1944

1944. је била преступна година.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

јануар
П У С Ч П С Н
  1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31
фебруар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29
март
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31
април
П У С Ч П С Н
  1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
мај
П У С Ч П С Н
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31
јун
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30
јул
П У С Ч П С Н
  1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31
август
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31
септембар
П У С Ч П С Н
  1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30
октобар
П У С Ч П С Н
  1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31
новембар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30
децембар
П У С Ч П С Н
  1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Јануар

Март

Април

Мај

Јун

Јул

Август

Септембар

Октобар

Новембар

  • 2. новембар — У ослобођеном Београду, Тито и Шубашић постигли нови споразум о будућем уређењу Југославије.

Децембар

Рођења

Јануар

Фебруар

Март

Април

Мај

Јун

  • 4. јун — Мишел Филипс, америчка музичарка и глумица

Јул

Август

Септембар

Новембар

Смрти

Фебруар

Јун

Август

Септембар

Октобар

Децембар

Нобелове награде

Види још

19. октобар

19. октобар (19.10.) је 292. дан у години по грегоријанском календару (293. у преступној години). До краја године има још 73 дана.

1911

1911. је била проста година.

23. октобар

23. октобар (23.10.) је 296. дан у години по грегоријанском календару (297. у преступној години). До краја године има још 69 дана.

Београдска операција

Београдска операција (или Београдска офанзива) представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и Прве армијске групе НОВЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здружене јединице НОВЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Групи армија Србија тежак пораз, ослободиле су Београд, главни град Југославије и велики део Србије.

Београдском операцијом окончана је 1287 дана дуга немачка окупација главног града Југославије. Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове Демократске Федеративне Југославије.

Битка за Србију

Битка за Србију 1944. је заједнички савезнички подухват са циљем успостављања јаког упоришта и овладавања средишњим комуникацијским простором немачких снага на Балкану, односно Групе армија Ф. Дејства на тлу извршавала је НОВЈ, а Савезници су обезбеђивали борбено садејство, снабдевање и помоћ из ваздуха.

Након слома устанка крајем 1941, Србија је у великој мери била пацификована територија. Осим у пар краткотрајних епизода, на њеној територији више није било оперативних трупа до септембра 1944. Немци су за одржавање реда и мира користили полицијски пук, разне квислиншке страже, територијалне батаљоне, и "од резервиста састављени буг. Окупациони корпус са 35 батаљона, који је услед неспретног командовања, недостатка наоружања, недостатка обуке и слабог расположења за борбу, једва одговарао борбеној вредности немачких ландесшицен-јединица". Жариште ратних дејстава преместило се западно од Дрине и јужно од Лима.

Територија Србије била је међутим од кључног значаја за све актере. Сва четири конкретна актера: немачка Команда Југоистока, Савезничка Команда Средоземља, НОВЈ и ЈВуО, имала су конкретне интересе у Србији, и на основу њих су формулисали своје стратегије. На основу поклапања интереса су се формирале коалиције.

Од краја 1943. Савезници су променили став према Михаиловићевим снагама, а приоритет њихове политике у Југославији постала је помоћ јачању снага НОВЈ у Србији Врховни штаб НОВЈ правио је планове да се јачање партизанских снага у Србији потпомогне продором јачих снага из Босне и Црне Горе. Немачка команда, као и Михаиловић, били су решени да то спрече.

С обзиром на Дрину као природну препреку погодну за одбрану, планови НОВЈ састојали су се у концентрисању снага на левој страни Лима, где би се јединице прикупиле, средиле и припремиле за упад у дубину Србије. Немачка Команда Југоистока с обзиром на то решила је да брани Србију активним дејствима - спречавањем покрета јединица НОВЈ кроз Босну према западу, као и низом крупних и амбициозних операција у Санџаку и источној Босни срачунатих на разбијање концентрација НОВЈ и њихово онеспособљавање за офанзивна дејства. Снаге ЈВуО, са своје стране, са великим ентузијазмом учествовале су у овим операцијама, као и у оним које је организовао немачки командант Србије против локалних партизана и повремених продора.

Врхунац овог садејства наступио је у августу 1944, што је уједно био и преломни период у којем су се одвијала најинтензивнија и најмасовнија дејства. У првој половини септембра, немачка одбрана Србије са запада, већ компромитована крупним продорима НОВЈ, доживела је слом услед избијања опасности од Црвене армије са истока.

У том тренутку Савезници и НОВЈ имали су све адуте у рукама. Операцијом Ратвик и борбама у Македонији Немци су спречени у покушају да ефикасно појачају одбрану Србије, и битка за Србију дефинитивно је решена током октобра, Београдском операцијом - упадом добро опремљених снага Црвене армије, којој је НОВЈ представљала драгоценог партнера, како покривањем територије и комуникација по дубини, тако и као фронтовска пешадија.

Тиме је битка за Србију решена. Даља збивања у југозападном делу нису имала за циљ враћања контроле над Србијом, него су била везана за пробој Групе армија Е из Грчке.

Бомбардовање Београда (1944)

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Инфраструктура у Београду је бомбардована три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала.

Бомбардовање је настављено већим интензитетом 17. априла, када је погођен концентрациони логор Сајмиште. У логору је погинуло 60 логораша, а око 150 је рањено.

Више погинулих је било током 16. априла. Становништво Београда је у то време веровало да је бомбардовање увод у војну инвазију савезника.

Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Војна управа у Србији (1941—1944)

Подручје Војног заповједника у Србији (њем. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien) било је подручје Краљевине Југославије које је стављено под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер (за питања полиције и безбједности), рајхсмаршал Херман Геринг (за привреду) и рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага.

Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна Комесарска управа, успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је устанак, кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, операција Ужице протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је операција Михаиловић расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали фолксдојчери. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — Српска државна стража — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке помоћне снаге до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у душегупкама почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

Завршне операције за ослобођење Македоније 1944.

Завршне операције за ослобођење Македоније била су војна дејства Петнаестог, Шеснаестог, Брегалничко-струмичког корпуса НОВЈ и јединица Прве бугарске армије против немачке групе армија Е, с циљем ослобођења Македоније. Борбе су трајале од 8. октобра до 20. новембра 1944. године.

Книнска операција 1944.

Книнска операција представља завршну и најуспешнију фазу офанзиве Осмог далматинског корпуса за ослобођење Далмације од Немачке окупације током Другог светског рата у Југославији. Офанзива је трајала од 13. септембра 1944. године, а завршни напад усмерен на опкољавање и уништење немачких утврђених положаја у области Книна трајао је од 25. новембра до 5. децембра. У овим борбама Осми корпус је тешко поразио и готово преполовио снаге немачког 15. брдског армијског корпуса и довршио ослобођење Далмације.

Краљевина Мађарска

Краљевина Мађарска (мађ. Magyar Királyság) је службени назив који се користио за мађарску државу од 1920. до 1946. године, када је формирана Народна Република Мађарска.

Награда Златни глобус

Златни Глобус (енгл. Golden Globe) америчка је награда коју од 1944. додељује Холивудско удружење страних новинара (енгл. Hollywood Foreign Press Association) најбољим филмовима и телевизијским програмима из протекле године. Награде се додељују средином јануара на свечаној вечери, а церемонију доделе ексклузивно преноси Ен-Би-Си.

Напад НОВЈ на Брач септембра 1944.

Отпочињући операцију ослобађања Далмације, 26. далматинска дивизија ослободила је током септембра 1944. Брач, Хвар и Шолту. Најтеже борбе вођене су на Брачу и трајале су од 12. до 17. септембра 1944.

Немци су тешко утврдили место Сумартин са околином на источној обали Брача, са намером да га одсудно бране. Ово место било им је веома важно због контроле пловидбе Брачким каналом између Брача и далматинске обале.

Немачка посада Супетра (ојачан 3. батаљон 738. пука 118. ловачке дивизије) се након борбе 12. септембра повукла према Сплиту, док су за Сумартин вођене четвородневне тешке борбе. Коначно је 17. септембра пред мрак упориште освојено, а током следеће ноћи спречени су покушаји пробијања посаде из окружења и евакуације на копно.

Ту је уништен 2. батаљон 738. пука заједно са четом 118. извиђачког батаљона и артиљеријским деловима. Немачки људски губици на Брачу износили су 113 погинулих и 583 заробљена војника.

На Брач се, осим делова 26. далматинске дивизије, искрцао и британски 43. одред командоса, као и знатне артиљеријске снаге. Командоси нису увођени у борбу, а савезничка артиљерија пружала је непосредну подршку јединицама 26. дивизије у борбама.

У операцији су учествовале и савезничке поморске и ваздухопловне снаге. Током напада у циљу ваздушне подршке 14. септембра погинуо је Фрањо Клуз, командант Прве ескадриле НОВЈ.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Нишка операција 1944.

Нишку операцију извеле су снаге НОВЈ и Бугарске армије уз садејство совјетског ваздухопловства против немачких снага на простору Ниш - Лесковац - Власотинце. Операција је започела 8. октобра 1944. и трајала је 7 дана. Снаге нападача оствариле су знатну бројчану премоћ и пред почетак операције заузеле повољне позиције, и током наступања натерале су немачке јединице на повлачење, опколиле их, разбиле и нанеле им тежак пораз. Ослобођена је долина Јужне Мораве и сва места источно од ње.

Током операције испољиле су се слабости у садејству између југословенских и бугарских јединица, што је омело постизање још већег успеха. Неприхватљиво понашање бугарских јединица током борбе и ван ње довело је до затегнутости и кризе у односиме две стране.

Силе Осовине

Силе Осовине су биле земље које су учествовале у Другом светском рату супротстављене Савезницима (Антихитлеровској коалицији). Три главне силе биле су Нацистичка Немачка, Фашистичка Италија и Јапанско царство, познате и као „осовина Рим—Берлин—Токио”. На врхунцу моћи, ове су силе овладале великим деловима Европе и регијом Азија-Пацифик, али су на крају рата поражене. Чланство у овом савезу било је нестабилно, па су неке државе улазиле или излазиле током рата.

Социјалистичка Република Србија

Социјалистичка Република Србија (скраћено СР Србија) је била једна од шест република које су сачињавале Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ).

Била је највећа и најмногољуднија југословенска република, састојала се из три дела — уже Србије и две аутономне покрајине — САП Војводине и САП Косова. Главни град СР Србије био је и главни град СФР Југославије — Београд.

СР Србија настала је дефакто одмах по ослобођењу Србије, крајем 1944. године, када је у Београду новембра 1944. одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). Под називом Федерална Држава Србија званично је настала 9. априла 1945. године на заседању АСНОС-а. После проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), 19. фебруара 1946. године променила је назив у Народна Република Србија. Назив Социјалистичка Република Србија добила је, кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. и носила га је до 28. септембра 1990. године када је, доношењем новог Устава, преименована у Република Србија.

Социјалистичка Република Црна Гора

Социјалистичка Република Црна Гора (скраћено СР Црна Гора) је била једна од шест федералних јединица у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Њено формирање је започело током НОБ (1941—1945), а званично је конституисана 1946. године као Народна Република Црна Гора. У склопу уставне реформе која је спроведена 1963. године, преименована је у Социјалистичку Републику Црну Гору. Уставним амандманом LXXXIV, који је усвојен 2. августа 1991. године, извршена је промјена званичног државног назива чиме је дотадашња СР Црна Гора преименована у Републику Црну Гору.Била је најмања федерална јединица у СФРЈ, и по површини и по становништву. Главни град СР Црне Горе био је Титоград (данашња Подгорица). Конститутиван народ су били Црногорци, а званична национална мањина Албанци (до пописа 1971. године користио се назив Шиптари), али само у општинама у којима су представљали значајни део становништва.

Споразуми Тито—Шубашић

Споразуми Тито—Шубашић (први и други) били су политички споразуми, који су током лета и јесени 1944. године склопљени између избегличке владе Краљевине Југославије на челу са председником Иваном Шубашићем и Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) на челу са председником Јосипом Брозом Титом. Први споразум Тито-Шубашић склопљен је 16. јуна 1944. године на Вису, те се по месту склапања назива и Вишки споразум. Други споразум Тито-Шубашић склопљен је 1. новембра 1944. године у Београду, те је стога познат и као Београдски споразум. Споразуми су довели до постизања начелне сагласности о кључним политичким питањима која су се односила на државно-правни континуитет југословенске државе и стварање прелазних органа власти у виду краљевског намесништва и нове владе, која је на темељу ових споразума формирана у марту 1945. године.

Сремски фронт

Сремски фронт је формиран у Другом светском рату, крајем 1944. године, од стране немачке војске која се повлачила из области Београда и снага НДХ које су им биле тактички потчињене. Тактичку команду над Сремским фронтом имала је до 3. децембра 1944. Друга оклопна армија, а од тада је команду преузела Група армија Е. Сремски фронт имао је за немачку армију велики значај, јер се на том месту штитио једини пут за извлачење Групе армија Е преко Сарајева и Славонског Брода у Панонију. За Савезнике је Сремски фронт имао значај као лево крило продора Трећег украјинског фронта Црвене армије у југозападну Мађарску.

У првој фази, НОВЈ, ојачана деловима Црвене армије, држала је иницијативу у својим рукама. Током децембра 1944. предузета је велика офанзива југословенских и совјетских снага у циљу пробоја фронта. Немачке снаге биле су присиљене на повлачење, и одбраниле су се крајњим напором, уз помоћ предњих ешелона Групе армија Е који су почели да пристижу преко Саве. Током јануара 1945. немачке снаге предузеле су противофанзиву у циљу исправљања и стабилизовања фронта. Након тога, завладало је релативно затишје до априла. Југословенска армија енергичним нападом пробила је Сремски фронт 12. априла 1945. године, и продрла дубоко на запад, гонећи осовинске снаге у повлачењу и ослобађајући тај део Југославије.

После рата на подручју Општине Шид подигнут је Спомен-парк „Сремски фронт”, данас непокретно културно добро од изузетног значаја.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.