Часлав Клонимировић

Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза,[a] владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[2] и један од њених најзначајнијих представника[b]. Током своје владавине, успео је да, уз подршку Византије, обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској[3], а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) О управљању Царством, као и неких делова списа „Летописа Попа Дукљанина“, за које се сматра да поседују већу поузданост.

Часлав Клонимировић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia)
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Датум рођења896.
Место рођењаПлиска
Датум смрти960.
Место смртиСава
ДинастијаВластимировићи
ОтацКлонимир Стројимировић
Кнез Србије
Период927960.
ПретходникЗахарија Прибислављевић
НаследникТихомир

Порекло и младост

Чаславов деда Стројимир био је средњи син кнеза Властимира,[2] а познат је и по једном недавно нађеном печату.[4] Старији брат Мутимир протерао је у Бугарску Стројимира заједно са најмлађим братом Гојником.[2] У Бугарској, Стројимировом сину, Клонимиру бугарски владар „Борис даде Бугарку за жену”, а из тог брака родио се Часлав (Τζεέσθλαβος).[2] Претпоставља се да је Часлав рођен између 875. и 880. године,[4] највероватније у тадашњој престоници Бугарске Плисци[4] Када је 893. Симеон променио престоницу у Преслав, највероватније је да је и Часлав променио пребивалиште. У борбама око власти над Србијом, које су настале после Мутимирове смрти од око 891. године,[5] Чаславов отац Клонимир је покушао да освоји власт око 897. године.[6] Клонимир је успео да заузме Достинику, претпоставља се да је то била престоница Србије, али погинуо је у даљим борбама против свог брата од стрица Петра.[2]

Долазак на власт

Časlav's Serbia, map by Stanoje Stanojević
Чаславова Србија према Станојевићу [7]

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики (893—927) је збацио 917/918.[8] године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом, а на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији.[2] Међутим, Павле је започео вођење провизантијске политике, што је Симеона приморало да са војском поново интервенише у Србији и доведе Захарију на власт 920/921. године, или 923/924.[c] Он се, такође, није дуго држао пробугарске политике, због чега је Симеон послао нову војну експедицију против Србије, са намером да је трајно покори. Борба је окончана српском победом, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје.[2]

Овај пораз приморао је Симеона да пошаље нову војску на Србију, која је са собом водила Часлава као претендента на српски престо. Захарија је, пред Бугарима, или, можда, Чаславом, побегао у Хрватску, а за њим је отишао део Срба.[2][d] Одбеглог кнеза, вероватно је пратио део српске властеле, а можда и значајан део српске популације.[9] Бугарске војсковође су позвале српске жупане да дођу у њихов табор и закуну се на верност Чаславу, као новом кнезу, али уместо постављања новог кнеза, Бугари су жупане заробили, након чега су опустошили Србију, а Часлава су вратили у Бугарску.[2] Међу историчарима постоји неслагање када се ово освајање Србије догодило, 924. године,[10][11][12][13] или 926. године.[4]

У време Захаријиног бега у Хрватску, забележен је нагли успон хрватске државе, а обично се наводи да је Константин Порфирогенит писао да је у Хрватској била војска од 60 хиљада коњаника и 100 хиљада пешака.[2][14] Такође, уследио је и потпуни пораз Бугара, који су напали Хрватску, можда у Босни.[2] Сасвим је рационално ово нагло јачање хрватске државе, и потпуни пораз Бугара 926. или почетком 927. године, приписати Захарији и његовим одбеглим војницима.[9][15]

Према неким мишљењима у Летопису Попа Дукљанина, описано је постављање на трон Србије Љутомира, који је владао као бугарски вазал. Љутомира је у биткама код Лима и Ибра победио Бели Павлимир, наследник прогнане српске владарске лозе[16], кога поједини историчари поистовећују са Чаславом. Могуће је да је Часлав, након бега од Бугара, уз помоћ Ромеја ударио на Љутомирове бугарске снаге и победио их у ове две битке.

Убрзо после тог пораза, Симеон је умро 27. маја 927. године, што је довело до великих политичких промена на Балкану, а нови бугарски цар Петар I (927—969) закључио је мир са Византијом, чиме је окончан вишедеценијски сукоб две државе.[11]

Обнова самосталности Србије

Након Симеонове смрти, Часлав се вратио Србију. Порфирогенит је написао да је Часлав са четворицом пратилаца побегао из Преслава од Бугара у Србију и обновио српску кнежевину уз помоћ Византије.[2][1] То прихвата већина српских историчара,[10][11][1][7][13] али има оних који сматрају да је он враћен у Србију у договору новог бугарског цара Петра са византијским владарем и дедом његове супруге Романом I (920—949), да би организовао државу која би се супротставила продору Мађара из Паноније.[4][17] Такође, мишљења историчара су подељена и око тачне године његовог повратка у Србију, тако да једни сматрају да се вратио још 927. односно 928. године[1][11], други да је у питању 931. година[10][18], а трећи сматрају да је у питању 933/934. година[4][19].

Порфирогенит наводи да је Часлав у Србији затекао само педесетак мушкараца без жена и деце, који су преживљавали ловећи,[2] али историчари одбацују овакав опис прилика као нереалан.[20][21] Према даљем опису, српске избеглице из околних земаља (Бугарска, Хрватска и друге) почеле су да се враћају у земљу након Чаславовог повратка, посебно истичући да је део Срба побегао из Бугарске у Цариград.[2] Њих је пишчев таст и савладар Роман Лакапин заоденуо и обдарио, након чега их је послао у Србију.[2] Поред тога, византијски цар је Чаславу пружио и финансијску подршку, што му је олакшало обнављање и јачање Србије. Србија је обновљена, вероватно, у границама које су личиле са оне из времена пре бугарског освајања.

Границе државе

Константин Порфирогенит за Часлава каже да је "ујединио све српске земље".[22]. Иако је ово помало непрецизна одредница, за тачне границе Чаславове државе, потребно је само одредити границе српског етничког простора и земље које се означавају као "српске" у овом периоду историје да би се одредиле границе Чаславове државе.

Порфирогенит и Ајнхард Франачки у својим "Франачким Аналима" (Annales Regni Francorum) кажу да Срби настањују римску Далмацију, чију западну границу Тацит позиционира негде на "истарском горју", тако да она укључује Лику, Крбаву и Гацку[23]. Порфирогенит такође за хрватску кнежевину наводи:

"Њихова је земља била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Тзензена, Емота, Плеба, Песента, Паратхалассиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан (боанос) има (у власти) Крибасан, Литзан, Гоутзеска."[22]

Дакле, Крибасан (Крбава), Лицан (Лика) и Гуцеска не спадају у 11 хрватских жупанија, већ хрватски бан само има власт над њима, чиме се јасно имплицира да у њима не живе Хрвати, већ Срби. Ово доказује да је граница српског етничког простора била на граници Лике и Либурније, што је, дакле, била и вероватна западна граница Чаславове Србије. [24]

Међутим, неки историчари су померали српску западну границу према истоку, те је Ђорђе Јанковић налази на Уни,[25][26] а Станојевић на Врбасу и Босни.[27]

Српска источна граница традиционално се лоцирала негде око Старог Раса или Расине[24], где Порфирогенит помиње окупациону границу Бугарске и Србије за време Мутимира.[27][28] Неки претпостављају да је источна граница била ближе долинама Велике и Јужне Мораве, то јест на реци Расини.[29] Међутим, неки попут Борислава Влајића позиционирају је знатно источније, код Видинског краја[24], услед чињенице да су и племена Морављана и Тимочана припадала српском народу у том периоду (не зна се да ли су Срби наметнули своје име овим племенима или су она једна од оригиналних српских племена). Доказ за ово налази се у Франачким Аналима:

"Кнез Борна, који јесте отпао из заједнице са Бугарима" и затим са својим племеном Гудушчана и Тимочана постао кнез Далмације [и Либурније] [...]"

Кнез Славонаца Људевит Посавски, према истом документу, склонио се код "Срба, који контролишу велики део провинције Далмације", и ту међ њима беше убијен од Борниног ујака (мајка Борне стога Српкиња).[23]

Северна граница била је на реци Сави, а из описа сукоба са Мађарима види се да је и Мачва била део Србије и да је Часлав у њој боравио са својим двором и сродницима.[30]

Крај владавине

Велики жупан Часлав бачен у Саву (око 950. године)
Смрт Часлава.
HeFGz
Романтичарска представа кнеза Часлава (19. век)

Византијски цар не помиње крај његове владавине, што већину историчара наводи на закључак да је он умро након завршетка списа, а обично се мисли да је дело настало у периоду од 948. до 952. године[1]. За поглавља о Јужним Словенима мисли се да су завршена 949. године[7], или око 950. године[13]. Неки историчари мисле да дело није завршено, то јест да је дописивано до Порфирогенитове смрти 959. године, а из тога се може претпоставити да је Часлав био жив око 960. године.[10][3][18][31][32] Постоји и претпоставка да је Часлав умро 943. годину.[4]

Последње године Чаславове владавине, његове борбе са Мађарима и погибија, описане су у „Летопису Попа Дукљанина“. Иако се историчари слажу да је то дело непоуздано[13][4] и фантастично[7], поготово у деловима који се односе на време пре средине XI века (тј. 1040. године),[4] сматра се да би ови делови могли бити историјски тачни[7], пошто одговарају тадашњем стању на Балканском полуострву.

Према наводима Летописа, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке[30][33] (вероватно низводно од данашње Фоче).[4] У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља војску, да би осветила смрт свог мужа.[34] Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва[7]) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима[30], који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву.

Након Чаславове смрти, његова држава се распала на мање кнежевине, које су наставиле своје постојање независно једне од других.

Наслеђе

Након Чаславове смрти, локални племић је повратио контролу над покрајином, а то је био Тихомир. Смрћу Часлава се означава крај династије Властимировића.

У 990' годинама, Јован Владимир је изашао као најмоћнији племић у држави. Јован Владимир је имао под контролом Травунију и Захумље. Од Јована Владимира Василије II је тражио савез против Бугарске.[35]

Напомене

  1. ^ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи старогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[1] У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. ^ Историчари (Станојевић, Живковић) на основу тога да му је у „Летопису Попа Дукљанина“ посвећено највише простора од свих раних владара сматрају да је Часлављева владавина оставила дубоког трага у српском народу, пошто се успомена на њу очувала до XII века када је Летопис писан, као и то да су тек успеси Немањића успели да потисну у заборав доба његове власти.
  3. ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он, пишући о Павловој владавини, два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита. Како постоји опште слагање да је Павле дошао на власт од августа 917. или у 918. години, а владао је три, или шест, непуних, или пуних година, његова владавина се завршила 920/921. године, или 923/924
  4. ^ Занимљиво је приметити да су напади Симеонових Бугара на Србију, а и пре напади кнеза Бориса, били успешни само када је са Бугарима вођен и неки члан српског владарског рода. Насупрот томе, напади на Србију у којима Симеон није успео добити подршку дела Срба били су неуспешни

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Ферјанчић 1959, стр. .
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 Порфирогенит, Константин VII (950е). De administrando imperio — преко Викизворника.
  3. 3,0 3,1 Kazhdan 1991
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 4,9 Живковић 2006.
  5. ^ Логос 2017, стр. 94. Мутимирова владавина завршила се 890, 891. или 892.
  6. ^ Логос 2017, стр. 94-95 “ … избегне из Бугарске и стигне и Клонимир (Κλονίμηρος), отац Часлава, са војском уђе у Достиник (ή Δοστινίκα), један од српских градова, са циљем да преотме власт. Њега нападне и убије Петар, и он владаше даљих двадесет година.”.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 ИСН I 1981, стр. .
  8. ^ Острогорски 1949, стр. 26.
  9. 9,0 9,1 Логос 2017, стр. 97-98.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Станојевић, Станоје (1910). Историја српскога народа. Београд — преко Викизворника.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд.
  12. ^ Острогорски 1949, стр. 28.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Плантонеум. ISBN 86-83639-01-0.
  14. ^ Логос 2018, стр. 19-20. Постоји претпоставка да су направљене две грешке у критичком издању DAI и преводу, а Живковић претпоставља да је Порфирогенит писао o 3.000 коњаника и 40.000 пешадинаца.
  15. ^ Логос 2018, стр. 18-21.
  16. ^ Мавро Орбин "Краљевство Словена", Ганеша клуб, 2016, Београд
  17. ^ Логос 2018, стр. 21-22.
  18. 18,0 18,1 Ћоровић 1997.
  19. ^ Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 185, Приступљено 8. 4. 2013.
  20. ^ Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века. Београд.
  21. ^ Живковић 2012, стр. 331.
  22. 22,0 22,1 Константин Порфирогенит "О Управљању Царством"
  23. 23,0 23,1 Einchard, "Carolingian chronicles: Royal Frankish annals and Nithard's Histories." trans.Scholz, Rogers, Ann Arbor, University of Michigan Press [1972]
  24. 24,0 24,1 24,2 Др. Борислав Влајић (1999) "Срби староседеоци Балкана и Паноније", "Стручна Књига", Београд
  25. ^ Ђорђе Јанковић (2007) "Српско Поморје" Српско Археолошко Друштво, Београд
  26. ^ Логос 2018, стр. 17, 24-27. са напоменома 57 и 85.
  27. 27,0 27,1 Станоје Станојевић (1910) "Историја Српског Народа" Отворена Књига, Београд
  28. ^ Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
  29. ^ Логос 2018, стр. 26-27.
  30. 30,0 30,1 30,2 Непознати свештеник. Летопис попа Дукљанина.
  31. ^ Логос 2018, стр. 17, 24-26. са напоменома 57 и 85.
  32. ^ Щавелев 2018, стр. 296-298, 306.
  33. ^ Изронио град кнеза Часлава!, Новости, 26. октобар 2015.
  34. ^ Рокаи и др 2002, стр. 655. Мађарским племенима у Чаславово доба владали суЗолта, Фајс и Такшоњ.
  35. ^ https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cedrenus_II_1839.pdf Cedrenus II, col. 195.

Извори и литература

Извори

Литература

Викизворник

Спољашње везе

Претходник:
Захарија Прибислављевић
Кнез Србије
Наследник:
Тихомир
Љутомир

Љутомир је легендарни српски владар са краја 10. века и почетка 11. века, о коме податке доноси једино Летопис попа Дукљанина.Према Дукљанину, Љутомир је био „од лозе Тихомила”, рашког великог жупана и наследника кнеза Часлава. У време када је био на власти из изгнанства у Риму вратио се син Часлављевог полубрата Петрислава, Павлимир Бело.Према легенди, Павлимир Бело је основао Дубровник, а потом су га банови и жупани из околних области, као потомка српске владарске лозе, прогласили за краља. Једино му се није потчинио Љутомир. Бело је заратио са њим, поразио му војску код реке Лим и нагнао га у бекство. Када је бежећи стигао до Ибра, убили су га његови људи желећи да стекну краљеву наклоност. Према Дукљаниновој генеалогији, треба да је његова ћерка била удата за стрица дукљанског кнеза Јована Владимира, Драгимира. Из тог брака родио се као посмрче Стефан Војислав, дукљански кнез.

Борић

Борић (грч. Βορίτξης, лат. Boricius; око 1100—1168) био је први познати владар средњовјековне Босне, у вријеме када је Босна по први пут била независна територија. Историчари немају много информација о његовом животу, осим да је био поданик далматинског краља. Његова титула била је „бан”, (грч. Βορίτξης ὁ Βόσθνης χώρας ἔξάρχων), према Јовану Кинаму. На латинском, његова титула је гласила „бан Борић од Босне” (лат. banus Boricius de Bosna), према документима из 1209. године које је издао Андрија II. а наслиједио је бана Твртка. Борић се борио против византијске војске 1154. године, заједно са мађарским краљем. Борић је протјеран из Босне 1164. године, када је власт преузела Византија.Како је и због којих заслуга дошао Борић до части босанског намјесника, односно бана, није познато; зна се да је припадао једном јаком братству. Не зна се ништа о томе да ли је за бана дошао пристанком народа или захваљујући својој личној вриједности — или као мађарски повјереник. У овом посљедњем случају било би за мађарску политику тог времена карактеристично да је на то мјесто постављен он, Србин или Хрват, а не неки од мађарских великаша.

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Захарија Прибислављевић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић) је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза, владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво, а коју историчари већином зову Властимировићи. Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.

Историја Срба

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Клонимир Стројимировић

Клонимир Стројимировић (грч. Кλονιμης, лат. Clonimerus) је био српски кнез који је кратко владао српским земљама крајем 9. веку. Седиште му је било град Достиника.Његов отац Стројимир Властимировић је био најмлађи син кнеза Властимира, једног од најзначајнијих владара из српске владарске лозе Властимировића. Стројимир и његов брат Гојник побунили су се против најстаријег брата, кнеза Мутимира, али били су поражени и прогнани, и заробљени од стране бугарског владара Бориса.

После смрти Мутимира око 890—891. године, кнез Прибислав Мутимировић је годину дана владао Србијом све док га Петар Гојниковић није поразио у борби и постао владар Србије. Клонимир је покушао да преузме српски престо од свог рођака Петра Гојниковића око 896. године уз подршку бугарскога владара Бориса. Умро је око 897. године.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Константин VII Порфирогенит

Константин VII Порфирогенит (грчки:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. септембар 905 — 9. новембар 959). Византијски цар (913—959) и историчар. Са својим сарадницима аутор је четири историјска дјела: Спис о народима, Спис о церемонијама, Спис о темама и Живот Василијев.Византијски цар Константин VII Порфирогенит је рођен 905. у Цариграду, а као једини син цара Лава VI Мудрог из његовог односа са Зојом Корбонопсином. После смрти Лава VI (911) државом је управљао његов брат цар Александар I, али је он умро средином 912. године, а стварна власт је дата прво регенству које је водио патријарх Никола I Мистика, а после мајка Константина VII и на крају 920. је стварну власт узео Роман I Лакапин цар-савладар и таст Константина VII. Константин VII успео је да преузме власт тек од 945. године и владао је самостално до своје смрти 959. године.Његова владавина је са политичког аспекта безначајна, али зато његова научно литерарна делатност заузима једно од најистакнутијих места и у византијској културној историји.

Константин је имао смисла и љубави за науку и уметност. Цар је око себе окупио групу способних и образованих сарадника који су му помагали на спремању материјала, а суделовали су и у писању, тако је тешко одвојити шта је писао сам цар а шта сарадници.

Карактер дела овог круга је компилаторски али баш у томе је њихова вредност јер доносе вести старијих изгубљених извора.

Константинова дела су богата информацијама. Најпознатије његово дело је „De administrando imperio“ (О управљању царством) које има дидактички карактер и намењен је царевом сину, каснијем цару Роману II. У том делу, Константин Порфирогенит даје податке о земљама и народима са којима је Византија долазила у додир, међу њима и Словенима.

Дело је нарочито значајно за проучавање историје српског народа, јер Порфирогенит пише о доласку Срба на Балкан у 7. веку наше ере.

Обично се истиче да је дело настало 948 — 952. Још раније од овог Константиновог дела настало је његово дело „De thematibus“ (О темама) који је написао око 934. Тај спис описује византијске управне јединице-теме у Константиново време, али дело се више односи на стање у 5. и 6. веку.

Треће, уједно и најопширније дело цара-писца носи назив „De ceremonius aulae Bizantinae“ (О церемонијама византијског двора). Оно је настало после 952. године и доноси опис византијских обреда на дворовима и византијским церемонијама.

Последње историјско дело цара Константина Порфирогенита је била биографија његовог деде, Василија I Македонца, оснивача Македонске династије и једног од најмоћнијих византијских царева у 9. веку.

Краљевина Угарска (1000—1526)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae) је у раздобљу од 1000. до 1526. године била једна од најзначајнијих средњовековних држава у Средњој Европи. Настала је прерастањем првобитне мађарске кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до Мохачке битке (1526). Обухватала је Панонску низију а повремено се ширила и на суседне области.

Мирослав Трпимировић

Мирослав (латински: Miroslaus; умро 949.) је био краљ Хрватске од 945. до 949. године.

Неретљанска кнежевина

Неретљанска кнежевина (такође позната и као Паганија) била је српска средњовековна кнежевина, односно земља, која се у периоду од 7. до 10. века простирала у приморским областима између река Неретве и Цетине. Ову област су настањивали Срби, који су по реци Неретви прозвани Неретљани, а Византинци су њихову земљу прозвали "Паганија" због тога што њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба и осталих Јужних Словена.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Српско-бугарски ратови (средњовековни)

Српско-бугарски средњовековни ратови назив је за низ оружаних сукоба Бугарских царстава (Првог и Другог) и српских средњовековних држава (Рашка, Дукља и Краљевина Србија) вођених од 9. до 14. века. Први сукоби започели су 818. године устанком српских племена око Тимока. Последњи рат вођен је 1330. године и завршен је битком код Велбужда у којој Срби односе одлучну победу.

Тихомир (велики жупан 10. век)

Тихомир (или Тихомил) је био српски племић, који се помиње само код Попа Дукљанина, који је служио као кнез Рашке од око 960. до 969 године. Највероватније је наследио Часлава. На његов значај као наследника Часлава је указао српски историчар Тибор Живковић.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

Часлав (име)

Часлав је мушко словенско име. Представља кованицу речи „чајати“, што би значило „чекати“, „очекивати“ и „слава“. Према другом тумачењу, чине га речи „част“ и „слава“, па име означава особу која је честита, часна.

На просторима Балкана ово име је познато још из 9. века. Из 10. века познат је српски владар Часлав Клонимировић. И у Хрватској је присутно ово име, данас највише у Загребу, Ријеци и Илоку. Од овог имена изведено је женско име Чаславка.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.