Црногорско приморје

Црногорско приморје или Приморска регија је део Црне Горе који захвата простор који се рељефом, климатским особинама, саставом вегетације и друштвено-економском структурома разликује од суседне средишње регије. Омеђена је уздужном границом мање-више повезаних планинских била: Орјеном, Ловћеном, Суторманом и Румијом.

Budva, view from Gospostina
Будва, поглед са Госпоштине

Основно обележје даје јој море, које утиче на њене привредне и друштвено-економске специфичности. Крајња тачка регије на југу је Ада Свети Никола, недалеко од албанске границе, а крајња северна тачка је у близини Црквица на подручју Кривошија, северно од Рисанског залива. Крајња тачка на западу налази се у атару села Суторина западно од Херцег Новог, а на истоку на реци Бојани источно од Шаског језера.

Географске одлике

HART 1~1
Зетско приморје на карти Абрахама Ортелијуса из друге половине 16. века

Једна од најупадљивијих одлика регије јесте слаба разуђеност обале (коефицијент разуђености је нешто мањи од 3,0) изузев Боке которске. Због јужнијег положаја и затвореног залеђа то је најтоплији део јадранског приморја. Шест месеци годишње средње месечне температуре ваздуха су изнад 18 °C. Део Црногорског приморја од Боке которске до реке Бојане карактерише ситна разуђеност са класично израженим клифовима, између којих су формирани већи и мањи заливи, са ниским и песковитим обалама.

Укупна дужина плажа је 52 km са површином око 1,5 мил. m². Плаже се одликују различитим гранулацијским саставом: од улцињске плаже дуге 12 km, са најситнијом могућом гранулацијом, до плаже у Игалу са гранулацијом од 3—30 mm.

Средње годишње температуре и средње температуре вегетационог периода омогућавају гајење раног и касног поврћа, лимуна, наранџи, маслина и других медитеранских култура.

Стрми планински одсеци у непосредном залеђу и специфичности историјских развоја отежавали су саобраћајне, природне и културне везе са залеђем.

Неколико кречњачких одсека и пространа крашко-флувијална површ раздвајају велику, маслиницима обраслу котлинску низију Бара и Улцињско-владимирско поље ко је представља највећи низијски простор црногорског приморја и његов најјужнији део. Овде се преплићу копно и разноврсне барске, језерске и подземне воде, па је веома развијена хидрофилна вегетација. Море је дубоко продрло у копно и ту се формирало Загањско језеро, око којег се налазе пространа заслањена земљишта. Ту је изграђена и једина солана на црногорском приморју. На простору Петровца и Бара лоциране су две значајне копнене саобраћајнице (Јадранска магистрала и железничка пруга Београд—Бар) и лука Бар, најважније саобраћајно средиште на Црногорском приморју.

У периоду од 1960—80 приморска регија доживљава динамичан друштвено-економски развој. На развој су одлучујуће деловала два фактора: развој свих видова саобраћаја (изградња Јадранске магистрале, која је својим континетални делом била повезана преко Косовске Митровице на Ибарску магистралу и изградња железничке пруге Београд—Бар) и туризам, који је допринео трансформацији простора и насеља и радикалним променама социјално–економског састава.

Развој туризма условио је формирање потпуно нових туристичких насеља: Њивице и Игало код Херцег Новог, Свети Марко код Тивта, Нова Будва, Бечићи, Пржно и Свети Стефан на подручју Будве, Сутоморе и Перућице на подручју Бара, Велика Плажа код Улциња и др.

За развој поморства Црногорско приморје, а нарочито Бока которска, има изванредну традицију и повољне услове. То се нарочито односи на развој трговачке флоте и развој Бродоградилишта у Бијелој и Ремонтни завод у Тивту. Развој индустрије такође доприноси привредном развоју, нарочито на подручју Котора, Херцег Новог, Тивта и Улциња. Значај пољопривреде се смањује, а нешто већи је у подручјима Улциња и Бара.

Динамичан развој прекинут је после катастрофалног земљотреса од 15. априла 1979. у којем су поред људских и материјаних губитака ненадокндиву штету претрпели културноисторијски споменици, а нарочито типична и аутохтона рурална насеља и старе урбане целине Улциња, Бара, Будве, Котора и Херцег Новог.

Igalo2 by Klackalica
Игало, Бока Которска

Природа

Поред залива Боке, у југоистоцном Приморју (црногорском приморју у ширем смислу) истичу се Будвански и Барски залив и затони Петровца, Лучице, Буљарице, Улциња и др. Затони су постали абразијом у меким стенама, а између њих су полуострвски вртови од кречњака или силикатних стена. У меким флишним стенама развиле су се и приморске заравни - Будванско, Буљаричко, Барско и Улцињско поље са Зочајским блатом и Шашким језером.

Обалска зона југоисточног Приморја је висока и изграђена од кречњака, иза којих се налази флишна зона. Цела обала од Будве до Спича одликује се високим клифовима од тријаских кречњака, чији слојеви падају према копну, док су главе слојева окренуте ка мору. Абразија је местимично пробила клифове и 120 м широку кречњачку баријеру и засла у флишну зону иза кречњака. Посто је флиш мекши и лакше се абрадира, у њему су створени полукружни затони са кречњачким ртовима на крилима и ниским песковитим залима у залеђу (позната зала паштровичког Приморја). Улцињска обала састоји се од мекших и чврстих стена, те је са селективном абразијом изграђена назупчана обала. Клинасти затони у мекшим стенама увлаче се између ртова од отпорнијих стена.

Поред зала у јуогисточном Приморју се истиче још један интересантан облик абразионе акумулације. Острвце и град Св. Стефан, спојени су пешаном превлаком (томболом) са суседним копном, те је острвце преограђено у полуострво. Исти је случај са шкољем од тријаских кречњака на којем лежи Будва.

Слично Ловћену, који се диже изнад Боке, у паштровићко-улцињском Приморју јављају се три планине, које су по положају приморске, али висином премасушу горњу границу до које допире Приморје у континенталном залеђу. То су планине: Румија, Суторман и Созина.

Румија (1 593 м) се диже изнад скадарског језера и Барског поља. Ова кречњачка планина пружа се динарски. Гребен јој је разбијен дубоком преседнином (Бијела скала, 903 м), преко које води пут од Бара до села поред Скадарског језера. Нижи делови Румије су пошумљени, а планински гребен је го. Румија се према северозападу наставља на Суторман.

Планина Суторман (1 182 м) је одвојена од Румије преседлином Суторман, чије се дно налази на надморској висини од 844 м. Ова преседлина између Румије и планине Сутормана, односно Созине, налази се на 8 км северно од Бара. Преко преседлине прелази пут између Бара и Вирпазара, који спаја Зетску равницу и Скадарску потолину са Јадраном.

Планина Созина (934 м) диже је јужно од изворишних кракова реке Црнкице, северозападно од Сутормана.

Становништво

Становништво овог дијела Црне Горе је доста хетерогено, уз релативну већину црногорске нације. Вјерски је апсолутна већина припадника Српске православне цркве, а језички, већински се говори Српски језик.

Национални састав (са уделом преко 1%)‍
Црногорци
  
57.401 41,37 %
Срби
  
45.483 33,06 %
Албанци
  
16.591 12,06 %
Хрвати
  
4.951 3,60 %
остали
  
8.280 6,02 %
неизјашњени
  
9.801 7,13 %

Насеља

Будва је једно од најстаријих насеља на Јадрану. Лежи на отвореној обали и нема природну луку. Поред савременог дела Будве, у овом познатом туристичком месту истиче се стари део града. Уске и кривудаве улице, вишеспратне куће и високи бедеми око целог града чине Будву типичним седоземним приморским градом.

Budua (1900)
Будва

Свети Стефан је мало острво спојено пешчаном томболом, те је претворено у полуострво. Ово некадашње острвце покрај Будве постало је град-хотел са 133 најмодернија апартмана. Свети Стефан је 1912. Године достигао највећи број становника, 150.

Sveti Stefan (06)
Свети Стефан

Улцињ има 6000 становника је најјужнији и последњи град наше јадранске обале. Овај град је удаљен од Бара 32 km, од Титограда 159 km, а од границе према Албанији само 11 km. Улцињ је 1925. године имао 3704 становника а 1961 5705. Хетерогено становништво града чине Црногорци, Срби, Албанци, Турци. Улцињ је богат зеленилом медитеранске флоре.

Улцињ - поглед са тврђаве
Улцињ

Туризам

Главни туристички центар Црне Горе је Будва. Поред ње, Црна Гора има још много важних туристичких градова од којих су најпознатији: Бар, Улцињ, Петровац, Бечићи, Котор, Херцег Нови и Тиват. Поред градова на Црногорском приморју су изузетно популарна мања туристичка насеља. Она су постала толико популарна због своје богате историје или лијепе природе и амбијента. Међу њима посебно се истичу Пераст, Прчањ, Кумбор, Буљарица... Такође на Црногорском приморју постоје многи хотелски комплекси. Много је популаран град-хотел Свети Стефан који је у ствари полуострво. Због повољних природних услова развијени су многи копнени и водени спортови који привлаче туристе.

Историја

Док Црна Гора у време књаза Николе није добила излаз на море у Бару и Улцињу, приморје нико од владарске династије Петровића није сматрао Црном Гором нити житеље Црногорцима, него Приморцима. Црногорско приморје постаје црногорско ширењем црногорске државе. Петар Први Петровић пише: "...свакоме Приморцу како и Церногорцу... Ви знате кад би Церну Гору, Боже заступи, похарао, не би ни Приморје поштедио...12.авг.1796." [1] Приморје Црне Горе се одликује веома богатом и разноврсном историјом. Постоје трагови о постојању човјека на овом простору још у праисторији. У Липцима постоји пећина са праисторијским цртежима који приказују лов на јелене. Град Рисан у Бококоторском заливу је био главни град Илирске државе све док тај простор нису освојили Римљани. Из периода средњег вијека су остале многе тврђаве и стари градови. До данас су се најбоље очували стари градови Бар, Будва, Котор, Херцег Нови и Улцињ.

Галерија

Boka oldmap

Стара карта Боке

Islands Perast

Острва у близини Пераста

StaraBjelila

Кртољска обала, Стара Бјелила

1912 Herceg Novi Srpski Soko

Српски Соко - Херцег Нови, јавна вежба на Савини 28/8 1912.

Nosjnja Krtoljska - kraj IXX - 01

Ношња Бокеља из IXX века

Види још

Извори

  • М. Радовић, Туризам Црногорског приморја, потенцијали успона приобалног подручја СР Црне Горе, Титоград 1975.
  • М. Васовић, Географске одлике Црне Горе, Београд 1976
  • Текст др. Миљана Радовића унив. проф Економског фкултета и члана Председништа ЦК СКЈ Титоград у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1982.

Референце

  1. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, стр 223., писмо бр. 58, Петар Први Грбљанима. Цетиње: Светигора.
Јован Владимир

Јован Владимир (Дукља, око 990 — Преспа, 22. мај 1016) био је српски владар Дукље, најмоћније српске кнежевине тог доба, од око 1000. до 1016. године.

Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства. Владимир је био познат као побожан, праведан и мирољубив владар. Признат је као светац и мученик, а у Српској православној цркви се празнује 22. маја као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Данијеле Фарлати га назива: Vladimiri regis serblorum - Владимир краљ Срба (српски). Иван Јастребов пише да је Владимир владао и овим предјелима: Дебром, Матом, Дукађином и др. са Драчем. Тај предио се звао Тривалија (Трибалија). Касније Тривалијом влада краљ Владислав, као и градом Драчем. Послије опет владају српски краљеви и цареви. За време Душана владао је његов шурак Комнин и био је врховни управитељ Албаније. Био је у блиским односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу око 1010. године, а кнеза Владимира утамничио. Према Љетопису попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански пријесто да влада као његов вазал. Владимир није учествовао у ратним походима свога таста. Рат је кулминирао 1014. године византијском побједом над Самуилом и недуго након тога његовом смрћу. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред цркве у Преспи, царске пријестонице, гдје је и сахрањен. Косара је пренијела његове мошти у манастир Пречиста Крајинска, близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. године у православној саборној цркви у Тирани. Свечеве мошти се сматрају хришћанским реликвијама и привлаче многе вјернике, нарочите на дан празновања, када се његове мошти односе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.

Владимиров крст за који се вјерује да га је држао у рукама за вријеме погубљења, сматра се хришћанском реликвијом. Крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089. године; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа попа Дукљанина, написаном на латинском. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690. године, а превод истог на црквенословенски, уз извјесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен.

Аеродром Мира

Аеродром Мира (IATA: LES, ICAO: LYLE) је аеродром у Лесковцу, спортско-туристичког карактера, тј. користи се у спотско-рекреативне, туристичке и пољопривредне сврхе.

Аеродром је лоциран на око 2,5 km северно од центра града, близу пута 158 који повезује Лесковац–Ниш. Аеродромска писта је травната, дужине 1100x? m, на надморској висини од 225 m. Надлежна контрола летења је у Нишу. Аеродром је претежно спортског карактера, а само у неколико наврата организовани су чартер летови за Београд и Црногорско приморје.

У склопу аеродрома ради и аеро-клуб „Саша Митровић“. Клуб обавља обуку за моторно летење, једриличарство и падобранство.

У непосредној близини аеродромске писте налази се и хиподром.

Бил Хадсон

Дјуен Тирел Хадсон - Бил (енгл. Duon Tyrrell Hudson Bil; Бромли, код Лондона, 11. август 1910 — Дурбан, 1. новембар 1995), британски пуковник и обавештајац. Био је шеф прве Савезничке војне мисије у Југославији, од септембра 1941. до децембра 1942. године.

Владан Десница

Владан Десница (Задар, 17. септембар 1905 — Загреб, 4. март 1967) је био српски и југословенски књижевник.

Како су ме украли Немци

Како су ме украли Немци је српски филм из 2011. године. Режирао га је Милош Радивојевић, а сценарио су заједно са њим написали Владислава Војновић и Светозар Влајковић.

Филм је своју премијеру имао 23. јуна 2011. године у Новом Саду на Филмском фестивалу Cinema city.

Марко Челебоновић

Марко Челебоновић (Београд, 21. новембар 1902 — Сен Тропе, 23. јул 1986) је био један од најистакнутијих српских сликара 20. века.

Млетачка Албанија

Млетачка Албанија (итал. Albania Veneta) је бивши млетачки назив за историјску и географску област која је у раздобљу од 1392. до 1797. године обухватала разне млетачке поседе у северним областима данашње Албаније и јужним областима данашње Црне Горе. Током историје, просторни опсег млетачке власти у овим областима се често мењао, што је доводило до разних промена у значењу појма Млетачка Албанија. Стварање ове области започело је 1392. године, када су Млечани успоставили своју власт у Скадру. Из тог првобитног упоришта, Млечани су наставили да шире своју власт у областима данашње северне Албаније, а њихове претензије су се потом пренеле и на подручје тадашње Доње Зете, која је обухватала приморске области данашње Црне Горе. Током прве половине 15. века, на том простору је вођено неколико ратова између Млетачке републике на једној и Зете, односно Србије на другој страни.

Упоредо са ширењем млетачке власти, ширио се и појам Млетачке Албаније, који се у то време протегао и на подручја око Улциња, Бара, Будве и Котора. Крајем 15. века, Млечани су изгубили Скадар и остале поседе у данашњој северној Албанији, након чега је појам Млетачке Албаније сведен на млетачке поседе у Доњој Зети. Пошто нису желели да се одрекну својих претензија према изгубљеним подручјима у Албанији, Млечани су задржали поменути појам из политичких разлога.Током 16. века, након губитка Улциња и Бара, појам Млетачке Албаније је сведен на преостале млетачке поседе око Будве и Котора. Током 17. и 18. века, упоредо са поновним ширењем млетачке власти на простору Боке которске и Грбља, постепено се ширио и појам Млетачке Албаније, који је на крају обухватао све млетачке поседе од Паштровића до Херцег-Новог. Према одредбама Кампоформијског мира (1797), целокупно подручје Млетачке Албаније припало је Хабзбуршкој монархији, која је ту област реорганизовала у посебну управну јединицу под називом: Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro).

Приморци (Срби)

Срби Приморци, односно приморски Срби су Срби са подручја Српског приморја. У најширем смислу, појам се такође може односити и на целокупно српско становништво са простора Јадранског приморја. Током средњег века, Српско приморје је обухватало приморске делове Српских земаља. Те области су називане Поморским земљама, а обухватале су све српске приморске области, почевши од Дукље, односно Зете, преко Травуније са Конавлима, до Захумља и Неретљанске кнежевине, са острвима. У том смислу, у средњовековне приморске Србе су спадали: Дукљани, односно Зећани, затим Травуњани, Конављани, Захумљани и Неретљани. Током позног средњег века, већи део тог простора је био у саставу Доње Зете и Херцеговачког приморја, односно потоње Млетачке Далмације, којој је припадала и Бока которска са Грбаљем и Паштровићима. Данас је јужни део Српског приморја по државној припадности познат као Црногорско приморје, а северни део већим делом припада Дубровачком приморју. Приморска одредница је остала сачувана у називима обе српске православне епархије: Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске.

Приморје

Приморје може да се односи на:

географски појам:

Приморје или обала, узан појас копна на контакту са воденом површином;

Приморје или Приморска Покрајина, конститутивни субјект Руске Федерације на крајњем југоистоку Русије;

Приморје, често скраћен назив за неколико приморских рејона у Русији и Украјини;

Дубровачко приморје, општина у Дубровачко-неретванској жупанији, Република Хрватска;

Приморје, насеље у Атираускајској области у Казахстану.историјска област:

Приморска Србија, део прве средњовековне Србије у сливу Јадранског мора;

Приморје или Поморје, назив за средњовековне српске области у приморским деловима Србије:

Дукљанско приморје, приморски део српске средњовековне области Дукље, од ушћа реке Дрима до Которског залива.

Травунско приморје, приморски део српске средњовековне области Травуније, од Которског залива, до Дубровника

Захумско приморје, приморски део српске средњовековне области Заумља, од Дубровника, до реке Неретве

Неретљанско приморје, приморски део српске средњовековне Неретљанске кнежевине, од ушћа Неретве, до реке Цетине

Херцеговачко приморје, приморски део Херцеговине Светог Саве, а потом и Херцеговачког санџака

Црногорско приморје, историјски (касније и географски) појам за појас од Превлаке до реке Бојане;

Хрватско приморје, историјски назив за подручје између градова Ријеке и Карлобага;спортска друштва:

НК Приморје, фудбалски клуб из Ајдовшчине у Словенији;

ВК Приморје Ерсте банка, ватерполо клуб из Ријеке у Хрватској;

Ски центри у Србији

Ски центри у Србији представљају значајна туристичких места уређена и организована на начин да омогуће безбедно и квалитетно пружање услуга и задовољавање туристичких, превасходно рекреативних потреба туриста. Како се скијалишта разликују од других туристичких места, како по веома специфичној функцији, тако и по још специфичнијој физиономији, неопходно је дефинисати скијалишта и на тај начин их појмовно одредити. Туристичка скијалишта представљају уређену јавну површину, погодну за организовање скијања и специјализованих зимских спортских активности са објектима, уређајима и опремом чије је коришћење односно изградња од општег интереса. Јавно скијалиште се може користити за обављање делатности и пружање услуга на скијалишту, под условима једнаким за све кориснике. Јавним скијалиштима, као и другим посебно уређеним површинама, намењеним за скијање и специјализоване зимске спортске активности управља скијашки центар.

Природне лепоте српских планина нарочито долазе до изражаја током зиме када снег падне. Љубитељи спортова на снегу сваке године током зимских месеци уживају на неком од уређених скијалишта у Србији. Србија је земља у којој ски центри имају дугу традицију. Сваки од њих на посебан, свој начин задовољава свачије укусе. Места има за оне који желе да скијају, уживају у ноћном проводу, свежем ваздуху, али и за оне који су љубитељи “дивље” природе или оне који само траже бег из градске вреве у мирно планинско окружење. Међу најпознатије ски центре у Србији спадају: Копаоник, Тара, Златибор, Гоч, Стара планина, Брезовица, Златар и Црни Врх.

Срби у Црној Гори

Срби у Црној Гори, односно црногорски Срби или Срби Црногорци, су дио српског народа са подручја данашње Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године, у Црној Гори живи 178,110 припадника српског народа, што чини 28,73% становништва. Додатних 2103 грађана се изјаснило као Срби-Црногорци, док се 1833 грађана изјаснило као Црногорци-Срби, што укупно чини 0,64% становништва Црне Горе. Поред тога, од укупног броја етничких Црногораца, њих 74,806 је исказало српски језик као матерњи, а додатних 10,082 грађана који су се изјаснили као национално неопредјељени, такође су исказали српски језик као матерњи. У укупном збиру, чак 265,895 грађана се изјаснило за српски језик као матерњи, што чини 42,88% становништва Црне Горе. Према истом попису, од укупног броја Срба у Црној Гори (178,110), њих 175,052 је исказало припадност православљу, док преостали дио чине Срби католици, Срби муслимани и припадници других вјероисповијест.Према традиционалној регионалној подјели, Срби настањују сљедеће историјске и географске области у данашњој Црној Гори: Стара Црна Гора, Брда, Стара Херцеговина, Бока Которска, Приморје и Горње Полимље. Према регионалној припадности, Срби у Црној Гори се могу називати: Црногорцима, Старохерцеговцима, Брђанима, Бокељима, Приморцима или Полимцима.

Почевши од 2006. године, када је Црна Гора стекла независност, положај српског народа у тој држави је почео убрзано да се погоршава, под притиском организоване десрбизације и форсиране црногоризације, која се спроводи у свим областима друштвеног живота. Иако су Срби у преамбули Устава Црне Горе из 2007. године поменути непосредно након етничких Црногораца, у склопу набрајања народности, положај српског народа у Црној Гори није правно регулисан, што представља извор бројних проблема и спорова, не само у односима са државним властима, већ и унутар саме српске заједнице.

Српско приморје

Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија (лат. Serbia Maritima), је назив за историјске области у јужној и средњој Далмацији, које су током средњовековног раздобља улазиле у састав српских земаља.

Тунел Созина

Тунел Созина је аутомобилски тунел у Црној Гори, и дио је Европских путева Е65 и Е80. Налази се сјеверно од Сутомора, а пројектован је да заобиђе Паштровску гору, која раздваја Црногорско приморје од Зетске равнице и Скадарског језера.

Тунел Созина је дугачак 4.189 метара, а најдужи и најмодернији аутомобилски тунел у Црној Гори. Међутим, то није најдужи тунел у Црној Гори пошто је жељезнички тунел Созина дуг 6 km. Тунел је отворен 13. јула 2005, на национални празник Црне Горе. Цена изградње је износила 70 милиона евра. Од 15. јула 2005, путарина се наплаћује на улазу у тунел. Овај тунел је један од два дјела црногорске путне мреже гдје се прикупља путарина.

Тунел Созина скраћује путовање од Подгорице до Бара, главне црногорске луке за неких 25 km. Путовање између два града сада траје око сат времена.

Хронологија ФНРЈ и КПЈ 1946. (2)

Детаљан хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за друштвено-политичка дешавања у Федеративној Народној Републици Југославији (ФНРЈ), деловање Комунистичке партије Југославије (КПЈ), Раднички покрет Југославије, као и општа политичка, друштвена и културна дешавања која су се догодила у друга четири месеца 1946. године.

Напомена: Овај чланак представља први део чланка Хронологија ФНРЈ и КПЈ 1946., који је због обимности подељен на три дела.

Црква Свете Тројице на Румији

Црква Свете Тројице на Румији је црква малих димензија на врху планине Румије у Црној Гори.

Црна Гора

Црна Гора је суверена држава у југоисточној Европи. Она обухвата обалу Јадранског мора на југозападу и граничи се са Хрватском на западу, Босном и Херцеговином на сјеверозападу, Србијом на сјевероистоку и истоку и Албанијом на југоистоку. На југозападу је Јадранско море дијели од Италије. Њен главни и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус пријестонице.У 9. вијеку, три средњовијековне српске кнежевине су биле смјештене на територији Црне Горе: Дукља, приближно одговара јужној половини државе; Травунија, на западу и Рашка, на сјеверу. Године 1042, архонт Стефан Војислав je водио побуну која је резултирала независношћу Дукље од Византијског царства и успостављање династије Војислављевића. Послије контроле неколико регионалних сила и Турског царства (гдје је Црна Гора имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. године) у наредним вијековима, постала је дио Краљевине Југославије 1918. године, коју је 1945. године наслиједила Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Након распада Југославије 1992. године, Република Србија и Црна Гора су заједно успоставиле федерацију као Савезна Република Југославија, иако је њен статус правног наслиједника Југославије одбијен од стране других бивших република и Уједињених нација, 2003. године држава се преименовала у Државну заједницу Србију и Црну Гору. На основу референдума о независности одржаног 21. маја 2006. године, Црна Гора је прогласила независност 3. јуна исте године са укупно 55,54% гласова. Званично се називала Републиком Црном Гором до 22. октобра 2007. године.

Свјетска банка је Црну Гору класификовала као земљу са вишим средњим приходом. Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини, као и оснивачки члан Уније за Медитеран.

Шкрељи

Шкрељи (Шкријељи) су назив за племе, село и простор сјеверне Албаније, који то племе насељава. Ширењем Османског царства, део племена се преселио у Ругову, пошевши од 1700. године, након чега су наставли да мигрирају у регион Санџака (данас у Србији и Црној Гори). Шкрељи су прешли у ислам у 18. веку, док су Шкрељи у Санџаку (познати као Шкријељи) током времена исламизације су били изложени словенизацији, тако да се већина Шкријеља у Санџаку изјашњава Бошњацима. Постоји мањи број породица који су и даље остали у хришћанству (већина су католици, мањи део су православци).

Некадашња општина Шкрељ је некада обухвата сва насеља овог племена, а данас су она део општине Велика Малесија. Област Шкреља се на северозападу граничи са племеном Кастрати, на истоку са климентским барјаком Боге и племеном Плани на истоку и са племеном Лохја на југу.Шкрељи заједно са Хотима, Кељмендијима и Кастратима сматрају се великим племенима у Малесији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.