1389

1389. је била проста година.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

Април

Рођења

Јануар

Смрти

Мај

Јун

Септембар

Децембар

Види још

28. јун

28. јун (28.6.) је 179. дан године по грегоријанском календару (180. у преступној години). До краја године има још 186 дана.

Бар Алпино (Модена)

Бар Алпино је насеље у Италији у округу Модена, региону Емилија-Ромања.

Према процени из 2011. у насељу је живело 6 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1389 м.

Вук Бранковић

Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345. — Косово, 6. новембар 1397) је био српски великаш који је, поред кнеза Лазара (1371—1389), био најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије 14. века.Припадао је породици Бранковића и био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио је пространу област звану Земља Бранковића која је на свом врхунцу обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче и у којој су се налазили Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, као и Приштина, у којој се налазила његова престоница.Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину. После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару.

У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш,) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Дмитриј Донски

Свети Дмитриј Иванович Донски (рус. Дми́трий Донско́й; Москва, 12. октобар 1350 — Москва, 19. мај 1389) је био син Ивана II, владао је као московски кнез од 1359, и као кнез Владимира од 1363. до смрти. Био је први московски кнез који се отворено успротивио татарској власти у Русији. Надимак Донски добио је после велике победе против Татара у бици на Куликовом пољу 1380, која се одиграла код реке Дон.

Иван Косанчић

Иван Косанчић је легендарни српски витез који је, према предању, погинуо у боју на Косову 1389. године.

Какеи

Какеи (嘉慶) је јапанска ера (ненко) Северног двора током првог раздобља Муромачи периода, познатог још и као Нанбокучо период. Настала је после Шитоку и пре Ко ере. Временски је трајала од августа 1387. до фебруара 1389. године. Владајући монарх у Кјоту био је цар Го Комацу а у Јужном двору у Јошину цар Го Камејама.

У исто време на југу текла је ера Генчу (1384–1393).

Ко (Муромачи период)

Ко (康応) је јапанска ера (ненко) Северног двора током првог раздобља Муромачи периода, познатог још и као Нанбокучо период. Настала је после Какеи и пре Меитоку ере. Временски је трајала од фебруара 1389. до марта 1390. године. Владајући монарх у Кјоту био је цар Го-Комацу а у Јужном двору у Јошину цар Го-Камејама.

У исто време на југу текла је ера Генчу (1384–1393).

Космос-1389

Космос-1389 је један од преко 2400 совјетских вјештачких сателита лансираних у оквиру програма Космос.

Космос-1389 је лансиран са космодрома Плесецк, СССР, 21. јула 1982. Ракета-носач Р-14 Чусоваја (рус. Чусовая) (8К65, НАТО ознака SS-5 Skean) са додатим степеном је поставила сателит у орбиту око планете Земље. Маса сателита при лансирању је износила 40 килограма. Космос-1389 је био комуникациони сателит.

Косовска битка

Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Лазар Хребељановић

Лазар Хребељановић (Прилепац, око 1329. — Косово поље, 15. јун 1389), познат у народној традицији као цар Лазар, мада, по титули кнез Лазар био је средњовековни српски кнез, који је после Маричке битке створио највећу и најмоћнију државу на територији некадашњег Српског царства. Лазарева држава са престоницом у Крушевцу, позната у историографији као Моравска Србија, обухватала је сливове река Велике, Западне и Јужне Мораве.

Лазар је младост провео на двору цара Стефана Душана, где је његов отац Прибац био логотет. Лазар је на двору цара Уроша прво био ставилац, да би негде између 1363. и 1365. добио титулу кнеза. После слома Мрњавчевића на Марици текао је постепен успон кнеза Лазара праћен формирањем његове области. После Маричке битке загосподарио је Приштином и Новим Брдом, док је у савезу са баном Босне Твртком I Котроманићем и уз подршку угарског краља Лајоша I 1373. поразио жупана Николу Алтомановића. Тада је својој области прикључио Рудник, Ужице и крајеве око Западне Мораве. Границу своје државе проширио до Дунава заузимањем Браничевске области и потискивањем Радича Бранковића из породице Растислалића 1379. године.

Истовремено, Лазар је радио и на обнови немањићких државних традиција. Био је ожењен Милицом, која је према старим српским родословима потицала од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Бројним династичким браковима постепено се родбински повезао са околним великашима и владарима (нпр. сестра Драгана била је удата за челника Мусу, најстарија ћерка Лазара и Милице Мара за Вука Бранковића). На његову иницијативу, а по благослову патријарха Саве IV, дошло је 1375. до измирења Српске патријаршије са цариградском Васељенском патријаршијом. Поред тога, Лазар је подигао више задужбина (Раваницу, Лазарицу и јужну припрату Хиландара), а под његовим утицајем 1380. на место српског патријарха је, уместо Јефрема, изабран Спиридон.

Током девете деценије 14. века област кнеза Лазара почели су да угрожавају Османлије. После битке на Дубравници (1381) и догађаја везаних за пад Ниша и поход Мурата I до Плочника (1386), следећи велики поход Османлија довео је до битке на Косову 1389. године. Ту су се Османлијама супроставили одреди кнеза Лазара, његовог зета Вука Бранковића и краља Срба и Босне Стефана Твртка I Котроманића под командом војводе Влатка Вуковића. У бици су и Лазар и његов противник Мурат I изгубили животе и обе стране су претрпеле велике губитке. Ипак, пре лета 1390. Лазаревићи су прихватили вазалне обавезе према новом султану Бајазиту I.

Култ кнеза Лазара као хришћанског мученика почео је да се развија недуго по Косовској бици. Лазареве мошти пренесене су у његову задужбину Раваницу где се, после неколико преноса, чувају и данас. Стварање култа кнеза Лазара помогли су припадници породице Лазаревић, а прихватила га је и развијала Српска патријаршија. Најранији култни списи, њих десет, настали су већ у периоду од до.

Паралелно са култом Св. кнеза Лазара који се развијао у црквеним круговима, развијао се и култ кнеза Лазара као мученика и јунака Косовске битке у народној традицији. У српским народним епским песмама косовског циклуса, цар Лазар је, уз Милоша Обилића, главни лик.

Лазарев лик обрађиван је вишеструко у српској уметности у 19. и 20. веку.

Мазо Ривета (Болцано)

Мазо Ривета је насеље у Италији у округу Болцано, региону Трентино-Јужни Тирол.

Према процени из 2011. у насељу је живело 18 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1389 м.

Милан Топлица

Топлица Милан, познат и као Милан из Топлице, био је легендарни српски витез, који је, према предању, погинуо у Косовској бици 1389. године.

Недалеко од Прокупља у селу Вичи налази се кула Милана Топлице. У близини Ваљева налази се замак Берковац, замак Милана Топлице.

Милица Хребељановић

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија; рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара, средњевековна списатељица и православна светитељка.

Милош Обилић

Милош Обилић (такође и Милош Кобилић у неким изворима) је легендарни српски витез из средњег века, који се често спомиње и у српској епској поезији. Он је витез који је, према традицији, убио турског султана Мурата I у Косовској бици.

Монте Сан Пјетро (Болцано)

Монте Сан Пјетро је насеље у Италији у округу Болцано, региону Трентино-Јужни Тирол.

Према процени из 2011. у насељу је живело 369 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1389 м.

Моравска Србија

Моравска Србија је термин који се користи у историји за српску феудалну државу која се самостално развила у долини три Мораве (Велике, Западне и Јужне) под кнезом Лазаром (1371—1389) после смрти последњег српског цара Уроша (1355—1371) и која је под Лазаревим сином Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) 1402. године, после битке код Ангоре, прерасла у Српску деспотовину.

Мурат I

Мурат I (отур. مراد اول тур. I. Murad; 29. јун 1326. — 15. јун 1389), звани још и Худаведигјар — „Праведни“, био је османски султан 1359–1389.

Патријарх српски Спиридон

Спиридон I је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1380. до 1389. године.Изабран је на сабору српске цркве 1380. године, након повлачења са тог места, његовог претходника патријарха Јефрема. Кнез Лазар и чланови сабора преклињали су патријарха Јефрема да не напушта патријарашки трон, али је он био доследан, и члановима сабора предложио за свог наследника Спиридона. Када су кнез Лазар, који је сазвао сабор, и присутни архијереји и остали учесници увидели да је патријарх Јефрем одлучан, послушали су његов савет и изабрали Спиридона за патријарха. О том избору и Јефремовом предлогу остала су сведочанства епископа Марка, затим писани траг у Троношком родослову и Општем листу.

Животни пут Спиридона, до избора за поглавара Српске цркве мало је познат. Забележено је да је родом из Ниша и да је био сабрат светогорског манастира Панталејмона. Припадао високом кругу српске културне елите, која је дала најсјајније писце тог раздобља, и која је у Светој гори, у сарадњи са другим словенским манастирима, увела нови стил црквенословенског правописа у словенску књижевност. Претпоставља се да су уводни делови у пет повеља кнеза Лазара, судећи по стилским одликама, дело патријарха Спиридона.

Неки извори наводе да је Спиридон, пре избора за српског патријарха, био епископ Цезарополиса, а доцније митрополит у Мелнику. Ову претпоставку поткрепљују и два акта из светогорског манастира Ватопеда у којима се, октобра 1377. године, помиње митрополит Спиридон. Једну повељу кнеза Лазара издату 1379/80. године манастиру Хиландару потврдио је и патријарх Спиридон.

За име патријарха Спиридона везана је и тзв. «Горњачка повеља». Патријарха Спиридона везују и са Повељом о оснивању киновитског манастира Дренче у Жупи код Александровца, задужбина монаха Доротеја и његовог сина Данила, потоњег патријарха српског Данила III. Никодим Мирчета, преписујући 1387. године Летовник у манастиру Светих Арханђела код Призрена, наводи да је тада „на престолу патријарх српски кир Спиридон“.

Патријарх Спиридон је 19. јануара 1388. године потврдио стварање задужбине властелина Обрада Драгојловића, цркву Пресвете Богородице, у селу Кукоњ код Брвеника на Ибру.

Патријарх српски Спиридон био је на трону Српске цркве у врло тешким временима, у време велике најезде Турака, који редом освајају Софију, Сер, Бер и Јањину.

По сведочанствима тог времена он је причестио српску војску пред Косовску битку уочи Видовдана 1389. године.

Патријарх Спиридон је надживео косовску трагедију једва два месеца. Умро је 11. августа 1389. године. Мошти овог српског светитеља налазе се у цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији.

Уторак

Уторак је други дан у седмици, који се налази између понедељка и среде. Своје име је добио од старословенске речи въторъ што значи други.

Уторак је обично дан за изборе у Сједињеним Државама. Федерални избори се одигравају на уторак после првог понедељка у новембру; овај датум је успоставио закон из 1845. за председничке изборе (посебно за одабир Изборног колегијума), а проширен је на изборе за Кућу представника 1875. године и на Сенат 1914. године. Уторак је најранији дан седмице који је био практичан за анкетирања у раном 19. веку: грађани су можда морали да путују на цео дан да би гласали, а нису желели да иду у недељу, која је била дан обожавања за велику већину њих. Многе америчке државе одржавају председничке примарне изборе уторцима.

Црни уторак, у Сједињеним Државама, односи се на 29. октобар 1929, почетак велике панике око берзе. Ово је био уторак после Црног четвртка, који је означио почетак Велике депресије.

У грчком свету, уторак (дан седмице када је био пад Константинопоља 1453. године) се сматра за несрећан дан. Исто важи и за земље које причају шпанским језиком, где постоји пословица En martes, ni te cases ni te embarques (Уторком се не жени, ни не почињи путовања). Косовски бој 1389. године се такође одиграо у уторак на Видовдан.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.