1739

1739. је била проста година.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

Јануар

Јул

Септембар

Октобар

Новембар

Децембар

Рођења

Јануар

Види још

18. век п. н. е.

18. век пне. је почео 1. јануара 1800. пне. и завршио се 31. децембра 1701. пне.

Јоаникије III Караџа-Грк

Јоаникије III Караџа (грч. Ιωαννίκιος Γ΄) био је архиепископ пећки и патријарх српски у времену од 1739. до 1746. године. Пореклом Грк, фанариот, постављен је од стране Цариградске патријаршије на чело Српске патријаршије у Пећи. Касније је постао цариградски патријарх, али на том положају се одржао кратко, од 1761. до 1763. године.После преласка српског патријарха Арсенија IV у Угарску, Цариградска патријаршија је 1739. године поставила Јоаникија Караџу, протосинђела Велике цркве у Цариграду, родом из истог града из познате фанариотске породице, за новог српског патријарха.

Патријарх Јоаникије III покушао је да се састане са својим избеглим претходником и са новим митрополитима рашким и нишким, али до састанка није дошло. За време управљања Карловачком митрополијом патријарх Арсеније није имао никакве везе са патријархом Јоаникијем III кога су Турци поставили на трон Пећке патријаршије. Међутим, патријарх Атанасије је одржавао везе са црквама и манастирима као и са Србима који су остали под турском управом. Тада су укинуте у Карловачкој митрополији и пећке кутије за скупљање прилога у корист Пећке патријаршије, са којом су прекинуте и духовне везе.

Познато је да је патријарх Јоаникије III за време своје управе посетио манастир Добрићево, Смедерево и Сарајево, где се затекао на сахрани митрополита дабробосанског Мелетија 5. јануара 1741. године, а идуће године је посетио и манастир Пиву.

Патријарх Јоаникије III није остао у српском народу у доброј успомени, јер је приликом својих канонских посета ходао са султановим указом, мучио народ и на силу му узимао новац. Сит брига, натезања и невоља, он је већ 1746. године напустио презадужену Пећку патријаршију.

После одласка из Пећи патријарх Јоаникије III је једно време био митрополит халкидонски. Успео је да га изаберу за патријарха цариградског 26. марта 1761. године уместо патријарха Серафима II, и управља је Цариградском патријаршијом до 21. маја 1763. године када се повукао у манастир Светог Георгија на Халки, где је остао до смрти 1793. године.

Бајракли џамија у Београду

Бајракли џамија је саграђена око 1575. године, као једна од 273 џамије и месџида (посебне исламске богомоље), колико их је у турско доба било у Београду (Путописи Евлије Челебије). Првобитно се звала Чохаџи-џамија, по задужбинару, трговцу чохом, Хаџи-Алији. Бајракли џамија је једнопросторна грађевина са куполом и минаретом. У време аустријске владавине (1717—1739) претворена је у католичку цркву (када је и срушен највећи број београдских џамија).

По повратку Турака, поново је постала џамија. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) главног турског заповедника Али-паше, обновио је богомољу 1741. године, па се неко време звала Хусеин-бегова или Хусеин-ћехајина џамија. Крајем 18. векa названа је Бајракли-џамија, по барјаку који се на њој истицао као знак за једновремени почетак молитве у свим џамијама. После обнове у 19. веку, коју су предузели српски кнезови, постаје главна градска џамија.

Налази се у улици Господар Јевремовој 11, а уз џамију се налази и медреса, верска средња школа. Бајракли џамија је запаљена 18. марта 2004, након мартовских немира на Косову и Метохији, као „одговор“ на паљење српских цркава на Косову. Џамија је касније делимично обновљена, и тренутно је једина активна џамија у граду Београду.

Београдски мир

Београдски мир закључен је 18. септембра 1739. године, између Аустрије и Турске после аустријско-турског рата, 1737–1739, који је Аустрија, у заједници са Русијом, водила против Турске и у којем је њена војска потучена код Гроцке и избачена из Србије.Одредбама мира, Аустрија је потиснута са Балканског полуострва. Београд и Шабац са целом Србијом до Саве и Дунава, Влашка са Оршавом и делови Босне добијени Пожаревачким миром 1718. године враћени су Турској. Аустрија је задржала Тамишки Банат али је морала порушити и евакуисати све тврђаве које је саградила током окупације али и тврђаве уз Дунав према Турској. Одредбама мира обострано су се морали амнестирати учесници у рату, пустити заробљеници на слободу, гарантовати неповредивост граница, забрањено је прихватање пребеглица (хајдука) и повреда територије. Регулисан је промет Дунавом и Савом, и загарантована слобода трговине.

Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Велике сеобе Срба

Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683-1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737-1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.

Вићентије Јовановић

Вићентије Јовановић (Сентандреја, 1689 — Београд, 6. јун 1737) је био митрополит београдско-карловачки у периоду од 1731. до 1737. године.

Гофер (Долина Аосте)

Гофер је насеље у Италији у округу Долина Аосте, региону Долина Аосте.

Према процени из 2011. у насељу је живело 20 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1739 м.

Грб Футога

Грб Футога је службени грб места Футога од 1739. године када је Футог добио статус слободног краљевског поседа.

Футог има једну од најачих историјских традиција у Бачкој, па није чудо, што је поседовао шест општинских и пет властелинских грбова Аустријског Царства, а касније и Аустро-Угарског Царства, неки од грбова су грбови грофова: Одвајера, Кауријанија, Чарнојевића, маршала Хадика и Котека. У једном од општинских налази се свети Флоријан, други је са светим врачевима Кузмом и Дамјаном, трећи, исти као и бегечки, четврти са класом конопље, плужним раоником и црталом, док пети грб у свом штиту има косача са косом у руци. Шести је можда најинтересантнији за футошке прилике, а састоји се од три кошнице и усправног плужног раоника. Потиче са печата из 1739. године. Ова занимљива симболика која је ретка у нашој хералдици, карактерише богатство и вредноћу Футога, у време када је био на врхунцу некадашње своје економске моћи.

Најстарији познати печат има натпис: Sigilum opptidi Futok 1714. Унутар печата је био грб Футога, који се састојао из два дела: у левом цртало плуга, окренуто нагоре, у десном три кошнице, што је говорило о занимању становништва.

Космос-1739

Космос-1739 је један од преко 2400 совјетских вјештачких сателита лансираних у оквиру програма Космос.

Космос-1739 је лансиран са космодрома Тјуратам, Бајконур, СССР, 9. априла 1986. Ракета-носач Р-7 Семјорка (рус. Семёрка) (8К71, НАТО ознака SS-6 Sapwood) са додатим степеном је поставила сателит у орбиту око планете Земље. Маса сателита при лансирању је износила 6000 килограма. Космос-1739 је био осматрачки сателит.

Краљевина Србија (1718—1739)

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Обреновац

Обреновац је градско насеље у градској општини Обреновац у граду Београду. Налази се на ушћу реке Колубаре у реку Саву, недалеко од главног града. Обреновац је кроз своју историју претрпео спаљивање и многобројне поплаве. Једно од паљења било је 1815. године после Битке на Палежу. Поседује преко четири основне школе и три средње. Једна од њих је надалеко позната Гимназија у Обреновцу која има традицију дугу преко деведесет година. Добио је име указом кнеза Милоша од 7. децембра 1859. године, старо име је било Палеж. Према попису из 2011. било је 25429 становника. Обреновац је један од главних пословних центара Србије, првенствено због два гиганта за производњу енергије, ТЕ Никола Тесла I и II, који снабдевају Србију са преко 60% електричне енергије.

Пожаревачки мир

Пожаревачки мир је мир потписан 21. јула 1718. у Пожаревцу између Аустрије и Венеције с једне и Османског царства са друге стране.Од 1714. до 1718. Турци су успешно водили ратове против Венеције у Грчкој и на Криту, али поразима код Петроварадина 1716, Темишвара и Београда 1717. од стране аустријске војске предвођене Еугеном Савојским.

Османско царство је изгубило Тамишки Банат, северну Србију, северну Босну и Мала Влашка. Венецији је изгубила поседе на Пелопонезу и Криту које је добила миром у Карловцима 1699. али је задржала Јонска острва и Далмацију.

Мир је трајао до новог рата Аустрије и Турске и мира у Београду 1739. када се нови аустријско-турски рат завршио неповољно по Аустрију и када је изгубила северну Србију, Београд и Мала Влашка.

Руско-аустријско-турски рат (1735—1739)

Руско-аустријско-турски рат вођен је у периоду од 1735. до 1739. године између Руске империје и Хабзбуршке монархије са једне и Османског царства и Кримског каната са друге стране. Рат је завршен Београдским миром. Плашећи се турске одмазде због помоћи Аустријанцима у рату, Арсеније Шакабента организује Другу сеобу Срба.

Северна Босна (1718—1739)

Северна Босна, Краљевина Босна (нем. Кönigreich Bosnien) или Део Краљевине Босне (лат. Regni Bosniae Pars), је била територија под управом Хабзбуршке монархије између 1718. и 1739. године. Пожаревачким миром из 1718. године, ово подручје је издвојено из османског Босанског пашалука и прикључено Хабзбуршкој монархији. Територија је обухватала Семберију и Посавину, односно подручје дуж десне обале реке Саве. Након Београдског мира из 1739. године, ово подручје је поново постало део Османског царства односно Босанског пашалука.

Ужичко-ваљевска епархија

Ужичко-ваљевска епархија или Ужичко-ваљевска митрополија је некадашња епархија на простору Србије од 1739. до 1831.

Фридрих Хоце

Фридрих Хоце (20. април 1739-25. септембар 1799) је био аустријски генерал.

Шарл Франсоа Димурје

Шарл Франсоа Димурје (франц. Charles-François Dumouriez; 25. јануар 1739 – 14. март 1823) је био француски генерал и политичар.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.