Шајкашка

Шајкашка је географски регион у Србији. То је југоисточни део Бачке, лоциран у средишњем делу Аутономне Покрајине Војводине.

Територија Шајкашке је подељена између четири општине: Тител, Жабаљ, Нови Сад и Србобран. Средиште Шајкашке је град Тител.

Шајкашка
Šajkaška-sr
Мапа Шајкашке.
Највећи градовиЖабаљ
Тител
ДржаваСрбија
РегионВојводина
Административна јединицаЈужнобачки округ
Становништво67.355

Насељена места Шајкашке

Sajkaslak3
Шајкашка

Општина Тител:

Општина Жабаљ:

Општина Нови Сад:

Општина Србобран:

Напомена: Тител и Жабаљ су градови и управни центри општина. Остала места су села.

Историја

Vojvodina map sr
Шајкашки батаљон 1849. године
Racija1942 02
Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој (Шајкашка), у којој су мађарске окупационе снаге убиле најмање 12.763 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (Александар Вељић, Меморијално друштво „Рација 1942.")

Шајкашка је добила име по шајкашима. Шајкаши су били специфичан род аустријске војске, који се кретао у уским, дугачким бродовима, познатим као шајке. Ове војне јединице су оперисале на Дунаву, Тиси, Сави и Моришу.

У Старом веку, подручје данашње Шајкашке је било под контролом Илира, Келта и Дачана. Касније се налазило уз границу Римског царства, а настањивали су га Сармати (Јазиги). У доба сеобе народа, овај простор долази под контролу Хуна, Гепида, Авара, Бугара, Моравских Словена и Мађара. Словени су се населили на ово подручје у време аварске превласти, током 6. и 7. века. У време бугарске власти, у 9. веку, Шајкашка а и остатак Бачке су били под управом војводе Салана, локалног владара чије се седиште налазило у Тителу.

У време угарске власти, ово подручје је било у саставу Бачке жупаније, да би у 16. веку постало део Српског царства Јована Ненада, а потом део Османског царства. У време османске власти, простор данашње Шајкашке се налазио у саставу Сегединског санџака, а на њему је организована Тителска нахија. Крајем 17. века, овај простор улази у састав Хабзбуршке монархије, која га у административном смислу дели на војни (Војна крајина) и цивилни део (Бодрошка жупанија). Укидањем овог дела војне крајине 1750. године, у целој Шајкашкој се уводи цивилна управа, а део регије улази у састав Потиског округа, који је био део Бачко-бодрошке жупаније.

Шајкашки батаљон, као део Војне границе, формиран је 1763. године. У почетку, становништво региона су у потпуности сачињавали Срби, који су били храбри и вешти ратници. Шајкаши су учествовали у многим биткама против Турака, а њихово учешће је било од велике важности.

Током револуција из 1848/1849. године, Шајкашка је била у саставу аутономне Српске Војводине, али је 1849. године поново дошла под надлежност војне крајине.

1852. године, Шајкашки батаљон је трансформисан у Тителски пешадијски батаљон. Ова војна јединица је укинута 1873. године, а регион је прикључен Бачко-Бодрошкој жупанији. [1] Административно, регија је била подељена на два среза, тителски и жабаљски, а према попису из 1910. године у оба среза су већинско становништво чинили Срби.

1918. године, Шајкашка улази у састав Краљевине Србије, а затим у састав Краљевства Срба Хрвата и Словенаца (потоње Југославије). До 1922. године, ово подручје се налазило у саставу покрајине Банат, Бачка и Барања, од 1922. до 1929. у саставу Београдске области, а од 1929. до 1941. у саставу Дунавске бановине. 1941. године, Шајкашку, са остатком Бачке, окупира Хортијева Мађарска и укључује је у састав Бачко-бодрошке жупаније.

За време мађарске окупације у Другом светском рату, јануара 1942. извршена је рација која је обухватала целу Шајкашку, Нови Сад и Бечеј. Окупационе снаге су под изговором спречавања подизања устанка у јужној Бачкој извршиле геноцид, побивши најмање 12.763 Срба, Рома и Јевреја, као и известан број локалних Немаца и Мађара који су се супротстављали окупацији. Жртве су потом бацане под лед Дунава, Тисе и Јегричке. [2]

Након Другог светског рата, Шајкашка улази у састав аутономне покрајине Војводине и социјалистичке Србије, у оквиру нове социјалистичке Југославије.

Демографија

Према попису из 2002. године, на подручју Шајкашке је живело 67.355 становника, од којих:

У свим насељима Шајкашке већинско становништво чине Срби. Од других етничких група, Мађари чине бројну мањину у Будисави, а Русини у Ђурђеву.

Култура

У регији постоји српски православни манастир Ковиљ, који је, према предању, основао први српски архиепископ Свети Сава у 13. веку.

Привреда

Данас је Шајкашка углавном пољопривредни крај, са развијеном прехрамбеном индустријом.

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ Стеван Славнић, "Шајкашки батаљон од оснивања 1763. до развојачења 1873. године", Прометеј-ОНБ "Вељко Петровић", Нови Сад-Жабаљ, 2013.
  2. ^ Aleksandar Veljić, "Istina o Novosadskoj raciji", EDEN D.O.O. 2010. ISBN 978-86-85197-20-8.

Литература

Ђер

Ђер, раније Ђур (мађ. Győr, нем. Raab, свк. Ráb) шести је по величини град у Мађарској. Ђер је средиште Западне прекодунавске регије и главни град жупаније Ђер-Мошон-Шопрон.

Град има 128.808 становника према подацима из 2008. године.

Банатска војна крајина

Банатска војна крајина, или Банатска крајина, била је део граничног подручја Војне крајине у Хабзбуршком царству, који се налазио у јужном Банату (данас подељеном између Србије и Румуније).

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Географски региони Србије

Ово је списак неких географских и традиционалних региона Србије. Региони који су у Панонској низији су подељени рекама, док су они у планинским деловима углавном подељени планинама. Тамо где постоје високе планине, границе региона прате врхове планина. Неким регионима су границе долине река (ти региони се углавном преклапају са другим регионима). Региони најчешће добијају назив по рекама које протичу кроз њих, на пример, регион око Дрине је Подриње.

Ови региони немају никакав званични статус. Неки од њих се преклапају, или немају јасно одређене границе.

Жабаљ

Жабаљ је градско насеље у Србији у општини Жабаљ у Јужнобачком округу. Према попису из 2011. било је 9161 становника. Налази се у региону познатом као Шајкашка (југоисточни део Бачке), у Аутономној Покрајини Војводини.

Мађарска окупација Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја

Мађарска окупација Југославије састојала се од војне окупације, затим анексије области Бачка, Барања, Међимурја и Прекомурја током Другог светског рата. Све те територије су прије 20. века биле под контролом Угарске и у састав Југославије су ушле Тријанонским споразумом после Првог светског рата. Те области су сада дио неколико држава: Бачка је сада део Србије, Барања и Међимурје су сада део Хрватске, а Прекомурје је део Словеније. Окупација је почела 11. априла 1941. године када је 80.000 мађарских војника прешло југословенску границу као знак подршке немачкој инвазији Југославије која је отпочела пет дана раније. Отпор мађарским снага су пружали српски четници, али је одбрана Југословенске војске у том тренутку била срушена. Мађарске снаге су посредно помагали месни Фолксдојчели, немачка мањина, која је имала формирану милицију и разоружала је 90.000 југословенских војника. Упркос спорадичном отпору, мађарска снаге су убиле много цивила током ових почетних операција, укључујући и неке фолксдојчере. Влада новоформирана осовинске марионетске државе, Независне Државе Хрватске, накнадно се сагласила са мађарском анексијом области Међумурје, што је узнемирило хрватској становништво у тој области.

Окупационе власти су одмах класификовале становништво Бачке и Барање на оно које је живело у том областима док су оне још биле под Угарском влашћу 1920. године и на углавном српске досељенике који су у то подручје стигли од када су те области део Југославије. Затим су отпочели са притварањем месних Срба у сабирне логоре и затим их пребацивајући уХрватску, Црну Гору и Србију. На крају је десетина хиљада Срба депортовано из окупираних територија. Уследило је спровођење „мађаризације” политичког, друштвеног и привредног живота окупираних територија, што је укључивало поновно досељивање Мађара и Секеља из других делова Мађарске. „Мађаризација” се није односила на Фолксдојчере, који су имали посебан статус под мађарском влашћу, док су у Прекомурју мађарске власти биле попустљиве према Словенцима.

Мали оружани отпор мађарској окупацији почео је у другој половини 1941. године и на њега су мађарске власти одговориле преким мерама, које су укључивале убиства, прогон и заточеништво. Побуне су углавном биле концентрисане у српском подручје јужне Бачке у региону Шајкашка, у коме су су мађарска снаге светиле своје губитке. Августа 1941. цивилна управа је преузела власт над „Јужним земљама” (мађ. Délvidék) и оне су формално анектиране у децембру. Јануара 1942. мађарска милиција је извршила рације током који је убијено преко 3.300 људи, претежно Срба и Јевреја.

Марта 1944. године, када је Мађарска схватила да је пред губитком рата и када отпочела је преговоре са Савезницима, Њемачка је преузела управу над земљом, укључујући анектиране територије, током операције Маргарет I. Уследило је сакупљање и превоз осталих Јевреја на окупараним територијама у логоре смрти, што је довело до смрти 85% Јевреја из окупираних територија. Пред повлачење немачких снага са Балкана, уочи напредовања совјетске Црвене армије, Немци су евакуисали 60.000—70.000 Фолксдојчера из Бачке и Барање у Аустрију. Бачка и Барања су браћено под југословенску управу крајем 1944. године када је Црвена армија истерала немачке снаге из земље. Међимурје и Прекомурје су остали под окупацијом све до последње недеље рата.

Милорад Јабланов

Милорад Јабланов (Српски Крстур, 10. новембар 1931 — Нови Сад 25. јул 2001) био је југословенски и српски фудбалер.

Потиски округ

Потиски (крунски) округ (диштрикт) је био управна територијална јединица у оквиру Хабзбуршког царства у раздобљу 1751-1872, са седиштем у Старом Бечеју (данашњи Бечеј). Округ се својим границама значајно поклапао са данашњим подручјем бачког Потисја (изузимајући простор Шајкашке).

Радио у Србији

Јуна 1915. године је у Нишу постављена прва радио-телеграфска станица, са снагом од 10 KW, којом се одржавала веза између српске владе и Врховне команде. После упада бугарске војске из правца Пирота, и услед надирања аустроугарске војске, станица је демонтирана и премештена у Косовску Митровицу. Октобра 1915. године, због повлачења српске војске, станица је уништена како не би пала у руке непријатељу.

Јула 1923. године, Краљевина Југославија донела је правилник којим се уводи радио-претплата и обавеза пријављивања радио-пријемника. Септембра 1924. године, у радио-телеграфском центру у Раковици код Београда, успешно је обављен пробни радио-пренос концерта. 1. октобра 1924. године, Радио Београд је званично почео музички и говорни програм да одашиље у етар. Прва емисија био је, заправо, пренос концерта који су извели чланови Београдске опере.Захваљујући малом броју попуњених таласних дужина, програм Радио Београда је ускоро преко дана могао да се чује у читавој Краљевини Југославији, а ноћу је досезао и до слушалаца у иностранству.Радио Београд се огласио истог дана када и Радио Беч, а пре Радија Москва, Радија Токио, Радија Пекинг и радио-станица у Мађарској, Пољској и Румунији.Од 24. марта 1929, Радио Београд почиње са редовним емитовањем свог програма из зграде Српске Академије Наука. Касније се јавља и Краткоталасна станица Београд, која је емитовала из зграде тадашњег Министарства Шума и Руда (сада Министарство спољних послова).

Други светски рат ће прекинути емитовање државног радио-програма у Београду. За време рата, у Београду ради немачка радио-станица, која је давала и програм на српском језику. Наставак садашњег Радио Београда је уследио после ослобођења, 10. новембра 1944. Тај дан је уједно и дан Радио телевизије Београд, који је преузела и Радио телевизија Србије.

Светозар Милетић

Светозар Милетић (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) је био адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро - Угарској друге половине XIX века. Био је председник Дружине за уједињење и ослобођење Србије са седиштем на Цетињу, а тада му је најближи сарадник на Цетињу Александар Сандић .

Списак партизанских одреда из Војводине

Списак партизанских одреда формираних на територији Војводине у току Народноослободилачког рата, од 1941. до 1944. године.

Срби у Словачкој

У Словачкој живи релативно мали број Срба. Историјски гледано Срби се већ крајем средњег века насељавају Коморану у јужном делу Словачке. Такође је постојала српска мањина у Братислави, где су многи Срби са подручја Хабзбуршког царства, који су студирали на тамошњем универзитету. Црквица у Трнави је била средином 19. века симболичан "духовни центар" Срба. Данас је тешко утврдити њихов број, али су ипак признати као званична мањина у Словачкој.

Тител

Тител је градско насеље у Србији у општини Тител у Јужнобачком округу, у региону познатом као Шајкашка (југоисточни део Бачке), у Аутономној Покрајини Војводини. Према попису из 2011. било је 5294 становника.

Тителски брег

Тителски брег је лесна зараван и брег у покрајини Војводини, на северу Србије. Налази се у југоисточној Бачкој (у регији Шајкашка), између градића Титела на југу, села Лок, Вилово и Шајкаш на југозападу, села Мошорин на северу и реке Тиса на истоку. Надморска висина му је 128 метара, а пружа се правцем северозапад-југоисток. Тителски брег је геоморфолошки, у ствари лесна зараван настала навејавањем леса током плеистоцена. Дугачка је 18 km, а широка око седам и по. Нагнута је ка југоистоку, а изнад Тисе се диже стрми одсек висине 60 метара. У њему се запажа шест смеђих зона, што указује на то, да је зараван формирана из шест етапа. Брег је инстересантна форма, пошто је једино узвишење у Бачкој, која је углавном равница. Највиша тачка му је на 128 метара.

У периоду од 1870. па до данас, светло дана угледали су бројни радови научника који су са различитих аспеката истраживали Тителски лесни плато. Многи од њих указују да је у питању веома интересантан објекат, посебно са геоморфолошког аспекта. Тителски брег у ствари представља плато са највећим бројем слојева фосилне земље и лесних хоризоната у нашој земљи.

Наиме реконструкција прилика које су владале током акумулирања лесних наслага указује да се палеоеколошко окружење Тителског брега мењало у распону од тундре до оскудне степе.

Акумулација леса је прекидана у условима топле и влажне интерглацијалне климе, када су формирана фосилна земљишта. Захваљујући томе у лесно-палеоземљишним секвенцама Тителског брега сачуван је поуздан запис за проучавање палеоклиматске и палеоеколошке еволуције током последњих 600.000 година.

Постоје различита гледишта и мишљења о самом постанку Тителског брега. Са једне стране говори се о навејавању леса ветровима са источноевропских степа или западним ветровима са Алпа. Други научници говоре о томе да је овај плато био у вези са Земунско-Сланкаменска, а да се Тиса уливала у Дунав код Мошорина. Према њима Тителски брег је откинути источни део Фрушке горе. Без обзира на опречне ставове, уврежено је мишљење да је Тителски брег најинтересантнија лесна зараван у Средњој Европи.

Дебеле наслаге леса, висок садржај калцијум-карбоната и подземне воде на великим дубинама, предуслови су за процес карстификације. Тако се на овом подручју јављају различити ерозивни облици: предолице, долине, лесне пирамиде, висеће долине, провалије, плећа, поличице, Сурдуц, Глодина, као и двојни облици флувиокарстне ерозије. Од акумулативних облика присутне су плавина, Сливкова, одроње.

Најинтересантније су лесне луткице које се формирају таложењем креча у цевастим шупљинама које су настале продирањем корења биљака у лес. Током одроњавања падина Тителског брега и стварања стрмих одсека оне постају видљиве. Треба поменути и сурдуке, који су настали радом људи у спрези са природним факторима. Пролажењењм кола, коња и стоке кроз поједине долине Тителског брега спиран је и уситњаван горњи хумусни хоризонт, те је огољен лес и изложен атмосферским водама што је убзало карстификацију, а и ветрови су допринели њиховом обликовању. Од укупно 68 сурдука, највећи је Тителски сурдук или Бусија, чија дужина прелази 2 км, а ширина износи и до 250 м.

Хаднађев

Хаднађев је српско презиме карактеристично за Војводину.

Шајка

Шајке су лаки и брзи дрвени бродови (чамци). Употребљавали су га Срби у Војводини, Мађари и Турци на Дунаву и Козаци на Дњепру. Мањи бродови су користили весла, а већи су били једрењаци. Ти једрењаци су својим изгледом највише подсјећали на мале галије. Шајке су биле необично окретне и као такве идеалне за патролирање и брзе препаде. Обично су имале наоружану посаду која је у зависности од величине шајке могла да има и до 30 људи. Били су познати као шајкаши. На врху шајке се обично налазио топ. На просторима Војводине први пут су се почеле употребљавати за вријеме турских упада у Угарску, а у Аустријском царству су се користиле све до 19. вијека.

Шајкача

Шајкача је врста капе од материјала шајак. Шајкача је српска национална, изворно војничка капа, коју носе сељани из централне Србије и данас у свакодневном животу. Материјал „шајак“ се прави од вуне те је згодна за ношење и лети и зими јер држи константну температуру главе. Зими, бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Згодно се и савија, те се може носити и испод нарамењаче или за опасачем.

Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја, плава, или тегет.

Шајкаши

Шајкаши (нем. Tschaikisten) су били део дунавских морнаричких снага у саставу речне флотиле Угарске, а потом и царске Аустрије. Као војници, Шајкаши су имали посебан статус.

Главни бродови Шајкаша биле су шајке, веслачки бродови или лађе сличне малим галијама, са једним јарболом или без јарбола, и обично са једним топом наоружане.

Шајкашки батаљон

Шајкашки батаљон је био део хабзбуршке Војне границе. Формиран је 1763, а укинут 1873. године. Налазио се на простору југоисточне Бачке, која је данас позната као Шајкашка.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.