Црногорски етнички национализам

Црногорски етнички национализам је национализам етничких Црногораца. Као и остали етнички национализми, који се заснивају на етничком схватању нације, црногорски етнички национализам се такође заснива на етничком поимању црногорске нације. У том смислу, поборници црногорског етничког национализма се залажу за афирмацију тезе о етничкој и националној посебности црногорског народа, а такође се залажу за пуну афирмацију посебног црногорског језика и редефинисање Црне Горе као националне државе црногорског народа. Црногорски етнички национализам је присутан не само међу етничким Црногорцима у Црној Гори, већ и у црногорској етничкој дијапосри широм света. Од свог постанка, црногорски етнички национализам је прошао кроз неколико развојних фаза, током којих су настали разни концепти етничког, односно националног црногорства, који су у зависности од историјских околности били обликовани према различитим етнополитичким и идеолошким критеријумима.[1][2]

Црногорски етнички национализам треба разликовати од других облика црногорског национализма, који немају етнички предзнак, што се у првом реду односи на традиционални црногорски регионални национализам, који представља облик територијалног национализма и савремени црногорски либерални национализам, који представља облик грађанског национализма.

Главна обиљежја

Једно од главних обиљежја црногорског етничког национализма огледа се у тези о етничкој и националној посебности црногорског народа. Међу поборницима црногорског етничког национализма постоје три различита схватања о етногенези данашњих етничких Црногораца:

Историја

Црногорски етнички национализам је проистекао из политичких спорова и сукоба који су избили крајем 1918. године, поводом питања о државном статусу дотадашње Краљевине Црне Горе. Иако је то питање по својој суштини било државно и династичко, оно је током наредних година почело да добија и потпуно нову етничку димензију, која се манифестовала у виду тезе о постојању посебне црногорске народности. Та теза је током првих поратних година афирмисана у појединим емигрантским и иностраним круговима (Италија, Велика Британија, Совјетска Русија), а употребљавана је као вид притиска на тадашњу Краљевину СХС. Уочивши значај ових појава, Никола Премовић је 1922. године упозорио домаћу јавност на опасност од иностраног промовисања нове црногорске народности и црногорског национализма.[6]

За вријеме постојања Краљевине СХС/Југославије (1918-1941), дошло је до афирмације специфичног црногорског регионализма, који је појединим политичким чиниоцима послужио као основа за даљи развој тезе о постојању посебне црногорске народности. У то вријеме, политичке прилике на подручју Црне Горе биле су оптрећене подјелама и сукобима између бјелаша (поборници уједињења) и зеленаша (противници новонасталог стања). Настојећи да се укључе у јавни живот, представници политичког крила зеленашког покрета су почели да трагају за новим облицима дјеловања,[7] определивши се за регионализам и федерализам, а сличне опције су то вријеме заступале и неке друге политичке групације у Краљевини СХС.[8] Одлука о оснивању регионалне странке федералистичког усмјерења донијета је 1925. године, када је створена Црногорска странка, која је у широј јавности била позната као Црногорска федералистичка странка. Међутим, званични назив странке није садржао посебне идеолошке одреднице, чиме се жељело постићи обједињавање свих зеленашких струја, а свођењем званичног страначког назива на црногорску одредницу жељело се извршити окупљање свих присталица црногорства.[9]

У то вријеме, међу челницима Црногорске странке још увијек није постојао јединствен став о црногорском националном питању, које је и даље посматрано првенствено као регионално, династичко и државно-политичко питање. Међутим, на радикалном (десном) крилу зеленашког покрета дошло је до постепеног јачања антисрпских тенденција, а главни заговорници таквог усмјерења постали су Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић, који су добили подршку од екстремних антисрпских и профашистичких кругова у Хрватској, након чега је Загреб постао главни центар окупљања свих поборника новог црногорског национализма.[10]

Након априлског рата и слома Краљевине Југославије (1941), знатан дио руководства Црногорске странке се на челу са Секулом Дрљевићем ставио у службу италијанског окупатора, сматрајући да ће сарадња са италијанским фашистима допринјети афирмацији црногорског националног питања. Иако су италијанске окупационе власти пружиле отворену подршку заговорницима црногорског етничког национализма, њихове замисли су се убрзо показале као неоствариве, након чега се Дрљевић повукао у НДХ, поставши сарадник усташког режима. Средином 1944. године, Анте Павелић је омогућио Дрљевићу да у Загребу оформи такозвано Црногорско државно вијеће. Међутим, зввршетком рата, фашистички концепт рјешавања црногорског националног питања доживио је потпуни слом.[11]

У исто вријеме, специфични облици црногорског национализма почели су да се јављају и на политичкој љевици. Пошто се Коминтерна званично залагала за стварање посебне црногорске нације, такав став је усвојила и Комунистичка Партија Југославије.[12][13] Приликом припрема за одржавање Пете земаљске конференције КПЈ у јесен 1940. године, црногорски комуниста Милован Ђилас је заступао став о самобитности црногорске нације, у чему су га подржали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито, док је Моша Пијаде сматрао да се процес формирања посебне црногорске нације још увек налази у својој прелазној, односно развојној фази.[14][15]

Љевичарска варијанта црногорског етничког национализма је добила пуну афирмацију након ослобођења земље у јесен 1944. године и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945). Нови комунистички режим је тада озваничио посебну црногорску нацију,[16] а један од најистакнутијих заговорника такве политике је током првих поратних година био црногорски комуниста Милован Ђилас, чији су ставови о рјешавању националног питања постали окосница званичне партијске и државне политике.[3] Та политика је додатно уобличена путем наменског конструисања црногорске националне историје, а тај сложени задатак је био повјерен историчару Јагошу Јовановићу, који је 1947. године објавио обимно дјело под насловом: Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. године.[17] Појавом овог дјела, заснованог на тези о етничкој и националној посебности Црногораца, постављена је основа за убрзано спровођење процеса црногоризације у свим областима друштвеног живота.

Поратно раздобље између 1944. и 1948. године показало се као кључно за афирмацију црногорског етничког национализма, а резултат тадашње форсиране црногоризације је постао видљив након првог посљератног пописа становништва, који је спроведен у марту 1948. године.[18] Званични резултати тог пописа приказивали су Црну Гору као етнички најхомогенију федералну јединицу, са преко 90% етничких Црногораца у односу на укупан број становника. Такав резултат је изазвао невјерицу у стручној и осталој јавности, а додатну сумњу у исправност званичних података побудиле су вијести да је цјелокупан пописни материјал недуго након "обраде" уништен у погонима за прераду папира. Иако је црногоризација била спровођена у готово свим областима друштвеног живота, тадашњи комунистички режим ипак није приступио озваничењу посебног црногорског језика, већ је језичку норму засновао на конструисању општег српскохрватског језика. Такође, није промјењена ни традиционална народна застава, односно црвено-плаво-бијела тробојка, осим што јој је придодата петокрака звијезда.

Упоредо са конституисањем посебне црногорске нације, тадашњи комунистички ражим је формулисао и посебну културну политику, засновану на промовисању специфичног црногорског идентитета у свим областима друштвеног живота. Та културна политика била је заснована првенствено на регионалним традицијама Старе Црне Горе, док су културне традиције осталих историјских области (Бока Которска, Приморје, Брда, Стара Херцеговина, Горње Полимље) наменски потискиване у циљу хомогенизације културног живота у Црној Гори. Крајем 20. вијека, дошло је до даље радикализације црногорског етничког национализма и појаве специфичних црногорских националних организација у области културе, као што су Матица црногорска,[19] основана 1993. године и Дукљанска академија наука и умјетности, основана 1999. године. Проглашењем независности Црне Горе (2006), означен је почетак нове фазе у развоју црногорског етничког национализма, како у самој Црној Гори, тако и изван ње, у оквиру црногорске етничке дијаспоре. Такође је дошло и до појаве неких екстремних облика црногорског национализма, што је изазвало реакцију појединих државних званичника, међу којима је био и Филип Вујановић, који је као Предсједник Црне Горе (2003-2018) у неколико наврата упозоравао на опасност од таквих појава.[20][21]

Види још

Извори

  1. ^ Терзић 2000, стр. 181-198.
  2. ^ Терзић 2006, стр. 424-439.
  3. 3,0 3,1 Ђилас 1945, стр. 3.
  4. ^ Špiro Kulišić: O nekim proučavanjima etnogeneze crnogorskog naroda
  5. ^ Miroslav Ćosović (2015): Biofizička antropologija je potvrdila: Crnogorci su starośedioci
  6. ^ Premović 1922, стр. 321-327.
  7. ^ Вујовић 1981, стр. 66.
  8. ^ Вујовић 1981, стр. 55.
  9. ^ Вујовић 1981, стр. 172, 177.
  10. ^ Стаматовић 2007, стр. 119-139.
  11. ^ Pajović 1971, стр. 75-89.
  12. ^ Димић 2001, стр. 285.
  13. ^ Бојковић 2013, стр. 185-198.
  14. ^ Бојковић 2012, стр. 109-111.
  15. ^ Bojković 2016, стр. 180, 187-190.
  16. ^ Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба
  17. ^ Јовановић 1947.
  18. ^ Novak 1954.
  19. ^ Matica crnogorska: Informacije o Matici
  20. ^ Политика (2011): Вујановић: Нападају ме црногорски националисти
  21. ^ Slobodna Evropa (2011): Ima li crnogorskog nacionalizma u Crnoj Gori

Литература

Демократска партија социјалиста Црне Горе

Демократска партија социјалиста Црне Горе (ДПС) је владајућа политичка партија у Црној Гори. Настала је средином 1991. године, трансформацијом дотадашњег Савеза комуниста Црне Горе. Од свог оснивања па све до данас, увијек је била на власти у Црној Гори, самостално или у коалицији са другим странкама. Током своје историје, пролазила је кроз неколико развојних фаза. Први предсједник ДПС био је Момир Булатовић, а садашњи предсједник странке је Мило Ђукановић, који ту функцију обавља од 1998. године.Иако је првобитно била дефинисана као грађанска странка љевичарског усмјерења, која се након страначког раскола из 1997. године и формално залагала за плуралистичку варијанту црногорског грађанског национализма, током наредних година се у пракси показало да политика ДПС све више скреће ка афирмацији црногорског етничког национализма, што је до пуног изражаја дошло након проглашења државне независности Црне Горе (2006). ДПС-ова политика практичног фаворизовања етничких Црногораца и промовисања њихових интереса показала се већ приликом усвајања новог Устава Црне Горе (2007), чиме је означен почетак интензивне црногоризације у свим областима друштвеног живота.Са таквом националистичком преоријентацијом странке није се слагала грађанска струја, коју је унутар ДПС предводио Филип Вујановић, али то није имало већег утицаја на вођење страначке политике. Коначна побједа националистичке струје најављена је приједлогом новог страначког програма, који је представљен у октобру 2019. године, а којим се одустало од одржавања дотадашњег привида о грађанском усмјерењу ДПС. Та појава је дошла до посебног изражаја у новим програмским одредбама о залагању за стварање аутокефалне православне цркве у Црној Гори, чиме је и формално прекорачена граница између политике и религије.

Европска Црна Гора

Европска Црна Гора је бивша политичка коалиција у Црној Гори коју је водила Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића.

Ова коалиција је формирана након сукоба у ДПС-у и први пут се појавила на парламентарним изборима 1998. До 2016. овај савез су чиниле увек Демократска партија социјалиста Црне Горе и Социјалдемократска партија Црне Горе и још неке партије. Од 2012. године ЕЦГ-у се прикључила и Либерална партија Црне Горе.

22. јануара 2016. СДП је званично напустила ову коалицију и тиме је де факто престала да постоји.

Избори 1998. Коалиција "Да живимо боље" коју су чинили ДПС, СДП и Народна странка.

Избори 2001. Коалиција "Побједа је Црне Горе — Демократска коалиција" коју су чинили ДПС и СДП.

Избори 2002. Коалиција "Демократска листа за европску Црну Гору" коју су чинили ДПС, СДП, Грађанска странка, Либерални демократи и Народна слога Црне Горе.

Избори 2006. Коалиција "За европску Црну Гору" коју су чинили ДПС, СДП и Хрватска грађанска иницијатива.

Избори 2009. Коалиција "Европска Црна Гора" коју су чинили ДПС, СДП, Бошњачка странка и Хрватска грађанска иницијатива.

Избори 2012. Коалиција "Европска Црна Гора" коју чине ДПС, СДП и Либерална партија Црне Горе.

Етнички национализам

Етнички национализам или етнонационализам је израз којим се описује облик националистичке идеологије према којој је нација дефинисана првенствено или искључиво на основу етницитета. Етнички национализам ставља нагласак на сродство, односно порекло као кључни елемент који омогућује појединцу да се идентификује као припадник неке нације. Уз етнички национализам је везан етнички есенцијализам, односно концепт према коме је етницитет есенција која се не мења кроз време.

Етнички национализам, за разлику од неких других врста национализама, искључује или даје мањи нагласак као културу и језик као моделе националне идентификације.

Савић Марковић Штедимлија

Савић Марковић Штедимлија (Стијена Пиперска, Црна Гора, 13. (26.) јануар 1906. — Загреб, Југославија, 15. јануар 1971.) је био похрваћени црногорски књижевник, књижевни критичар, публициста и политички активиста. Иако је родом био из унутрашњости Црне Горе, накнадно је постао велики заговорник хрватизације. Као један од првих идеолога специфичног црногорског национализма уобличио је тезу о првобитном хрватском пореклу Црногораца и њиховој етничкој посебности у односу на Србе. Према његовим замислима, Црна Гора је проистекла из наводне "Црвене Хрватске", замишљене историографске творевине из Љетописа попа Дукљанина. Заступање таквих теза обезбедило му је наклоност хрватских националистичких и антисрпских кругова у Загребу. За вријеме Другог свјетског рата (1941-1945) био је сарадник усташког режима у Независној Држави Хрватској, где је активно учествовао у стварању Хрватске православне цркве.

Секула Дрљевић

Секула Дрљевић (Равни, 6. септембар 1884 — Јуденбург, 10. новембар 1945) био је црногорски правник и политичар. Био је министар правде (1909-1910) и министар финансија (1912-1913) у Краљевини Црној Гори. Његова потоња јавна делатност обележена је постепеном политичком и идеолошком трансформацијом, од почетног заговарања државног и народног уједињења, преко залагања за федерализацију државе, до отвореног заговарања сепаратистичке политике. Током Другог светског рата сарађивао је са италијанским окупационим властима у Црној Гори, а потом и са усташким режимом у Независној Држави Хрватској. Као један од првих идеолога црногорског етничког национализма заступао је тезу о динарском пореклу Црногораца и њиховој потпуној различитости не само у односу на Србе, већ и на Словене уопште. Тим поводом се отворено позивао на ставове нацистичког идеолога Алфреда Розенберга. Осмислио је и посебан црногорски облик религијског национализма, који је назвао црногорославље, тврдећи да се то црногорско православље суштински разликује не само од српског православља, већ и од Православља уопште.Током Другог светског рата, Дрљевић је био један од најистакнутијих колаборациониста у Црној Гори. Непосредно након слома Краљевине Југославије (1941), отпочео је сарадњу са италијанским окупационим властима у циљу стварања независне Краљевине Црне Горе. На Петровданском сабору, који је одржан 12. јула 1941. године на Цетињу, проглашен је за црногорског вођу, али тај покушај успостављања квислиншке државе је убрзо пропао, услед избијања народног устанка. У септембру исте године, након ескалације устанка, окупационе власти су га пребациле у Италију и интернирале, али Дрљевић је већ након неколико месеци успео да се ослободи италијанског надзора, након чега је прешао Независну Државу Хрватску, поставши сарадник усташког режима. Добивши подршку од усташког поглавника Анте Павелића, у Загребу је средином 1944. године формирао Црногорско државно вијеће. Почетком 1945. године, приступио је стварању Црногорске народне војске (ЦНВ), у сарадњи са четничким војводом Павлом Ђуришићем, који је недуго потом био издан, а затим и ликвидиран од усташа, након чега се остатак ЦНВ на челу са Дрљевићем повукао ка аустријској граници. Средином 1945. године, Дрљевић је прешао у Аустрију, где је био смештен у логору за расељена лица у Јуденбургу. Ту га је ликвидирала четничка црна тројка, под видом освете за Ђуришићеву смрт.

Црногорославље

Црногорославље (црн. Crnogoroslavlje) је екстремни облик црногорског религијског национализма. Први идеолог црногорославља, а уједно и творац самог термина, био је црногорски фашиста Секула Дрљевић (1884-1945), који је за вријеме Другог свјетског рата, током свог боравка у Независној Држави Хрватској, усвојио клерофашистичку идеологију усташког покрета, по угледу на коју је потом уобличио и своје екстремистичке ставове о посебним религијским аспектима црногорског национализма.

Полазећи од своје основне тезе о етничкој посебности Црногораца у односу на Србе, Дрљевић је заступао став о суштинској различитости "црногорског" православља не само у односу на српско православље, већ и у односу на Православље уопште, указујући тим поводом и на посебне расне аспекте, које је формулисао уз ослонац на тезу о несловенском, односно динарском пореклу етничких Црногораца. Тим поводом се изричито позивао на ставове Алфреда Розенберга, једног од најпознатијих нацистичких идеолога, који је по завршетку рата осуђен као ратни злочинац на Нирнбершком процесу. Поводећи се за таквим узорима, Дрљевић је у својим етнорелигијским конструкцијама отишао толико далеко да је 1944. године дословно писао: "Crnogorska crkva kroz sve vjekove nije bila ni u kakvoj zavisnosti od bilo koje pravoslavne crkve", наглашавајући: "Odlučna je činjenica, da Crnogorci imaju svoju religiju, svoje crnogoroslavlje i da su ostajući vjerni njemu vjerni samima sebi".Таквим писањем, Дрљевић је уобличио етнорелигијске крилатице на које су се касније позивали и многи други идеолози црногорског националистичког и аутокефалистичког покрета, што је дошло до посебног изражаја након стварања неканонске Црногорске православне цркве (1993). Од тог времена, на првобитни (Дрљевићев) концепт црногорославља надовезала су се и нека новија тумачења, која су проистекла из настојања појединих црногорских аутокефалиста да тај појам, који је поникао под окриљем клерофашизма, ослободе од тешког наслеђа прошлости и тиме га учине подобним за употребу у савременом јавном и политичком животу Црне Горе.

Црногорска православна црква

Црногорска православна црква (ЦПЦ) је неканонска, самозвана вјерска заједница која дјелује на подручју Црне Горе и у црногорским исељеничким круговима. Основана је 1993. године, на Цетињу, а регистрована је 17. јануара 2000. године код Одјељења за безбједност (МУП) на Цетињу. Настала је уз позивање на опште одредбе из Закона о вјерским слободама који је, иначе, престао да важи са доношењем Устава Црне Горе из 1992. године, и зато је Министарство правде претходно одбило да је региструје.Поред ЦПЦ, на подручју Црне Горе почевши од 2018. године, дјелује још једна, такође неканонска Црногорска православна црква (ЦПЦ-2018).

Црногорска федералистичка странка

Црногорска федералистичка странка је колоквијални назив за бившу регионалну политичку партију која је основана 1925. године на Цетињу, под званичним именом: Црногорска странка (без других додатака у називу). Федералистичка одредница у колоквијалном називу странке настала је као ознака политичког континуитета са неформалним црногорским федералистичким покретом, који је почео да настаје 1919. године. Прерастањем покрета у странку (1925), препознатљива федералистичка одредница се није нашла у званичном страначком називу, али је упркос томе опстала у тадашњој политичкој јавности. По истом основу, колоквијални назив странке је ушао у историографију и публицистику. Међу најзначајнијим вођама странке били су: Мирко Мијушковић, Душан Вучинић, Секула Дрљевић и други.

Црногорски грађански национализам

Црногорски грађански национализам је грађански национализам у Црној Гори. Као и остали грађански национализми, који почивају на грађанском концепту нације, црногорски грађански национализам се такође заснива на специфичном грађанском схватању црногорске нације. Поборници црногорског грађанског национализма се залажу за изградњу јединствене црногорске грађанске нације, која би не само у формално-правном, већ и у идентитетском смислу обједињавала све грађане Црне Горе, независно од њихове етничке, језичке, религијске или било које друге припадности. У политичкој теорији и пракси, црногорски грађански национализам се јавља у неколико посебних облика, који се међу собом знатно разликују, не само по својим идеолошким усмјерењима, већ и по својим политичким стратегијама и организационим карактеристикама, а такође и по избору метода за остваривање својих политичких циљева.Црногорски грађански национализам треба разликовати од других облика црногорског национализма, који немају грађански предзнак, што се у првом реду односи на црногорски етнички национализам, који представља етнички национализам данашњих етничких Црногораца.

Црногорски национализам

Црногорски национализам може бити:

Црногорски етнички национализам, национализам етничких Црногораца

Црногорски грађански национализам, савремени облик општег грађанског национализма у Црној Гори

Црногорски регионални национализам, традиционални облик политичког национализма у Црној Гори

Црногорославље, екстремни облик црногорског религијског национализма

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.