1941

1941. је била проста година.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

Јануар

Фебруар

Март

Април

Април

Мај

Јун

Јул

Август

Септембар

Октобар

Новембар

  • 7. новембар — У Ужицу, центру слободне територије, у присуству Тита изведена кратка парада партизанских јединица у част годишњице Октобарске револуције

Децембар

Рођења

Март

Април

Мај

Август

Септембар

Децембар

Смрти

Јануар

Фебруар

Март

Април

Мај

Јун

Јул

Август

Октобар

Новембар

Нобелове награде

Референце

  1. ^ Плава гробница другог рата („Вечерње новости“, 24. мај 2015)
12. април

12. април (12.04) је 102. дан у години по грегоријанском календару (103. у преступној години). До краја године има још 263 дана.

27. март

27. март (27.03) је 86. дан у години по грегоријанском календару (87. у преступној години). До краја године има још 279 дана.

3. април

3. април (03.04) је 93. дан у години по грегоријанском календару (94. у преступној години). До краја године има још 272 дана.

Југословени

Појам Југословени у српском језику има вишеструко значење и употребљава се у функцији демонима, односно политонима, а има и неколико етнонимских значења. Током историје, овај појам је у ширем смислу употребљаван за означавање свих Јужних Словена, а његово значење је потом сужено на припаднике оних јужнословенских народа који су се нашли у саставу државе Југославије. Поред ових етнонимских значења, појам Југословени је добио и посебно демонимско, односно политонимско значење, као општи назив за све становнике, односно држављане Краљевине Југославије. У склопу тадашње политике интегралног југословенства, појам Југословени је добио и посебно национално значење, као назив за припаднике јединствене "југословенске нације", састављене од три "племена" (српског, хрватског и словеначког). Насупрот интегралистичком концепту, који је пропао заједно са Краљевином Југославијом, опште демонимско, односно политонимско значење појма Југословени одржало се и за време постојања ФНРЈ (1945-1963), СФРЈ (1963-1992) и СРЈ (1992-2003). У социјалистичкој Југославији, појам је накнадно добио још једно, специфично значење, као назив за оне становнике Југославије који су се не само у смислу држављанства, већ и у смислу општенародне (панетничке) припадности изјашњавали као панетнички Југословени.

Југословенска војска у отаџбини

Југословенска војска у отаџбини (скраћено ЈВуО), или Равногорски покрет (чији су припадници познати као равногорци или четници), била је југословенска, српска, ројалистичка и националистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 11. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као покрет отпора немачкој окупацији, одан југословенској влади у избеглиштву. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба, али и припадника других народа који су се борили против фашистичке окупације.

Након Техеранске конференције 1943, Савезници, који су подржавали ЈВуО, преусмерили су своју подршку ривалским партизанима. Од тада покрет Драгољуба Михаиловића сарађује са немачким властима. Влада у избеглишту је 1944. признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској армији (ЈА). Четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је ЈА ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многе су заробили партизани или су их у Југославију вратиле британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата. Последње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића заробљене су у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за велеиздају и ратне злочине и погубљен је.

Пресудом Вишег суда у Београду 14. маја 2015. године генерал Драгољуб Михаиловић је рехабилитован и враћена су му грађанска права која су му била одузета у судском процесу 1946. године. Суд је утврдио да је Михаиловићу суђено из идеолошких разлога, те да није имао правично суђење, да није имао права на одбрану и да није видео адвоката до почетка суђења.

Априлски рат

Априлски рат (хрв. Travanjski rat, словен. Aprilska vojna) је име за инвазију Сила Осовине (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију која је почела 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Немачке), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. 6. априла тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије између Сила Осовине. Краљевска породица и чланови владе отишли су у егзил у Лондон. Тамо су били под надзором британске обавештајне службе, која их је и након Другог светског рата држала под присмотром. Након рата, нове комунистичке власти су им забраниле повратак у Југославију.

Бомбардовање Београда (1941)

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију.

Војна управа у Србији (1941—1944)

Подручје Војног заповједника у Србији (њем. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien) било је подручје Краљевине Југославије које је стављено под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер (за питања полиције и безбједности), рајхсмаршал Херман Геринг (за привреду) и рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага.

Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна Комесарска управа, успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је устанак, кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, операција Ужице протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је операција Михаиловић расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали фолксдојчери. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — Српска државна стража — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке помоћне снаге до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у душегупкама почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Други светски рат у Југославији

Други светски рат у Југославији је био сукоб у оквиру Другог светског рата на територији Краљевине Југославије који је трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и клијентских режима. Рат је највећим делом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског, и ројалистичког четничког покрета.

На почетку су и партизани и четници били покрети отпора окупацији, и краткотрајно сарађивали. Међутим, крајем 1941. су се сукобили. Четници су сарађивали са италијанским окупационим снагама све до капитулације Италије, а после тога са Немцима и НДХ. Силе Осовине су покренуле низ офанзива са циљем да униште отпор окупацији, и скоро су то и успели у зиму и пролеће 1943. Упркос губицима, партизани су опстали као значајна борбена снага, стекли су признање западних Савезника и поставили темеље за послератну Југославију. Уз подршку у виду логистике, допремања оружја и залиха, обуке и ваздушних снага и совјетских копнених снага у Београдској операцији, партизани су успели да стекну контролу над целом државом и пограничним деловима Италије и Аустрије.

Људске жртве су биле огромне. Број жртава још увек није утврђен, али се углавном прихвата да је најмање милион људи. Процењује се да су Срби чинили између 48% и 58% од укупног броја жртава. Усташки режим је вршио геноцид над Србима, и мањинским народима Јеврејима и Ромима. Немачки и мађарски војници су такође вршили масовна стрељања цивила као одмазде за активности покрета отпора. Четници су вршили масакре и етничка чишћења над муслиманима и Хрватима, и злочине над партизанским симпатизерима, а италијански окупатор је спровеђењем политике италијанизације вршио масакре и етничка чишћења над Словенцима и Хрватима. На крају, током и после завршне фазе рата, партизани су извршили одмазде према колаборационистима и политичким неистомишљеницима, депортације дунавских Шваба, принудне маршеве и погубљења више хиљада ратних заробљеника и цивила који су бежали пред њима, масовна убиства Италијана у Истри и злочине над Србима, Немцима и Мађарима које су повезивали са фашистичким снагама.

Краљевина Југославија

Краљевина Југославија је била држава у југоисточној Европи, која је већим делом захватала Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Постојала је од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. Заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Републике Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу краљевине се налазила династија Карађорђевића.

Народноослободилачка борба народа Југославије

Народноослободилачка борба (НОБ) или Народноослободилачки рат (НОР), је појам којим се означава борба југословенских народа, предвођених Комунистичком партијом Југославије, за ослобођење од фашистичке окупације током Другог светског рата. Обухвата временски период од јула 1941. до маја 1945. године, на целокупној територији Југославије. У историографији бивше СФРЈ ова борба се често називала — Народноослободилачки рат и социјалистичка револуција.

Главног непријатеља Народноослободилачке војске Југославије, су чиниле војне трупе сила Осовине, као и колаборационисти: усташе, четници, недићевци, љотићевци, балисти и Бела гарда. Победа је донесена поразом осовинских трупа маја 1945. године у сарадњи са совјетском Црвеном армијом и савезницима.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Независна Држава Хрватска

Независна Држава Хрватска (скраћено НДХ, понекад и као НД Хрватска) је била фашистичка квинслиншка (марионетска) држава основана на делу окупиране Краљевине Југославије, која је уз помоћ Хитлерове Немачке постојала под вођством усташког режима од 1941. до 1945. НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су припадници режима чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима, претежно комунистима.На челу НДХ се налазио Анте Павелић и његове усташе: ова фашистичка организација је основана 1929. уз помоћ фашистичке Италије, која је обезбеђивала центре за обуку, финансијску и политичку помоћ. Подршка је долазила и од присталица Хрватске странке права, коју је основао Анте Старчевић крајем 19. века. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу.

Партизанска споменица 1941.

Партизанска споменица 1941. (мкд. Партизанска споменица 1941.; словен. Partizanski spominski znak 1941.) је била високо одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије које је додељивано свим првоборцима, тј. борцима и руководиоцима Народноослободилачког покрета (НОП), који су ступили у Народноослободилачку борбу (НОБ) у току 1941. године. Додељивана је само живим борцима, док је породицама погинулих бораца додељивана „Споменица палих бораца“. Укупно је додељено 27.750 споменица.

Прва непријатељска офанзива

Прва непријатељска офанзива (немачки назив Операција „Ужице“) је назив за операције које су немачке окупационе снаге у сарадњи са квислиншким усташко-домобранским и четничким одредима покренуле против партизанских одреда и Врховног штаба НОПОЈ, организованих на слободној територији тзв. Ужичке републике. Офанзива је покренута средином септембра и трајала је до почетка децембра 1941. године.

Савез комуниста Југославије

Савез комуниста Југославије (СКЈ; мкд. Сојуз на комунистите на Југославија, словен. Zveza komunistov Jugoslavije), до 1952. године Комунистичка партија Југославије (КПЈ; мкд. Комунистичка партија на Југославија, словен. Komunistična partija Jugoslavije), је била комунистичка партија бољшевичког типа у Југославији. Партија је основана 1919. године у Београду под називом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (СРПЈ(к); мкд. Социјалистичка работничка партија (комунисти), словен. Socialistična delavska partija (komunistov)). Након почетног успеха на изборима 1920, краљевска влада ју је је забранила и она је остала илегална револуционарна организација све до почетка Другог светског рата, 1941. године.

Током рата од 1941. до 1945. године, предводила је Народнооослободилачки партизански покрет, који је поразио силе Осовине и њихове марионетске савезнике, ослободио Југославију, и победио у грађанском рату.

Након ослобођења, партија је брзо учврстила своју моћ, променила из темеља државно уређење и увела једнопартијски систем у новој Југославији. Партија се распала на свом Четрнаестом конгресу, јануара 1990. године, а убрзо затим је дошло до грађанског рата и распада Југославије.

Партија, на чијем челу је од 1937. до 1980. године био Јосип Броз Тито, је била прва комунистичка партија на власти у историји комунистичког покрета која се отворено супротставила заједничкој политици коју је диктирао Совјетски Савез и била је избачена из Информбироа 1948. године, када је Стаљин оптужио Тита за национализам и скретање удесно. Након унутрашњих чистки, партија је променила име у Савез комуниста Југославије и усвојила политику радничког самоуправљања и независног комунизма, познату као титоизам.

Тринаестојулски устанак

Устанак у Црној Гори или Тринаестојулски устанак, био је највећи устанак у окупираној Европи 1941. године. Отпочео је 13. јула, под руководством Комунистичке партије Југославије, а трајао је до половине августа, када је угушен јаком италијанском офанзивом. Иако је планиран у много мањој мери, устанак је од првог дана добио карактер општенародног устанка у којем је учествовало преко 30.000 људи. Устаници су разбили и заробили до тада највећи окупаторски гарнизон у поробљеној Европи, од око 1.000 италијанских војника и старешина. Устанак је добрим делом охрабрен нападом Немачке на СССР.У време СФРЈ, 13. јул се обележавао као Дан устанка народа Црне Горе, а данас као Дан државности.

Ужичка република

Ужичка република је назив за ослобођену територију западне Србије и Шумадије, која се од 24. септембра до 29. новембра 1941. године, за време Другог светског рата, налазила под контролом Народноослободилачког партизанског покрета. Центар територије, по којем је и добила назив било је Ужице. Власт у њој је била дуална, представљајући неку врсту фактичке поделе утицаја. Партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори. Под снажним налетом окупаторских снага, познатим као „Прва непријатељска офанзива“ ова територија је поново окупирана, а партизанске снаге су се морале повући у Санџак.

Иако је трајала веома кратко, свега два и по месеца, била је веома значајна јер је на њој Народноослободилачки покрет успео да формира своју прву слободну територију и изврши организацију живота и позадине. У ослобођеном Ужицу је био центар устанка у Југославији и у њему се налазило војно и политичко руководство НОП-а — Врховни штаб и Централни комитет КПЈ, као и друге војно-политичке организације; функционисала је партизанска фабрика оружја и излазио лист „Борба“. Партизанска фабрика оружја и муниције је 1941. била једина фабрика у окупираном делу Европе где се производило оружје за борбу против фашизма. Ужичка република је уједно била и прва већа ослобођена територија у окупираној Европи.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.