Шарганска осмица

Шарганска осмица је музејско-туристички комплекс пруга узаног колосекa, у власништву Музеја железнице Србије, од 600mm и 760mm, Мокре Гора - Шарган Витаси, обновљене деонице некадашње пруге Ужице - Вишеград - Сарајево, којом саобраћа музејски воз „Носталгија”, у летњој сезони од априла до октобра и зимској од 25. децембра до 25. јануара.[1]

Стара пруга узаног колосека је уклоњена 1974. године, а на захтев групе ентузијаста из Удружења „Шарганска осмица“ обновљена је најатрактивнија дионица од Мокре Горе до станице Шарган Витаси у дужини од 15.440 метара. Карактеристика шарганске пруге је да је једини начин да се савлада висинска разлика била изградња петље - осмице. Растојању у облику џиновске осмице воз два пута пролази кроз исту географску тачку. За сат времена вожње, воз пролази кроз 22 тунела и преко пет мостова, пругом која савлада висинску разлику и успон од 300 метара.[2] Ревитализација и обнова брдске деонице некадашње пруге узаног колосека завршена је 2003. године, а први воз, са музејском парном локомотивом ознаке ЈЖ 83—173, кренуо је да превози туристе и љубитеље железнице 1. септембра 2003. године. Током летње сезоне превезе се у просеку око 70 хиљада туриста.[3]

Музејска железница пролази кроз законом заштићен парк природе Мокра Гора и Шарган,[4] који се налази на тромеђи падина Златибора, Таре и Златара са чијег врха „Голо брдо“ од 1627 м се пружа поглед према кањону реке Увац познатог по једном од највећих одрживих станишта белоглавог супа, [5][6] који се налази на државном грбу,[7] као и на логу националне авио-компаније „Ер Србије“.[8] На Камишној реци која извире на златиборском врху Вијагор (1281м) и која даље кривудаво тече према Мокрој Гори налази се водопад Велики скакавац висок 25 метара чиме дели осмо место највиших водопада у Србији (Фото:Велики скакавац).[9] [10] Недалеко од станице Мокра Гора смештено је филмско село у етно стилу прослављеног светског редитеља Емира Кустурице названог Дрвенград са погледом на станицу и пругу шарганске осмице.[11] Мокра Гора је спојена пругом, 2011. године, са Вишеградом чије знаменитости представљају стари камени мост из 1577. године, као и Каменград подигнут у част нобеловца Иве Андрића (Видео:Андрић Град).

Недалеко од музејске железнице Шарганске осмице налази се Ужице на чијим обалама реке Ђетиње је смештена Музејска хидроелектрана из 1900. године, прва у Србији и једна од најстаријих у свету очуваних централа, направљена по Теслином принципу наизменичне струје,[12] која је и данас оспособљена да производи електричну енергију из својих музејских „сименс-халске“ генератора.[13][14]Зачетник очувања технолошких културних добара, основаног 1990. године, је Одељење узаних пруга Пожега – Железничког музеја Србије у Београду,[15] који се налази у оквиру станице Пожега на електрифицираној линији нормалног колосека Београд – Ужице – Јужни Јадран.

На траси музејске железнице Шарганске осмице могуће је боравити више дана јер се у склопу железничких станица налазе смештајни и угоститељски објекти.[16]

Шарганска осмица
Šargan Eight Map-sr
Мапа Шарганске осмице
Преглед
Прва и последња ст.Мокра Гора
Шарган Витаси
Функционисање
ВласникЖелезнице Србије
Технички
Ширина колосека760 mm (2 ft 5 1516 in)

Изградња три пруге

Сарајево - Вишеград - Добрун

Mokra Gora, Šarganska osmica 018
Споменик у парку заслужних за обнову, станица Мокра Гора

Аустроугарске власти су из војно-стратешких разлога започеле градњу пруге уског колосека ширине 760 мм, Сарајево - Добрун, у јесен 1902. године. Укупна дужина трасе износила је 167 километара, са минималним пречником кривине 200 метара, од Сарајева са 530 метара надморске висине, преко Бистрика, Довлића, Пала, Корана, Стамболчића, Сјетлине, Праче, Реновице, Устрипаче и Међеђе. Овде се пруга раздвајала уз долину Лима, а други крак водио је према Вишеграду и Добруну, где је била државна граница Аустроугарске царевине и Србије. Од Сарајева, траса је прво ишла долином Миљацке, на планину Романију, потом долином реке Праче, од Устрипаче, долином реке Дрине, од Вишеграда долином реке Рзаве до Вардишта. Пруга се пење уз успон од 18 промила, до вододелнице Стамболчић, на висинску коту 939,8 метара, која је била највиша тачка пруге на простору будуће Југославије грађене за јавни саобраћај. Ова пруга је имала 99 тунела, укупне дужине скоро 13 километара, што је чинило 8 одсто од дужине целе пруге, а најдужи тунел је био на улазу у станицу Стамболчић 851,6 метара. Након 4 године градње пруга је отворена целом дужином 4. јула 1906. године.

Сталаћ - Ужице - Вардиште

У међувремену, српске власти, су започеле у јуну 1903. године теренске радове на трасирању пруге Сталаћ - Ужице - Вардиште, а до краја године били су завршени све четири предвиђене секције након чега се приступило планирању. Пруга уског колосека 760 мм, Сталаћ - Ужице - Мокра Гора, почела је са градњом 1907. године. Део Крушевац - Врњци (34,6 км) предат је 3. јуна 1910. године. У току 1911. године био је израђен доњи строј на делу Краљево - Чачак и обављени сви земљани радови на траси до Ужица. Део Краљево - Чачак пуштен је 2. априла 1912. године. Највише је каснио део Чачак - Ужице због потпуног мењања трасе у дужини од 20 километара кроз Овчарско-кабларску клисуру (Чачак - Овчар бања). Пруга Сталаћ - Ужице је завршена 1912. године непосредно пред почетак Првог балканског рата. Први воз у Ужице стигао је 16. јуна 1912. године. Након 5 година градње свечани воз у Ужице довезао је машиновођа Слободан Савић, бивши машински бравар. Пруга Ужице - Сталаћ имала је дужину 167,8 километара. Након Балканских ратова власти су отпочеле са градњом пруге Ужице - Мокра Гора - Вардиште где је била државна граница Србије и Аустроугарске царевине. Међутим, нови замах у изградњи и коначном спајању пруге прекинуо је Први светски рат.

Шарганска осмица

Пре пруге, на том потезу су се сударале више пута две војске, српска и аустроугарска, да би у јесен 1915. године била извршена Велика инвазија три Царевине након које је Србија била окупирана. У пролеће 1916. године окупационе власти су отпочеле радове на изградњи пруге Вардиште - Ужице, коју су планирали аустроугарски инжињери на челу са Хугом Кајнцлом. Радови су од Вардишта добро напредовали и изграђено је 9 километара доњег строја пруге до подножја Шарган. Међутим, проблеми у изградњи су се појавили управо у савлађивању масива Шарган. Најдужи тунел су копали испод брда Будим на Шаргану када се десила велика несрећа у тунелу. Услед одрона камена затрпана је цела смена од око 200 радника након чега су радови на прузи прекинути. Страдали су италијански и руски заробљеници. [17]

Тунели на Шаргану
„Два тунела“ на Шаргану након отварања пруге 1924. године.
GCERC - Sargan Eight (9361399568)
„Два тунела“ на Шаргану 89 година касније (2013.). Траса необичне путање којом воз пролази, сплетом тунела и мостова, вешто савладава висинску разлику од 300 метара, а путнике највише збуњује је то што не знају на коју страну воз иде и одакле је дошао.
Mokra Gora, Uzice, Serbia
Станични колосеци на Мокрој Гори.
Br83Br85Bergfahrt
Теретни воз вучен са две парне локомотиве, лета 1970. године.

По завршетку Првог светског рата приступило се довршењу преостале деонице железничке пруге Ужице - Шарган - Мокра Гора на линији Сталаћ - Вардиште. Претходни пројекти су усаглашени са избором извођачке варијанте, па је у пролеће 1919. године Министарство саобраћаја наредило, да се на основу тога пројекта настави градња железнице Ужице – Вардиште. Посао је водила Дирекција за грађевине у Сарајеву а пројекат ове пруге урадили су инжињери: Хуго Кајнцл руководилац извођачког пројекта, затим Ранисав Аврамовић, Милорад Миливојевић, Васа Марковић, Андра Станић, Станислав Соботка, Никола Ђурић и Миливоје К. Борисављевић.

Међутим, проблем за инжињере у савлађивању Шаргана, односно на израду трасе висинске разлике између мокрогорске котлине и Шарганског превоја је био веома компликован и тежак. Тај проблем су коначно решили чувеном шарганском „осмицом“ (8).

Пруга преко Мокре Горе, Јатаре и кроз планински масив Шаргана је грађена од 1921. до 1925. године. Изградња пруге је започела 1. марта 1921. године. Али, због слабог напредовања у радовима, министарство саобраћаја је донело одлуку, октобра 1921. године, да се упосле за грађевинске радове предузећа путем лицитације. Посао за извођење радова су добила два предузећа „Плавшић“ и „Феникс“. Рок градње био је 24. април 1924. године. Предузеће „Феникс“ је радило на деоници од Ужица до Кремана дугу 30 километара, односно до Витаса, коју је успешно окончало највише заслугом свог техничког директора Боре Раденковића. Међутим, због девалвације динара и кривицом Дирекције за грађевине предузеће „Феникс“ није могло да испоштује предвиђени рок градње 24. април 1924. године, који им је прво продужен до 30. јуна а потом до 30. јануара 1925. године. Првобитна лицитациона цене деонице Ужице - Шарган од 35,8 милиона динара се попела на крају на 93,4 милиона динара. Радовима на овом делу пруге су руководили шефови секције инжињери: Миливој Рашковић, Никола Ђурић и Нико Мартиновић.

Од Шаргана до Мокре Горе, заједно са тунелом испод Шаргана, градња је поверена предузећу Николе Плавшића. Предузеће „Плавшић“ је на месту, из правца Вардишта, где су окончани претходни радови на 9 километру (то место се и данас зове Девети километар), у долини реке Камешине, отворило велико градилиште са изграђеним баракама за смештај радника. Предузеће Плавшић имало је машине за дробљење камења, справљање песка, пилану и бројне зграде за складиштење и становање. „Плавшић“ је саградио велику жичану железницу која је имала три крака, до највећег тунела на Шаргану у дужини од 1825 метара, друга, до станице Јатаре дужине 1926 метара и трећа траса је ишла до тринаестог километра у долину реке Камешине дужине 1400 метара, што је све скупа износило 4491 метар. Ова жичана железница је била капацитета 5 вагона на сат или 40 вагона дневно и њоме је превучено око 12.000 вагона грађевинског материјала. Међутим, због великих припремних улагања када је требало да започне обимне радове на изградњи трасе пруге, предузеће Плавшић, је остало без новчаних средстава и доспело пред банкрот. Дирекција за грађевине је после бројних опомена одузела посао предузећу 13. јула 1923. године.

Одмах по одузимања дозволе за радове од предузећа Плавшић, министар саобраћаја основао је 23. августа 1923. године одбор, који је обавио радове на повереној траси дугој 22,8 километара. Траса ове пруге ишла је од Ужица долином реке Ђетиње све до Шаргана, не рачунајући делимично скретање од ове реке у креманској котлини. На овом делу максимални успон износио је 14 промила. Од станице Шарган–Витаси до Котромана инжењери су успешно решили висинску разлику на траси пруге између ове две крајње тачке (тунел Шарган 808, - тунел Балван 453) од 355 метра, са максималним успоном пруге од 18 промила. На уздужном профилу трасе пруга је полазила из Ужица са 404 метара надморске висине, у Стапарима је била на 521 метара надморсксе висине, Врутцима 584 м, Биосци 636 м, Кремнима 743 м, у железничкој станици Шарган –Витаси 806 м, и највећу висину је имала у најдужем шарганском вододелничком тунелу – 808 м надморске висине, да би се на Јатарама спустила на 701 м, у Мокрој Гори 567 м. Траса је била дуга 57,9 километара, и то: Ужице–Стапари 8,9 км, Стапари–Врутци 5,5, Врутци–Биоска 7,5, Биоска–Кремна 8,1 и Кремна–Шарган Витаси 5,0 км. Дужина пруге Шарган-Витаси – Мокра Гора износи 15,5 км и до Вардишта 7,4 км, што укупно износи од Ужица до Вардишта 57,9 километара. Свечано је пуштена у рад 25. јануара 1925. године. Воз је пругом саобраћао тачно 49 година и 25 дана од Ужица, преко Шарганског превоја према Вишеграду и даље према мору и Дубровнику (Документарни ТВ филм:Било једном у Обреновцу: Воз „Ћира“). Тада се у парном возу „Ћира“ у дрвеним вагонима на релацији Београд – Сарајево – Дубровник путовало 24 часа. У лето 1938. године пуштен је на прузи уског колосек 0,760 м у саобраћај први моторни воз, који је ову релацију прелазио за невероватних 16 часова и 30 минута. Због брзине од 60 км/ч био је познат у јавности као „Луди Сарајлија“, као и „Спахинац“. Станице на којима се воз заустављао биле су: Београд, Лајковац, Ужице, Сарајево, Мостар, Хум и Дубровник. У лето 1937. поручено је седам композиција таквих возила. Моторни возови имали су троја кола: два крајња кола моторна и једну приколицу у средини. Моторна кола имала су по 33 седишта II класе а приколица 23 седишта I класе и један одељак за бифе. Из Дубровника воз је полазио сваког дана у 5 часова и 35 минута а у Београд је стизао у 22 часа и 14 минута. Из Београда је стизао у Груж свако вече у 23 сата и 4 минута. 28. фебруара 1974. воз је заједно са свим пругама уског колосијека укинут, јер су стручњаци процијенили да је неисплатив.

Шарганска петља.
Шарганска петља.

Музејска железница

Old locomotive Šarganska osmica
Краљица „Шаргана“ парна локомотива ЈЖ 83-173.(Видео:Шарганска осмица)
Mokra Gora Station
Станица Мокра Гора уочи поласка музејског воза „Носталгија“.(Видео:Мокра Гора)
GCERC - Sargan Eight (9358614377)
Поглед из воза.
Crazy Stone, Šargan Eight
Луди камен.

24 године касније, на иницијативу житеља овог краја и на пристанак ЖТП Београд, започета је реконструкција пруге. Комплекс "Шарганска осмица" је пројектован у Саобраћајном институту ЦИП и обухватао је обнављање пруге уског колосека, израду коначишта, као и техничке инфраструктуре.[18][19] Из Одељење узаних пруга Пожега – Железничког музеја Србије у Пожеги довучени су вагони и локомотива, па је „ћира“, како га народ прозвао, на делу трасе кренуо са радом годину дана касније, а на читавој обновљеној дионици од 15,5 километара 2003. године. Осим пруге и већи број старих локомотива и вагона су заштићени као споменици техничке културе (14 експоната са статусом културних добара), што овај простор чини јединственим музејом на отвореном и изузетном туристичком атракцијом.

Воз пролази преко пет мостова и кроз 22 тунела, укупне дужине 5.445 метара, и стаје на четири железничке станице:

Altanek s umelym vodopadem nad stanici Golubici na Sarganske
Водопад на стени на којој је смештен видиковац „орлово гнездо“ код станице Јатаре.

Железничка станица Мокра Гора на траси Шарганске осмице на линији Вишеград - Ужице је имала три колосека, други колосек је био пролазни. Станица је имала водопојник и јаму за чишћење локомотива, као и станични магацин. Јатаре није била железничка станица већ укрсница, имала је два колосека, други је био пролазни а имала је и извлачњак који се користио за паркирање локомотива које су потискивале возове, јер од ове станице према станици Шарган Витаси је највећи успон од 18 промила. На овој станици никада ни једна карта није продата. За потребе филма Живот је чудо направљена је станица Голубићи која се данас користи као туристичка атракција. Код станице Голубићи се налази видиковац „Крст“ са кога се пружа поглед на „два тунела“. Станица Шарган Витаси је имала четири колосека као и тријанглу за окретање локомотиве, а које су користиле потискивајуће локомотиве. Ова станица је била на највишој надморској висини од 806 метара изнад мора, на прузи Ужице - Вишеград. Одмах иза станице у правцу Јатара налази се највећи тунел „Александар I“ са 1666 метара дужине и био је најдужи тунел на прузи уског колосека Београд - Сарајево.Тунел је пресецао вододелницу слива Западне Мораве и реке Дрине. Од станице Шарган Витаси према станици Јатаре је и највећи пад од 18 промила, а према станици Кремна тај пад је 14 промила. У станици се налазила и јама за чишћење локомотива. Генералним планом ревитализације коридор Шарганске пруге од Шарган - Витаса до Мокре Горе у дужини 15,5 км и у ширини пруге од 100 м на отвореним деоницама, односно у зонама станица и стајалишта, заштићен је планским наменама и садржајима у функцији туризма, одмора и рекреације. Ову туристичка атракцију годишње посјећује велики број људи возећи се овом јединственом пругом уског колосијека у Европи.

Септембра 2011. године је ова пруга продужена све до Вишеграда и успостављена је редовна линија Мокра Гора—Вишеград. Намера је да се ускотрачна пруга продужи до Ужица, на тај начин достижући дужину од око 50 км.[20]

Галерија

JZ-83-173 mokragora
Парна локомотива ЈЖ 83-173
Sarganska osmica 1
Музејски путнички воз
Sargan Diesel 1
Путнички воз вучен дизел-локомотивом уског колосека
Sargan Kotroman goods train
Теретни воз вучен парном локомотивом
GCERC - Sargan Eight (9358642697)
Путничка кола у станици „Голубић“
GCERC - Sargan Eight (9361369230)
Ранжирна станица „Шарган Витаси“

Остале знаменитости

Тридесет километара од Мокре Горе, кроз Бранешко поље пролази друмски коридор Е-763 и железничка пруга Београд – Јужни Јадран. На Мокрој Гори се налази лековито врело Беле Воде, који је добро уређено, а поред лековитих извора уређени су и одговарајући простори Музеј добара техничке културе на отвореном, који поред железнички возила садржи и низ грађевинских машина на парни погон, као и Клуб завичајног удружења Мокрогораца. На подручју Мокре Горе на брду Мећавник са погледом на железничку трасу Шарганске осмице налази се етно село Дрвенград прослављеног светског редитеља Емира Кустурице. Дрвенград је почео да се гради 2002. године у сарадњи са УНИЦЕФ-ом, лежи на 700 метара надморске висине и заузима простор на 3.200 квадратних метара.

Куриозитети

  • Дио шина који прави „осмицу“ дуг је само 2,7 километара, а због стрмог терена на цијелој траси има чак 22 тунела од којих је шаргански најдужи.
  • На станици Јатаре, у планинском беспућу, нико никада није купио карту. Ту нити је ко ушао, нити ко из воза изашао.
  • Према предању Митар Тарабић је предвидео да ће се користи и да неће путовати „путници ради посла и потребе него људи од забаве сербез одморишта и уживанције“.

Железничка станица Мокра Гора (фото)

Mokra Gora, Šarganska osmica 002
Mokra Gora, Šarganska osmica 031
Mokra Gora, Šarganska osmica 037
Mokra Gora, Šarganska osmica 018
Mokra Gora, Šarganska osmica 035
Mokra Gora, Šarganska osmica 0117 16

Железничка станица Јатаре (фото)

Mokra Gora, Šarganska osmica 093
Mokra Gora, Šarganska osmica 097
Mokra Gora, Šarganska osmica 103
Mokra Gora, Šarganska osmica 111
Mokra Gora, Šarganska osmica 102
Mokra Gora, Šarganska osmica 098

Железничка станица Шарган-Витаси (фото)

Mokra Gora, Šarganska osmica 062
Mokra Gora, Šarganska osmica 063
Mokra Gora, Šarganska osmica 068
Mokra Gora, Šarganska osmica 075
Mokra Gora, Šarganska osmica 065
Mokra Gora, Šarganska osmica 078

Извори

  1. ^ Желтурист "Воз Носталгија", Приступљено 14. 4. 2016.
  2. ^ „Шарганска осмица“, службен интернет страница.
  3. ^ Завршена сезона музејског воза „Носталгија“ на Мокрој Гори, 5. новембар 2014. године, службена интернет страница „Железнице Србије“
  4. ^ Парк природе Шарган – Мокра Гора, службена интернет страница.
  5. ^ Специјални резерват природе „Увац“, службена интернет страница.
  6. ^ Фонд за заштиту птица грабљивица - Београд, службена интернет страница
  7. ^ Сателитом прате белоглаве супове, В. Новости, 7. јануар 2014.
  8. ^ Тамара Максимовић: Хтела сам да лого Ер Србије представља модеран грб наше земље, Блиц, Б. Анђелић, 2. август 2013.
  9. ^ Парк природе Шарган – Мокра Гораслужбена интернет страница.
  10. ^ „Лепоте Србије - водопади за које нисте чуле”. Архивирано из оригинала на датум 13. 07. 2015. Приступљено 12. 07. 2015.
  11. ^ Мећавник - Дрвенград, службена интернет страница.
  12. ^ Koetsier, Teun; Ceccarelli, Marco (2012). Explorations in the History of Machines and Mechanisms: Proceedings of HMM2012. Springer Science & Business Media. стр. 397. ISBN 978-94-007-4132-4.
  13. ^ Столетно писмо открило ужичку тајну: Пекар предложио градњу прве хидроцентрале, Блиц, Владимир Лојаница, 1. мај 2013.
  14. ^ Пре 113 године Ужице „засијало“, ТВ Б92.
  15. ^ „Одељење узаних пруга Пожега – Железничког музеја Србије у Београду”. Zeleznicesrbije.com. Архивирано из оригинала на датум 02. 05. 2012. Приступљено 11. 3. 2015.
  16. ^ Мотел „Мокра Гора“, коначиште „Осмица“ и „Планинска кућа“, службена интернет страница „Шарганске осмице“
  17. ^ Век страдања руских и италијанских градитеља тунела на Шаргану („Политика”, 20. септембар 2016)
  18. ^ Саобраћајном институту ЦИП, службена интернет страница
  19. ^ Саобраћајном институту ЦИП, службена интернет страница
  20. ^ Ћира од Мокре Горе до Вишеграда, Вечерње новости, 22. септембар 2011.

Литература

Спољашње везе

Беле Воде (извор)

Беле Воде или извор Светог Јована Крститеља је назив за извор лековите воде који се налази на Мокрој Гори, који је случајно откривен 1994. године, после изливања реке Камешине. На извору се налази новоизграђена Црква посвећеној Светом Јовану Крститељу, на темељима некадашње цркве коју је подигао неки Дубровчанин у знак захвалности.

Дрвенград

За ишчезлу тврђаву код Призрена, погледајте чланак Дрвенград.Дрвенград (нем. Küstendorf — Кустендорф), познат и као Мећавник, је етно-село у Србији у Мокрој Гори у Златиборском округу, смештен на размеђи Златибора и Таре. Основано је и изграђено на брду Мећавник по замисли филмског редитеља Емира Кустурице за потребе снимања филма „Живот је чудо“.

Железнице Србије

Железнице Србије је акционарско друштво коме је главна делатност обављање промета роба и путника на пругама, вуча возова и одржавање вучних јединица, одржавање пруге и технички надзор, у Србији.

На основу услова ММФ-а и Светске банке од 10. августа 2015. године регистрована су три привредна Друштва: Инфраструктура железнице Србије, Србија карго и Србија воз. Последњи генерални директор Железница Србије, који је поделио железницу на три дела, је Мирослав Стојчић, дипломирани инжењер саобраћаја.

Железничка станица Јатаре

Железничка станица Јатаре је једна од станица музејско-туристичког комплекса Шарганска осмица.

По изградњи, Јатаре није била железничка станица већ укрсница, имала је два колосека, други је био пролазни, а имала је и извлачњак који се користио за паркирање локомотива које су потискивале возове, јер од ове станице према станици Шарган Витаси је највећи успон од 18 промила.

У повратку из станице Шарган Витаси, по реду вожње, воз „Носталгија” се зауставља у станици и прави паузу, тако да путници могу да се освеже у ресторану, који послује у оквиру станице.Код станице се налази видиковац „Крст” са кога се пружа поглед на „два тунела”. На овој станици никада ни једна карта није продата, нити је ко ушао или изашао из воза.

Железничка станица Голубићи

Железничка станица Голубићи је једна од станица музејско-туристичког комплекса Шарганска осмица.

Раније, станица није постојала, већ је направљена за потребе филма „Живот је чудо”, а данас се користи као туристичка атракција. на самој станици је видиковац Девојачка стена, са које се пружа поглед према Белој води и Мокрој Гори.

За потребе филма Живот је чудо направљена је станица Голубићи која се данас користи као туристичка атракција.

Железничка станица Мокра Гора

Железничка станица Мокра Гора је станица некадашње пруге уског колосека Ужице - Вишеград - Сарајево, а данас је почетна станица музејско-туристичког комплекса Шарганска осмица. Налази се у истоименом насељеном месту на територији града Ужица.

Станица је на линији Вишеград - Ужице имала три колосека, други колосек је био пролазни. Станица је имала водопојник и јаму за чишћење локомотива, као и станични магацин. Данас, поред зграда које су у функцији превоза путника, на станици је уређен подземни пролаз са паркинга, на чијим је зидовима у прикладним витринама, пропраћена историја овог краја и изградња пруге.

На самој станици поред ресторана у станичној згради, за прихват и смештај туриста постоји Коначиште „Осмица” и низ дрвених кућа и бунгалова.

Железничка станица Шарган Витаси

Железничка станица Шарган Витаси је једна од станица музејско-туристичког комплекса Шарганска осмица.

Станица Шарган Витаси је имала четири колосека као и тријанглу за окретање локомотиве, а које су користиле потискивајуће локомотиве. Ова станица је била на највишој надморској висини од 806 м.н.в., на прузи Ужице - Вишеград. Одмах иза станице у правцу Јатара налази се највећи тунел „Александар I” са 1666 метара дужине и био је најдужи тунел на прузи уског колосека Београд - Сарајево.

Данас је она задња станица са које се воз „Носталгија” враћа назад за Мокру Гору.

Железнички музеј узаног колосека

Железнички музеј узаног колосека смештен је у поред железничке станице у Пожеги и саставни је део Железничког музеја чије је седиште у Београду. У њему се налазе експонати који потичу искључиво из времена када је постојао систем пруга уског колосека на простору Србије и БиХ. Музеј је отворен 12. априла 1990. године, а основао га је Стојан Стаматовић (1924—1989) који је обилазио напуштене пруге, објекте и отпаде и марљиво сакупљао музејске експонате.

Жељезнице Републике Српске

Жељезнице Републике Српске (скраћено ЖРС) је национално жељезничко саобраћајно предузеће Републике Српске. Главна дјелатност Жељезница Републике Српске је обављање промета роба и путника на жељезничким пругама у Републици Српској. Укупна дужина пруга нормалног колосијека у Републици Српској износи 425 километара, од чега је 80% електрифицирано. Међународни код Жељезница Републике Српске је 0044.

Клисура Камешине

Клисура Камешине се пружа правцем исток—запад у дужини од 3,5km, са просечним падом од 40,8‰ и максималном дубином од 320 метара, чији се улаз наслања на насењено место Мокра Гора, у саставу ПП Шарган-Мокра Гора.

Клисура се морфолошки на западу везује за мокрогорску котлину. Литолошки је изграђена од магматске стене харцбургита. Има већи број укљештених и један просечан меандер. Већи део страна клисуре је под пашњацима и утринама. Атрактивна траса пруге Шарганска осмица позиционирана је већим делом на десној долинској страни клисуре, на којој има осам тунела и два моста. Целом дужином клисуре пружа се колски пут који води до катуна испод гребена Ђога.

Кремна (Ужице)

Кремна су насеље у Србији у општини Ужице у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 665 становника. До 1965, године је ово насеље седиште општине Кремна коју су чинила насељена места: Биоска, Кесеровина, Котроман, Кремна, Кршање, Мокра Гора, Пањак, Пеар, Радуша, Стрмац, Витаси и Врутци. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав тадашње општине Титово Ужице. До тада су се Кремна и Могра Гора били у саставу општине Чајетина, Која је обухватала целу територију планине Златибор, тада Креманска област, села Кремна и Мокра Гора издвајају из састава Општине Чајетина и улазе у састав тадашње општине Титово Ужице у исто време када је скоро цела Муртеничка област, јужни део планине Златибор, издвојена из састава општине Чајетина и ушла у састав општине Нова Варош

Мала хидроелектрана „Под градом“

Мала хидроелектрана „Под градом“ или МХЕ „Под градом“, на реци Ђетињи у Ужицу испод старе тврђаве је прва хидроелектрана саграђена, 2. августa 1900. године, по Теслином вишефазном систему наизменичне струје, друга је по реду хидроелектрана (прва је саграђена на реци Градац у Ваљеву, 9. мај 1900.) и трећа јавна електрична централа у Србији (прва је термоелектрана у Београду, 1893.). Спада у најстарије очуване хидроелектране у свету која је оспособљена да и данас из својих музејских „сименс-халске“ генератора производи електричну енергију. Хидроелектрана је непрекидно радила од 1900. до 1974. године, када је због изградње пруге Београд - Јужни Јадран затрпан јаз након чега је прекинут рад. Недалеко од музејске хидроелектране у Ужицу, на падинама Златибора и Таре налазе се Мокра Гора и Шарган кроз чије масиве пролази музејска железница Шарганска осмица и чију главну карактеристику представља необична траса пруге уског колосеке у облику џиновске осмице којом воз два пута пролази кроз исту географску тачку на различитој надморској висини. Уочи 100-годишњице од изградње хидроелектране јаз је уз огромне напоре очишћен и извршена обнова самог објекта да би централа, 2. августа 2000. године, била свечано отворена и пуштена у рад јер је од великог историјског, научног и техничког значаја за Србију и читав свет. Комплекс „Под градом“ поред музејско-туристичке намене представља и незваничну образовну установу у којој се одржава практична обука ђака и студената где се упознају са основним подацима о техничко-технолошком развоју. У близини најстарије очуване хидроелектране „Под градом“, на реци Ђетињи, на само 6 km узводно, налази се још једна хидролектрана „Турица“, пуштена у рад 1. јануара 1929. године. Обе хидроелектране представљају веома значајна инжињерска дела, које када се узме у обзир када су пројектоване и грађене, биле су најсавременији објекти те врсте. На основу Одлуке 1979. године утврђена је за непокретно културно добро-споменик културе од великог значаја.

Мокра Гора (Ужице)

Мокра Гора је насељено место у граду Ужицу у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 549 становника. Име селу је дао његов ага Мустај -бег из Прибоја. Кажу да је ту законачила нека војска и ложила сирову гору (дрва) на ватру, па су говорили : ’’ ала је ова гора мокра’’, па је тако настало име Мокра Гора. (Српска Краљевска Академија -Насеља и порекло становништва -књига 19)

Општина Вишеград

Општина Вишеград је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине Вишеград је у насељеном мјесту Вишеград. Општина лежи на обалама ријека Дрине и Рзава, и акумулационог језера хидроелектране Вишеград и Бајина Башта. У центру општине се налази ушће рјечице Рзав у Дрину.

Површина општине је 448 км2. Просјечна надморска висина је 303 м. На попису становништва 2013. године Општина Вишеград је имала 10.118 становника према подацима Републичког завода за статистику, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 10.668.

Перућачко језеро

Перућачко језеро је вјештачко језеро на подручју општине Сребреница, Република Српска, БиХ, и подручју општине Бајина Башта, Република Србија.

Језеро је настало преграђивањем тока ријеке Дрине, за потребе хидроелектране „Бајина Башта“. Перућачко је акумулационо језеро које се водом напаја из ријеке Дрине. Перућачко језеро је површине око 12,4 км², запремине 340.000.000 м³ воде, а дубоко је до 60 метара. Дужина језера износи око 54 км, најмања ширина од 150 метара, а највећа ширина око 1000 метара. Перућачко језеро се налази на 290 метара надморске висине. Највећи дио језера се налази у кањону ријеке Дрине који почиње 7 км од бране хидроелектране „Бајина Башта“. Најдужи, односно кањонски дио језера окружује изразито стрма обала оивичена стрмим каменим литицама и каменим блоковима који вертикално пониру у воду. Због стрмине обале, дубина језера на само пар метара од саме обале достиже просјечну дубину од 3 до 8 метара. Средина језера представља границу између Републике Српске, БиХ и Република Србије. Језеро се налази у природном завоју кањона ријеке Дрине између Бајине Баште и Вишеграда, и обавија планину Тару на којој се налази Национални парк Тара. Мјесне заједнице општине Сребреница које се налазе на обали језера су Радошевићи и Рађеновићи, а недалеко од њих су и Скелани, који су мостом повезани са Бајином Баштом. Ово подрињско језеро у кањону Дрине је окружено планимама Јавор, Деветак, Звијезда и Тара.

Пруга узаног колосека

Пруга уског колосека је један од три типа железничке пруге (узани, нормални и широки колосек). Пруга нормалног колосека је ширине 1,435 метара. Све што је мање спада у пругу уског колосека.

У свету је некада постојало 30 типова пругâ уског колосека, од 0,381 до 1,397 метара. На пругама бивше Југославије пруге уског колосека су имале распон од 0,435 до 1 метара. Најчешће су коришћене пруге ширине 0,76 метара.

За трамвајске пруге, по стандардима, допуштене су ширине 0,5 м, 0,6 м, 0,75 м и 0,9 метара.

Прве пруге од 0,76 метара на простору бивше Југославије су изградили Аустријанци 1878. у Босни, па је пруга те ширине названа босанска ширина. Касније су пруге тог типа грађене и у Србији.

Те пруге су се делиле по следећим наменама:

Пруге за јавни саобраћај

војне или пољске пруге

индустријске

шумске

градилишне

рудничке

јамске

Саобраћај у Србији

Република Србија се често назива „споном између Истока и Запада“. Овде се обично мисли на Моравску долину, јер је она најлакше проходан пут између Грчке и Мале Азије са једне стране и остатка Европе са друге.

Србија такође припада и многим већим европским подручјима (Балкан, Подунавље, Панонска низија, Динарска област). Овако повољан саобраћајни положај био је и главни чинилац њене тешке прошлости (погледати: Историја Србије).

Република Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Због низа географских повољности развој саобраћаја у Србији ће у будућности бити још бржи и обимнији. Главно саобраћајно чвориште у земљи је главни град, Београд.

Кроз Србију пролазе два паневропска саобраћајна коридора: друмско-железнички Коридор 10, са својим краковима B и C и речни Коридор 7.

Седам српских чуда

Седам српских чуда су седам историјских и културних споменика Србије, као и седам природних места, одабраних у акцији Политикиног додатка „Магазин“ и Туристичке организације Србије.На иницијативу Бернарда Вебера, организовано је такмичење по узору на седам светских чуда старог света, у којем је бирано седам светских чуда новог света, а затим и седам светских чуда природе (у којем кандидат била и Ђавоља варош из Србије, као и Дунав). Еквиваленто тим такмичењима, „Политикин магазин“ је 2007. године направио анкету у којем је бирано седам српских чуда градидељства и седам српских чуда природе.

Стари Хан у Кремнима

Стари Хан у Кремнима је грађевина која се налази у селу Кремна на територији града Ужица. Као непокретно културно добро има статус споменика културе од изузетног значаја.

Чуда градитељства
Чуда природе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.