Чента

Чента (мађ. Csenta) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Чента — представља типично банатско село. Највећу специфичност представља географски положај села, јер су центри, Београд, Зрењанин и Панчево на готово подједнакој удаљености. Административни центар је Зрењанин, али је економска повезаност са Београдом далеко јача, нарочито због великог броја ченћана који су запослени на територији Београда. Према попису из 2011 (Попис становништва 2011. у Србији) било је 3050 становника.

Чента
Centa Srpska pravoslavna crkva Sv Georgija
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 3050
 — густина38/км2
Географске карактеристике
Координате45°06′18″ СГШ; 20°23′10″ ИГД / 45.105° СГШ; 20.386° ИГДКоординате: 45°06′18″ СГШ; 20°23′10″ ИГД / 45.105° СГШ; 20.386° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина76 м
Површина81,3 км2
Чента на мапи Србије
Чента
Чента
Чента на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23266
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

Први помен Ченте датира из 1549. године, у једном турском тефтеру, о опису Сегединског санџака. Тада су забележена 22 домаћинства (именом и презименом) и Воја калуђер. Готово све време турске владавине над данашњим Банатом, Чента је била насељена, иако се не помиње у Пећком катистигу ни 1660, као ни 1666. године. Тада је забележено само насеље Јечин, североисточно од данашњег села. Јечин је насељен у време изгона Турака из Баната, 1717. године када је у селу било 13 домова и поп Петар. Део Јечина се преселио у Ченту, где је поп Петар и сахрањен, а његов споменик је сачуван, код Старе цркве, до данашњег дана. На Марси јевој карти Баната из 1723/25. године, Чента (Чрента) је забележена као запустело село, али већ 1727. године, забележена су 22 домаћинства, те је вероватно да је било насељено и 1723. године, али се становништво пред пописивачима разбежало.

Чента уласком у милитарски систем добија германизовани назив Леополдсдорф (1753-1888), који у народу никад није заживео.[1] Тај страни назив "Леополдова" (скраћено) је добила по аустријском цару Леополду Хабсбуршком. "Леополдово" је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Леополдову су била шетири свештеника. Били су то пароси, поп Марко Николајевић (рукоп. 1762), поп Јевтимије Дракулић (1789), поп Аврам Поповић (1793) и ђакон Николај Николајевић (1793).[2]

Чента је много страдала у време упада Турака, 1736/37. године, па је, од пређашња 22 дома, остало само 7. Главни узрок смањења броја становника је била куга. Постоји сачуван поименични попис ових домаћинстава. Према попису из 1748. године, Чента има 58 домова. Године 1750/53. село улази у састав Банатске земаљске милиције, а касније припада XII Немачко-Банатском пуку, све до 1873. године, када је укинута Војна граница, а Чента припала Торонталској жупанији. Царски ревизор Ерлер 1774. године констатује да граничарско насеље Леополдова, претежно насељено Србима.[3] Назив села потиче, вероватно, од старословенске речи „Чантра“ (торба), јер је село, у средњем веку, било окружено барама и мочварама, па се током већег дела година, налазило практично на острву, а мештани, у том селу, сакривени као у каквој торби, од непожељних пролазника и порезника. По укидању банатске војне границе, село прелази у састав Перлеског управног среза, у Торонталској жупанији.[4]

По српском извору из 1905. године Чента је велика општина, у Анталфалвском (Ковачичком) политичком срезу. Тада у месту живи 2920 становника у 545 домова. Срби су у огромној већини, има их 2851 православна душа (или 98%), са 512 кућа. Од српских јавних здања у Ченти се помињу православна црква и пет комуналних школа. У месту су тада пошта и телефон, а брзојав је у суседном Перлезу.

У Ченти је 1754. године рођен аустријски генерал-мајор Јован од Брановачки. 1. маја 1788. године постао је оберлајтант Српско-влашког пука. Умро је у месту Мутнику, 31. августа 1816. године. Његову кратку биографију саставио је ченћански парох Георгије Шупица 1856. године[5]

  • Црква

У Старом селу, постојала је црква, изграђена 1743. године, од плетара и набоја. Црква је срушена и обновљена 1991. године. Правосавно парохијско звање у месту је основано 1746. године, а матрикуле нису одмах све заведене. Матица крштених је од 1746, матица венчаних од 1753. и матица умрлих од 1779. године. Нова црква, саграђена је у садашњем центру села, 1802. године. Иконостас у цркви радио је иконописац из Бечкерека,Георгије Поповић 1809-1811. године. Порта је почетком 20. века била ограђена летвама. У Ченти су 1905. године постојале две парохије, треће и четврте платежне класе, у којим су били намештени пароси: поп Светислав Поповић родом из Бачког Фелдварца, који је ту шест година, и поп Светислав Јовановић капелан, родом из Новог Сада. Парохијског дома ту нема, а две парохијске сесије су од 39 кј. земље.[6] Олтар, звона као и читав објекат, налазе се под заштитом државе, од 1974. године. Црква је прославила двеста година постојања, 2002. године. Постојало је 1905. године српско православно гробље са најстаријим спомеником из 1743. године.

  • Школа

Ченћанска школа је смештена у два здања, грађена 1892. године. У једној згради су I и II разред - сваки у свакој "дворници" , а другој згради III и IV разред - су заједно у истој "дворници". Учитељско тело 1905. године чине: учитељи Милан Печеновић и Милан Стејић, као и учитељица Вјера Радованчев. Те године редовну наставу прати 202 ђака (од 376 пописаних), а у недељну школу иде 60 старијих ученика (од 123 пописаних).[7]

Демографија

Banat Josephinische Landaufnahme pg112
Чента на мапи Јозефинског катастра из 1769-72

У насељу Чента живи 2448 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,2 година (38,1 код мушкараца и 40,3 код жена). У насељу има 960 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,25.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[8]
Година Становника
1948. 3.293
1953. 3.298
1961. 3.182
1971. 3.224
1981. 3.192
1991. 3.001 2.946
2002. 3.119 3.227
Етнички састав према попису из 2002.[9]
Срби
  
2.969 95,19 %
Црногорци
  
26 0,83 %
Роми
  
19 0,60 %
Хрвати
  
14 0,44 %
Македонци
  
10 0,32 %
Југословени
  
9 0,28 %
Мађари
  
6 0,19 %
Немци
  
5 0,16 %
Словаци
  
3 0,09 %
Румуни
  
2 0,06 %
Чеси
  
1 0,03 %
Украјинци
  
1 0,03 %
Руси
  
1 0,03 %
Албанци
  
1 0,03 %
непознато
  
20 0,64 %

Референце

  1. ^ Душко Петров -Савичин: "Чента - Леополдова - Чента", први део, Нови Сад 2002. године
  2. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године
  4. ^ Света Миловановић: "По равном Банату", Ковачица 1935. године
  5. ^ "Седмица", Нови Сад 1854. године
  6. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  7. ^ Мата Косовац, наведено дело
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Љубица Раваси

Љубица Раваси (Чента, 25. август 1916 — Нови Сад, 9. март 1995) је била југословенскa и српска филмска и позоришна глумица.

Војвођанска фудбалска лига Исток 2019/20.

Војвођанска фудбалска лига Исток у сезони 2019/20. је једна од једанаест Зонских лига у фудбалу, које су четврти степен фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клубова. Виши степен такмичења је Српска лига Војводина, а нижи ПФЛ Панчево и ПФЛ Зрењанин.

Георгије Поповић (иконописац)

Георгије Поповић (1784—1847) био је иконописац из Великог Бечкерека

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Градско саобраћајно предузеће Београд

Градско саобраћајно предузеће „Београд“ (ГСП „Београд“) је јавно комунално предузеће у Београду коме је основна делатност превоз путника у градском и приградском саобраћају. ГСП је основан 14. октобра 1892. године као „Београдска варошка железница“ и током свог постојања је пословао под различитим именима: „Дирекција трамваја и осветљења“, „Београдско електрично и саобраћајно предузеће“, „Радна организација градски саобраћај »Београд“ а од 21. децембра 1989. године послује под садашњим називом: „Градско саобраћајно предузеће Београд“, као јавно комунално предузеће.

Државни пут 13

Државни пут IБ реда 13 је државни пут првог Б реда у северној Србији.

Зимске олимпијске игре 1994.

XVII Зимске олимпијске игре су одржане 1994. године у Лилехамеру, у Норвешкој. Остали градови кандидати су били Енкориџ, Естерзунд/Ор и Софија.

Са обзиром на савршену организацију, необичну сусретљивост домаћина, сјајну атмосферу на борилиштима и увек пуне трибине за гледаоце који су без разлике бодрили све такмичаре, ове Игре су по општој оцени проглашене најбољим Зимским олимпијским играма до тада, и једним од најбољих спортских догађаја уопште у историји модерног спорта.

Игре су биле одржане само две године након претходних Зимских олимпијских игара у Албервилу. Од тада су се све Зимске олимпијске игре одржавају сваке парне непреступне године док се Летне олимпијске игре и даље одржавају у преступним годинама.

У такмичарском програму су се истакли следећи појединци и екипе:

Звезда домаћина је био Јохан Олав Кос који је освојио три злата у брзом клизању оборивши при томе и три светска рекорда.

Френи Шнајдер је освојила комплет медаља (злато, сребро, бронза) у алпском скијању. Мануела Ди Чента је освојила по једну медаљу у свих пет дисциплина скијашког трчања, док је Мирјам Бедар освојила обе појединачне биатлонске трке.

Густав Ведер и Донат Аклин постали су први који су одбранили наслов олимпијског првака у бобу двоседу. Клизачи Јекатерина Гордејева и Сергеј Гринков су поновили злато освојено 6 година раније, на Играма у Калгарију.

Бројна домаћа публика очекивала је победу фаворита Норвежана у мушкој штафетној трци скијашког трчања, али су сведочили напетом финишу у којем су за који центиметар били бржи Италијани. У публици је настао мук, али пар тренутака касније одјекнуо је громки аплауз и овације за нове олимпијске победнике.

Џејн Торвил и Кристофер Дин, клизачки пар који је у историји ушао величанственим наступом и победом на Играма у Сарајеву овде се поновно такмичио након 10 година паузе, након што је омогућен наступ професионалцима. Овај пут су освојили бронзу.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Мађаризација

Мађаризација (мађ. Magyarosítás) је планирана и примењена етнички мотивисана асимилаторска политика, коју су извршиле власти у Мађарској у 19. и почетком 20. века. Та асимилаторска политика имала је за циљ да наметне језик и културу Мађара као доминантне у региону у односу на друге етничке заједнице. Према овој политици, друге етничке заједнице биле су присиљене да прихвате мађарски језик и мађарску националност.

Ницала су по Мађарској током 19. века "мађарска културна друштва" која су уз подршку државног апарата, мање-више насилно асимиловалa припаднике пре свега словенских народа. Године 1872. основано у Будимпешти Друштво за мађаризацију. Следеће 1873. године ниче у Пешти, Друштво за помађаривање Мађарски савез, који је предводио проф. Хечеи.

Може се рећи да је супремација мађарска ишла законодавним путем. Спроводила се различитим методама, на разним нивоима. Године 1840. мађарски језик је једини проглашен као званични у Угарској. По наредби Угарског сабора - православне црквене матице су вођене на мађарском језику, а са мађаризованим обликом личних имена. Православни свештеници су "само зато" морали знати мађарски. Десило се 1845-1848. године у Темишвару: водиле су се православне парохијске матице дупло, на српском и мађарском језику. Текла је 12. новембра 1868. године у Угарском сабору, расправа о Закону о равноправности народности. Превласт Мађара је озакоњена; даља судбина немађарских народности сада је зависила од њихове воље. Највише су се претопили Словаци протестанти, јер су са Мађарима исте вере у мешовитим срединама делили исте цркве. Био је потребан само пристрасни свештеник Мађар, па да све крене наопако.

Године 1879. уведен је као обавезан мађарски језик у све немађарске школе, од другог разреда. То је пратила обавеза уведена учитељима да владају мађарским језиком. А 1885. године пооштрена је наредба о оспособљавању учитеља основних школа да предају на мађарском језику. Стиже 1889. године вест: министарство просвете наређује да сви учитељи који су у том звању од пре 1880. године, морају да положе накнадни испит из мађарског језика, у државним учитељским школама, пред посебним комисијама. Апоњијев закон из 1907. године је сасвим подјармио школство у Угарској. Алберт Апоњи председник Угарске независне странке и министар просвете је огољено шовинистички настројен. То је реакција на државни попис из 1900. године: тада 82,3% немађарског народа није знало мађарски језик. У Апоњијевом законском предлогу једна од тачака била је уперена против учитеља "који не предају деци мађарски језик"; они су унапред оптужени да раде против државе. Ишло се свесно и упорно ка стварању јединствене мађарске етничке нације; то је водило ка потпуној асимилацији народности. Свака школа је сада обавезна да развија свест код ученика о припадности мађарској отаџбини и нацији. Апоњијевци су хтели милом или силом да све помађаре, за 40 година.

Паралелно са тим поремећај се шири и у "независно" судство. Од 30. августа 1886. године Перлески срески суд (у Банату) ће разматрати само оно што прими на мађарском језику, као што практикује и Краљевски окружни суд у Панчеву.

Када је реч о Србима православцима ту су први кораци били наметање мађарског језика у школама и државним органима, затим промене назива насеља и имена људи. Мађари су онда преко школа кренули мађаризацију, као најефикаснији пут. Школе су у највећој мери по закону из 1877. године биле подржављене. У њима је учитељ морао знати довољно добро пре свега мађарски државни језик. Увођење грађанске матичарске службе 1895. године која се служила мађарским језиком, помађарена су у великом броју имена и презимена. Добијали су државни "матричари" писана упуства (приручнике) како да немађарска лична имена преведу у мађарска, попут Коста у СИЛАРД, Александар у ШАНДОР, Димитрије у ДЕМЕ итд.

Уведен је 1880. године мађарски језик као званичан у све општине. Морало је доћи до запошљавања чиновника који су се служили тим језиком. Наређено је 1886. године: по мађарски се писма од сад адресирају!

У српском селу Орловату у Банату у два маха, 1886. и 1888. године среска и жупанијска власт покушавају милом да изврше помађаривање села. Нуди се као могућност да нови (од два понуђена) назив места бирају сами општински скупштинари: "Беркењи" или "Шашкере". Када то не буде прошло, стиже нови налог 1887. године, у којем се сада тражи "прилог". Политичка оптштина Орловат мора да се изјасни: да ли је вољна у који културни завод да се учлани са 50 ф. уписнине; да то буде као помагајућа свота. Сеоски кнез Ђурађ Накарада им поручује: Одбија се због оскудице општине и грађана Орловата. Оптерећени су и прековише разним порезима и другим давањима. Коначно 1888. године одбија општина Орловат – "племениту жупанију" (Торонталску у Великом Бечкереку) у њеном захтеву да своту за ширење мађарског језика определи - само због немаштине! Ипак ти атаци власти на аутономне општинске скупштине су дали резултат у околним селима. Мађарске новине објављују 17. априла 1888. године да је (мађаризација успела) у више околних места, дошло до промене назива: Фаркаждин у ФАРКАЖД, Уздин у УЈ ОЗОРА, Чента у ЛЕОПОЛДОВА, Сакуле у ТОРОНТАЛСИГЕТ итд. Орловат је сачувао тада име, идентитет и достојанство и тако ће остати следеће три деценије. Онда 2. фебруара 1911. новине пишу. "Промена имена места у Торонталској жупанији". По тој вести Министарство унутрашњих послова Угарске је наложило (масовну) измену назива места. По Закону из 1898. члан 4., и Предлогу Националног одбора за регистре и споменике се тако поступило. То је урађено (за утеху) и за немачка имена места, поред српских - у којима готово да нема мештана Мађара. Дошло је тако "силом закона" до промена имена чисто српског села Орловата, у помађарени назив Орлод.Најбоље средство за помађаривање које се само по себи намеће била је домобранска војска.

Интензивно помађаривање у јужној Угарској довело је до бројних апсурда. Тако су у неким некад српским местима у Мађарској, близу тада југословенске границе рукополагани свештеници Мађари. Остала је православна црква у месту где су сви Срби помађарени, па су верници након Првог светског рата, који више нису знали српски језик, добијали православне свештенике који су на мађарском језику чинодејствовали.

Борба за мађарску идеју је кренула са врха и ишла до најмањег села. Последњи кораци су били пред Први светски рат, када је укинута стара српска привилегована црквено-школска аутономија 1912. године. Када су мађарски шовинисти дирнули у српске цркве - српске светиње рат је био неизбежан. Две непуне године до избијања Великог рата (1914) Срби су још успевали да се боре новинским написима и зборовима; све друго им је било ускраћено.

ПФЛ Зрењанин

Подручна лига Зрењанин је једна од 29 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клуба. Шампион иде директно у ВФЛ Исток, другопласирани и трећепласирани играју бараж са представницима ПФЛ Панчево за још једно место у ВФЛ Исток, а последња три тима испадају из лиге. У лигу улази по једна екипа из Општинске лиге Кикинда - Житиште и А лиге ФСГ Зрењанин, док једна екипа улази после баража који играју другопласиране и трећепласиране екипе из ових лига.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Скијашко трчање на Зимским олимпијским играма 2010 — 15 километара слободно за мушкарце

Такмичење у скијашком трчању на 15 киломатра слободно за мушкарце на Зимским олимпијским играма 2010. у Ванкуверу одржано је у Олимппијском комплексу Вистлер Парк који се налази у Мадели Крику у долини Калаган, 15. фебруара, 2010. са почетком у 12,30 часова.

Скијаши су стартовали у размацима од 30 секунди, а такмичили су се на стази од 15 километара. У овој дисциплини учествовало је 96 такмичара из 50 земаља.

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Српска православна црква Светог Георгија у Ченти

Српска православна црква Светог Георгија у Ченти, у општини Зрењанин, је подигнута 1802. године, под заштитом је као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Православни храм посвећен Светом Георгију у Ченти је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној и високим звоником на западној страни, типизираног барокног стила. Украс на њеним фасадама чине удвојени пиластри између којих су постављени прозори. Западну фасаду оживљавају две полукружно завршене нише, а над венцем се диже барокни забат са декоративним класицистичким вазама на угловима.

Резбарија иконостаса непознатог мајстора поседује особености рококоа и класицизма. Иконе, приписане неком од следбеника Павела Ђурковића, биле су касније пресликане. Георгије Поповић потписао је 1811. године икону тзв. Богородице Арапске за Богородичин трон. Седам празничних целивајућих икона такође се приписују Г. Поповићу, а само две (Благовести и Силазак Светог Духа) непознатом мајстору из 18. века. На архијерејском трону налази се икона Светог Јована Златоустог.

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

Чента Сан Николо

Чента Сан Николо (итал. Centa San Nicolò) је насеље у Италији у округу Тренто, региону Трентино-Јужни Тирол.

Према процени из 2011. у насељу је живело 155 становника. Насеље се налази на надморској висини од 834 м.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.