Шпанско-амерички рат

Шпанско-амерички рат је био сукоб из 1898. године између Шпаније и САД. Повод за избијање сукоба је била америчка интервенција у Кубанском рату за независност. Амерички напади на шпанске пацифичке поседе је довео до мешања у Филипинску револуцију и Филипинско-америчког рата.

Побуне због шпанске владавине су годинама раније избијале на Куби. Рат је могао избити и раније, нпр. за време Вирџинијуске афрере 1873. Крајем 1890-их, америчка јавност је била под утицајем против-шпанске пропаганде који су водили новинари као што су Џозеф Пулицер и Вилијам Херст, који су користили жуту штампу да критикују шпанску управу на Куби. Након мистериозног потапања америчког бојног брода УСС Мејн у хаванској луци, политички притисак Демократске странке и неких индустријалаца су натерали администрацију републиканског председника Вилијама Макинлија у рат који је он желео да избегне.[1] Шпанија је тражила компромис, али су га САД одбациле упутивши ултиматум Шпанији захтевајући да преда контролу над Кубом.[2]

Иако је главни повод рата била независност Кубе, десетонедељени рат је вођен и на Карибима и на Пацифику. Америчка поморска премоћ се показала одлучујућим фактором, што је омогућило америчким експедиционим снагама да се искрцају на Кубу и боре се против шпанских гарнизона, који су већ били бачени на колена због напада кубанских устаника и епидемијом жуте грознице.[3] Бројчано надмоћне кубанске, филипинске и америчке снаге су издејствовале предају Сантијага де Кубе и Маниле, упркос јаком отпору неких шпанских пешадијских јединица и жестоких борби за положаје као што је брдо Сан Хуан. Након што су две застареле шпанске флоте потопљенене код Сантијаго де Кубе и у Манилском заливу, а треће модерна флота повучена да брани обале Шпаније, Мадрид је затражио мир.[4]

Резултат је био Париски мир, који је склопљен под условима који су погодовали САД, и који су дозволили привремену амерички контролу над Кубом и дали САД неограчничену колонијалну управу над Порториком, Гвамом и Филипинима. Пораз и распад Шпанске империје је био тежак ударац за шпански национални понос и изазвао је дубоку филозофску и уметничку критику шпанског друштва у виду групе Генерација '98. САД су стекле неколико острвских поседа широм света, што је изазвало расправе о сврсисходности експанзионизма.

Шпанско-амерички рат
Infobox collage for Spanish-American War
Место:Куба, Порторико, Филипини и Гуам

Позадина

Крајем 19. вијека шпанска колонијална империја у западној хемисфери се свела на острвске поседе на Карибима, од којих је најважнији и најбогатији била Куба. На њој је од почетка 19. века, слично као и другим шпанским колонијалним посједима, бујао покрет за независност и устанци које су, шпанске власти, за разлику од већине осталих колонија, успели угушити. Иако је последњи такав устанак, познат под називом Десетогодишњи рат, године 1878. завршен поразом устаника и дугим периодом релативне стабилности, власт и ауторитет колонијалне матице, исцрпљене Карлистичким ратовима је све више слаби, док су се сами Кубанци све више окретали суседним Сједињеним Државама одакле је у другој половини 19. века продирало све више капитала.

Америчка спољана политика у 19. веку је била под утицајем Монроове доктрине према којој је требало да САД има доминантну улогу у западној хемисфери, а постојање колонијалних поседа или вазалних држава европских сила с тиме је биле неспојиво. Иако су односи САД и Шпаније углавном били добри, останак стратешки важне Кубе у шпанским рукама се сматрао не само повредом Монроове доктрине него и опасношћу по америчку безбедност. Зато није била реткост заговарање рата са Шпанијом, како би јој се одузела и анектирала Куба. У годинама пред Амерички грађански рат, ти планови су имали и унутрашње политичке мотиве, пре свега у настојању да се робовласнички Југ новим поседима надокнади демографску, а самим тиме и политичку доминацију индустријског Севера. Међутим, САД све до самог краја 19. века нису имале војне и морнаричке ресурсе да се равноправно супротставе великим силама. Експанзионистичке планове је зауставио грађански рат, а победнички Сјевер није имао воље за ново крвопролиће. Уместо тога су се САД посветиле развитку индустрије и насељавању Запада као извору ресурса.

Међутим, 1890-их су се САД суочиле с тиме да су заокружиле своје копнене границе, док су европске империјалистичке силе настављале успостављати колонијалне посједе и ширити своју доминацију по Африци и Азији. Међу америчком елитом се почео ширити страх да ће САД због неучествовања у империјалистичкој подели света не само бити перципирана као другоразредна сила, него да би и сама могла бити мета империја Старог света. У томе је посебно гласан био заменик министра морнарице и утицајни политичар Теодор Рузвелт, који је сматрао да се САД морају једино ратом наметнути као равноправна војна сила. Сукоб с спољаним непријатељем је такође требало да помогне да ишчезну политичке и друге поделе, односно болни ожиљци изазвани грађанским ратом.

Као повод је послужио устанак који је избио 1895. године, касније познат као Кубански рат за независност. Упркос почетним неуспесима, побуњеници су, користећи герилску стратегију, успели поразити шпанске снаге. Нови гувернер, генерал Валеријано Вејлер је герилу одлучио сузбити одузевши јој базу у руралном становништву, и то масовним депортацијама у концентрационе логоре. Иако је тиме заустављено ширење устанка, у логорима су завладали глад и заразне болести, а вести о томе су дошле до америчке јавности. Она је већ деценијама била под утицајем Црне легенде, односно популарног става о Шпанији као тиранској, заосталој и примитивној земљи чија је империја створена геноцидом домородаца, експлоатацијом робова и крађом злата. Због тога, али и сличности са ситуацијама из властите прошлости, у САД су створене симпатије за побуњенике; њих су користили, али и „подгријавали“ утицајни новински издавачи Вилијам Рендолф Херст и Џозеф Пулицер који су у кубанском сукобу видели и искористили сјајну прилику за продају својих новина, али и стварање политичког утицаја.

Увод у рат

USSMaine
Олупина УСС Мејн

Пат-позиција у којој се нашла Куба - са шпанском владом неспособном да угуши устанак, а побуњеницима неспособним да истерају шпанску власт - је постала све мање прихватљива не само за америчку јавност, него и за пословне интересе који су губили новац због нестабилности изазване дуготрајним сукобом у непосредном суседству. Под њиховим притиском амерички председник Вилијам Макинли је одлучио да га оконча, пре свега кроз дипломатски притисак на Шпанију, претећи да ће побуњеницима признати статус зараћене стране и допремати им модерно оружје. На почетку се чинило да ће такав притисак уродити плодом када је новим шпански премијер постао Прахедес Сагаста, "голуб" који је настојао да сукоб с колонијама реши политичким компромисом. Он је пристао на Макинлијеве сугестије, па је 1. јануара 1898. на снагу ступио нови режим аутономије Кубе и Порторика.

Међутим, 11. јануара 1898. су у Хавани, главном граду Кубе, избили мањи нереди усмерени против америчких грађана и предузећа. Тадашњи новински извештаји су њихово избијање приписали шпанским официрима, разбешњени начином на који су приказивани у америчкој штампи. Макинли је на то одлучио да реагује војном демонстрацијом „ради заштите америчких грађана"; бојни брод УСС Мејн је послан у Хавану. Брод је упловио у Хаванску луку где је био усидрен све до 15. фебруара у 21:40 када је дошло до страховите експлозије услед које је брод потопљен, а погинуло 266 од 355 чланова посаде. Узроци и околности тог догађаја су остали неразјашњени, али су у америчкој јавности као последицу имали још радикалније захтјеве да се Шпанија - чије су се власти сматрале одговорнима - казни ратом и одузимањем свих колонија. Ти захтјеви, које је сажела парола Хеестових новина ("Remember the Maine, to hell with Spain" или, у преводу, „Сјетите се Мејна, дођавола са Шпанијом"), су постали преснажни чак и за рату дотле несклоног Макинлија. Конгрес САД је 20. априла донео заједничку резолуцију којом се одобрава коришћење „оружане силе како би Куба остварила независност од Шпаније"; исти дан је Шпанији послан ултиматум са захтевом да повуче своје трупе са Кубе. Шпанске власти су реаговале прекидом дипломатских односа 21. априла; следећи дан је Америчка ратна морнарица прогласила формалну блокаду Кубе; 23. априла је Шпанија формално објавила рат.

Ток рата

Charge of the Rough Riders at San Juan Hill
Слика Фредерика Ремингтона Јуриш Грубих јачана на брдо Сан Хуан. Теодор Рузвелт је предводио јуриш јашући на коњу.

САД су у рат ушле са великом надмоћи у индустријским ресурсима и морнаричким ефективима, док је Шпанија била дуже временски исцрпљена; њена морнарица, иако релативно модерна, није била у стању равноправно се супротставити америчкој, што је њене копнене снаге - иако по искуству, аклиматизацији и наоружању (поготово због кориштења модерних брзометних пушака Маузер) супериорне над америчким - на изолованим колонијалним поседима унапред одсекло од шпанске матице. Америчка ратна морнарица је, с друге стране, била изузетно добро припремљена за рат, пре свега логистички, али и уз пажљиву обавештајну припрему. Америчка копнена војска је, пак, у рат ушла с малим бројем војника и већим делом опремљена застарелим спорометним оружјем и незграпним Гатлинговим митраљезима и исто тако застарелом тактиком темељеном на искуствима грађанског рата; њене проблеме с људством је, пак, брзо решило ангажовањем ресурса државних милиција али приливом чак 200.000 добровољаца; од њих је најпознатији био сам Теодор Рузвелт који ће формирати познату јединицу Груби јахачи.

Рат се водио на два главна и удаљена бојишта - Пацифику и Карибима. На првом је одлучен већ на самом почетку, када је америчка Азијска ескадра под комодором Џорџом Дјуијем 1. маја у Манилском заливу уништила шпанску ескадру адмирала Патрисија Монтојаа; то је Американцима омогућило да на Филипине несметано искрцавају трупе. Оне су до краја јуна, заједно са филипинским револуционарима, присилиле шпанске гарнизоне на предају. 12. јуна је вођа филипинских устаника Емилио Агуиналдо формално прогласио независност Филипина. Једини шпански гарнизон је био цитадела Интрамурос у Манили, која ће се одржати до краја рата. У међувремену су америчке снаге 20. јуна без отпора заузеле Гуам, чији малобројни шпански гарнизон уопште није знао за избијање рата.

На Карибима су се главне борбе водила на Куби. Америчке трупе су се 6. јуна искрцале, а 10. јуна након краћег шпанског отпора успеле заузети луку Гвантанамо на југоисточној обали острва. Главна мета Американаца је, пак, био град Сантијаго де Куба. Искрцавање на јужну обалу је почело 22. јуна, а 1. јула су у биткама на брду Сан Хуан и Ел Канеја шпанске снаге потиснуте према самом граду; из њега се блокирана шпанска ескадра покушала извући, што је 3. јула довело до битке код Сантијага де Кубе у којој је уништена од надмоћних америчких снага. Тај пораз је натерао шпански гарнизон да се преда 17. јула.

Амерички поход на Порторико је отпочео 12. маја поморским нападом на Сан Хуан након чега је уследила поморска блокада. Шпанске поморске снаге су је, међутим, 22. јуна успеле пробити и допремити свеже намирнице бранитељима; Американци су, међутим, неометано искрцали копнене трупе 25. јула; шпанске трупе су пружале отпор све до 13. августа.

Након губитка Филипина, пораза на Куби и уништења великог дијела флоте, Шпанија је почела дипломатским каналима тражити мир. Примирје је службено потписано 12. августа, а након два месеца мучних преговора је у Паризу 10. децембра склопљен мировни споразум, који је амерички Сенат службено ратифицирао 6. фебруара 1899. Његовим одредбама је САД преузео власт над скоро свим шпанским прекоморским колонијама. Филипини, Гвам и Порторико су постали нове америчке прекоморске колоније, а на Куби је успостављена америчка војна управа која је формално предала власт кубанској цивилној влади 1902. године.

Види још

  • Генерација '98.

Референце

  1. ^ Beede 1994, стр. 148.
  2. ^ Beede 1994, стр. 120.
  3. ^ Pérez 1998, стр. 89.
  4. ^ Dyal 1996, стр. 108–109.

Литература

12. август

12. август (12.08.) је 224. дан у години по грегоријанском календару (225. у преступној години). До краја године има још 141 дана.

1898

1898. је била проста година.

Ал Андалуз

Ал Андалуз је арапско име за делове Иберијског полуострва под влашћу муслимана или Мавара у раздобљу од 711. до 1492. године. Овај појам није истозначан данашњој области Андалузији.

Муслимани, хришћани и Јевреји живели су осам векова под арапском влашћу. Начин живота освајача, особена поетска књижевност, култура и и обичаји ушли су у животе шпанског становништва. Хришћани који су прихватили овакав начин живота, културу и обичаје, називали су се „мосарапима“. Муслимани, Јевреји и хришћани имали су релативно мирне односе, а стапање трију култура оставило је свој траг и након Реконкисте.

Бетика

Бетика или Хиспанија Бетика (лат. Hispania Baetica) је била једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву.

На западу ce граничила са провинцијом Лузитанија, а на североистоку с провинцијом Хиспаниа Тараконенсис.

Главни град провинције је била Кордуба (Corduba), данашња Кордоба.

Бетика је у 8. веку под Маварима постала део Ал Андалуза и приближно одговара територији модерне Андалузије.

Визиготска Хиспанија

Визиготска Хиспанија је назив којим се обележава период визиготске државе на територији Иберијског полуострва, од пропасти код Вујеа 507. године до пропасти код Гвадалете 711. До 507. године Визиготско краљевство, са центром у Тулузу, је контролисало Аквитанију и Нарбонску Галију и већи део Хиспаније, са изузетком краљевства Свева на северозападу и малих делова под влашћу Баска. Године 507. Франци на челу са краљем Хлодовехом поразили су Визиготе у бици код Вујеа у којој је погинуо визиготски краљ Аларих II. Након његове смрти, визиготска аристократија је одвела његовог наследника, Амалариха (који је био још дете) прво у Нарбон, који је био последњи визиготски посед у Галији, а затим преко Пиринеја у Хиспанију. Центар визиготске власти прво је прешао кратко у Барселону, а затим у Толедо.

Од 511. до 526. Визиготи су били у блиском савезу са Остроготима на чијем је челу био Теодорих Велики. Половином 6. века, дошло је до борбе око визиготског престола и источноримски цар Јустинијан I је на позив једног од претендената, Атанагилда, послао војску под командом Либерија на полуострво. Пошто је Атанагилд победио, Византинци нису показивали намеру да се повуку и заузели су југоисточни део полуострва где су се задржали следећих 754 година, основавши провинцију по имену Спанија на ма уском појасу уз средоземну обалу што је грубо одговарало античкој провинцији Бетики.

Последњи аријански краљ Визигота Леовигилд, покорио је и већину најсевернијих области (Кантабрија) 574, краљевство Свева 585. године и повратио део јужних области од Византинаца. Освајање византијских поседа довршио је Свинтила 624. године.

Након сталних унутрашњих борби око престола које су само слабиле државу, почетком 8. века појавио се нови непријатељ -- муслимански Арпи, који ће 711. године освојити цело полуострво и уништити Визиготско краљевство на Иберијском полуострву.

Војна база Гвантанамо

Војна база Гвантанамо или Гвантанамо база (енгл. Guantanamo Bay Naval Base) посед је у Заливу Гвантанамо на острву Куба под конролом Сједињених Америчких Држава.

Друга шпанска република

Друга шпанска република је била влада у Шпанији која је трајала од 14. априла 1931. до 1. априла 1939. године. Прва шпанска република трајала је од 1873. до 1874. године. Постојање Републике обележио је грађански рат, који је започео 1936. године.

Европски империјализам

Европски империјализам је поистекао као жеља великих европских сила да својом контролом имају што већи број територија како би дошле до нових извора сировине, јефтине радне снаге и тржишта. Интензивније успостављање европске контроле над осталим народима и континентима почело је у 19. веку, а у некој мери се примећује и данас у процесу глобализације.

Тежња за стварањем империје назива се империјализам. Државе и територије под влашћу империје називане су колоније. Најжешће борбе за колонијалне поседе вођене су на азијском и афричком континенту, у другој половини 19. века. Када би одлучиле да покоре неку територију оне би најпре народ који живи на тој територији прогласиле незрелим за самосталан културни живот, прогласивши га често као опасност за светски мир. Затим би се истицала дужност Европљана да помогну „некултурнима“ у достизању европске културе и цивилзације. Први услов за то било је успостављање пуне европске превласти. Оваква политика великих сила назавана је „цивилизаторска мисија“. Империјализам, као највиши стадијум капитализма Америке и Европе, а затим и Азије, потпуно се формирао у годинама 1898—1914. Шпанско-амерички рат (1898), енглеско-бурски рат (1900—1902), руско-јапански рат (1904—1905) и економска криза у Европи 1900 године су главни историјски међаши нове епохе светске историје.

Иберија

Овај чланак говори о Пиринејском полуострву у доба античке Грчке. Ако сте тражили неко друго значење речи Иберија, погледајте Иберија (вишезначна одредница)

Иберија (стгрч. Ιβηρία [Ibería], лат. Iberia) је име под којим су стари Грци од давнина знали територију која се данас зове Пиринејско полуострво. Још је старогрчки историчар Херодот употребљавао овај топоним како би означио цело полуострво.

Католички краљеви

Католички краљеви (шп. Reyes Católicos) је заједничка титула која се у историји користи за краљицу Изабелу I од Кастиље и Фернанда II од Арагона. Титулу Католичких краљева је овом краљевском пару дао папа Александар VI (у историји познат и као Родриго Борџија). Венчали су се 1469. године у Ваљадолиду и тим браком ујединили две круне - Кастиље и Арагона - и практично поставили прве темеље краљевине Шпаније која ће коначно бити формирана под владавином њиховог унука, Карла V. Временом ће оправдати ову титулу, прво борећи се против Мавара у Реконкисти, која се завршава 1492. године падом Гранаде, последњег маварског упоришта на Иберијском полуострву.

Владавина Католичких краљева се подудара са периодом прелаза света из Средњег века у модерно доба. Уз подршку градова и ситне властеле, успоставили су јаку централистичку монархију која је могла да се бори против незајажљивог апаетита за влашћу црквених великодостојника и крупних феудалаца. Освајањем Гранаде, Наваре, Канарских острва, Мелиље и других делова Африке, успели су да уједине све територије (осим Сеуте) под једном једином круном онога што се данас зове краљевина Шпанија.

Краљеви су водили заједничку спољну политику обележену дипломатијом Фернанда Католичког, која је обезбедила хегемонију Шпаније у следежих неколико векова.

Откриће Америке 1492 - исте године када је Реконкиста коначно приведена крају - означило је ново поглавље у историји Иберијског полуострва и отворило је нове могућности у привреди, науци и политици, стављајући акценат на прекоокеанску експанзију која ће трајати неколико векова.

Католички краљеви су имали петоро деце, преко чијих бракова је Изабела Католичка обезбедила политичку сигурност Шпаније која се тада сматрала великом силом на политичком, културном и верском плану.

Изабела од Арагона и Кастиље, удата прво за Алфонса од Португала, а потом и за Мануела I од Португала.

Хуан од Арагона и Кастиље, ожењен Маргаритом од Аустрије, умро је веома рано, 1497.

Хуана I од Кастиље, позната у историји и као Хуана Луда, удала се за Филипа од Аустрије, који је касније постао Филип I од Кастиље, сина немачког цара, Максимилијана I

Марија од Арагона и Кастиље, удала се за Мануела I од Португала након што је њена сестра Изабела умрла.

Каталина од Арагона, удата за Хенрија VIII од Енглеске.

Маварско освајање Пиринејског полуострва

Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик халифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.

Маузер C96

Маузер Ц96 (нем. Construktion 96) је немачки полуатоматски пиштољ, развијен 1895. у фабрици чувеног Паула Маузера. Пиштољ одликују дуга цев, тежина и могућност коришћења магацина. У тренутку настанка, пиштољ Ц96 је био револуционарно оружје већег капацитета и домета.

Пиштољ Маузер Ц96 је коришћен у многим атентатима,а од којих је најпознатији атентат на краља Александра.

Прва шпанска република

Прва шпанска република назив је за политички режим и раздобље у историји Шпаније које је започело абдикацијом краља Амадеа I и проглашењем републике 11. фебруара 1873. од стране парламента, до 29. децембра 1874, када је генерал Мартинез Кампос прогласио Алфонса XII, сина Изабеле II, краљем Шпаније и тиме вратио Бурбоне на шпански престо.

Шпанском републиком владала је коалициона влада састављена од радикала, демократа и републиканаца. Републикански лидери су планирали формирање федералне републике, али се по том питању никада нису директно изјаснили. Радикали су се изјаснили и залагали за унитарну државу.

Република се одржала 23 месеца, а обележиле су је политичка нестабилност и ратови. У том раздобљу променило се пет председника: Естанислао Фигерас, Франсиско Пи и Маргал, Николас Салмерон, Емилио Кастелар и Франсиско Серано. Током њихове владавине избила су три рата: Трећи карлистички рат, Кантонална револуција и Десетогодишњи рат. Највећи проблем за учвршћивање нове владе био је недостатак истинских републиканаца, односно њихова подела на федералисте и унитаристе, те недостатак подршке од стране јавности.

Реконкиста

Реконкиста (порт. и шп. Reconquista) представља покрет Шпанаца и Португалаца да протерају Мавре (исламске Арапе) са Пиринејског полуострва односно да га поново освоје, што је у ствари и значење шпанске речи „Реконкиста“. Узрок Реконкисте био је продор Мавара у Европу који су 714. године заузели већи део полуострва, а њихов даљи продор зауставља тек Карло Мартел код Поатјеа 732. године. Сама Реконкиста отпочиње 718. године ослобођењем Галиције и Леона односно Пелајовом победом код Ковадонге 722. године, а окончава се 1492. године када је освојен Гранадски емират, последње маварско упориште у Европи.

Свевско краљевство

Свевско краљевство или Краљевство Галиција је била држава која је од 409. до 585. године постојала у северозападном делу Иберијског полуострва.

Сједињене Америчке Државе

Сједињене Америчке Државе — скраћено САД (енгл. United States of America — USA), понекад кратко Сједињене Државе — СД (енгл. United States — US) или само Америка (енгл. America), федерална је уставна република коју чини педесет држава и један федерални округ. Држава се углавном простире у централном делу Северне Америке, где се, између Тихог и Атлантског океана, налази четрдесет осам савезних држава и федерални округ са главним градом Вашингтоном. Овај континентални део се на северу граничи са Канадом, а на југу с Мексиком. Савезна држава Аљаска налази се на северозападу континента и граничи се са Канадом на истоку и Руском Федерацијом на западу, преко Беринговог мореуза, док се савезна држава Хаваји налази у Тихом океану. Сједињеним Државама такође припада неколико острвских територија раштрканих широм Кариба и Пацифика.

Са 9,83 милиона km² и преко 300 милиона становника, Сједињене Државе су трећа највећа земља на свету по укупној површини, а трећа по величини копна и броју становника. Сједињене Државе су једна од етнички најразноврснијих земаља на свету, што је последица масовне имиграције из многих земаља. Америчка привреда је највећа национална привреда у свету, са номиналним бруто домаћим производом од 13 трилиона долара у 2006. години (преко 25,5% укупног светског бруто производа).

Нацију је основало 13 бивших колонија Велике Британије које су се простирале дуж атлантске обале. Прогласивши се „државама“ 4. јула 1776. године усвојиле су Декларацију независности. Побуњеничке државе победиле су Велику Британију у Америчком рату за независност, што је био први успешни рат неке колоније за независност. Федерална конвенција је 17. септембра 1787. године усвојила данас важећи Устав Сједињених Држава, а ратификујући га наредне године, државе су постале делови јединствене републике. Повеља о правима, састављена од десет уставних амандмана, ратификована је 1791. године.

У деветнаестом веку, САД су присвојиле територије које су припадале Француској, Шпанији, Великој Британији, Мексику и Руској Империји, а извршиле анексију Тексашке републике и Републике Хаваји. Спорови између аграрног југа и индустријског севера поводом права држава и експанзије ропства, довели су до Америчког грађанског рата током шездесетих година 19. века. Победом Севера спречена је трајна подела земље, а потом и укинуто ропство. Шпанско-амерички рат и Први светски рат потврдили су положај Америке као војне силе. 1945. године Сједињене Државе су изашле из Другог светског рата као прва земља са нуклеарним оружјем, стални члан Савета безбедности Уједињених нација, и оснивач НАТО пакта. Завршетком Хладног рата и распадом Совјетског Савеза, САД су остале једина суперсила, која доминира у економији, политици, култури и војној сили, a само за одбрану троши преко 50% светских улагања у област.

Тараконска Хиспанија

Хиспанија (лат. Hispania Tarraconensis) била је једна од три римске провинције на Пиринејском полуострву. Територија јој је покривала највећи део медитеранске обале данашње Шпаније заједно са унутрашњошћу. На југу се граничила с подручјем данашње Андалузије које је чинило провинцију Хиспанија Бетика, на западу се налазила провинција Лузитанија. Провинција је основана године 27. п. н. е. када је Октавијан Август реорганизовао римску државу. Године 293. цар Диоклецијан је спровео још једну реорганизацију. Провинција се одржала до почетка 5. века када су је освојили Визиготи. Главни град провинције је био град Тарако, данашња Тарагона.

Теодор Рузвелт

Теодор „Теди“ Рузвелт (енгл. Theodore "Teddy" Roosevelt; Њујорк, 27. октобар 1858 — Ојстер Беј, Њујорк, 6. јануар 1919) је био двадесет шести председник САД (1901—1909).

Изабран је у њујоршко законодавство (1882), где је постао републикански вођа који се супроставављао демократској политичкој машинерији. После политичких пораза и смрти супруге, отишао је у Дакоту да се бави пољопривредом. Вратио се у Њујорк и служио у комисији градске службе (1889—1895) и као шеф градског одбора полицијских комесара (1895—1897). Будући присталица Вилијама Макинлија, служио је као подсекретар морнарице (1897—1898). Када је избио Шпанско-амерички рат, поднео је оставку да би организовао коњичку јединицу Груби јахачи. Вратио се у Њујорк као херој и изабран је за 33. гувернера Њујорка 1899. Као први републикански потпредседнички кандидат, заузео је положај када је Макинли поново изабран, и постао председник после Макинлијевог убиства 1901. године. Једна од његових раних иницијатива била је спровођење Шермановог акта против трустова да би се спречили пословни монополи.

Освојио је изборе 1904. победивши против кандидата Алтона Паркера. На његово подстицање. Конгрес је регулисао железничке стопе и одобрио акт о исправној храни и лековима и акт о инспекцији меса (1906) ради заштите јавног здравља. Стварао је националне шуме и одвајао залихе минерала, нафте и угља за чување. Заједно са државним секретаром Елихуом Рутом објавио је Рузвелтов амандман Монроовој доктрини, који је потврдио положај САД као заштитника западне хемисфере. За посредовање у руско-јапанском рату добио је Нобелову награду за мир (1906). Осигурао је споразум са Панамом за изградњу канала. Одбивши да се поново кандидује за председника обезбедио је номинацију Вилијаму Х. Тафта. Пошто је пропутовао Африку и Европу, покушао је да освоји републиканску председничку номинацију 1912; када је одбијен, организовао је Прогресивну странку и водио политику новог национализма. Иако је изгубио на изборима, освојио је 88 електорских гласова, што је најуспешнија кандитатура треће партије у XX веку. Током читавог живота бавио се писањем, објављујући дела о историји, политици, путовањима и природи.

Током Првог светског рата, поново се политички активирао. Након америчке објаве рата Немачкој (1917), залагао се да САД објаве рат и свим немачким савезницима, не само Аустроугарској, већ и Бугарској и Турској, али ови његови предлози нису били у целини прихваћени, пошто је рат објављен и Аустроугарској, али не и Бугарској.

Филипинска револуција

Филипинска револуција (фил./таг. Himagsikang Pilipino, шп. Revolución Filipina), такође позната као Тагалошки рат (шп. Guerra Tagalog), била је револуција и касније сукоб између филипинског народа и шпанских колонијалних власти.

Филипинска револуција је почела у августу 1896. године, када су шпанске власти откриле Катипунан — антиколонијалну тајну организацију. Катипунан, на челу са Андресом Бонифасијем, био је ослободилачки покрет чији је циљ била независност од Шпаније кроз оружани револт. Организација је имала утицаја на готово цијелом простору Филипина. Током масовног окупљања у Калоокану, вође Катипунана су се организовале у револуционарну владу, именовале новоосновану владу — „Харинг бајанг катагалуган”, те отворено прогласиле оружану револуцију широм земље. Бонифасио је позвао на напад на главни град, Манилу. Напад није успио; међутим, околне провинције почеле су са побунама. Прецизније, побуњеници у Кавитеу предвођени Маријаном Алварезом и Емилиом Агиналдом (који су били из двију различитих фракција Катипунана) побиједили су у првим конфликтима. Борба за превласт и моћ међу револуционарима довела је до смрти Бонифасија 1897. године, а његову функцију наслиједио је Агиналдо који је водио сопствену револуционарну владу. Исте године, револуционари и Шпанци су потписали Пакт за Бијак-на-Бато, којим је насиље привремено смањено. Агиналдо и други филипински официри отишли су у самонаметнути егзил у Хонгконг. Међутим, насиље и непријатељство никада није потпуно утихнуло.Сједињене Америчке Државе су 21. априла 1898. године покренуле поморску блокаду Кубе, што је била прва војна акција Шпанско-америчког рата. Амерички морнарички Азијски ескадрон (енгл. Asiatic Squadron), под вођством комодора Џорџа Дјуија, одлучно је 1. маја поразио Шпанску морнарицу у битки у заливу Манила, ефективно преузимајући контролу над Манилом. Агиналдо се, незванично у савезништву са САД, 19. маја вратио на Филипине и наставио са нападима на Шпанце. Побуњеници су до јуна стекли контролу над готово цијелим Филипинима — осим Маниле. Агиналдо је 12. јуна издао Декларацију о независности Филипина (фил./таг. Pagpapahayag ng Kasarinlan ng Pilipinas). Иако је ово означило крај револуције, ни Шпанија ни САД нису признавали независност Филипина.Шпанска управа на Филипинима званично је завршена потписивањем Париског мира (1898), којим је такође окончан и Шпанско-амерички рат. Овим споразумом Шпанија је уступила САД контролу над Филипинима и осталим територијама. Око Маниле је успостављен ’нелагодан’ мир; америчке снаге су контролисале град, а слабије филипинске снаге их окруживале.

У битки за Манилу која се одиграла 4. фебруара 1899. године, избио је сукоб између филипинских и америчких снага; започет је Филипинско-амерички рат. Агиналдо је моментално наредио „[д]а се мир и пријатељски односи са Американцима наруше и да ће поменути бити третирани као непријатељи”. Прва Филипинска република у фази настанка, јуна 1899. формално је објавила рат Сједињеним Државама.Филипини нису постали међународно призната независна држава све до 1946. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.