Чемерник

Чемерник је планина у југоисточној Србији, на десној страни Јужне Мораве, према Грделичкој клисури. Припада планинама средње висине. Навиши врх је Велики Чемерник 1.638 m. Има облик била које се пружа меридијански и на западној страни је дубоко засечено облуком Мутнице, која се у доњем току зове Џепска река.

Састављен је од кристаластих шкриљаца прве групе и припада Родопском систему. Било је оголићено, а падине су делом под шумом. У источном подножју су највећа насеља Власина Рид и Црна Трава, а на западном Млачиште, Мачкатица, Мањак и Љутеж.

Поред Великог Чемерника, његови врхови су: Кула (1.622 m), Мали Чемерник (1.596 m), Острозуб (1.546 m) и Павлова грамада (1.469 m) и сви су заобљеног типа.

Чемерник
Власина и Чемерник - Vlasina and Čemernik
Поглед на планину Чемерник и Власинско језеро
Географске карактеристике
Највиша тачкаВелики Чемерник
Ндм. висина1.638 m
Координате42°44′06″ СГШ; 22°16′38″ ИГД / 42.735° СГШ; 22.277222° ИГД Координате: 42°44′06″ СГШ; 22°16′38″ ИГД / 42.735° СГШ; 22.277222° ИГД
Географија
Чемерник на мапи Србије
Чемерник
Чемерник
Државе Србија
РегијеВласина
ОбластЈужна Србија
МасивРодопске планине

Порекло имена

Vlasina cemernik
Чемерник
Vrh Čemernika
Врх Чемерника

Чемерник је добио име по отровној биљци чемерици (Veratrum), које, уз остало планинско биље, има у изобиљу на овој планини. Доминира бела чемерика (V. album L.), али последњих година почиње да се суши и ишчезава са његових пашњака.

Извори и водотокови

Pogled na Mali Čemernik i lovište Valmište sa Kitke
Поглед на Мали Чемерник и ловиште Валмиште са Китке
Najviša kota na Čemerniku
Највиша кота на Чемернику – 1638 m

Захваљујући буковим шумама којима је обрастао, Чемерник је богат водама. Велики извори су: Бела вода, готово на самом врху Великог Чемерника, на 1.585 m, затим Игњатова чесма, Попов кладенац, Кијевска чесма, Павлов извор испод Павлове грамаде, Хајдучки кладанац изнад Качара, Николин кладанац, као и низ извора, око 80, у шумовитој ували званој Валмиште, испод Малог Чемерника. Занимљиво је да и изнад Беле воде постоји изданак лековите воде – Орловац (на око 1.610 m), чија вода после пет-шест метара тока понире. Постојан је и у најтоплијим месецима. Отуда је речна мрежа на Чемернику врло разграната. Потоци, речице и реке теку у разним правцима и углавном се уливају у Власину и Јужну Мораву. Чемерчица, која настаје од Игњатове чесме, са врха Чемерника, улива се у Власину у Црној Трави. Најдужа притока Ј. Мораве, са највећим сливом, је река која извире изнад села Бајинци, протиче кроз Рупље и село Козаре да би се у Грделици улила у Мораву. Тако успут и мења своје називе: Бајинска река, Рупска река и, на крају, Козарачка река. Најбогатија водом је река која настаје од валмишких извора, потока и речица (Голема река), а водом је успут богате: Мала река, Ракицка река, Лебетска река и Гарваница, да би се код варошице Џеп улила у Мораву. Успут је мењала име: Голема река, Мутница и Џепска река. На овим рекама, у време када је живот на Чемернику био богатији а његови пашњаци пуни стада оваца, крда говеда и џелепа коња, било је пуно поточара и ваљавица за сукно.

Део чемерничких вода (1959 – 1960) захваћен је системом покривених канала и кроз тунел спроведен у Власинско језеро.

Екосистем

Sela urastaju u breze - Rakinci, Mlačište
Села урастају у брезе - Ракинци, Млачиште

Чемерник је одвајкада био обрастао буквом која је досезала до 1400 – 1500 метара његове висине. Последњих деценија, како је Устав из 1974. године укинуо сеоске утрине, на већини пашњака и утрина засађене су смрча и јела, што се неповољно одразило на станишта ретког планинског биља и уопште живи свет планине. Са тим засадима дошла је и коровска биљка непознатог порекла, дрвенастог стабла, која је прекрила преостале пашњаке. У виду жбуња она расте у висину до 0,5 метара, уништавајући остали аутохтон биљни свет. На југозападним огранцима ове планине већ тридесетак година нагло је почела да се засева бреза, које до тада ту није било. Како се земља више не обрађује, читави атари села Млачишта, Бајинца, Рупља, Црвеног Брега, Мачкатице, Троскача, Павличана и Банковца претворени су у густе брезове настане. Њоме су зарасли некадашњи путеви, њиве и ливаде и изглед краја се сасвим изменио.

Последњих двадесет година Чемерник је поприште непланске сече буковог дрвета. Столетне шуме Вирчина, Качара, Валмишта, Тврдог Брега, Острозуба и Чобанца су толико проређене да су због тога почели да пресушују и велики извори. Некада најјачи изданак воде у овом делу Чемерника, Хајдучки кладанац у Качару, одакле настаје Предејанска река, је пресушио.

Пре петнаестак година испод Малог Чемерника, у шумовитој и водом богатој ували Валмиште, на 400 хектара ограђено је ловиште дивљих свиња и европског јелена, са ловачком кућом и чекама. Поред „Валмишта“, постоји и отворено ловиште „КачарЗеленичје“. Планинске реке су настањене поточном пастрмком и поточном мреном.

Ретке и заштићене биљне врсте

Šafran (kaćun) na proplancima Čemernika
Шафран (каћун) на пропланцима Чемерника

Чемерник је познат по пространим настанима боровнице (Vaccinium myirtillus L.), међутим данас их систематски, из лета у лето, уништавају дивљи берачи са металним чешљевима. На падинама Чемерника од заштићених биљних врста постоји станиште зеленичја, односно ловорвишње (Prunus lauraceratus), на заштићеном подручју Зеленичје, на Острозубу. Биљни свет ове планине чине и заштићене врсте: маљава бреза (Betula pubescenus Ehrh), медвеђе грожће (Arctostaphylos uva-ursi L. Spleng), гороцвет (Adonis vernalis L.) и росуља (Drosera rotundifolia). Поред боровнице, од биља које је под контролом коришћења и промета, овде расте: клека (Juniperus communis L.) и јагорчевина (Primula Veris Huds.), а од печурака: летњи и јесењи вргањ (Boletus edulis Bull. ex Fr), смрчци (рода Morchella), лисичарка (Cantharellus cibarius L. ex. Fr) и млечница (рода Lactarius). Има и хајдучке траве жуте цвасти (Achillea Clipealata), петровог крста, кантариона и др.

Шумама доминира врста беле букве, постоје и делови планине на којима се јавља и црвена буква, која је квалитетније дрво. Занимљиво је да су је, на овом терену, за време Другог светског рата истраживали и проучавали немачки ботаничари.

Влада Републике Србије је двема уредбама, од 2. децембра 2004. године, заштитила власински део Чемерника и утврдила просторни план подручја посебне намене „Власина”.

Ашани и каракачанска овца

На Чемернику су, до 1941. године, своја стада напасали и Ашани или Каракачани, пореклом из северне Грчке. Њих је народ називао још и Црновунцима, јер су им овце биле црног руна и веома издржљиве на временске услове. О боравку Ашана говоре и топоними на овој планини: Ашанске колибе, Ашанске ливаде. Данас је очувано једно стадо каракачанске овце у домаћинству сестара Митровић, у Млачишту, које су већ зашле у дубоку старост, тако да је даљи опстанак ове старе балканске врсте оваца неизвестан.

Друмови, путеви и механе

Nemilosrdna seča šuma na Čemerniku, Kačar
Немилосрдна сеча шума на Чемернику, Качар
Propadaju i zgrade nekadašnjih zadruga na mehanama
Пропадају и зграде некадашњих задруга на механама

Чемерником су, кроз историју, водили многи значајни путеви из долине Велике Мораве за Црну Траву, Знепоље, Власину, Крајиште, Босилеград и Ћустендил. Ту је прошао и турски султан Муса, 1412. године, у походу на Ново Брдо. И данас је у народу познат Мусин пут. На тим друмовима, који су водили планинским хрбатима, формирана су насеља са кафанама за одмор путника и стоке. Они су изгубили на важности изградњом Власинског језера и повезивањем Црне Траве са Власотицем путем дуж реке Власине, односно Власине са Сурдулицом, путем дуж Врле. Данас таворе насеља на старим кириџијским и печалбарским друмовима: Пронине Механе, Млачишке Механе, Сименково Мејаниште и Бистричке Механе са по неким становником. Једна механа је била и на самом Чемернику, код Белих вода, где су Немци, 1941. године, били изградили Планинарски дом.

Путна мрежа преко Чемерника данас је у лошем стању. Ни пут од стратешке важности Црна ТраваРупљеПредејане није до краја асфалтиран, док су остале путеве: Вирчине – Млачишке Механе – Валмиште – Чемерник – Власина и Власотинце – Бистрица – Павлова гремада – Чемерник – Власина, као и Мачкатица – Чемерник, углавном уништили камиони превозећи буково дрво.

Рудно богатство

Retka stada koza zamenila su nekadašnje ovčarstvo
Ретка стада коза заменила су некадашње овчарство

Делови Чемерника су богати рудом. У турско време површински се копала гвоздена руда (Ровине, Рударски рид, Врла Река, Рупље, Мркова пољана), а испирала се и топила на местима која се и данас зову Вигњиште и Самоково. Таквих локалитета има дуж Власине, Големе реке и Гарванице. У новије време у Мачкатици је новембра 1940. године једна немачка фирма отпочела експлоатацију руде молибден. Током рата Немци су саградили рударску колонију Рудник, и проширили капацитете, па је на копању руде ангажовано од три до пет хиљада радника. У Белом Пољу, код Сурдулице, подигли су ливницу и изградили пут дуж Џепске реке и Гарванице до Мачкатице. Рудник је затворен 1950. године, а убрзо је и пут, због одрона, запостављен. Сада су у току нова рудна истраживања у овом крају.

Пред Други светски рат, 1938. године, у Црвеном Брегу Ђорђе Вајферт је отворио рудник гвоздене руде који је радио све до рата 1941. године, када је заувек затворен.

Исељавање

Највиша насеља на Чемернику (Прочоловци, Јовановци, Бајинци, Млачиште, Острозуб, Добро Поље, Бистрица, Рупље, Боровик, Мачкатица, Троскач и власинске махале) последњих тридесетак година су готово опустела, школе у њима су угашене, замро је живот. Власинска и црнотравска села су се испразнила, људи се одселили. На Чемернику више нема стада оваца, ни крда говеда, ни коња. Нема људи. Путеви су урасли. Села у нижим пределима Грделичке клисуре и доњег тока реке Власине још се популационо држе.

Збирка слика

Cemerika

Чемерика, биљка по којој је Чемерник добио име

Crni drozd (kos) ptica sa čemerničkih rudina

Црни дрозд (кос) птица са чемерничких рудина

Pored Vlasinskog jezera pase još po neko krdo goveda

Поред Власинског језера пасе још по неко крдо говеда

Korovska biljka

Коровска биљка која уништава пашњаке на Чемернику

Види још

Литература

  • Феликс Каниц: Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века,
  • Риста Т. Николић: Власина и Крајиште, Антропогеографска испитивања, Насеља српских земаља, књ. XVIII, Српска краљевска академија, Београд, 1912.
  • Јован М. Поповић: Црна Трава, Београд, 1914.
  • Јован Ф. Трифуновски: О ранијем рударском центру Грделичке клисуре, Географски хоризонт, 8/4, Загреб, 1962.
  • Јован Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.
  • Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.
  • М. Цукућан: Извештај о истраживању бакра у области Сурдуличког еруптивног масива на локалности Кучишњак и Црвени Брег, Геоинститут – Фонд стручних документација, Београд, 1977.
  • М. Цукућан: Извештај о истраживању бакра у области Сурдуличког еруптивног масива на локалности Кучишњак и Црвени Брег, Геоинститут – Фонд стручних документација, Београд, 1978
  • Симон Симоновић Монка: Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ куктуре, Црна Трава, 1983.
  • Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб САНУ XLII, Београд, 1996.
  • Александар Виденовић: Црна Трава - живот, криза и нада, Задужбина Андрејевић, Београд, 1996.
  • Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.
  • Срећко С. Станковић, Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.
  • Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.

Спољашње везе

Veliki Greben

Veliki Greben je planina u istočnoj Srbiji, pripada grupi Karpatsko-balkanskih planina. Nalazi se u blizini Donjeg Milanovca. Najviši vrh je Crni vrh sa 656 metara nadmorske visine. Veli Greben se pruža istočne od sliva Porečke reke, pa sve do njenog ušća u Dunav i nalazi se u nacionalnom parku Đerdap.

Јовановце

Јовановце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 27 становника.

Ово село налази се на источним падинама планине Чемерник.

Бесна Кобила

Бесна Кобила је планина у југоисточној Србији, на развођу слива Јужне Мораве и слива Струме. Припада планинама Родопског система. Највиши врх јој је 1.922 m., а остали високи врхови су Шупљи пад (1.862), Мусул (1.777), Мечит (1.587), Бела Вода и Модрика. Гребеном ове планине простирала се српско-бугарска граница у периоду између 1878. и 1919. године.

Власина (висораван)

Власина је висораван на југоистоку Србије, близу границе са Бугарском.

Смештена је између планинских венаца Чемерника, на западу, и Плане (Грамаде) и Колуничког Рида, на истоку. Представља плитко удубљење издуженог облика, које је прилично заравњено флувијалном ерозијом реке Власине и њених притока у изворишном делу, те се као површ, на надморској висини 1160 – 1.460 m, може означити власинском висоравни. Пружа се у дужини (север – југ) 14 km, док је у ширини (исток – запад) пет до седам километара, на северу (Полом – Дојчиновци), односно три до четири километра на југу (извориште Власине – Шундина река).

Оивичавају је планине родопског система широких и заобљених врхова: Велики Чемерник 1.638 m, Кула 1.621 m, Вртоп 1.721 m, Колунички рид 1.598 m, Плоча 1.705 m и Панџин гроб 1.664 m. Поред равни где је некад била тресава Власинско блато, висораван чине и узвишења различитих облика и висине која су део планиских коса и хридова који се спуштају према реци Власини. На њима су се у венцу начичкали власинска села и засеоци.

Власинско језеро

Власинско језеро је акумулационо језеро на југоистоку Србије са површином од 15 km² и дубином до 35 m. Језеро се налази на подручју општине Сурдулица. Језеро се налази на 1.204 m (средњи ниво) надморске висине. На обалама језера смештена су три села: Власина Округлица, Власина Рид и Власина Стојковићева. Власинско језеро је образовано у раздобљу 1949—1954. године.

Влашић (брдо)

Влашић је брдо у западној Србији, између река Велике Цернице, Јадра и Тамнаве, са врховима од 424 до 462 метра. Подножјем и преко њега воде друмови Лозница—Ваљево, Шабац—Љубовија и Шабац—Осечина. Већим делом је обрасло листопадном шумом.

Лесковачка котлина

Лесковачка котлина је пространа котлина на југу Србије у композитној долини Јужне Мораве, која углавном захвата територију општине Лесковац, по којој је и добила назив.

На југу почиње од Грделичке клисуре, а завршава се Печењевачким сужењем код места Печењевце. Налази се на просечној надморској висини од 220 м, а димензије су јој 50 х 40 km, односно, заузима површину од око 2250 km².

Омеђена је планинама Радан (1409 m) и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичком гором (1098 m), Селичевицом (903 m) и Сувом планином на истоку. Кроз Лесковачку котлину протиче река Јужна Морава. До изградње насипа, када је регулисан ток Јужне Мораве, њене обале су трпеле честе поплаве, што је чинило штету пољима дуж реке. Лесковачку котлину, осим Јужне Мораве, пресецају и следеће веће реке: Јабланица, Ветерница, Власина, Пуста река и Козарачка река.

Лесковачка котлина припада Панонском басену. По свом постанку је улегнуће у Земљиној кори, тектонског порекла и била је дно некадашњег Панонског мора. Ова котлина је затворена са свих страна, осим уског пролаза на југу, где улази и северу где излази река Јужна Морава, која је дренира, одводећи воду у црноморски слив. Дно јој је прекривено неогеним седиментима.Главни речни ток је Јужна Морава али се у самој котлини стичу токови још четири реке – Ветернице, Пусте реке, Јабланице и Власине (Српско петоречје). Због тога,котлина није јединствена целина већ је речним токовима подељена на мање целине – Лесковачко поље (централни део котлине), Поречје (средишњи део слива Ветернице), Јабланица, Пуста река и др.

Малиник

Малиник (вл. Мǎљиник/Mǎljinik) је планина у источној Србији. Припада Карпатским планинама, а његови највиши врхови су Велики Малиник (1.158 м) и Мали Малиник (1.019 м).

Најистакнутије карактеристике Малиника је спектакуларни Лазарев кањон и Лазарева пећина у близини села Злот.

Општина Власотинце

Општина Власотинце се налази у југоисточној Србији и део је Јабланичког округа чије седиште је Лесковац.

Острозуб (планина)

Острозуб је планина у Србији, огранак Чемерника, према Власотинцу, кога поједини географи третирају као посебну планину.

Највиши врх Острозуба је Острозупска чука - 1.546 m. Испод њега је истоимено село Острозуб, које припада црнотравској општини. На изворишту Острозупске реке, десне притоке Рупске реке (Козарачка река) је заштићена зона ловорвишње "Зеленичје", односно природни резерват ретке и специфичне реликтне заједнице букве и ловорвишње (Prunus laurocerasus), односно зеленичја, како га у народу зову.

Поред ове, на Острозубу су присутне ретке биљне врсте: расцепкани месечинац (Botrichium multifidum Gmel Rup.), врста папрати, ребрача (Blechnum spicant L. Roth), такође врста папрати, пречица (Lycopodium clavatum L.) и, (према Флори СР Србије IV, pp. 254), росуља (Drosera rotundifolia L.), чије постојање неки научници у најновије време нису могли да потврде.

Са друге стране Острозупске чуке су плочасте заравни Чобанац и Поље, на 1.400 m, које су раскрсница путева што су некада водили из Власотинца преко Горње Лопушње, Бистрице и Бистричких Механа за Чемерник и Власину, односно за Црну Траву и Рупље. Као и Чемерник, и Острозуб је обрастао боровницом, богат пашњацима, буковом шумом и здравом водом.

О Илиндану, 2. августа, на Чобанцу се одржава велики народни вашар.

Пасјача

Пасјача је планина у југоисточном делу Србије у близини Прокупља. Припада Родопским планинама.

Највиш врх је Орлов камен висок 971 метар.

Планина је прекривена шумом и пашњацима. Богата је и рудама фелдспата, берила и графита.

Планине Србије

Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од запада ка истоку протеже се од босанско-херцеговачке до бугарске границе.

Планине Србије се деле на:

Родопске планине,

Карпатско-балканске планине и

Динарске планине.

Предео изузетних одлика Власина

Власинска висораван са језером је јединствени планински пејзаж, по много чему редак, интересантан и привлачан. Власинско језеро оивичава заталасана висораван у виду пространог зеленог ћилима ишараног ливадама, пашњацима и шумама које крију разноврстан биљни и животињски свет, док језеро надвисују планински масиви, на чијим падинама је груписано неколико власинских насеља између којих теку бистри и жуборни потоци и речице са шумовитим клисурама. Од планина које окружују језеро посебно се издвајају Чемерник и Варедник.

Власинско језеро се налази у југоисточној Србији на територији општине Сурдулица, удаљено 30 km од долине Јужне Мораве на западу и од југословенско-бугарске границе на југу.

Власинско језеро, једно од највећих и највиших језера у Србији, бисер је југоисточне Србије. Налазећи се на 1213 m н.в. и простирући се на површини од 16 km² највеће је и највише вештачко језеро у Србији. На месту где се у прошлости налазила тресава, позната као Власинско блато, са шеваром, трском и само местимичним воденим површинама и истицала река Власина, настало је данашње језеро у којем је негдашња тресава остала у виду тресетних острва. Језеро чија боја воде варира од од сиво плаве поред обале до затворено плаве на средини језера, са зеленим приобалним површинама даје посебан колоритет власинском пејзажу.

Ресавски хумови

Ресавски хумови су брда која се налази у источној Србији, са леве стране Ресаве, између села Црквенац, Дубље, Гложане, Грабовац и Бресје, у општини Свилајнац. Највиши врх је Врлански хум, са надморском висином од 390 m. Припадају групи Родопских планина.

Родопске планине

Родопске планине (Родопи) су најстарији планински масив на Балканском полуострву. Простире се између реке Марице на истоку, Динарског и Шарско-пиндског планинског ланца на западу и Карпатско-балканских планина на североистоку.

Планине су грађене од кристаластих шкриљаца, са мермером, гранитом и млађим вулканским стенама.

Старе стене, набране у горњем палеозоику, касније еродоване и поново уздигнуте окомитим кретањем дуж раседа.

Највећа распрострањеност је у јужној Бугарској, где се налази најстарије језгро масива ( прави Родопи), са највишим врхом на планини Рили (Мусала 2925 m). Родопске планине се пружају и на територије Северне Македоније и Србије.

У Северној Македонији обухватају подручје између долине Вардара и македонско-бугарске границе (Осоговска планина (2252 m), Плачковица (1754 m), Огражден (1744 m). Правим Родопима је сличан Пелагонијски масив (Јакупица (2540 m) западно од Вардара.

У Србији између река Ибра и Мораве и у Шумадији, преовладавају нижа родопска побрђа и осамљене планине од мезозојских и терцијарних седимената на старој подлози. Родопске планине се пружају са десне и леве стране Јужне и Велике Мораве. Са десне стране налазе се планине: Дукат, Коћура, Бесна Кобила, Варденик, Чемерник, Руј-планина, Селичевица, Сталаћка брда, Буковик и Ресавски хумови, док се са леве стране протежу: Кукавица, Видојевица, Јастребац, Јухор, Црни врх и Азањске планине.

Планине су богате лежиштима: хрома, олова, цинка, гвожђа, златоносне и других руда.

Природна шумска вегетација је проређена. Највише планинске делове од 1800 до 2000 m, покривају пашњаци.

Рожањ (планина)

Рожањ је планина која се налази у источној Србији, са десне стране Јужне Мораве, код села Грабово и Рујевица, недалеко од места Ражањ. Највиши врх је Велики врх, са надморском висином од 893 метра. Венац се пружа правцем југозапад-североисток, и наставља се на суседну планину Буковик. Припада групи Родопских планина.

Сталаћка брда

Сталаћка брда су заједнички назив за некада јединствену морфолошку целину коју је Јужна Морава пробила и пресекла својом домном епигенијом. Сталаћка брда се деле на Мојсињску планину, са леве стране Јужне Мораве и Послонске планине, са њене десне стране. Грађена су од шкриљаца, махом гнајса и микашиста. Део су Родопског масива.

Сурдулица

Сурдулица је градско насеље у Србији у општини Сурдулица у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 10.888 становника.

Сурдулица датира још од 1530. године. Турци су у њој живели до 1888. године. Налази се на надморској висини од 475 метара. Смештена је у котлини окружена планинама: Чемерник, Варденик и Кукавица. Пут који вијуга између планина Чемерник и Варденик стиже се на Власинско језеро које је на надморској висини од 1230 метара. Кроз Сурдулицу протичу две реке и то Врла и Романовска река.

Хидроенергетски систем Власина

Хидроенергетски систем „Власина“ чине акумулације Власинско језеро и Лисина, са системом канала и тунела, којима се доводи вода у Власинско језеро, и четири хидроцентрале "Врла (I - IV)“. Власинска брана је подигнута у теснацу на излазу реке Власине из Власинског блата, три километра од њеног извора. Грађена је од 1946, a завршена 1949. године, језеро се пунило од 9. априла 1949. године до 1954. Висина бране је 34,43 m (од тога изнад терена 25,7 m), дужина у темељу 239 m, а у круни 139,28 m, док је ширина 5,5 m у круни.

Канали којима притиче вода са околних река и потока, сливова Власине и Лисине, дугачки су укупно 60,3 km. Канал "Чемерник", који захвата воду са Чемерчице и кроз тунел је доводи до бране, дуг је 14,8 km, канал који доводи воду реке Стрвне, испод Плане, 16 km, онај са Јерме 7,5 km и са Божице 22 km. Каналом „Стрвна“ годишње дотиче око 10 милиона кубних метара воде, Каналом „Чемерник“ око осам милона кубика воде, каналом „Јерма“ три милиона кубика и каналом „Божица“ око 15 милиона кубика воде. Поред тунела „Чемерник“ (1 km), ту су и три тунела којима притиче вода са Божице, односно Лисине (укупно 3,5 km).

Акумулација "Лисина" изграђена је у околини Божице, из ње се помоћу две пумпе, капацитета 15 кубика воде у секунди, избацује вода на висину од 340 m изнад Власинског језера, одакле се системом одводних канала доводи у канал „Божица“, а одатле у језеро. Из „Лисине“ се годишње у Власинско језеро пребаци 74,7 милиона кубика воде.

Језеро је на надморској висини 1.210 m, дужине је девет km, максималне ширине 3,5 km, највеће дубине 30 m, површина му је 16,5 m², а запремина воде 165.000.000 m³. Према надморској висини, језеро се убраја у највише акумулације на Балкану. При највишем водостају, ниво језера достиже коту 1213,8 m надморске висине. Иначе, средњи годишњи водостај нивоа језера је 1204 m надморске висине.

Вода из Власинског језера са водостана, са захвата ХЕ „Врла I", иде тунелом дугим 2.144 m под притиском и покреће турбине. Притисак се регулше затварачима. „Врла I" је грађена у време Информбироа и зато је смештена у нутрини Чемерника, њене турбине је произвео „Раде Кончар“ у Загребу.

Хидроелектране „Врла (I - IV)" су максималне инсталисане снаге 127 MW. Распоређене су у низу, тако да вода из једне продужава за покретање турбина друге. „Врла I" је испод земље, док су „Врла II" и „Врла III" у долини Врле реке, а „Врла IV" је на Сувој Морави, код Владичиног Хана.

Острвске
Родопске
Карпатско-
балканске
Динарске

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.