Црно море

Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије.[1] Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црном мору,[2] обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

Црно море обухвата површину од 436.400 km² (без Азовског мора),[3] има максималну добину 2.212 m,[4] и запремину од 547.000 km³.[5] Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу, Доброџији платоу на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km³ годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у сланости — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

Ниво воде је значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

Црно море
Map of the Black Sea with bathymetry and surrounding relief
Рељефна карта басена Црног мора
Координате44°N 35°E / 44° СГШ; 35° ИГДКоординате: 44°N 35°E / 44° СГШ; 35° ИГД
Прим. дотокеДунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон, Кубањ, Риони и Кизил
ОтокеБосфор
Земље басенаАустрија, Белорусија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Грузија, Немачка, Мађарска, Молдавија, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Турска и Украјина
Макс. дужина1.175 km
Површина436.402 km2
Макс. дубина1.253 m
Запремина547.000 km3
Острва10+
Black Sea coast of Georgia (country), with skyline of Batumi on the horizon
Обала Црног мора западне Грузије, са Батумијем на хоризонту
Здание санатория «Орджоникидзе» (Сочи, курортный пр.)102
Здравствени центар у Сочију, Русија

Обим

Међународна хидрографска организација дифинише границе Црног мора на следећи начин:[6]

Име

Модерна имена

Тренутна имена мора обично су еквивалентна енглеском називу „Black Sea”, укључујући и оне земље које се граниче са морем:[7]

Таква имена још увек нису коришћена пре 13. века,[8] али постоје назнаке да су она знатно старија.

У Грчкој, историјско име „Еуксинско море”, који има другачије значење и даље се широко користи:

  • грчки језик: Éfxeinos Póntos (Eύξεινος Πόντος); буквално Марви Таласа (Μαύρη Θάλασσα) је ређи

Црно море је једно од четири мора која су у енглеском названа по честом називу за боју — остала мора су Црвено море, Бело море и Жуто море.

Етимологија

Назив Μαύρη Θάλασσα, еквивалентан називу Црно море, не може се пратити раније од 13. века. Према Страбу, Црно море се у античко доба називало једноставно море (pontos). Грчко-римска традиција море назива Εύξεινος Πόντος (Euxeinos Pontos), гостољубиво море. Овај је назив заменио ранији Пиндаров назив Pontos Axeinos (негостољубиво море) (звано тако због тешке навигације и негостољубивих дивљих племена на обалама. Промена назива дошла је с стварањем колонија Милећана, чиме је море постало делом Грчке цивилизације.

Могуће је и да је назив Axeinos дошао од иранског axaina („тамно“). Порекло назива „црно“ можда потиче од назива страна света по бојама у античком добу, при чему је црна означавала север, а црвена југ. Херодот једном приликом наизменично користи називе Црвено море и „Јужно море“.

Модерни називи за Црно море су редом превод од Μαύρη Θάλασσα („Црно море“) - турски Kara Deniz, Руски Chernoye More, бугарски Cherno More, Черно Море, украјински Chorne More, Румунски Marea Neagră, лазијски Ucha Zuğa (или једноставније Zuğa, „море“).

Геологија

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене плинова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљаду година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Велике количине органске материје падају на дно мора па се акумулишу у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављење Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављали су постепенији преображај.

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге странем истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Хидрологија

The Danube Spills into the Black Sea
Овај SeaWiFS снимак приказује живописне интеракције струја на површини мора

Црно море је маргинално море[9] и највеће водено тело на свету са меромиктичним сливом.[10] Дубинске воде се не мешају са горњим слојевима воде који примају кисеоник из атмосфере. Консеквентно, преко 90% дубинске водене масе Црног мора је аноксична вода.[11] Обрасци Црно морске циркулације су првенствено контролисани топографијом слива и флувијалним приливима, што доводи до снажно стратификоване вертикалне структуре. Услед ове ектремне стратификације, оно се класификује као слано клинасти естуар.

Црно море размењује воду једино са Медитеранским морем, тако да се сав прилив и одлив јавља у Босфору и Дарданелима. Прилив из Медитерана има виши салинитет и густину од одлива, чиме се ствара класична естуарна циркулација. То значи да се улив густе воде из Медитерана јавља на дну док се одлив мање слане Црно морске површинске воде у Мраморно море јавља у близини површине. Површинска вода је продукат речних прилива, и то чини Црно море позитивним морем. Нето прилив неслане воде ствара изливну запремину која је два пута већа од улива. Евапорација и преципитација су приближно једнаке са око 300 km3/a (72 cu mi/a).[9]

Услед ускости и плиткоће Босфора и Дарданелија (њихове респективне дубине су само 33 и 70 m), брзине уливних и одливних струја су високе и долази до знатног вертикалног смицања. Тиме се омогућава турбулентно мешање два слоја.[9] Површинска вода напушта Црно море са салинитетом од 17 psu и досеже Медитеран са салинтетом од 34 psu. Слично томе улив из Медитерана се мења од почетних 38,5 psu до салинитета од око 34 psu.[9]

Просечна површинска цирцулација је циклонска и вода циркулише око периметра Црног мора у виду сливног круга познатог као ободна струја. Она има максималну брзину од око 50–100 cm/s. Унутар ове струје постоје две мање циклонске струје, које заузимају источни и западни сектор слива.[9] Оне су добро формирани системи током зиме, а у лето и јесен се расипају у серију међусобно повезаних вртлога. Мезоскално деловање периферног протока постаје израженије током тих топлијих сезона и зависно је од међугодишње варијабилности.

Осим ободне струје постоје бројни квази-перманентни обалски вртлози, који се формирају услед подизања воде око обалских преграда и механизама „ветровитог склупчавања”. Јачина тих појава током дате године је контролисана сезонским атмосферским и речним варијацијама. Током пролећа се формира Батумски вртлог у јужноисточном углу мора.[12]

Испод површинских вода — од око 50–100 метерара — постоји халоклин који се зауставља на хладном интермедијерном слоју (енгл. Cold Intermediate Layer - CIL). Овај слој се састоји од хладних, сланих површинских вода, које су резултат локализованог атмосферског хлађења и смањеног речног прилива током зимских месеци. То је остатак мешовитог зимског површинског слоја.[9] Дно халоклинског слоја је обележено главним пикноклином на око 100—200 m (330—660 ft) и тај диспаритет густине је главни механизам изолације дубоке воде.

Испод пикноклина је дубинска водена маса, где салинитет достиже 22,3 psu, а температуре су око 8,9  °C.[9] Хидрохемијско окружење се мења из оксигенисаног у аноксично, пошто бактеријска декомпозиција потонуле биомасе користи сав слободан кисеоник. Слабо геотермално загревање и дуго време задржавања стварају веома дебео конвективни доњи слој.[12]

Хидрохемија

Услед присуства бескисеоничне дубинске воде органска материја, укључујући антропогене артифакте као што су трупови бродова, остају добро презервирани. Током периода високе површинске продуктивности, краткотрајно алгално цветање формира органски богате слојеве познате као сапропели. Научници су известили о годишњем фитопланктонском цветању које се може видети на многим НАСА снимцима региона.[13] Услед тих карактеристика Црно море је привукло пажњу научника у пољу поморска археологије, пошто су откривени трупових древних бродова у изузетно добром стању презервације, као што је византијска олупина Синоп Д, лоцирана у аноксичном слоју уз обалу Синопа у Турској.

Моделовање показује да би ослобађање облака водоник сулфида у случају астероидног удара у Црно море представљало опасност за здравље — или чак живот — људи који живе на обалама овог мора.[14]

Постоје изоловани извештаји од бакљама на Црном мору које се јављају током олуја са грмљавином, што је вероватно узроковано паљењем муњама запаљивог гаса који избија из морских дубина.[15]

Популација

Најпопуларнија урбана подручја дуж обале Црног мора

Истанбул
Истанбул
Одеса
Одеса

# Град Држава Регион / Земља Популација (урбана)


Самсун
Самсун
Констанца
Констанца

1 Истанбул Турска Истанбул 14.324.240[16]
2 Одеса Украјина Одеса 1.003.705
3 Самсун Турска Самсун 535.401[17]
4 Констанца Румунија Костанца 491.498[18]
5 Варна Бугарска Варна 474.076
6 Севастопољ Украјина општина националног нивоа на полуострву Крим 379.200
7 Сочи Русија Краснодарска Покрајина 343.334
8 Трапезумт Турска Трапезумт 305.231[19]
9 Новоросијск Русија Краснодарска Покрајина 241.952
10 Бургас Бугарска Бургас 223.902[20]
11 Батуми Грузија Аџарија 190.405[21]

Референце

  1. ^ „Socio-economic indicators for the countries of the Black Sea basin”. UNEP/GRID-Arendal Maps and Graphics Library. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2011. Приступљено 11. 12. 2010.
  2. ^ „Black Sea: Geography, Oceanography, Ecology - Basic Information”. Приступљено 5. 4. 2018.
  3. ^ Surface Area—„Black Sea Geography”. University of Delaware College of Marine Studies. 2003. Приступљено 3. 4. 2014.
  4. ^ Maximum Depth—„Europa – Gateway of the European Union Website”. Environment and Enlargement – The Black Sea: Facts and Figures. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2008.
  5. ^ „Unexpected changes in the oxic/anoxic interface in the Black Sea”. Nature Publishing Group. 338: 411—413. 30. 3. 1989. doi:10.1038/338411a0. Приступљено 2. 12. 2006.
  6. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition” (PDF). International Hydrographic Organization. 1953. Приступљено 7. 2. 2010.
  7. ^ Öztürk, Özhan (2005). Karadeniz Ansiklopedik Sözlük. İstanbul: Heyamola Yayınları. стр. 617—620. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012.
  8. ^ Schmitt 1989, стр. 310-313.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 Descriptive Physical Oceanography. Talley, Pickard, Emery, Swift.
  10. ^ „Meromictic”. Merriam-webster.com. Приступљено 14. 1. 2014.
  11. ^ „Exploring Ancient Mysteries: A Black Sea Journey”. Ceoe.udel.edu. Приступљено 14. 1. 2014.
  12. 12,0 12,1 Korotaev, G. (2003). „Seasonal, interannual, and mesoscale variability of the Black Sea upper layer circulation derived from altimeter data”. Journal of Geophysical Research. 108. Bibcode:2003JGRC..108.3122K. doi:10.1029/2002JC001508.
  13. ^ Black Sea Becomes Turquoise Archived 2008-10-28 at the Wayback Machine earthobservatory.nasa.gov. Приступљено December 2, 2006.
  14. ^ Schuiling, Roelof Dirk; Cathcart, Richard B.; Badescu, Viorel; Isvoranu, Dragos; Pelinovsky, Efim (2006). „Asteroid impact in the Black Sea. Death by drowning or asphyxiation?”. Natural Hazards. 40 (2): 327—338. doi:10.1007/s11069-006-0017-7.
  15. ^ „Asteroid impact in the Black Sea: tsunami and toxic gas emission” (PDF). www.cosis.net.
  16. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 25. 8. 2012. Приступљено 14. 1. 2014.
  17. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014.
  18. ^ Cât a crescut populația în principalele zone metropolitane ale țării în ultimele două decenii | Analize economice
  19. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2014. Приступљено 14. 1. 2014.
  20. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Приступљено 14. 1. 2014.
  21. ^ „Batumi City Hall website”. Приступљено 10. 8. 2017.

Литература

  • Öztürk, Özhan (2005). Karadeniz Ansiklopedik Sözlük. İstanbul: Heyamola Yayınları. стр. 617—620. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2012.
  • Ghervas, Stella (2008). Lieux d'Europe. Mythes et limites. "Odessa et les confins de l'Europe: un éclairage historique", in Stella Ghervas et François Rosset (ed). Paris, Editions de la Maison des sciences de l'homme. ISBN 978-2-7351-1182-4.
  • Charles King. The Black Sea: A History. 2004. ISBN 978-0-19-924161-3.
  • William Ryan and Walter Pitman. Noah's Flood. 1999. ISBN 978-0-684-85920-0.
  • Ascherson, Neal (1996). Black Sea. (Vintage). ISBN 978-0-09-959371-3.
  • Schmitt, Rüdiger (1989). „BLACK SEA”. Encyclopaedia Iranica, Vol. IV, Fasc. 3. стр. 310—313.
  • Rüdiger Schmitt, "Considerations on the Name of the Black Sea", in: Hellas und der griechische Osten (Saarbrücken 1996). pp. 219–224
  • West, Stephanie (2003). ‘The Most Marvellous of All Seas’: the Greek Encounter with the Euxine. 50. Greece & Rome. стр. 151—167.
  • Dimitrov, Petko; Dimitrov, Dimitar (2004). THE BLACK SEA, THE FLOOD AND THE ANCIENT MYTHS. Varna. стр. 91. ISBN 978-954-579-335-6.
  • Dimitrov, D. (2010). Geology and Non-traditional resources of the Black Sea. LAP Lambert Academic Publishing. ISBN 978-3-8383-8639-3. 244p.

Спољашње везе

Њена судбина

Њена судбина (тур. Sen anlat Karadeniz) је турска телевизијска серија, која се снима од 2018.

У Србији се од 2019. приказује на телевизији Пинк.

Азовско море

Азовско море је најплиће море на свету, повезано Керчким мореузом са Црним морем на југу. На северу је окружено Украјином, а на западу, југу и истоку Русијом.

Популарно веровање је да је име мора дошло од имена половацког кнеза по имену Азум или Асуф, који је погинуо бранећи град у овој области 1067. Већина научника извод ме од града Азова или Азака, што на турском значи „низак“, што се односи на његов положај.

Према још једној непотврђеној теорији име мора је дошло од значења назива првог слова (букве) старословенског језика "Аз". Слово "Аз" је прво слово у старословенској азбуци и има значење првога. Наставак "ов" по природи означава припадност, као и данас. Посматрајући континентални део насеобине словенског живља ово је било "Прво" море после кога би се ређала остала мора: Црно море, Мраморно море, Егејско море, Средоземно море итд.

Азовско море по тој логици означава одредницу првог мора која је најближе копну а са копна се креће у пловидбу.

Дакле по овој теорији топографски термин је Словенског назива а не Турског а Турци су населили Малу Азију нешто касније него што је име мора већ егзистирало.

Море је дугачко 340 km и широко 135 km. Главне реке које се уливају су Дон и Кубањ, које обезбеђују да вода мора има нижи салинитет, а такође уносе велике количине муља. На западу лежи 100 km дуга Арабатска превлака и врло слани Сивашки залив.

Азовско море је најплиће море на свету са просечном дубином од 13 m и највећом дубином од 15,3 m. На местима са великим наносима муља, просечна дубина је мања од 1 метра. Преовлађујућа морска струја је у смеру супротном од казаљке на сату. Салинитет иде од 1 до 15 промила (у поређењу са океанских 30-40 промила) у завиности од места и годишњег доба.Плиткост и мали салинитет чине море погодним за замрзавање. Формирање морског леда се може привремено десити било где у периоду од децембра до половине марта. У садашњим климатским условима, море се не замрзава цело, иако се море током 18. и 19 века и све до краја 1970их било редовно замрзавало сваке године до почетка фебруара.

Амасија (вилајет)

Вилајет Адијаман (тур. Amasya ili) је вилајет у северној Турској. Административни центар вилајета је град Амасија, античка Amaseia поменута у изворима из времена Александра Великог и место рођења историчара Страбона. У османско време Амасија је била позната по својим медресама.

Амасија, између Црног мора и унутрашње Анатолије, лежи у центру региона на плодној равници, где пролазе реке Јешилирмак, Чекерек и Терсакан. Укркос близини Црног мора, Амасија је нешто више и има суву климу са врућим летима и хладним зимама. Амасија је пољопривредни вилајет познат по узгајању јабука и производњи дувана, брескви и вишања.

Апостол Стахије

Апостол Стахије (грч. Στάχυς), је био први епископ Византа (38–54). Проповедао је хришћанство заједно са светим апостолима Андрејом и Павлом. Еузебије цитира Оригена који су говори да је апостол Андреј проповедао у Малој Азији, уз Црно море, све до реке Волге и Кијева, због чега се посебно слави у Румунији и Русији. Према предању он је основао Византијску епархију 38. године поставивши Стахија за првог епископа.

Болу (вилајет)

Вилајет Болу (тур. Bolu ili) је вилајет у Турској смештен на северу државе. Са популацијом од 271.208 становника. Административни центар вилајета је град Болу. Вилајет, географски као и економски, је део региона Црно море.

Босфор

Босфор (тур. Bogaziçi) је мореуз који повезује Црно море са Мраморним морем. Босфор се налази између Балканског полуострва и Мале Азије, раздваја Европу од Азије. Заједно са Дарданелима спаја Црно море са Средоземним морем. Оба мореуза представљају морски пут међународног значаја.

Основни подаци:

дужина: око 30 километара

ширина: од 0,7 до 3,7 километара

дубина: између 30 и 120 метараКроз Босфор пролазе две морске струје:

површинска, брзине 4 km/h која износи слатку воду из Црног мора, и

дубинска, супротног смера од прве, великог салинитетаБосфор је у ствари речна долина која је одавно потопљена, стрмих стеновитих обала. На њему леже многи заливи, а на највећем од њих, Златном рогу, лежи Истанбул.

У Истанбулу су саграђена три моста која спајају обале Босфора:

„Босфорски мост“, саграђен 1973. и дугачак 1.074 метра

„Мост Мехмеда Освајача“, саграђен 1988. и дугачак 1.090 метара

„Мост Јавуз султан Селим“, саграђен 2013. и дугачак 2.164 метра.

Делта реке Кубањ

Делта реке Кубањ (рус. Дельта Кубани) једна је од највећих речних делти на подручју Русије. Налази се на ушћу реке Кубањ, на западу Краснодарске покрајине Русије. Површина делте је око 4.300 км2, што је четвртина размере делте реке Волге, највеће речне делте у Европи.

Делта Кубања заузима целу површину Таманског полуострва и готово половину источне обале Азовског мора. Обална линија делте простире се од града Приморско-Ахтарска на северу до села Нижњи Џемер на југу. Главни водоток Кубања се улива у Азовско море северно од града Темрјука, а најважнији рукавац је Протока који се од главног тока одваја јужно од града Славјанск на Кубану. Кроз Протоку која се у Азов улива код села Ачујева ка мору одлази нешто мање од половине укупне воде у реци.

Укупна дужина обалне линије на подручју делте је око 280 км, од чега је 160 километара азовске и око 120 км црноморске обале. Као почетна тачка Кубањске делте узима се 116. км узводно од ушћа главног тока.

Савремена делта Кубања представља јако замочварену приморску низију засуту огромним количанама наносног материјала са Кавказа и испресецану бројним каналима, рукавцима, лиманима, језерима, мочварама и заливима. Од око 13,5 км3 воде коју река Кубањ сваке године донесе до мора, око 2,5 км3 водене масе се директно задржава у наплавним равницама и мочварама широм делте.

Дунав

Дунав (нем. Donau, словен. Donava, свк. Dunaj, хрв. Dunav, мађ. Duna, украјински Дунай, рум. Dunărea, тур. Tuna, енгл. The Danube) је друга река по дужини у Европи након Волге. Настаје у Шварцвалду од својих изворишних кракова Брег и Бригах код града Донауешингена, Немачка. Дунав је дугачак око 2850 km, протиче кроз неколико централноевропских главних градова, пре него што се улије у Црно море кроз делту Дунава у Румунији и Украјини.

Дунав је у историји био једна од најсталнијих граница Римског царства. Река протиче кроз или чини границу 10 држава: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину.

Дњепар

Дњепар (рус. Днепр, укр. Дніпро, блр. Дняпро) река је у источној Европи која извире у Русији, тече кроз Белорусију, а у

Украјини се улива у Црно море. Трећа је по величини европска река (после Волге и Дунава) с дужином од 2285 km.

Међу првима, Дњепар спомиње старогрчки историчар Херодот (5. век пре Христа) под именом Бористен (у дословном преводу са старогрчког „онај што тече са севера“). Римски историчар називају ову реку Данаприс док је за време Кијевске Русије међу Словенима био познат као Славутич.

Дњепар извире у Валдајском горју у западној Русији и наставља кроз степска подручја Белорусије. 115 km свога тока чини природну границу између Белорусије и Украјине кроз коју наставља свој пут према Црном мору, у које утиче делтским ушћем. Дуж тока реке изграђен је низ хидроелектрана (Кијевска, Каневска, Кременчугска, Cредњодњепровска, Дњепрогес, Каховска и Дњепрогес II), а последњих 800 km пре уливања у Црно море, сачињавају ланци неколико акумулационих језера насталих њиховом изградњом. Електране на Дњепру производе енергију која покрива 10% потреба целе Украјине.

Плован је 1990 km од ушћа. Местимично се пловидба одвија бочним каналима. Тим пловним каналима Дњепар је повезан са Западном Двином, Њеменом, Западним Бугом који га спајају с Балтиком. Залеђен је од децембра до марта или априла.

Главне притоке:

десна: Березина, Припјат, Ингулец, Тетерив, Рос, Тјасмин, Базавлук

леве: Сож, Десна, Трубиж, Сула, Псјол, Ворскла, СамараВећи градови на обалама Дњепра:

У Русији:

Смоленск (руски: Смоленск)У Белорусији:

Могиљов (белоруски: Магілёў) (знан по рус. називу Могилев)У Украјини:

Кијев (украјински: Київ/Кијив)

Камјанске (украјински: Кам'янське)

Дњепар (украјински: Дніпро),

Запорожје (украјински: Запоріжжя),

Херсон (украјински: Херсон)

Дњестар

Дњестар (укр. Дністер, рум. Nistru) ријека је у источној Европи дугачка 1.352 km. Извире у Украјини, близу Дрохобича на граници с Пољском, а улијева се у Црно море. Једним дијелом тока чини природну границу између Украјине и Молдавије, након чега тече кроз Молдавију у дужини од 398 km одјељујући Молдавију од Придњестровља, да би потом поново постао гранична ријека између Украјине и Молдавије. У Црно море се улијева у Украјини, у Одешкој области и на ушћу прави Дњестарски лиман. У доњем дијелу тока, десна брдовита обала је виша од низијске лијеве обале. Најважније приотке су Реут и Бик.

Зонгулдак (вилајет)

Вилајет Зонгулдак (тур. Zonguldak ili) је вилајет у Турској смештен на северу државе. Са популацијом од 619.703 становника. Административни центар вилајета је град Зонгулдак. Вилајет, географски као и економски, је део региона Црно море.

Кавкаске планине

„Кавказ“ преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Кавказ.Кавказ је планински ланац који раздваја Европу на северу од Азије на југу и Црно море на западу од Каспијског језера на истоку. Највиши врх целог система је Елбрус (5.642 m нмв), који је уједно и највиши врх Европе.

Планински ланац Кавказа се дели на Велики и Мали Кавказ.

Керчки пролаз

Керчки пролаз или Керчки мореуз (рус. Керченский пролив; укр. Керченська протока; кр-тат. Keriç boğazı; ади. Хы ТІуалэ) мореуз је који спаја акваторију Азовског мора на северу са Црним морем на југу, а раздваја полуострво Керч (Република Крим) на западу од Таманског полуострва (Краснодарски крај) на истоку.

Пролаз је дуг око 45 км, ширине од 4,5 до 15 км, а максимална дубина износи до 18 метара. Најважније насеље на његовим обалама је град Керч на Криму по коме је пролаз и добио име. У античком периоду пролаз је био познат под именом Кимеријски Босфор (грч. Βόσπορος Κιμμέριος), по античким Кимеријцима који су на том подручју основали властиту државу Кимеријско Босфорско краљевство.

Кубањски лимани

Кубањски лимани (рус. Кубанские лиманы) заједнички је назив за пространо ујезерено подручје које чине бројни лимани, лагуне и наплавне равнице у делти реке Кубањ, у делу црноморско-азовског приморја Русије. Локалитет се налази у западном делу Краснодарске покрајине и административно припада Темрјучком, Славјанском и Приморско-ахтарском рејону. Укупна површина акваторије је око 1.300 км2, а просечна дубина воде креће се између 0,5 и 2,5 метара.

Настанак Кубањскх лимана у најјужој је вези са процесом формирања делте реке Кубањ. Језера се простиру од Анапе на југу па све до Приморско-Ахтарска на северу у дужини од више од 150 км.

Кубањски лимани деле се у три мање групе: Таманску, Централну и Ахтарско-Гривенску.

Тамански лимани се налазе на Таманском полуострву и њихова укупна површина је око 390 км2. Највеćи лимани у овом делу су Ахтанизовски, Кизилташки и Витјазевски.

Централни систем лимана чине лимани смештен углавном на подручју Славјанског рејона уз рукавац Протоку, и њихова акваторија је укупне површине око 450 км2 Највећи је Курчански.

Ахтарско-гривенски лимански систем је најпространији и налази се у северном делу, а најзначајнији извор слатке воде у њима је река Кирпили. Највеćи лимани у овом делу су Ахтарски и Кирпиљски.Кубањски лимани се доста користе као рибогојилишта, а поједини и као солане.

Лиман (геологија)

Лиман је назив за тип естуара, најчешће карактеристичног за обале Црног и Азовског мора. Настаје на обалама код којих није изражено дејство плиме и осеке, па је ток ријеке блокиран седиментима. По настанку може бити морски — када седимете доноси морска струја или ријечни — када седименте доноси већа ријека.

Назив лиман се углавном корисити за рељефне облике на западним и сјеверним обалама Црног мора, као и у Азовском мору. Примјери лимана су језеро Варна у Бугарској, језеро Разелм у Румунији и Дњестарски лиман у Украјини. Руски географи назив лиман користе и при описивању неких рељефних облика који нису везани за Црно море — нпр. Анадирски лиман (рус. Анадырский лимáн) у Чукотском аутономном округу.

Мезија

Мезија (лат. Moesia, грч. Μοισία [Moisía]) је у почетку била земља Меза, трачког племена које је живело на доњем Дунаву, вероватно на једном делу територије данашње Србије.

Мало се зна о Мезима пре 29. п. н. е. када их је први пут поразио римски заповедник Марко Крас. Нешто касније дошло је до стварања посебне римске провинције. Није јасно, међутим, када је тачно Мезија организована као провинција: први царски легат за кога се зна у овој провинцији био је Аул Цецина, а вест се односи на 6. годину (Касије Дион, 51.29.3); но, није искључено да је Мезија била основана и неку годину раније.

Организација провинције у дефинитивном облику припада времену цара Тиберија. Од његових времена, Мезија је обухватала готово читаву територију данашње централне Србије и даље се простирала дуж читавог доњег Дунава (на територији данашње Бугарске), све до ушћа у Црно море, а јужна граница је ишла до планине Балкан.

Од времена цара Домицијана, Мезија се поделила на Горњу и Доњу Мезију.

Мраморно море

Мраморно море (тур. Marmara Denizi, грч. Θάλασσα του Μαρμαρά) или Προποντίδα, (Пропонтида), континентално је море које је повезано са Црним и Егејским морем, тако раздвајајући Азију од Европе.

Босфор повезује ово море са Црним морем, док га Дарданели вежу са Егејским морем. Истанбул је смештен на северном делу Мраморног мора. Површина мраморног мора износи 11.350 km². Дужина мора од најсевероисточније до најјугозападније тачке је 280 km, а највећа ширина му износи близу 80 km. Средња дубина мора је око 494 m, док се најдубља тачка налази у центру мора ои износи 1.355 m. Море се не леди; зими температура воде на површини је 9 °C, а лети до 29 °C.

Мраморно море нема битнијих притока. Просечан салинитет воде износи 22 промила, а највећи је код Дарданела.

У овом мору се налазе две групе острва познатих под именом Принчевска острва и Мраморна острва. По овим другим цело море је добило име јер се на тим острвима налазе богата налазишта мрамора (мермера). Сем мермера на овим острвима има и гранита. Принчевска острва се налазе у североисточном делу мора близу Истанбула и на њима је доста развијен туризам. Мраморна острва се налазе у југозападном делу мора.

Флора и фауна Мраморног мора сродна је флори и фауни Средоземног мора. У мраморном мору је развијен риболов. Кроз Мраморно море пролазе важни пловни путеви који повезују Црно море и Средоземно море.

Сматра се да је Мраморно море настало пре око 2,5 милиона година када је дошло до великих потреса у земљиној кори.

Пропонтис (Προποντίς, -ίδος < про 'прије' + понтос, „Црно море") је стари грчки назив за ово море.

У 19. веку једно од првих систематичких истраживања Мраморног мора извршили су руски научници С. О. Макаров и И. Б. Шпиндлер.

Списак река у Србији

Ово је листа река Србије, а такође и река које протичу кроз Србију и друге државе, или су граничне реке.

Чорум (вилајет)

Вилајет Чорум (тур. Çorum ili) је вилајет у Турској смештен на северу државе. Са популацијом од 535.405 становника. Административни центар вилајета је град Чорум. Вилајет, географски као и економски, је део региона Црно море.

Светска мора и океани
Северни ледени океан
Атлантски океан
Индијски океан
Тихи океан
Јужни океан
Копнена „мора”

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.