1942

1942. је била проста година.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

јануар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31
фебруар
П У С Ч П С Н
1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28
март
П У С Ч П С Н
  1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31
април
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30
мај
П У С Ч П С Н
  1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31
јун
П У С Ч П С Н
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30
јул
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31
август
П У С Ч П С Н
  1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31
септембар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30
октобар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31
новембар
П У С Ч П С Н
  1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30
децембар
П У С Ч П С Н
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31

Јануар

Фебруар

Март

Април

Мај

Јун

Јул

Август

Септембар

Октобар

Новембар

Децембар

Рођења

Јануар

Фебруар

Март

Април

Мај

Јун

Јул

Август

Септембар

Октобар

Новембар

Децембар

Смрти

Јануар

Фебруар

Март

Април

Мај

Јун

Јул

Септембар

Новембар

Децембар

  • Википедија:Непознат датум —

Нобелове награде

Види још

1911

1911. је била проста година.

22. август

22. август (22.08) је 234. дан у години по грегоријанском календару (235. у преступној години) До краја године има још 131 дана.

4. новембар

4. новембар (4.11.) је 308. дан године по грегоријанском календару (309. у преступној години). До краја године има још 57 дана.

Битка за Глину (1942)

Под командом оперативног штаба групе бригада, четири бригаде НОВЈ извеле су 22. октобар/23. октобра 1942. напад на гарнизон НДХ у Глини. На сам град нападало је пет батаљона Прве личке и Седме банијске бригаде, док су остале јединице ангажоване на обезбеђењу од интервенције из околних гарнизона. Пошто батаљони у нападу нису успели да овладају кључним тачкама одбране, у зору 23. октобра напад је обустављен.

Након напада, у штабовима и јединицама анализирани су узроци неуспеха. Након Глине, ове бригаде учествовале су у Бихаћкој операцији, постигавши запажене успехе.

Битка за Купрес (1942)

Битка за Купрес одиграла се од 28. јулa до 20. августа 1942. године. Оперативна група бригада Врховног штаба НОВЈ настојала је да изолује усташки гарнизон у Купресу и у више наврата покушала да га концентричним ударом ликвидира. Сви напади су остали безуспешни и поред осетних губитака, па је Врховни штаб 20. августа одустао од опсаде Купреса и усмерио своје снаге према Мркоњић Граду и Јајцу.

Иако битка за Купрес није имала велики оперативни значај ни за једну од страна у сукобу, обе стране испољиле су у борби изузетно залагање и пожртвовање. Међу партизанским борцима и у народу остало је трајно горко сећање на изгубљену битку и тешке губитке. Осим недовољне бројности и недовољне опремљености, узрок пораза лежао је и у неадекватном командовању, планирању, погрешној употреби и недовољној међусобној сарадњи јединица, Битка је за младе бригаде представљала ратну школу из које су извучена значајна искуства.

Битка на Козари

Битка на Козари је једна од познатијих битака партизана против немачко-усташких снага у току Другог светског рата у Југославији.

Током пролећа 1942. партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до заузимања Приједора и Љубије 16/17. маја и оснивања Прве крајишке бригаде 21. маја 1942. Иако се ово одвијало у периоду минималног немачког војног присуства у Југославији, пацификација постигнута у другим деловима земље омогућила је немачкој команди формирање знатне борбене групе. Њу сачињавали делови 3 (од укупно 4) немачке дивизије, као и главнина управо формираног Првог збора (корпуса) НДХ. Иако малобројне партизанске снаге које нису биле довољне ни за одбрану Козаре све време су угрожавале реку Саву, виталне комуникације у НДХ и у својим акцијама стизали до предграђа Бања Луке, што није могло да не изазове реакцију знатно бројнијих снага непријатеља и што је резултирало тешким цивилним жртвама.Ове снаге су 10. јуна отпочеле концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након извршеног опкољавања, оне су формирале широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успешна, након десетак дана почела је да посустаје услед губитака, замора и нестанка муниције.

Партизански делови који су се нашли ван обруча, применили су две врсте дејстава ради помоћи опкољеним снагама. 3. и 4. батаљон упорно су покушавали да се пробију у обруч ради помоћи, што је и успело деловима 4. батаљона. Остале снаге, 1. и 2. батаљон бригаде, и 1, крајишки одред, покренуле су низ енергичних напада на околне гарнизоне ради привлачења на себе делова осовинске оперативне групе. Извршени су успешни напади на Добрљин, Босански Нови и Сански Мост.

Ово ипак није довело до слабљења и одвајања значајних ефектива оперативне групе Западна Босна. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране.

Суочени с немогућношћу даљег одолевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се 3. јула 1942. у југозападном делу Козаре, 15 km источно од села Међувође, у северозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан део Одреда и један део збега цивила (око 10.000 људи). Интервенцијом оклопних делова Немци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавали су да се спасе кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника.

Током наредне две недеље снаге Немаца и НДХ систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу места, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намера да се подручје потпуно испразни од становништва, како би се партизани лишили базе и могућности преживљавања. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи део страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је следила.

Бихаћка операција 1942.

Бихаћка операција је једна од највећих победа НОВ и ПОЈ у 1942. години. У њој је осам бригада НОВЈ под командом Оперативног штаба за Босанску Крајину уништило усташко-домобрански гарнизон у Бихаћу и околним местима и нанело непријатељу значајне губитке. Битка за град трајала је од 2. до 4. новембра 1942. године, и наставила се наступним маршем јединица НОВЈ против остатака разбијених јединица и деморалисаних околних гарнизона. Разбијен је усташки 4. дјелатни стајаћи „сдруг“ (бригада) и делови 12. домобранске пјешачке пуковније. Ово је била једна од највећих у дугом низу победа НОВЈ над снагама НДХ које су уздрмале НДХ и веома ограничиле домен важења њених установа.

Освајањем Бихаћа повезана је слободна територија у Босанској Крајини и централној Босни са слободном територијом у Далмацији. Лици, Кордуну и на Банији. Тако је формирана непрекидна слободна територија од Карловца до Ливна на којој су образоване многе војне и цивилне институције, позната као Бихаћка република или Титоланд (по Немцима). Ослобођени Бихаћ постао је војно, политичко и културно средиште Народноослободилачког покрета.

Бихаћка република

Бихаћка република је симболичан назив за јединствену ослобођену територију која је настала после — бихаћке операције и ослобођења Бихаћа 4. новембра 1942. спајањем до тада ослобођених територија Босанске крајине и суседних области Хрватске. Бихаћ је од тада до краја јануара 1943. био седиште ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ и центар те територије. Офанзивним дејством НОВЈ, посебно у средњој Босни, ова слободна територија је проширивана до средине јануара 1943. године. Простирала се од прилаза Карловцу и Загребу, до реке Босне и Неретве и захватала је око 50.000 km².

Развитак Народноослободилачког покрета, достигао је на овој теритприји највиши степен. Ту су, у новембру 1942. године, формиране прве дивизије и корпуси НОВЈ, чија је дејства усмеравао Врховни штаб. Територија републике била је поприште зимских операција окупаторско-квинслишких снага (Вајс 1 и 2) и битке на Неретви. (Четврта непријатељска офанзива 1943).

Као израз извојеваних победа у рату против окупатора и домаћих колаборациониста и степена развитка НОП-а, Бихаћка република је утицала на јачање међународног положаја НОП-а. Настала је у доба преломних битака на совјетско-немачком фронту и на фронту у Африци, она је побудила занимање сила Осовине и сила антихитлеровске коалиције. Рачунајући с могућношћу скоре инвазије англо-америчких трупа на европско Средоземље и пре свега на Балкан, Хитлер је сматрао да би НОВ могла да угрози одбрану Балкана. Зато је донео одлуку о зимским операцијама Вајс

(Weiss) за уништење „Титове државе“ како је сам називао ослобођену територију с центром у Бихаћу. Са истог становишта порасло је и занимање за догађаје у Југославији код влада антихитлеровске коалиције. То се показало, у појачаном настојању британске владе да одврати четнике Драже Михаиловића од сарадње са окупатором и с друге стране, у њеној одлуци да ступи у контакт са Врховним штабом НОВ и ПОЈ.

Ослањајући се на извојеване победе и степен развитка НОП-а, у време Бихаћке републике, ЦК КПЈ, још одлучније креће у борбу за мађународно признање НОП-а, што је било изражено и основањем АВНОЈ-а и посебно првом нотом коју су Извршни одбор АВНОЈ-а и Врховни штаб НОВ и ПОЈ упутили владама сила антифашистичке коалиције из Бихаћа јануара 1943. године. У тој ноти су отворено поставили питање издајничке активности владе Краљевине Југославије у избеглиштву.

Борбе за Ливно 1942.

Представљајући кључ једне од комуникација које повезују јадранску обалу са унутрашњошћу и који повезује маневарски простор средње Босне и Крајине са Далмацијом, Ливно је представљало значајан и пожељан циљ за НОВЈ. Из истих разлога било је значајно и за НДХ и окупатора. Стога су се за Ливно водиле бројне значајне борбе.

Први напад на усташки гарнизон Ливно извеле су Прва и Трећа пролетерска од 4. до 7. августа 1942, током похода пролетерских бригада у Босанску Крајину. Од тада је Ливно представљало једно од средишта слободне територије.

Услед свог значаја, Ливно је било главни циљ операције Динара италијанске 2. армије. Након усклађивања са снагама НДХ и четника, заједничким концентричним нападом из пет праваца Ливно је поново окупирано 23. октобра 1942. У месту је поново успостављен гарнизон усташке Црне легије.

Друга пролетерска дивизија поново је ослободила Ливно ликвидиравши овај и околне усташке гарнизоне током борби 4-16. децембра 1942. Тако је Ливно поново прикључено слободној територији.

До поновне окупације дошло је 5. марта 1943, током операције Вајс II, када су у град ушли делови немачке 369. легионарске дивизије. Након тога Ливно је било слободно од 2. октобра до 6. децембра 1943. (до операције Цитен). Коначно је ослобођено нападом Девете далматинске дивизије 10. октобра 1944.

Приликом сваког од четири ослобођења стрељан је известан број заробљеника и службеника усташке власти, што се у радовима неких историчара карактерише као ратни злочин.

Логор Јасеновац

Логор Јасеновац је био највећи концентрациони и логор смрти у тадашњој Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништиле су га усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосних доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, партизане, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја. Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава. Логор Јасеновац је био први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант.

Проф. др Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст, аутор изузетно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Устасшка империја окрутности“ каже:

„Јасеновац је далеко бруталнији од Аушвица.”

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 km југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Јасеновцу је Независна Држава Хрватска извршила геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, комунисти и симпатизери и помагачи Србима. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана, Заповједништво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС) односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација те управа и осигурање логора. Уз централни логор III Циглана, поступно су током 1942. формирани и други делови логора: радна група Кожара — основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац; логор Стара Градишка — други по величини логор, смјештен унутар објекта бивше казнионице; те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен. Спомен парк Јасеновац је до 2012. утврдио поименични списак око 83.000 жртава, док су истраживачи Музеја жртава геноцида до сада саставили поименични списак од око 88.000 жртава.

Логор Сајмиште

Логор Сајмиште, или преведено са немачког Јеврејски логор Земун (нем. Semlin Judenlager), налазио се на левој обали реке Саве, наспрам Савског моста, на месту Старог сајмишта.

Напуштен након немачког бомбардовања Београда 6. априла, сајамски простор се налазио неколико километара од Земуна, на територији која је ушла у састав Независне Државе Хрватске, где је Сајмиште означавало њену најисточнију тачку. Она је на захтев Немаца ту територију уступила и на њој дозволила успостављање логора, под условом хрватске владе ”...да у логору не буде српских стражара или полицајаца и да се логор снабдева и финансира из Београда.” Управу над логором је имао немачки СС до маја 1944. После тога команду над логором преузимају усташе.

У почетку је логор био само за српске Јевреје и то првенствени жене, децу и старце. Свакодневно од 8. децембра 1941. до почетка маја 1942. године, јеврејска деца, жене и старци убијани су на путу од логора до припремљених масовних рака у селу Јајинци и за само пет месеци у логору је страдало преко шест хиљада Јевреја. Када је маја 1942. довршено уништавање Јевреја,a Србија проглашена за нем. Judenrein – очишћену од Јевреја, логор је почео да прима и друге таоце: комунисте, партизане,четнике као и цивиле ухваћене на подручју ратних дејстава од маја 1942. до јула 1944. године.Кроз „Прихватни логор Земун“, како му је гласио нови назив, прошло је око тридесет две хиљаде људи, а убијено око једанаест хиљада. Логор на Старом београдском сајмишту био је највећи немачки логор не само у окупираној Србији, већ и на европском Југоистоку. У савезничком бомбардовању 1944. године, оштећени су и порушени многи логорски/сајамски павиљони, након чега је логор расформиран.

Већина Немаца одговорних за рад логора је ухапшено и изведено пред суд. Неколико њих је изрушено Југославији и погубљено. Командант логора Херберт Андорфер и његов заменик Едгар Енге су ухапшени током 1960их након много година скривања. Обојици су Западној Немачкој и Аустрији изречене кратке казне, мада Енгеова казна никада није испоштована због његових година и лошег здравља.

Мидвеј

Мидвеј (познат и као Острво Мидвеј или Мидвејска острва, хавајски: Pihemanu) је атол површине 6,2 km² који се налази у Северном Пацифику (близу северозападне стране Хавајског архипелага) на 28°13′СГШ 177°22′ЗГД, на око трећини пута између Хонолулуа и Токија.

Налази се око 150 mi (240 km) источно од Међународне датумске границе, односно 2.800 миља западно од Сан Франциска и 2.200 миља источно од Јапана. Састоји се од прстенастог коралног гребена и неколико пешчаних острва. Два најважнија комада земље, Сенд Ајланд и Истерн Ајланд, служе као станишта хиљадама морских птица.

Мидвеј, који нема домородачког становништва, је неукључена територија Сједињених Држава, службено одређена као острвско подручје под надлежношћу Секретаријата унутрашњих послова. Представља Национални природни резерват којим управља Служба за рибарство и дивљач. Програм за посетиоце је укинут у јануару 2002. и тренутно не постоји инфраструктура за примање посета. Посетиоци који располажу личним превозом, могу се ради посете обратити управи резервата. Економска активност потиче искључиво из владиних извора. Сва храна и роба морају бити увезене.

Мидвеј лежи на пола пута између Северне Америке и Азије. Такође се налази скоро на супротном делу света од енглеског Гринича.

Мидвеј је најпознатији као место на коме се 4. јуна 1942, за време Другог светског рата, одиграла битка код Мидвеја. У њој је америчка ратна морнарица одбила јапански напад на острво и тиме означила прекретницу рата на пацифичком бојишту.

Напад НОВЈ на Власеницу јуна 1942.

Група источнобосанских ударних батаљона (Касније: Шеста пролетерска источнобосанска НОУ бригада) и Бирчански Народноослободилачки партизански и добровољачки одред извршили су 15. јунa 1942. неуспео напад на Власеницу. Десна колона је заузела упориште Хан Поглед и разбила чету усташа, али је, због неуспеха средње колоне да потпуно сломи спољну одбрану града и због колебања Залуковичког добровољачког батаљона код леве колоне, напад обуставила. Истовремено су се из Хан Пијеска, после оштре борбе на Плочи, у град пробиле по једна чета из немачке 718. пешадијске дивизије и домобранског 8. пешадијског пука са нешто усташа. У борби на Орловачи је погинуо командир чете 2. ударног источнобосанског батаљона Лазо Стојановић Лазић, народни херој.

Народноослободилачка борба народа Југославије

Народноослободилачка борба (НОБ) или Народноослободилачки рат (НОР), је појам којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називала — Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Главног непријатеља Народноослободилачке војске Југославије, су чиниле војне трупе сила Осовине, као и колаборационисти: усташе, четници, недићевци, љотићевци, балисти и Бела гарда. Победа је донесена поразом осовинских трупа маја 1945. године у сарадњи са совјетском Црвеном армијом и савезницима.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Политички комесар

Политички комесар је особа задужена за морал и „правилно“ политичко усмерење војника у једној војној јединици. Он није официр иако је обавезно присутан на сваком састанку Штаба јединице.

Политички комесари су се први пут појавили током Француске револуције (1789–99), бранећи је од антиреволуционарних мисли и акција и тако је осигурала републиканску победу.

Пред почетак инвазије на Совјетски Савез, Хитлер је издао „Комесарско наређење“, по коме се од немачких трупа захтевало да политичке комесаре не третирају као ратне заробљенике, већ да их на лицу места убијају. Комесарско наређење је укинуто годину дана касније, 6. маја 1942, јер је било контрапродуктивно за Немце. Кад се за ово наређење сазнало у Црвеној армији, ефекат је био такав да је предаја одлагана и борбе настављане чак и у безизлазним ситуацијама.

Пандан политичког комесара у радним организацијама су били персоналци.

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину 1942.

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину је назив за поход јединица НОВЈ који је изведен у периоду од краја јуна до половине августа 1942. године. Главнина јединица НОВЈ (Прва и Друга пролетерска, Трећа санџачка и Четрврта црногорска бригада) и Врховни штаб НОВ и ПОЈ су 24. јуна 1942. године са терена Зеленгоре кренуле ка западној Босни. Успут су вођене борбе са непријатељем (Коњиц, Бугојно, Прозор, Ливно, Купрес) и стварана нова ослобођена територија. Крајем јула овим снагама прикључила се и Пета црногорска бригада са Херцеговачким НОП одредом, од којег је затим формирана Десета херцеговачка пролетерска ударна бригада.

Поход у Босанску Крајину није био замишљен као марш, већ да се непријатељу нанесу ударци, прошири слободна територија у западној Босни и створе повољни услови за даљи развој устанка у западним крајевима Југославије, па је планирано да се изврши постепено, у етапама. У првој етапи требало је изненадним нападом разбити и уништити непријатељске посаде и порушити железничку пругу Сарајево — Мостар, а затим, у следећој етапи, наставити наступање на северозапад, овладати територијом на десној обали Неретве, у горњем току Врбаса и рејоном Купрес, Ливно, Имотски и повезати се са крајишким и далматинским јединицама.Продор пролетерских бригада у Западну Босну командант италијанске 2. армије генерал Марио Роата с горчином је прокоментарисао: "Ево их овдје, компактни и обновљени феникс".

Списак народних хероја

Орден народног хероја је био одликовање које је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), те потоња Савезна Република Југославија (СРЈ) додељивала, углавном појединцима, за које је сматрано да су се посебно истакли у борби против непријатеља. Најчешће је додељиван за херојске заслуге у току Другог светског рата, а поред појединаца Орден је додељиван и војним јединицама, градовима и организацијама. Орден се најчешће додељиван постхумно (носилац ордена није био међу живима).

Орденом народног хероја, у периоду од 1943. до 1999. године одликовано је:

1.323 бораца и руководилаца НОВ и ПОЈ,

22 страних држављана,

33 војних јединица и установа НОВ и ПОЈ,

8 градова у СФР Југославији

4 друштвено-политичке организације

1 припадник Југословенске народне армије

6 јединица Војске Југославије

1 јединица МУП-а Србије

Усташка војница

Усташка војница је била паравојна формација у Независној Држави Хрватској, за разлику од домобрана, регуларне војске НДХ. Усташка војница је била партијска војска усташког покрета, слично као што је Вафен-СС био за Нацистичку партију, односно Српски добровољачки корпус за Збор. Своје корене има у усташким логорима за обуку које је Анте Павелић створио у емиграцији у Италији и Мађарској од 1933. до 1937. године.

Наредбу о утемељењу УВ поглавник Анте Павелић издао је 10. маја 1941. и до краја 1941. устројено је 12 војно способних бојни (батаљона). Усташка војница је прошла кроз низ реорганизација, током које је проширена да обухвати све оружане формације владе НДХ које нису припадале Домобранству, Морнарици или Авиацији. Ова формација је постојала све до почетка 1945. када је спојена са Хрватским домобранством у Хрватске оружане снаге, мада спајањем није створена хомогена организација, а бивши официри Усташке војнице су доминирали у њеним операција и држали већину заповедничких функција у ХОС.

Усташка војница је била одговорна за неке од најтежих злочина почињених у Другом светском рату, укључујући вршење кључне улоге у оснивању и вођењу око 20 коцентрационих логора у НДХ. У њеном саставу биле су такве јединице као што су Црна легија којом су заповедали Јуре Францетић и Рафаел Бобан и Усташки обрамбени сдруг ком је заповедао Вјекослав Лубурић.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.