1204

Година 1204 (MCCIV) била је преступна година која је почела у четвртак.

Миленијуми:
Векови:
Деценије:
Године:

Догађаји

  • Википедија:Непознат датум — Крајем јануара оба цара, отац и син, свргнути су са власти у Цариграду, слепи Исак, стар и изнемогао умро је у страху а млади Алексије био је задављен.
  • Википедија:Непознат датум — У Цариграду је избила побуна. Два цара су убијена а народ је за Алексија V Дуку који сматра да је разрешен од обећања која су дата крсташима.
  • Википедија:Непознат датум — Народ у Риму је изабрао власт добрих људи као опозицију власти коју је именовао папа.
  • Википедија:Непознат датум — Након што је савладао енглески отпор у Шато-Гаилару, француски краљ Филип II Август у кратком времену освојио је целу Нормандију, која је уговором из Руана дефинитивно прешла под власт француског краља.
  • Википедија:Непознат датум — Умро је норвешки краљ Хокон II Дански краљ Валдемар II Победник шири своју власт и на Норвешку.
  • Википедија:Непознат датум — Умро је угарски краљ Емерик. Прво га је наследио син Ладислав III под регентом ујака Андреја, а годину касније сам Андреј III.
  • Википедија:Непознат датум — Бугарски цар Калојан приближава се Римској цркви. У Трнову борави један кардинал Иноћентија III и посветио је бугарског епископа Василија.
  • Википедија:Непознат датум — Након четверодневне опсаде крсташи освајају Цариград и страховито пљачкају и пустоше га.
  • 13. април Латини су постали господари горде византијске престонице, стари млетачки дужд Енрико Дандоло био је душа целог овог предузећа.

Мај

Децембар

  • Википедија:Непознат датум — За патријарха у Цариграду постављен је млечанин Тома Морозини.
  • Википедија:Непознат датум — Отимање Св. Софије и насиље при заузимању Цариграда у душама ортодоксног грчког свештенства продубило је јаз и развило дубљу мржњу између две цркве, између Грка и Латина.
  • Википедија:Непознат датум — Бонифације од Монферата добио је Солунско краљевство а Млеци су добили четвртину Царства.
  • Википедија:Непознат датум — Након пада Цариграда настало је неколико византијских краљевстава независних од новонасталог Римском царству.
  • Википедија:Непознат датум — Алексије и Давид Комнин освојили су Трапезунтско царство.
  • Википедија:Непознат датум — Теодор I Ласкарис заузео је Никеју.
  • Википедија:Непознат датум — Михаило Анђел загосподарио је Епиром.
  • Википедија:Непознат датум — Нова византијска краљевства и Латинско царство одмах су се сукобили.
  • Википедија:Непознат датум — Давид Комнен напредује према западу.
  • Википедија:Непознат датум — Балдуинов брат Хенрик Фландријски напао је и поразио Теодора Ласкариса.
  • Википедија:Непознат датум — У селџучком Иконијском султанату Сулејмана II наследио је Килиџ Арслан III.
  • Википедија:Непознат датум — Старо Византијско царство распало се у више делова.
  • Википедија:Непознат датум — Света гора је до 1204. била под заштитом византијских владара, а од 1204. је под француском влашћу.[1]
  • 8. новембар Папин кардинал Лав крунисао је Калојана за бугарског краља.

Рођења

Смрти

Април

Децембар

Види још

Референце

  1. ^ Сајт Српске православне цркве о Хиландару
Алексије IV Анђел

Алексије IV Анђел (грч: Αλέξιος Δ' Άγγελος, рођ. 1182 — убијен 8. фебруара 1204) био је византијски цар од августа 1203. до јануара 1204. као савладар свог ослепљеног оца Исака II. Алексије је најпознатији по томе што је, како би срушио свог стрица Алексија III Анђела, који је претходно свргао и ослепео Исака II, позвао у помоћ крсташе и Млечане. Тиме је Четврти крсташки поход уместо ка Египту усмерен ка византијској престоници Константинопољу где су се крсташи прво умешали у размирице унутар византијске династије Анђела, а затим су заузели и између себе разделили византијске територије. Да би се разликовао од свог стрица Алексија III, Алексије IV се понекад назива и Алексије Млађи.

Алексије V Дука Мурзуфл

Алексије V Дука Мурзуфл (грч. Αλέξιος Ε΄ Δούκας Μούρτζουφλος, погубљен крајем децембра 1205. године у Цариграду) је био византијски војсковођа, протовестијар и владајући цар током кратког периода (05.02.—12.04. 1204) у завршној фази крсташке опсаде Цариграда 1204. године. Он је 1200. године због учешћа у побуни Јована Комнина против Алексија III (1195—1203) нашао у затвору у коме је остао све до Алексијевог бекства из Цариграда средином јула 1203. године односно до доласка крсташа и повратка на власт слепог Исака II (прва влада 1185—1195, друга влада 1203—1204) и његовог сина Алексија IV (1195—1203). Након обнове непријатељстава са крсташима IV крсташког похода у новембру 1203. године Мурзулф се са браћом Ласкарис (Теодор (1205—1222) и Константин (1204)) нашао на челу одбране града, а он лично је заповедао византијском флотом током неуспешног покушаја да се спале крсташки бродови у Златном рогу. Притисак крсташа на град, довео је до пуча у самом Цариграду у коме су 25.01. збачени Анђели са власти, а 05.02. је за новог цара овенчан сам Мурзулф. Он је покушао да се супродстави крсташким ударима на град, због чега је пробао да их победи у отвореној борби на њиховом повратку из пљачкања оближње Филеје, али су том приликом Византинци тешко поражени, сам Алексије се једва спасао да не буде заробљен, док је крсташима у руке пала чудотворна икона Богородице, за коју се сматрало да је дело јеванђелисте Луке. Без обзира на пораз он је наставио отпор све до 12.04. када је током ноћи напустио град у пратњи супруге и ћерке Алексија III. Наредног дана крсташи су преко морског бедема на Златном рогу продрли у град и срушили Византијско царство. Мурзулф је после напуштања града отишао у Месинопољ којим је управљао бивши цар коме је вратио жену и ћерку Евдокију са којом се након тога оженио. Без обзира на то, његов таст га је једном приликом ухватио и ослепео, после чега је завршио у крсташким рукама. Свој живот је завршио тако што су га крсташи због убиства Алексија IV (који је у тамници задављен 08.02.), погубили бацањем са Теодосијевог стуба у Цариграду.

Генкју

Генкју (元久) је јапанска ера (ненко) која је настала после Кенин и пре Кенеи ере. Временски је трајала од фебруара 1204. до априла 1206. године и припадала је Камакура периоду. Владајући монарх био је цар Цучимикадо.

Исак II Анђел

Исак II Анђел (грч. Ισαάκιος Β’ Άγγελος), рођен септембра 1156, умро јануара 1204, био је византијски цар од 1185. до 1195. и поново од 1203. до 1204. Његов отац је син Теодоре Комнине, најмлађе ћерке цара Алексија I Комнина. У време његове прве владавине власти Византија је изгубила контролу над северним Балканом усред осамостаљења Другог бугарског царства и Немањине Рашке, а другу владу почео је и завршио захваљујући подршци крсташа и Млечана.

Кампо де Рамон Ривера, Блоке 1204 (Кахеме)

Кампо де Рамон Ривера, Блоке 1204 (шп. Campo de Ramón Rivera, Bloque 1204) насеље је у Мексику у савезној држави Сонора у општини Кахеме. Насеље се налази на надморској висини од 25 м.

Кастиљоне (Л’Аквила)

Кастиљоне (итал. Castiglione) је насеље у Италији у округу Л'Аквила, региону Абруцо.

Према процени из 2011. у насељу је живело 93 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1204 м.

Кенин

Кенин (建仁) је јапанска ера (ненко) која је настала после Шоџи и пре Генкју ере. Временски је трајала од фебруара 1201. до фебруара 1204. године и припадала је Камакура периоду. Владајући монарх био је цар Цучимикадо.Нова ера је именована како би обележили период шинју (shin'yū 辛酉), годину револуције по старом сексагенарном кругу.

Константин Ласкарис

Константин (XI) Ласкарис (грч. Κωνσταντίνος Λάσκαρης; Цариград, 1170 — Никеја, 19. март 1205) је био титуларни византијски цар (1204) у последњој фази крсташке опсаде Цариграда 1204. године, војсковођа и један од организатора отпора Латинима у Малој Азији из чега је настало Никејско царство.

Космос-1204

Космос-1204 је један од преко 2400 совјетских вјештачких сателита лансираних у оквиру програма Космос.

Космос-1204 је лансиран са космодрома Капустин Јар, СССР, 31. јула 1980. Ракета-носач Р-14 Чусоваја (рус. Чусовая) (8К65, НАТО ознака SS-5 Skean) са додатим степеном је поставила сателит у орбиту око планете Земље.

Кулин

Кулин је био босански бан који је владао Босном најкасније од 1180. године до око 1204. године. Према писању Мавра Орбина Кулин је наследио првог босанског бана Борића и владао 36 година, то јест могао је почети да влада 1167. и владати до 1203. или 1204. Са изузетком једног војног похода против Византије у коме је учествовао са Угарима 1183. године, Босна је његову владавину провела углавном у миру. Због његове привржености Цркви босанској, католичка црква је кроз Угарску на њега извршила притисак, па је Кулин у априлу 1203. организовао скуп на Билином Пољу где декларише своју приврженост католичкој цркви. Тако је одбацио јереси за коју га је још 1199. папи оптуживао управник Зете Вукан.

Кулин је нарочито познат по повељи сачињеној 29.8.1189. године, која је уговор о трговини Дубровчана и Босне, али не спомињу се никакве границе Босне. У уговору бан Кулин допушта „Дубровчанима који ходе по моме владању тргујући” да бану не плаћају ништа, „осим што му ко од своје воље поклони”. То што се одрекао прихода од трговине, можда показује да трговина између Дубровника и пољопривредне земље Босне у то време није имала већи значај. Обећаје дубровачким трговцима да ће их штитити од насиља своји „часника’’ и да ће им пружати помоћ. Бан Кулин оставио нам је натпис на српском језику уз ктиторску слику. Тај натпис настао је око 1200. године када је над вратима Кулинове цркве у Мухашиновићима код Високог постављен ктиторски натпис тзв. "Плоча Кулина бана". Натпис из Кулинове цркве представља први сачувани српски ктиторски натпис уз цркву на подручју Босне. Уз натпис налазио се и портрет Кулина, али он није сачуван. Данас се Кулинов ктиторски натпис чува у Земаљском музеју у Сарајеву.Текст се чита овако:

„Сиьж црквъ банъ Коулинъзида егд[апл]Ѣни Коучевъско Загорие и наде на ноу прон[ие] оу ПодъгорѢ СлѢпичишъ. и постави свои образ[ъ надъ] прагомъ. бъ даи баноу Коулиноу здравие и бани Воислави.”

Последња потврда да је бан Кулин био жив је из априла 1203. и претпоставља се да је умро убрзо после тога, то јест око 1204.

Латинско царство

Латинско царство је била држава коју су основали крсташи након што су заузели Цариград 1204. године, током IV крсташког похода на простору некадашњег Византијског царства. Оно се сматрало директним наследником Римског царства и њему су дејуре биле подложне све друге крсташке државе настале 1204. године.

Први цар Латинског царства био је Балдуин IX Фландријски, један од вођа IV крсташког похода, који је 16. маја 1204. године био проглашен за новог римског цара под именом Балдуин I.

Царство је у почетку имало успеха и среће у борби против тзв. Никејског царства на простору Мале Азије и у борбама са Калојаном (1197—1207) и Бугарима, поготово током владавине цара Хенрика Фландријског (регент 1205—1206, цар 1206—1216). Међутим, после његове смрти, царство је током времена ослабило услед сталних борби на свим странама и недостатка војне и финансијске подршке са Запада. Удружене никејско-бугарске снаге пробале су да 1236. године освоје Цариград, али је град уз помоћ млетачке флоте издржао опсаду. До краја 1247. године никејске снаге су заузеле скоро целокупне поседе Латинског царства и свеле га на Цариград са непосредном околином који се одржавао највише захваљујући градским бедемима, а сам Балдуин II био је приморан да преда Млечанима свог сина јединца Филипа као залог за новчани зајам.

Последњи покушај латинских царева да се одбране одиграо се у јесен 1259. године у Пелагонијској низији. Тада су снаге никејског регента Михајла (VIII) Палеолога (регент 1258—1261, цар 1261—1282) предвођене његовим братом Јованом у тзв. Пелагонијској бици потукле бројније удружене снаге:

латинског цара Балдуина II (1228—1261, у егзилу 1261—1273)

сицилијанског краља Манфреда (1258—1266)

српског краља Уроша I (1243—1276)

епирског деспота Михајла II (око 1237—1271)

ахајског кнеза Вилијем II Виларден (1246—1278)Латинско царство престало је да постоји 25. јула 1261. године када је Алексије Стратигопул освојио Цариград, а последњи латински цар Балдуин II је побегао из града.

Мојсије Мајмонид

Мојсије Мајмонид (хебрејски: Моше бен Мајмон (хебр. משה בן מימון), арапски: Муса Бен Мејмун (арап. موسى بن ميمون‎), латинизовано: Maimonides) (1135 - 13. децембар 1204) је био средњовековни јеврејски филозоф, теолог, математичар, астроном и лекар.

Пад Цариграда (1204)

Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи IV крсташког похода:

јула 1203. године за рачун принца Алексија (1203—1204) и његовог оца Исака II (1185—1195, 1203—1204) који су враћени на престо уместо Алексија III (1195—1203), и

13.04. 1204. године када су за себе заузели град и срушили Византијско царство.И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску Византију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су настале нове државе на западним:

Латинско царство

Солунска краљевина

Ахајска кнежевина

Атинско војводствои византијским традицијама:

Никејско царство

Епирска деспотовина

Трапезунтско царство

Пјацола (Сондрио)

Пјацола је насеље у Италији у округу Сондрио, региону Ломбардија.

Према процени из 2011. у насељу је живело 1 становника. Насеље се налази на надморској висини од 1204 м.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II). Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217. Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.

Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,, али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.

Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24.9.1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Теодор I Ласкарис

Теодор I Ласкарис (грч. Θεόδωρος Α' Λάσκαρις; рођен око 1175. у Цариграду, умро је 1222. године у Никеји) је био византијски војсковођа и деспот, никејски цар ((1205)1208—1222) и оснивач династије Ласкариса. Заједно са својим братом Константином се истакао током крсташких опсада Цариграда током 1203. и 1204. године, да би у последњим моментима битке, напустио град и пребегао у Никеју из које је почео да организује отпор против крсташа. Иако је већ 1204. године поражен од крсташа код Појманенона, успео је да се одржи захваљујући нападима Калојанових (1197—1207) Бугара. Поред борби са Латинима (крсташима), он је сузбио напредовање трапезунтских Великих Комнина, као и ударе које је у име његовог таста Алексија III (1195—1203) предводио султан Кајат Косру I (прва влада 1192—1196, друга влада 1205—1211), који је владао Коњом. Током своје владавине, он је успео да спречи уништење остатака византијске државе и створи јаку државу као настављача некадашње Византије, коју је временом успео да прошири.

Трапезунтско царство

Трапезунтско царство је једна од византијских држава насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године на територији Понтских Грка (Грци насељени дуж црноморске обале Мале Азије). Падом Цариграда 1204. године унуци Андроника I Комнина Алексије и Давид оснивају Трапезунтско царство са седиштем у граду Трапезунту. Давид је кренуо у освајачки поход дуж црноморске обале освојивши Синоп, Пафлагонију и Хераклеју, али га је зауставио никејски цар Теодор I Ласкарис.

Трапезунтско царство 1214. године улази у савез са Латинским царством против Никејског царства, али их Теодор I побеђује и осваја земље до Синопа, коју освајају Турци. После овога Трапезунтско царство излази из сукоба око Цариграда и обнове Византије притиснуто Турцима који су га освајали део по део, да би на крају постало турски вазал.

Остаци царства надживљују преостале остатке некадашње моћне византијске државе за неколико година и пад Трапезунта у турске руке 1461. године, представља пад последњих византијских територија.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

Датуми и месеци у години
Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.