еволуирали током векова, укључујучи развој у средњовековном латинском малих слова, која нису постојала у класичном периоду алфабета.

Пауколики зглавкари

Арахнида (Arachnida) су најбројнија група (око 60.000 описаних врста) међу пауколиким животињама. (Врло често се називају исто као тип коме припадају, тј. пауколике животиње.) Највећи број су сувоземне врсте које живе у топлим пределима, док мањи број води паразитски начин живота, ако нпр. крпељи. Сматрају се првим зглавкарима који су населили копно. Према фосилним остацима се дошло до података да су скорпије живеле још у силуру.

Грађа је врло слична грађи хелицерата, а истовремено је и карактеристична за сваки од редова на које је подељена класа арахнида, па се више информација о њој може добити у оквиру сваког од наведених редова.

Тело им се састоји из два дела, цефалоторакса (cephalothorax), и абдомена (abdomen).

Праг

Праг (чеш. Praha, нем. Prag) је главни и највећи град Чешке. Налази се на реци Влтави, и има око 1,2 милиона становника.

Праг спада у најочуваније велике градове Европе, па је данас његово простано историјско језгро под заштитом УНЕСКОа. Град је због свог богатства познат и под надимком „Златни Праг“.

Угљеник

Угљеник, угљик или карбон (C, лат. carboneum), неметал је IVа групе. Стабилни изотопи су му: 12C i13C. Битан нестабилан изотоп је 14C (настаје од 14N у горњим слојевима атмосфере).

Овај четворовалентни неметал има неколико алотропских модификација:

дијамант (најтврђи познати природни минерал). Назив му потиче од грчке речи adams, што значи „непобедив“, јер је најтврђи минерал у природи. Брушењем се од дијаманта добија брилијант, облик којим се истиче његова лепота и сјај и који се користи за накит. Хемијска формула C. Везивна структура: 4 електрона у 3-димензионим sp3-орбиталама.

графит (једна од најмекших супстанци). Исте хемијске формуле као дијамант C. Везивна структура: 3 електрона у 2-димензионалним sp2-орбиталама и 1 електрон у p-орбитали.

фулерен Хемијска формула C60, данас има широку примену у пољопривреди.Угљеник је био познат још у праисторији. Да је хемијски елемент први је утврдио Антоан Лавоазије. Међународни назив је изведен од латинске речи carbo, угаљ.

Цела једна грана хемије, органска хемија, се базира на једињењима која у себи садрже угљеник. Сем органских једињења велики значај имају угљеник(II)оксид (угљен-моноксид), угљеник(IV)оксид (угљен-диоксид), угљена киселина, карбиди и карбонати.

Фамилија Ибара К., Ел Чино Колонија Индепенденсија 1 (Мексикали)

Фамилија Ибара К., Ел Чино Колонија Индепенденсија 1 (шп. Familia Ibarra C., El Chino Colonia Independencia 1) насеље је у Мексику у савезној држави Доња Калифорнија у општини Мексикали. Насеље се налази на надморској висини од 4 м.

Хаваји

Хаваји (енгл. Hawaii, хав. Moku‘āina o Hawai‘i), америчка су савезна држава. У састав Сједињених Америчких Држава примљени су 21. августа 1959. године као последња педесета чланица. Једина су америчка савезна држава коју искључиво чине острва. Хаваји су архипелаг у централном делу Пацифика, југозападно од континенталног дела САД, југоисточно од Јапана и североисточно од Аустралије.

Природне лепоте, топла тропска клима, бистро море и таласи, и активни вулкани чине Хаваје популарним одредиштем за туристе, сурфере, биологе и вулканологе. С обзиром да су смештени у централном Пацифику на Хавајима је присутан утицај како северне Америке тако и Азије, као и сопствене домородачке културе. Хаваји имају више од милион сталних становника, као и доста туриста и припадника Војске САД. Главни град Хаваја је Хонолулу који се налази на острву Оаху.

Хаваји обухватају практично цео вулкански Ланац хавајских острва који се састоји од стотина острва у распону од 2.400 km. На југоисточном крају архипелага се налази осам главних острва Нијхау, Кауај, Оаху, Молокај, Ланај, Кахолаве, Мауи и Хаваји. Острво Хаваји је далеко највеће и често се назива „Велико острво“ да не би било побркано са савезном државом. Архипелаг је део Полинезије.

После Аљаске, Флориде и Калифорније, Хаваји имају по дужини четврту обалу међу америчким савезним државама, која се простире у дужини од приближно 1.200 km.

Хаваји су поред Аризоне једина савезна држава која не примењује летње рачунање времена.

Црвени помак

Црвени помак је пораст таласне дужине електромагнетног зрачења узрокован ширењем свемира. Изражава се односом промене таласних дужина и саме таласне дужине.

λ представља таласну дужину (о-опажену, е-емитовану) f фреквенцију (о-опажену, е-емитовану)

λf = c где је c брзина светлости

Доплеров ефекат црвеног помака је у случају када је z>0.

Захваљујући црвеном помаку Едвин Хабл је дошао до закључка да се свемир шири 1929. године.

Архитектура
Општа језичка
инфраструктура (CLI)
CLI језици
Компоненте
Остале имплементације
Предстојећи
ISO стандарди по бројевима
1–9999
10000–19999
20000+

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.