Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.[1]

Eugène Ferdinand Victor Delacroix 012
„Улазак крсташа у Цариград“ (1840), Ежен Делакроа
Четврти крсташки рат
Део Крсташких ратова
ConquestOfConstantinopleByTheCrusadersIn1204

Крсташи освајају Цариград 1204. године
Време:1202-1204
Место:Балкан
Резултат: Први пад Византије, настанак крсташких држава на њеној бившој територији
Сукобљене стране
Крсташи:
Млетачка република
Краљевина Француска
Свето римско царство
Византијско царство:
Угарска
Друго бугарско царство
Кумани
Команданти и вође
Енрико Дандоло
Луј I од Блоа
Бонифације Монфератски
Алексије V Дука Мурзуфл
Калојан Асен
Емерик
Јачина
Крсташи: 10.000
Млеци: 10.000
210 бродова (млетачких)
15.000
20 бродова

Ток рата

Позиву папе Иноћентија III није се одазвао нико од европских монарха, већ само франачки, фландријски и италијански великаши, тако да је на чело похода постављен Бонифације Монфератски као један од највећих властелина. Млетачки дужд и таст Стефана Првовенчаног, Енрико Дандоло, је прво скренуо крсташе да освоје Задар, а потом су пристали да за новчану накнаду поврате престо Исаку и Алексију Анђелу, што им је пошло за руком у јулу 1203. године. Када нису добили обећани новац, крсташи су се на Дандолов наговор окренули против Византије и 1204. је дошло до освајања и пљачкања Цариграда, што представља највеће пљачкање у средњем веку, као и масакрирање домаћег становништва. Основана је крсташка држава на тлу Византије, тзв. Латинско царство. Оно је обухватало данашњу Грчку и европску Турску, као мали део Мале Азије преко пута Цариграда. Византији је преостала Албанија и западна Турска, али је дошло до поделе: Албанија и део западне Грчке (Епир) постао је такозвана Епирска деспотовина, док је западна Мала Азија (Турска) скоро до Анкаре постала Никејско царство. Трећи део је био мали приморски део на северу данашње Турске, са градом Трапезунтом (данашњи Трабзон) — тзв. Трапезунтско царство.

Byzantium1204-sr
Нове државе након пада Цариграда

Референце

  1. ^ Davies & Davis 2007, стр. 151

Литература

Спољашње везе

Partitio terrarum imperii Romaniae

Partitio terrarum imperii Romaniae (лат. "Подела земаља Ромејског царства") је био споразум потписан између крсташа након заузећа византијске престонице, Цариграда, у Четвртом крсташком рату, 1204. године. Њиме је основано Латинско царство и одређена подела византијских територија између учесника крсташког рата, углавном у корист Млетачке републике. Међутим, пошто крсташи нису заузели читаву територију Царства (Никејско царство, Трапезунтско царство, Епирска деспотовина), већина одредби споразума никада није реализована.

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Балдуин I, латински цар

Балдуин I Фландријски (јул 1172-1205) латински цар (1204—1205). Био је син Балдуина V Белгијског и Маргарите Фландријске.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Династија Дандоло

Династија Дандоло је била племићка породица у Млетачкој републици која је дала четири дужда. Оснивач породице је био трговац по имену Доминико. Породица је постала веома утицајна почетком 12. века. Њен најпознатији члан био је Енрико Дандоло, дужд који је иницирао Четврти крсташки рат. Овај рат резултирао је крсташким освајањем Цариграда и првим падом Византије. Династији Дандоло припадала је и једна српска краљица: Ана Дандоло, друга супруга Стефана Првовенчаног.

Друнгариј флоте

Друнгарије царске флоте (Грчки: δρουγγάριος τοῦ πλοΐμου, droungarios tou ploïmou; после 11. века δρουγγάριος τοῦ στόλου, droungarios tou stolou) био је од 8. до 11. века заповедник Царске Флоте, елитне јединице византијске морнарице, стациониране у Цариграду, док су Флотама провинција (поморских тема) командовали стратези. Реформама Алексија I Комнина (1082-1118), цела флота је смештена у Цариград и стављена под команду Мега дукса (Грчки: μεγας δουξ, megas doux).

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Енрико Дандоло

Енрико Дандоло (лат. Henricus Dandulus, 1107.? — 1205.) је био дужд Млетачке републике од 1192. до своје смрти. Остао је упамћен по својој улози у Четвртом крсташком рату који је довео до пада Цариграда и за неко време означио крај Византијског царства.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Крсташки ратови

Крсташки ратови (лат. cruce signati — крстом обележени) били су скуп светих ратова у којем су учествовали претежито витезови из Француске и Светог римског царства. Крсташки ратови су такође и ратови вођени за ослобођење Христовог гроба у Јерусалиму. Крсташки ратови имали су циљ да се свети град Јерусалим врати под контролу хришћана, а трајали су у периоду од 200 година, тачније између 1095. и 1270. године. Други крсташки походи у Шпанији и источној Европи трајали су до 15. века. Крсташи су се углавном борили против муслимана, иако су неки походи вођени против словенских паганских народа, те паганских народа на Балтику, Јевреја, православаца, Монгола, катара, Старопруса, хусита, валдоваца и политичких непријатеља папе. Крсташи су се заветовали и били су им опроштени греси из прошлости, често звани индулгенција.Примарни и главни циљ Крсташа био је ослобођење Јерусалима и Свете земље од муслимана, а Крсташки походи су почели позивом православног Византијског царства да се одбране од муслиманске експанзије Турака Селџука у Анатолији. Израз је остао сачуван и у 16. веку, а означавао је католичко ширење ван Европе и освајање муслиманске територија као што су Андалузија, и Египат, као и у источној Европи углавном против пагана, јеретика и народа који су били жртвом изопштења с мешавином верских, политичких и економских разлога. Примери су Албижански крсташки рат, Арагонски крсташки рат, Реконквиста и Северни крсташки рат. Хришћани и муслимани међусобно су састављали разне савезе и ратовали против непријатеља, као што је био хришћански савез са Румским султанатом током Петог крсташког рата.

Крсташки походи су имали дубоке политичке, економске и социјалне ефекте, неки учинци се осете и у данашње време. Неретко због сукоба међу самим хришћанским земљама, крсташки поход би имао сасвим други циљ, као на пример у Четвртом крсташком рату када је избио рат између Венеције и Византије. Тада је у руке крсташа и Млечана пао хришћански Цариград. Такође, Шести крсташки рат је први који је кренуо без папиног благослова . Седми, Осми и Девети крсташки поход завршили су са победама Мамелука и Хафисида, а Девети крсташки поход окончао је Крсташке ратове на Блиском истоку.

Број погинулих у спорадичних 196 година ратовања је непознат, но процене сежу од најмање 1.000.000 до највише 9.000.000 жртава, чиме је то један од најсмртоноснијих сукоба у људској историји.

Опсада Задра

Опсаду Задра извршила млетачко-крсташка војска 1202. године. Опсада представља први сукоб у Четвртом крсташком рату и први напад крсташа на хришћански град. Трајала је од 10. до 24. новембра, а завршена је освајањем града.

Прогон православних хришћана

Прогон православних хришћана или анти-православни прогон је прогон хришћана због припадности православљу, односно православној цркви. Током историје, прогони православних хришћана су спровођени од стране других хришћанских деноминација, најчешће римокатоличке цркве, других верских заједница, најчешће исламске или антирелигијских покрета, најмасовније од стране бољшевика и сличних покрета.

Прогон православних хришћана укључује све облике насиља или подстицања на насиље путем анти-православне пропаганде, принудног или насилног преверавања, напада на православне храмове, манастире и друге православне установе, уништавања културно-историјског и уметничког наслеђа, дискриминације православних хришћана у јавном животу, појединачног или колективног ускраћивања верских права и слобода, физичког прогона на верској основи, све до масовних прогона, убистава и религиоцида, односно верског геноцида.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Хенрик Фландријски

Хенрик Фландријски (1174-1216) латински регент (1205—1206), па латински цар (1206—1216). Био је син Балдуина V Белгијског и Маргарите Фландријске и брат Балдуина Фландријског.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.