Шиизам

Шиизма или шиитски ислам (арап. شيعة, ши`а Али — „Алијева странка“) су други по величини огранак ислама. Верници се најчешће зову шиитским муслиманима или шиитима.[1] Шиитски ислам је била друга по величини грана Ислама 2009. године, кад су они сачињавали 10–13% светске муслиманске популације.[2] Дванаестници шиити (Ithnā'ashariyyah) су највећа грана шиитског ислама,[3] која по процени из 2012. године обухвата 85 % шиита.[4]

По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака Алију и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти (калифи и имами).[5][6] Шиизме сматрају да је Али био божански именован као наследник Мухамеда, и као први имам. Шиити такође проширују ову имаматну доктрину на Мухамедову фамилију, ехли-бејт („људе/фамилију куће“[7]), и неке особе међу његовим потомцима, познате као имами, за које се сматра да поседују специјални духовну и политичку надлежност над заједницом, непогрешивост и друге божански рукоположене особине.[8] Мада постоје многе шиитске подсекте, модерни Шиитски ислам се дели у три главне групације: дванаестници, исмаили и зејдити, при чему су дванаестороимамци највећа и најутицајнија група међу њима.[9][10][11]

Шиитски ислам се првенствено супротставља сунитском исламу, чији поборници верују да Мухамед није именовао наследника и сматрају Абу Бакра (који је именован калифом путем шуре, i.e. концензуса заједнице) валидним калифом.[12][13]

Учење

Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти. Сунити верују да је Абу Бекр, први калиф после Мухамеда легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу десила се 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим веровањима и делањима. Тако нпр. шиити, за разлику од сунита, немају строгу забрану ликовног приказивања Божијег посланика Мухамеда.

За разлику од сунита, шиити сматрају Куран за искључиви основ вере. Реч Курана је „вечни израз божанства“, а њена повремена објава везана је за Богом одабране носиоце (имаме). Док је у сунитском исламу основ вере сагласност заједнице с традиционалним узорима, дотле су у ши'и носиоци верског ауторитета имами, у којима се непрестано препорађа светлосно језгро божанске природе. Према ортодоксној шии та се инкарнација (арап: хулул) преноси у породици Мухамедових, односно Алијевих потомака до дванаестог кољена. Сваки је имам духовни вођа свога времена, раван Мухамеду. Ко га не препозна, умире у тами и греху.

Вера у непрекидност божанских инкарнација отвара шира подручја машти и спекулацији него сунитски традиционализам. Зато су у шиитске секте лакше продирали страни културни утицаји, међу којима првенствено индо-ирански мистицизам.[14]

Молитва

Шиитске и сунитске џамије архитектурно немају неких разлика. Џамија је приликом изградње посвећена шиитима или сунитима, па се верници не мешају у истој џамији. Процес молитве је различит између те две струје ислама.

Историја

Шиитска доктрина се заснивала на наследницима Хусеина, мученика из Карбеле који је имао сина и унука, од којих ниједан није испунио очекивања и наде Шиа. Много више заинтересован за антиумајадску кампању био је Заид ибн Али, полубрат Мухамеда ал-Бакира. Заид је признавао прву двојицу калифа али је Умајадима оспоравао право да владају. Заид је умро 740. године наше ере, кратко након што је започео своју борбу. Мало после тога, уз шиитску помоћ, породица Хашемите ал-Абаса, Мухамедовог ујака, затражила је калифат. Године 749, наше ере, црне заставе Абасида замениле су беле заставе Умајада у Куфи. Абасиди, који су се сместили у нову престоницу, Багдад, пресекли су своје везе са шиитима који су им помогли да дођу на власт, држећи Алијеве наследнике на оку. Међу овима, најважнији лик у шиитској историји несумњиво је био Џафар ал-Садик (Исправни), који се дистанцирао и од шиита који су му предложили калифат, и од екстремиста који су га уздизали до божанства. Џафар је имао три сина, Абдулаха ал-Афтаха, Исмаила и Мусу ал-Казима. Исмаил је умро (755) пре свог оца (766); Абдулах је умро после неколико месеци.[15]

Шиити линију од Џафара до Мусе (заробљеника абасидског калифа Харуна ал-Рашида у Багдаду) и од Мусе до његових наследника Али ал-Рида (одређеног да буде наследник калифа Ма-муна у знак помирења 817. године), Мухамеда ал-Џавада, Али ал-Хадија и Хасана ал-Аскарија који је умро 873. године без мушког потомка, називају Дванаестницима (они који признају дванаест имама). Смрт једанаестог имама унела је конфузију (ал-хаира) у шиитску заједницу. Дванаестници су објавили да Хасан има сина, Мухамеда, скривеног имама који ће се појавити као Махди и биће Господар света (Сахиб ал-заман). Дванаестнички шиитизам је штитила династија Бујида (945—1055). Највећи теолог имамске традиције био је Мухамед ибн Баоје ал-Куми (918—991).[15]

У шиитским покретима долази до најужег повезивања персијских и индијских културних традиција, на индијској страни код Кабу-а (15. век) и у Баба Нанаковом сикхизму (16. век), а на персијској страни посебно у иницијативи владара Дара Шику (17. век), који је дао на персијски превести Упанишаде у тежњи за верским зближењем. Тај је превод постао основ првог европског превода Упанишада, из којег је Шопенхауер стекао своје прво знање о индијској филозофији.[14]

Демографија

Islam by country
Ислам по државама
  Шиити
Madhhab Map2a
Шиити (жута, наранџаста, смеђа и црвена боја)

Дистрибуција глобалне шиитске муслиманске популације по континентима

  Азија (93,3%)
  Африка (4,4%)
  Европа (1,5%)
  Америке (0,7%)

Процене броја шиита међу муслиманима крећу се од 15 до 20%, зависно до статистике; статистички подаци за шиите се не сматрају сасвим поузданим због политичке и верске дискриминације.[16] Шиити су већина у Ирану, Ираку, Азербејџану и Бахреину.[17][18] Значајних шиитских мањина има и у Сирији, Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Јемену, Бахреину и осталим земљама Персијског залива.[19]

Према шиитким муслиманима, један од дуготрајних проблема у процени шиитске популације је тај да осим ако шиити сачињавају значајну мањину у муслиманској земљи, целокупно становништво се често наводи као сунити. Супротно, међутим није тачно, што може да допринесе непрецизним проценама величине сваке секте. На пример, 1926. године успон династије Сауд у Арабији довео је до званичне дискриминације против шиита.[20] Процењује се да шиити сачињавају 21–35% муслиманске популације у јужној Азији, иако је укупан број тешко проценити из истог разлога.[21] Према разним проценама има око 10–20%[22][23][24][25] шиита у муслиманском свету. Претпоставља се да је до 2009. године њихова популација бројала до 200 милиона.[24]

Шиитски муслимани сачињавају 27-35% популације Либана, и по неком проценама од 35%[17][26] до преко 35-40% популације Јемена,[27] 30%-35% градске популације Кувајта (подаци су доступни само за градску популацију),[28][29] преко 20% у Турској,[24][30] 5–20% популације у Пакистану,[31][24] и 10-19% Авганистанске популације.[32][33]

Саудијска Арабија је домаћин бројних засебних шиитских заједница, укључујући дванаестороимамце бахрејнце у Источној провинцији и накавиле из Медине, и исмаилске сулејмане и зејдите из Наџрана. Процењује се да шиитских грађана има око 2-4 милиона, што сачињава око 15% локалне популације.[34]

Знатне шиитске заједнице постоје у обалским регионима Западна Суматра и Аћех у Идонезији (погледајте Табуик).[35] Шиитско присуство је занемарљиво другде у југоисточној Азији, где су муслимани предоминантно шафијски сунити.

Значајна шиитска мањина је присутна у Нигерији, која се састоји од преобраћеника модерне ере у шиитски покрет центриран око држава Кано и Сокото.[24][25][36] Неколико афричких земаља попут Кеније,[37] Јужне Африке,[38] Сомалије,[39] итд. имају мале мањине становништва из разних шиитских деноминација, који су првенствено потомци имиграната из јужне Азије током колонијалног периода, као што су Која групе.[40]

Списак нација чије шиитске популације се могу проценити

Подаци наведени у прве три колоне су базирани на демографској студији из октобра 2009. године коју је спровео Пју истраживачки центар, под насловом Мапирање глобалне муслиманске популације.[24][25]

Нације са преко 100.000 шиита[24][25]
Земља Шиитска популација[24][25] Проценат шиитске муслиманске популације[24][25] Проценат глобалне шиитске популације[24][25] Минимална процена/тврдња Максимална процена/тврдња
Иран 74.000.000 – 78.000.000 90–95 37–40 78.661.551[41][42]
Пакистан 17.000.000 – 26.000.000 10–15 10-15 43.250.000[43] – 57.666.666[44][45]
Индија 17.000.000 – 26.000.000 10–15 9–14 40.000.000[46] – 50.000.000.[47]
Ирак 19.000.000 – 22.000.000 65–70 11–12
Јемен 8.000.000 – 10.000.000 35–40 ~5
Турска 7.000.000 – 11.000.000 10–15 4–6 22 милиона[41]
Азербејџан 5.000.000 – 7.000.000 65–75 3-4 8,16 милиона,[41] 85% укупне популације[48]
Авганистан 3.000.000 – 4.000.000 10–15 ~2 6,1 милиона,[41] 15–19% тоталне популације[32]
Сирија 3.000.000 – 4.000.000 15–20 ~2
Саудијска Арабија 2.000.000 – 4.000.000 10–15 1-2
Nigeriја <4.000.000 <5 <2 22-25 милиона
Либан 1.000.000 – 2.000.000 45-55 <1 Процена, нема званичног пописа.[49] 50-55%[50][51][52]
Танзанија <2.000.000 <10 <1
Кувајт 500.000 - 700.000 20-25 <1 30%-35% од 1,2 М муслимана (градско становништво)[28][29]
Немачка 400.000 – 600.000 10–15 <1
Бахреин 400.000 – 500.000 65–70 <1 100.000 (66%[53] градске популације) 200.000 (70%[54] градске популације)
Таџикистан ~400.000 ~7 ~1
Уједињени Арапски Емирати 300.000 – 400.000 10 <1
Сједињене Државе 200.000 – 400.000 10–15 <1
Оман 100.000 – 300.000 5–10 <1 948.750[55]
Уједињено Краљевство 100.000 – 300.000 10–15 <1
Катар ~100.000 ~10 <1

Види још

Референце

  1. ^ Olawuyi 2014, стр. 3.
  2. ^ „Mapping the Global Muslim Population”. Приступљено 10. 12. 2014.
  3. ^ Newman, Andrew J. (2013). „Introduction”. Twelver Shiism: Unity and Diversity in the Life of Islam, 632 to 1722. Edinburgh University Press. стр. 2. ISBN 978-0-7486-7833-4.
  4. ^ Guidère, Mathieu (2012). Historical Dictionary of Islamic Fundamentalism. Scarecrow Press. стр. 319. ISBN 978-0-8108-7965-2.
  5. ^ Esposito, John (2002). What Everyone Needs to Know about Islam. Oxford University Press. стр. 40. ISBN 978-0-19-515713-0.
  6. ^ „From the article on Shii Islam in Oxford Islamic Studies Online”. Oxfordislamicstudies.com. Приступљено 4. 5. 2011.
  7. ^ Goldziher, I.; Arendonk, C. van; Tritton, A.S. (2012). „Ahl al- Bayt”. Ур.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd изд.). Brill. [Претплата неопходна (помоћ)].
  8. ^ „Lesson 13: Imam's Traits”. Al-Islam.org.
  9. ^ Tabataba'i 1979, стр. 76.
  10. ^ God's rule: the politics of world religions. стр. 146, Jacob Neusner, 2003
  11. ^ Esposito 2002, стр. 40.
  12. ^ „The Shura Principle in Islam - by Sadek Sulaiman”. www.alhewar.com. Приступљено 18. 6. 2016.
  13. ^ Triana 2017, стр. 159.
  14. 14,0 14,1 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  15. 15,0 15,1 Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
  16. ^ Pew Forum: The Revival of Shia Islam Архивирано на сајту Wayback Machine (март 6, 2008) (на језику: енглески) (на језику: енглески); (препис предавања)
  17. 17,0 17,1 „Foreign Affairs - When the Shiites Rise - Vali Nasr”. Mafhoum.com. Приступљено 27. 1. 2014.
  18. ^ „Quick guide: Sunnis and Shias”. BBC News. 11. 12. 2006.
  19. ^ Написано на U.S.A. Atlas of the Middle East (Second изд.). Washington D.C.: National Geographic. 15. 4. 2008. стр. 80—81. ISBN 978-1-4262-0221-6.
  20. ^ „Discrimination towards Shia in Saudi Arabia”. Wsws.org. 8. 10. 2001. Приступљено 4. 5. 2011.
  21. ^ Momen 1985, стр. 277.
  22. ^ „Religions”. CIA. The World Factbook. 2010. Приступљено 25. 8. 2010.
  23. ^ „Shīʿite”. Encyclopædia Britannica Online. 2010. Приступљено 25. 8. 2010.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 24,6 24,7 24,8 24,9 „Mapping the Global Muslim Population: A Report on the Size and Distribution of the World's Muslim Population”. Pew Research Center. 7. 10. 2009. Приступљено 25. 8. 2010.
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 25,5 25,6 Miller, Tracy, ур. (октобар 2009). Mapping the Global Muslim Population: A Report on the Size and Distribution of the World's Muslim Population (PDF). Pew Research Center. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 1. 2010. Приступљено 8. 10. 2009.
  26. ^ „International Religious Freedom Report 2010”. U.S. Government Department of State. Приступљено 17. 11. 2010.
  27. ^ „How many Shia?”. Islamicweb.com. Приступљено 4. 5. 2011.
  28. 28,0 28,1 „International Religious Freedom Report for 2012”. US State Department. 2012.
  29. 29,0 29,1 „The New Middle East, Turkey, and the Search for Regional Stability” (PDF). Strategic Studies Institute. април 2008. стр. 87.
  30. ^ Shankland, David (2003). The Alevis in Turkey: The Emergence of a Secular Islamic Tradition. Routledge (UK). ISBN 978-0-7007-1606-7.
  31. ^ „Country Profile: Pakistan” (PDF). Library of Congress Country Studies on Pakistan. Library of Congress. 2005. Приступљено 1. 9. 2010. »Religion: The overwhelming majority of the population (96.3 percent) is Muslim, of whom approximately 95 percent are Sunni and 5 percent Shia.«
  32. 32,0 32,1 „Shia women too can initiate divorce” (PDF). Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 2008. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 4. 2014. Приступљено 27. 8. 2010. »Religion: Virtually the entire population is Muslim. Between 80 and 85 percent of Muslims are Sunni and 15 to 19 percent, Shia.«
  33. ^ „Afghanistan”. Central Intelligence Agency (CIA). The World Factbook on Afghanistan. Архивирано из оригинала на датум 28. 5. 2010. Приступљено 27. 8. 2010. »Religions: Sunni Muslim 80%, Shia Muslim 19%, other 1%«
  34. ^ al-Qudaihi, Anees (24. 3. 2009). „Saudi Arabia's Shia press for rights”. BBC Arabic Service. Приступљено 24. 3. 2009.
  35. ^ Leo, Leonard. International Religious Freedom (2010): Annual Report to Congress. Diane Publishing. стр. 261. ISBN 978-1-4379-4439-6. Приступљено 24. 10. 2012.
  36. ^ Ohia, Paul (16. 11. 2010). „Nigeria: 'No Settlement With Iran Yet'. This Day.
  37. ^ Rodriguez-Torres, Deyssi (2010). Nairobi Today: The Paradox of a Fragmented City. African Books Collective. стр. 239. ISBN 978-9987-08-093-9.
  38. ^ Matthée, Heinrich (2008). Muslim Identities and Political Strategies: A Case Study of Muslims in the Greater Cape Town Area of South Africa, 1994-2000. kassel university press GmbH. стр. 136. ISBN 978-3-89958-406-6. Приступљено 14. 8. 2012.
  39. ^ Abdullahi, Mohamed Diriye (2001). Culture and Customs of Somalia. Greenwood Publishing Group. стр. 55. ISBN 978-0-313-31333-2.
  40. ^ Hase, Yasurō; Miyake, Hiroyuki; Oshikawa, Fumiko (2002). South Asian migration in comparative perspective, movement, settlement and diaspora. Japan Center for Area Studies, National Museum of Ethnology. Приступљено 14. 8. 2012.
  41. 41,0 41,1 41,2 41,3 Husain, Rahat (26. 10. 2015). „Analysis indicates Shia populations are being underreported”. Communities Digital News. Приступљено 30. 8. 2016.
  42. ^ www.cia.gov/the-world-factbook
  43. ^ „CIA - The World Factbook”. Cia.gov. Приступљено 4. 5. 2011.
  44. ^ „Violence Against Pakistani Shias Continues Unnoticed | International News”. Islamic Insights. Архивирано из оригинала на датум 12. 05. 2011. Приступљено 4. 5. 2011.
  45. ^ Taliban kills Shia school children in Pakistan
  46. ^ „Shia women too can initiate divorce”. The Times of India. 6. 11. 2006. Приступљено 21. 6. 2010.
  47. ^ „30,000 Indian Shia Muslims Ready to Fight Isis 'Bare Handed' in Iraq”. International Business Times UK.
  48. ^ „Religion” (PDF). Administrative Department of the President of the Republic of Azerbaijan – Presidential Library. Приступљено 22. 2. 2015.
  49. ^ Growth of the world's urban and rural population:n1920-2000, Page 81. United Nations. Dept. of Economic and Social Affairs
  50. ^ Hassan, Farzana. Prophecy and the Fundamentalist Quest. стр. 158.
  51. ^ Corstange, Daniel M. Institutions and Ethnic politics in Lebanon and Yemen. стр. 53.
  52. ^ Dagher, Carole H. Bring Down the Walls: Lebanon's Post-War Challenge. стр. 70.
  53. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 2. 2. 2012. Приступљено 3. 3. 2012.
  54. ^ „Why Bahrain blew up”. New York Post. 17. 2. 2011. Приступљено 22. 2. 2011.
  55. ^ Top 15 Countries with Highest Proportion of Shiites in the Population, 7 July 1999

Литература

  • Esposito, John (2002). What Everyone Needs to Know about Islam. Oxford University Press. стр. 40. ISBN 978-0-19-515713-0.
  • Guidère, Mathieu (2012). Historical Dictionary of Islamic Fundamentalism. Scarecrow Press. стр. 319. ISBN 978-0-8108-7965-2.
  • Newman, Andrew J. (2013). „Introduction”. Twelver Shiism: Unity and Diversity in the Life of Islam, 632 to 1722. Edinburgh University Press. стр. 2. ISBN 978-0-7486-7833-4.
  • Olawuyi, Toyib (2014). On the Khilafah of Ali over Abu Bakr. стр. 3. ISBN 978-1-4928-5884-3.
  • Cornell, Vincent J. (2007). Voices of Islam. Westport, Conn.: Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-98732-9.
  • Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Encyclopædia Iranica. Center for Iranian Studies, Columbia University. ISBN 978-1-56859-050-9. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Martin, Richard C. Encyclopaedia of Islam and the Muslim world; vol.1. MacMillan. ISBN 978-0-02-865604-5. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Corbin, Henry (1993) [1964]. History of Islamic Philosophy, Translated by Liadain Sherrard, Philip Sherrard. London; Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2.
  • Dakake, Maria Massi (2008). The Charismatic Community: Shi'ite Identity in Early Islam. Suny Press. ISBN 978-0-7914-7033-6.
  • Holt, P. M.; Lewis, Bernard (1977a). Cambridge History of Islam, Vol. 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29136-1.
  • Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77933-3.
  • Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelve. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03531-5.
  • Sachedina, Abdulaziz Abdulhussein (1988). The Just Ruler (al-sultān Al-ʻādil) in Shīʻite Islam: The Comprehensive Authority of the Jurist in Imamite Jurisprudence. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-511915-2.
  • Sobhani, Ja'afar; Shah-Kazemi, Reza (2001). Doctrines of Shiʻi Islam: a Compendium of Imami Beliefs and Practices ([Online-Ausg.] изд.). London: I.B. Tauris [u.a.] ISBN 978-1-86064-780-2.
  • Tabatabaei, Sayyid Mohammad Hosayn. Shi'ite Islam. Превод: Seyyed Hossein Nasr. Suny press. ISBN 978-0-87395-272-9.
  • Ṭabataba'i, Allamah Sayyid Muḥammad Husayn (1977). Shiʻite Islam. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-390-0.
  • Peter J. Chelkowski (ed.), Eternal Performance: Taziyah and Other Shiite Rituals (Salt lake City (UT), Seagull Books, 2010) (Seagull Books - Enactments).
  • Corbin, Henry (1993). History of Islamic Philosophy, translated by Liadain Sherrard and Philip Sherrard. Kegan Paul International in association with Islamic Publications for The Institute of Ismaili Studies. ISBN 978-0-7103-0416-2.
  • Dabashi, Hamid (2011). Shi'ism: A Religion of Protest. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-06428-7.
  • Halm, Heinz (2004). Shi'ism. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1888-0.
  • Halm, Heinz (2007). The Shi'ites: A Short History. Markus Wiener Pub. ISBN 978-1-55876-437-8.
  • Lalani, Arzina R. (2000). Early Shi'i Thought: The Teachings of Imam Muhammad Al-Baqir. I.B.Tauris. ISBN 978-1-86064-434-4.
  • Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shi'i Islam: The History and Doctrines of Twelver Shi'ism. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03499-8.
  • Shirazi, Sultanu'l-Wa'izin. Peshawar Nights, A Transcript of a Dialogue between Shia and Sunni scholars. Ansariyan Publications. ISBN 978-964-438-320-5.
  • Nasr, Seyyed Hossein; Dabashi, Hamid (1989). Expectation of the Millennium: Shiʻism in History. SUNY Press. ISBN 978-0-88706-843-0.
  • Rogerson, Barnaby (2007). The Heirs of Muhammad: Islam's First Century and the Origins of the Sunni Shia split. Overlook Press. ISBN 978-1-58567-896-9.
  • Wollaston, Arthur N. (2005). The Sunnis and Shias. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4254-7916-9.
  • Moosa, Matti (1988). Extremist Shiites: The Ghulat Sects. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2411-0.

Спољашње везе

Џихад

Џихад (арапски: جهاد‎ ) означава свети рат код муслимана. Реч џихад значи напор који је усмерен против злих намјера и страсти. Реч долази из корјена иџтихад, који је један од принципа права.

Џихад као свети рат су протумачили сунитски верски правници за време Омејада и Абасида са ширењем Ислама у Азију и по Магребу. Циљ светог рата је експанзија ислама односно његова одбрана (пример је одбрана од крсташа). У тој борби смеју учествовати само одрасли мушкарци а они који дају живот у њој постају мученици и иду у рај. Џихад није један од пет канонских стубова Ислама осим код „неправоверних“ Карџита, којима је Џихад шести стуб ислама.

Пред почетак џихада, невернике је потребно, у складу са Суном, позвати ка преображењу, а то не важи за људство књиге (Хришћани и Јевреји) којима је дозвољено да задрже своју веру. У крајевима као што су Африка и Индија џихад је био изговор за покоље.

Данас џихад искоришћавају разне верске секте и удружења. За шиите џихад није могућ док се не врати дванаести имам.

Азери

Азери или Азербејџанци, такође познати и као Азербејџански Турци, народ туркијског порекла, који претежно живи у северозападном Ирану, где чини око 16% становништва, а у овој држави представља други народ по бројности после Персијанаца (61%), као и у Азербејџану (њиховој матичној држави), где чини око 91% становништва. У мањем броју их има и у Турској, Грузији и Русији (Дагестан). У Ирану постоје провинције Западни Азербејџан и Источни Азербејџан, али оне обухватају само део територија Ирана које настањују Азери. Азери су исламске вероисповести (шиити), а говоре азерским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика. Азера укупно има око 25.000.000, од тога у Ирану 12 до 15,5 милиона, а у Азербејџану око 8,15 милиона.

Асхаби

Асхаби (арап. الصحابة‎ - другови, пријатељи), су били пријатељи исламског посланика Мухамеда.

Вахабизам

Вахабизам/вехабизам (арап. الوهابية‎) или вахабијска/вехабијска мисија (арап. الدعوة الوهابية‎) врста је традиционализма у исламу који се утемељио концем 18. и почетком 19. века. Његов духовни изворник је Мухамед Абдулвахаб, тзв. реформатор ислама, пореклом из Саудијске Арабије. Вахабизам се у суштини заснива на редукционистичким и изворним идејама о исламу, те кроз исте има врсту интерпретације ислама која се разликује од других исламских смерова као што су сунизам, суфизам и шиизам. Вахабизам настоји задржати муслимане на изворној интерпретацији ислама без даљих научних, теоријских и сличних посредовања у интерпретацији. Самим тим вахабизам је интерпретативни ток који нема своју литературу ни мишљење, те духовни ток који заговара крајње редуковање човека као појединца и муслимана као заједнице.

Вахабизам је настао кроз политичку поделу у Саудијској Арабији крајем 18. века, при чему је деоба направљена између политичког живота муслимана и религијског живота, у којем религијски живот контролишу вахабијски изворници.У модерном времену вахабизам је најпроширенији у немодернизованим деловима Азије и у мањој мери у Европи, те га многи окривљују за подстицање и идеолошке основе данашњим терористичким групама у Авганистану, Саудијској Арабији и Ираку. Такође, сматра се да су поједини поклоници вахабизма са својим идеолошким уверењима подупрли терористичке нападе у САД и Европи.

Зекат

Зекат (милосрђе, милостиња, милодар) је једна од пет основних дужности ислама. Куран од почетка наглашава чин добротворности као једну од главних врлина правног верника. И сам израз зекат значи врлину „дар који се даје“ и који је побожан.

Зекат је верска установа под којом се подразумева милостиња прикупљена и раздељена једино муслиманима. У почетку прописана као добровољни чин љубави и сматрана скоро исто што и побожност, зекат се развила у обавезно опорезивање имовине, укључујући новац, стоку, жито, воће и робу. Њен тачан износ је варирао и одређивао се у сваком појединачном случају верским законом фикх, али је обично у просеку износио 2,5%. За младу исламску државу зекат су скупљали регуларни службеници и њим се руководило из централне благајне да би се помогло сиромашним у заједници, подизале џамије и подмиривали владини трошкови. Касније распадањем чисто исламске државе, зекат је био остављен савести муслимана.

Имам

Имам (арап. الإما‎, перс. امام) је арапска реч за вођу.

Реч имам може имати више значења :

1. Муслимански свештеник коме је главна дужност да предводи скупно клањање намаза у џамији (свакођневно пет путу). За време молитве имам стоји пред скупом и руководи клањањем. Зове се још и џамијски имам. Ако је, поред тога, задужен и неким другим верским службама за целу једну махалу (као што је опремање умрлих за сахрану и сл.). онда се зове махалски имам. Ако је пак задужен таквим дужностима за читав један џемат (муслиманска верска општина) и уз то води верске матичне књиге, онда се зоне џематски имам или имам-матичар.

2. Имам се зове и свако оно верски образовано лице, макар и не било свештеник, које руководи Скупним клањањем наммаза, било у џамији, у кући или на неком другом месту

3. Титула великих исламских научника: Имами-Газалија, Имами-Азам, Имами-Малик итд. У овом случају имам значи »вођа"

4. Главно зрно теспиху {бројаници), које је обично дуже од других, стоји на врху теспиха и редновно је украшена кићанком.

Имам може бити и вођа неког подручја. Нарочито је значајан код Шиита. На почетку ислама, Имам је означавао Халифа код Шиита и Сунита - две постојеће фракције ислама.

Најпознатији је први, Имам Али, чији гроб се данас налази у Наџафу (Ирак), па је најсветије место Шиита одмах после Меке и Медине.

Имански шарти

Имански шарти арап. الإيمان‎ су шест стубова вјеровања, односно припадности исламу. Особа која срцем прихваћа, односно вјерује у тих шест ствари је муслиман. Тих шест стубова вјере је:

Да вјерујеш у Аллаха

Његове мелеке (анђеле)

Његове китабе (књиге)

Његове посланике

Судњи дан и

Вјеровање да је одредба, добра и лоша, од Узвишеног Аллаха;

Историја ислама

Историја ислама је историја исламске вере као социјални, културни, и политички феномен. Ислам је настао у данашњој Саудијској Арабији у раном седмом векуу нове ере. За мање од стотину година након Мухамедове смрти, исламска држава се проширила од Атлантског океана на западу до средње Азије на истоку. Света књига муслимана је Куран.

Државе Абасида, Могула и Османлија су биле неке од највећих царства у историји. Исламски научници, филозофи, халифи, и војсковође су оставили велики утицај на историју света који се осећа и дан данас.

Калиф

Калиф или халиф (арап. خليفة‎) титула је духовног поглавара муслимана који се сматра наследником Мухамеда. Калифи су вршили световну и верску власт у првим државама које су створили Арапи после Мухамедове смрти. У 16. веку, титулу калифа су носили турски султани.

Кијамет

Кијамет (арап. [al-Qiyāmāh] القيامة‎ — досл. „проживљење”), или Јевмул-кијаме (арап. [Yawm al-Qiyāmāh] يوم القيامة,‎ — досл. „дан проживљења”), исламско је вјеровање у проживљење људи на Судњи дан, без обзира да ли су били муслимани или не. У Курану, кијамет се односи на [пр]оживљење (в. ткђ. васкрсење).Према вјеровању, узвишење у рај захтијева поштивање пет стубова ислама. Потврђује се да неће бити неправде, а невјерници неће бити спасени.

Мезхеб

Мезхеб или мадхаб (арап. مذهب‎) је муслиманска правна школа или фикх. У првих 150 година ислама, основан је већи број таквих школа. Неколико асхаба (савремених Мухамедових дружина) је основало своје школе. Познатије школе исламског права у Дамаску у Сирији, Куфи и Басри у Ираку и Медини у Саудијској Арабији су опстале као маликијски мезхеб, док су се друге ирачке школе стопиле у ханифијски мезхеб. шафитске, ханбалитске, захиријске и џариријске школе су основане касније, али су последње две касније нестале.

Пет стубова ислама

Пет стубова ислама (arkān al-Islām, أركان الإسلام; као и arkān al-dīn, أركان الدين — „стубови религије”) пет је основних дужности у исламу, а сматра их се обавезним од стране верника и представљају основу муслиманског живота. Први пут су представљени у чувеном Џибриловом хадису.Шиизам и сунизам подржавају суштинске детаље за извођење и праксу ових дужности, али их шиизам не помиње истим именом. Чини их муслимански живот, молитва, самопречишћавање, брига за сиромашнима и ходочашће; обављати их се мора ако се у стању.

Праведни калифи

Праведни калифи/халифи или кулафа рашидун (арап. الخلفاء الراشدون‎ транс.: al-Khulafā’ ur-Rashidun) термин је који се користи у сунитском исламу да означи четворицу халифа који су владали након смрти пророка Мухамеда.

То су (поређани по периоду владавине):

Абу Бекр

Омер

Осман

АлијаОсим овог термина, сусрећемо и термине: исправни халифи и рашидун. Они су звани тако јер су били модел муслиманских вођа по виђењу сунита. Сви су били асхаби Мухамеда и његови рођаци. Кћери Абу Бекра и Омера су биле удате за Мухамеда, а три његове кћерке су биле удане за Османа и Алију. Током владавине ове четворице халифа освојене су бројне територије и халифат је неколико пута повећан.

Шиитски ислам сматра да су прва тројица узурпирали власт, по њима првог исправног халифе, Алије.

Пророци у исламу

Пророци (такође и посланици или пејгембери, арапски: نبي ) су према исламу, одабрани појединци, који су људима доносили Божије савјете и упутства о исправном животу. Сви посланици су уједно били и вјеровјесници. Разлика између посланика и вјеровјесника је у томе што је посланицима дошла објава и примили су наређење од Бога да је пренесу људима, за разлику од вјеровјесника којима је само дата објава без обавезе преношења. Према исламском схватању, први посланик је био уједно и први човјек на Земљи и звао се Адем (Адам).

Сунитски ислам строго забрањује приказивање лица Божјих посланика. Шиити немају ту забрану.

Суна

Суна (арап. سنة‎) је арапска реч за значи обичај, начин живота, пропис, норму, стандард, одредбу. Јужнословенски муслимани користе облик sunnet. За Суните тај термин обележава верске законе које је Мухамед проповедао током свог живота. Суна учвшћава оно што је познато као Аврамовa (Ибрахимовa) реч.

Сунизам

Сунизам или сунитски ислам је највећи огранак ислама којег слиједи између 85% и 90% муслимана. Сунитски муслимани су (арап. أهل السنة والجماعة‎, „вјерници који слиједе сунет посланика Мухамеда и чине већину умета”). Краће, најчешће се зову сунитским муслиманима или сунитима. Сунитски ислам се најчешће наводи као ортодоксни облик ислама. Ријеч сунит води поријекло од ријечи сунет (арап. سنة‎) које означава све оно што је говорио и радио Мухамед, а што је потврђено у хадисима.

Сунити методологију црпе из Курана и хадиса садржаних у Ел Кутуб ел Ситаху. Закони се такође доносе према ова два основна извора с додатком метода правног образложења (кијаса) и концензуса учењака (иџма). Постоји више мишљења учењака по питању свих сегмената изучавања вјере те су она временом сврстана у један од четири главна мезхеба или се одговори на питања траже у Исламском Закону (иџтихад). Сунити вјерују да су учења све четири школе исправна и да се не разликују у темељним увјерењима и практиковању ислама, већ у различитим схватањима фикха од стране имама, оснивача мезхеба, те њихових ученика.

Према сунитској традицији, Мухамед није јасно одредио наследника и муслиманска заједница је поступала у складу са његовом суном те изабрала његовог таста Ебу Бекра као првог калифа. То је у супротности са шиистингчким гледиштем, према коме је Мухамед објавио током догађаја на Гадир-Хуму да његов зет и рођак Али ибн Аби Талиб треба да буде његов наследник. Политичке тензије између сунита и шиија наставиле су се различитим интензитетом током целе исламске историје и оне су у последње време погоршане етничким сукобима и успоном бахабизма.Године 2009, сунити су сачињавали 87–90% муслиманске популације широм света. Сунизам је највећа светска верска деноминација, чему следи католицизам. Његове присталице се називају у арапском ahl as-sunnah wa l-jamāʻah („људи суне и заједнице”) или скраћено ahl as-sunnah. Сунизам се понекад назива „ортодоксним исламом”. Поједини учењаци ислама, као што је Џон Бартон, међутим сматрају да не постоји „ортодоксни ислам”.Куран, заједно са хадисом (посебно онима које је прикупио Кутуб ас-Сита) и иџмом формира основу целокупног традиционалног права у сунизму. Шеријатске одлуке су изведене из тих основних извора, у споју са аналогним расуђивањем, разматрањем јавне добробити и правне дискреције, користећи принципе судске праксе које су развиле традиционалне правне школе.

У стварима вере, сунитска традиција подупире шест стубова имана (вере) и обухвата асхари и матуридске школе рационалистичке теологије, као и текстуалистичку школу познату као традиционалистичка теологија.

Фикх

Фикх (арап. فقه‎) је исламска судска пракса. Фикх је проширење шеријатског исламског права, базирано директно на Курану и сунама, и он комплементира шеријат еволуирајућим пресудама/интерпретацијама исламских правника.

Фикх се бави поштовањем ритуала, моралом и друштвеним правом у исламу. За особу која познаје фикх се користи израз факих (множина фукаха).

Шехадет

Шехадет (арап. شهادة‎) је темељ исламског веровања. Шехадет је услов за приступ у веру. Да би неко био муслиман, потребно је да срцем верује и језиком посведочи Алахово јединство и Мухамедово посланство. Да би нека особа била сматрана муслиманом од других особа, потребно је да се изговори шехадет пред 2 сведока муслимана.

Арапски текст:

أشهد أن لا إله إلاَّ لله ، وأشهد أن محمد رسول اللهТранскрипт арапског текста:

Ешхеду ен ла илахе илАлах ве ешхеду ене Мухамеден абдуху ве ресулуху.Превод на српски значења шехадета:

Срцем верујем и језиком се изјашњавам да нема бога осим Алаха и да је Мухамед Божији роб и Божији посланик.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.