Црни бор

Црни бор (лат. Pinus nigra) је високо четинарско дрво. Једна је од најраспрострањенијих врста борова које расту у Србији.

Црни бор
Pinus nigra - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-242
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
P. nigra
Биномијално име
Pinus nigra
J.F.Arnold
Mapa pinus nigra1
Ареал црног бора

Опис

У зависности од услова средине црни бор може порасти и до 40 м. Има широко купасту кишобранасту крошњу. Кора стабла је дебела, тамно сива, испуцала у неправилним браздама. Код старијих стабала бразде су и попречне. Младе гране су голе, сјајне, покривене ситним љуспама. Пупољци су смоласти, при врху оштро зашиљени. Четине су тамно зелене и круте, дуге 8-18 цм, по две у рукавцу. Отпадају после 4-5 година. Мушке цвасти смештене су при врху овогодишњих гранчица, а женске (које уобичајено зовемо шишарке) су висеће и формирају се дуж целе гране. Цвета априла-маја. Шишарке су округласте, дуге 4-10 цм, сјајно смеђе. Семе сазрева до јесени друге године, а шишарке се отварају у пролеће треће године.[2]

Sosna czarna - koszęcin pl

četine

Pinus nigra austriaca A

muške cvasti

Pinus nigra cone Bad Voeslau

ženske cvasti (šišarke)

Austrian Pine Pinus nigra Trunk 1700px

kora crnog bora

Распрострањеност

Pinus nigra Waldrand am Sonnenweg
Шума црног бора

Ареал црног бора простире се у јужној Европи, од источне Шпаније и јужне Француске, преко Корзике и Калабрије, Аустрије и Балканског полуострва до Мале Азије и Крима. Најчешће расте на надморској висини од 400 до 1300 м, али се на Копаонику могу наћи поједини примерци и на 1650 м н. в.

Има велики број подврста, варијетета и станишних раса чији су ареали јасно дефинисани. Код нас се јављају:

  • Pinus nigra ssp. Pallassiana – карактеристичан за најјужније ареале, код нас се налази само на подручју око Босилеграда.
  • Pinus nigra ssp. Gočensis – описан на Гочу.
  • Pinus nigra ssp. Zlatiborica – описан на Златибору и Муртеници[2]

Станиште

Црни бор је врста светла и једна је од најважнијих врста за пошумљавање стрмих терена. Пионирска је врста, изузетно отпоран на услове станишта, па подноси екстремне услове – сушу и јаке ветрове. Може расти на готово вертикалним литицама. Веома је отпоран и на градске услове.

Изграђује заједнице са великим бројем лишћарских и четинарских врста. У западној Србији широко је распрострањена заједница црног и белог бора.[2]

Употреба

У Србији под шумама црног бора налази се површина од 61.506 ha, или 2,6 %. Дрво црног бора користи се у примарној преради дрвета за производњу фурнира и резане грађе, док се у финалној преради дрвета ови производи користе за производњу разних врста намештаја. Цењено је и као грађевинско дрво. Због своје трајности дрво срчевине посебно је цењено у производњи прозора, врата, кровних конструкција, подова и других производа изложених променљивим атмосферским утицајима. Дрво је богато смолом, трајно и отпорно, нарочито ако се налази испод воде. Дрво пања, које има повећани садржај смоле, користи се за екстракцију, а у народу је познато под називом “луч”. Луч се користи за лако паљење ватре.[3]

Значај у озелењавању

PinassaClosella-01

Изузетно је значајна врста у пејзажном обликовању, како због своје отпорности на готово све услове станишта, тако и због лепог хабитуса и изразито тамне боје четина, која ствара ефектне контрасте са врстама светлијих боја.

Познати су многи култивари, између осталих:

  • Pinus nigra var. ’Columnaris’ – ваљкаста форма са сасвим кратким, на горе повијеним гранама.
  • Pinus nigra ssp. Laricio ’Monstrosa’ – ниска форма са кратким и дебелим гранама и густим тамним четинама.
  • Pinus nigra ssp. Laricio ’Nana’ – жбунаста форма, расте споро и достиже висину до 4 м.
  • Pinus nigra ssp. Laricio ’Pendula’ – жалосна форма код које су снажне гране повијене на доле.
  • Pinus nigra var. ’Pyramidalis’ – ускопирамидална крошња са дугим плавичастим четинама.[2]

Споменици природе

Стари бор на Каменој Гори 1
Свети бор са Камене горе

На Каменој Гори надомак Пријепоља расте стабло црног бора старо више од 400 година. Мештани га зову Свети Бор или Светибор. Под заштитом државе је као споменик природе. Стабло је импресивних димензија.[4]

Референце

  1. ^ Farjon, A. (2013). Pinus nigra. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2013: e.T42386A2976817. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T42386A2976817.en. Приступљено 9. 1. 2018.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.).
  3. ^ Шошкић, Борислав (2008), „СВОЈСТВА, ПРЕРАДА И УПОТРЕБА ДРВЕТА ЦРНОГ БОРА (Pinus nigra Arn.)”
  4. ^ „Заштићена природна добра”. Туристичка организација Пријепоље. Приступљено 9. 2. 2016.

Види још

Литература

Спољашње везе

Јошаничка Бања

Јошаничка Бања се налази на обронцима Копаоника (24 км), у долини реке Јошанице и њене притоке Самоковке. Лежи на надморској висини од 550 м и има карактеристике климатског лечилишта.

Јошаничка Бања и њена околина су богате зеленилом и шумама у којима доминира «Бањски борјак» (црни бор на површини од око 29 ха) који представља део посебне природне вредности, нарочито за здравствене и рекреативне потребе. Бањски комплекс је површине 1,2 ha са функцијом пасивне рекреације. Постоје уредјене стазе за пешачење за потребе рекреације становништва и гостију Јошаничке Бање.

Јошаничка Бања је, саобраћајно, добро повезана с обзиром да се налази на регионалном путу Рашка – Биљановац – Јошаничка Бања – Копаоник – Брус и на путу Јошаничка Бања – Александровац, а на 10 км од Бање пролази железничка пруга Краљево – Косовска Митровица.

Удаљена је од Београда 245 км и од Краљева 74 км. До Бање се стиже ауто-путем Београд – Ниш са одвајањем према Краљеву и магистралним путем Београд – Краљево.

Јошаничка Бања је градско насеље у Србији у општини Рашка у Рашком округу. Према попису из 2011. било је 1036 становника.

Али ботуш

Али ботуш (буг. Али ботуш) је резерват природе који се налази на малом планинском венцу планине Славјанке, на граници између Бугарске и Грчке. Резерват заузима северни део планије која се налази на подручју Бугарске, а припада општинама Сандански и Хаџидимово у Благоевградској области.

Овај парк природе основан је 24. новембра 1951. године, да заштити највеће шуме ендемске врсте мунике на Балканском полуострву. Територија Али ботуша се више пута проширивала, а данас заузима површину од 16,38 km². Налази се под програмом Човек и биосфера у оквиру Унеска од 1977. године.Резерват је основан да заштити највећу концентрацију мунике на Балкану и богату флору овог подручја, на којој је настањеном преко 1500 врста биљака у оквиру своје ограничене територије.

Бор (биљка)

Бор (лат. Pinus) је род зимзеленог четинарског дрвећа, ређе жбуња из породице Pinaceae. Род обухвата око 115 врста.

Гоч

Планина Гоч је нижа планина у Србији, јужно од Западне Мораве изнад Врњачке Бање. Налази се у склопу севернокопаоничких планина и удаљен је 200 km од Београда и 31 km од Краљева.

Пружа се у правцу исток-запад око 10 km. Највиши врх је Љуктен 1216 m. Највиши део је састављен од кристалатих шкриљаца, а са стране знатним делом и од серпентина. На Гочу је извориште многих потока и речица које отичу према Западној Морави на северу и Расини на југу.

Гоч је приступачан са разних страна, али два главна пута воде према њему: од Краљева преко Каменице до врха Добре воде и од Врњачке Бање до Станишинаца. Површина Гоча обрасла је буковом и јеловом шумом, а заступљени су и гочки црни бор, храст китњак, племенити лишћари и четинарске егзоте.

Гоч обилује шумским јагодама и разноврсним лековитим биљем. Површине Гоча дају богату медоносну испашу за пчеле, а на месту Гвоздац налази се вештачко језеро.

На Гочу се налази и Римско гробље, место где су сахрањивани Саси, рудари који су овде вадили руду и топили гвожђе у време Немањића.

Далмација

Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, у Хрватској, која се протеже од острва Раб на североистоку до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 km на северу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.

Далмација је подељена у четири жупаније, а најважнији градови региона су Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Остали већи градови у Далмацији су Биоград на Мору, Каштела, Сињ, Солин, Омиш, Книн, Метковић, Макарска, Трогир, Плоче, Триљ и Имотски.

Највећа далматинска острва су Дуги Оток, Угљан, Пашман, Брач, Хвар, Корчула, Вис, Ластово и Мљет. Највеће планине Далмације су Динара, Мосор, Свилаја, Биоково, Мосећ и Козјак. Реке Далмације су Зрмања, Крка, Цетина и Неретва. У Далмацији се налази неколико националних паркова: крашки кањон Пакленица, Корнатски архипелаг, слапови Крке и острво у острву на Мљету.

Зракасти боричар

Зракасти боричар (Suillus collintus) је јестива гљива . Која зависи од бора.

Иверак (планина)

Иверак се налази на територији града Лознице, у непосредној близини планине Цер, тако да има мишљења да је Иверак огранак Цера.Са највишим врхом Дебели рт са 426 метара надморске висине, Иверак спада у ред ниских планина. Врло је богат потоцима (Рибарички, Клокочевац, Градиштина, Осоје, Панића поток, Језерин, Зеленика), док је површина прекривена разноврсним дрвећем (буква, храст, цер, багрем, грам, црни бор, липа, бели бор, смрча, ариш, јавор, црни граб).

На планини постоје остаци манастира којег је подизао јеромонах Георгије Бојић-Џиџа, родом из Јаска. Група мештана покренули су иницијативу да се обнови манастир, очистили простор и поставили спомен плочу. Споменик у облику крста је постављен и на извору испод саме рушевине.

Козара

Козара је планина у сјеверозападном дијелу Републике Српске, БиХ.Козара се простире у дужину од 70 км и ширину од 20 до 30 км. Омеђена је ријекама Савом на сјеверу, Врбасом на истоку, Саном на југу, Уном на западу и Гомјеницом. Највиши врх Козаре је Лисина (978 м нмв.). Козара се протеже у правцу сјеверозапад-југоисток на подручју 7 општина: Нови Град, Костајница, Козарска Дубица, Градишка, Лакташи, Бања Лука и Приједор.

Манастир и црква Светог Арханђела (Горње Неродимље)

Манастир и црква Светог Арханђела се налазила у Горњем Неродимљу, западно од Урошевца, подигнута је у XIV веку, као манастирска црква.

Маљен

Маљен је планина у Србији која се налази јужно од Ваљева. Пружа се правцем исток-запад у дужини од око 25 km. Најпознатије туристичко место на планини Маљен су Дивчибаре које се налазе на висини од око 980 m надморске висине. На Дивчибарама налази се водопад Скакало који заузима шесто место највиших водопада у Србији. Налази се на реци Манастирици и висок је 30 метара.

Општина Вишеград

Општина Вишеград је општина у Републици Српској, БиХ. Сједиште општине Вишеград је у насељеном мјесту Вишеград. Општина лежи на обалама ријека Дрине и Рзава, и акумулационог језера хидроелектране Вишеград и Бајина Башта. У центру општине се налази ушће рјечице Рзав у Дрину.

Површина општине је 448 км2. Просјечна надморска висина је 303 м. На попису становништва 2013. године Општина Вишеград је имала 10.118 становника према подацима Републичког завода за статистику, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 10.668.

Парк природе Златни пјасци

Парк природе Златни Пјасци (бугарски: Природен парк "Златни пясъци") is се налази на бугарском приморју у Варненској области. Заузима површину од 13,2 km². Територија парка је дугачка 9.2 км а просечно широка 1.2 км. Подручје парка је проглашено заштићеном територијом 1943. године (под именом Државна шума Хачука). Према критеријуму Међународне уније за заштиту природе, парк је смештен у пету категорију.

Садница

Садница (садни материјал) је биљка произведена и одгајена у расаднику, одговарајућих особина прописаних стандардом, која припада декларисаној врсти или култивару. После гајења у расаднику, које може да потраје од 1 до 10 и више година, садни материјал се пресађује на стално место где наставља са развојем испуњавајући различите функције у зависности од типа објекта. За разлику од садница из шумских расадника којима се, у шумским културама и плантажама, остварује економска добит (дрвна маса) а противерозионим пошумљавањем постиже заштита од ерозије, саднице украсног дрвећа и жбуња у зеленим просторима остварују декоративно-естетске, санитарно-хигијенске, едукативне и друге функције које нису директно утилитарне.

Постоји низ разлика у производњи садница за потребе Пејзажне архитектуре и хортикултуре, са једне, и за економска и заштитна пошумљавања, са друге стране. Објекти за економска и заштитна пошумљавања удаљени су од насеља и саобраћајница са плитким сиромашним земљиштима чиме су условљени и димензије (10-100 cm) и старост садница (брзорастуће (багрем, црни бор) 1-2 године; спорорастуће (смрча, јела) 4-5 год). Изузеци су културе и плантаже топола које се оснивају садницама које могу бити више од 5 m јер услови средине (дубок алувијум) и техника рада то дозвољавају.За потребе пејзажне архитектуре и хортикултуре производе се знатно веће саднице посебно за дрвореде, солитерну садњу и замену и попуну одраслих индивидуа. Саднице су увек веће од 1 m, а старост им је преко 10 година. При групној садњи и формирању масива користе се и нижи и млађи садни материјал, а при подизању парк-шума, заштитних појасева и осталих предеоних категорија димензије и старост се ближи садницама за пошумљавање.

Списак биљних врста у Ботаничкој башти Јевремовац

Ово је списак биљних врста које расту у Ботаничкој башти Јевремовац која има статус споменика природе II категорије и заштићена је као споменик културе.

Споменик природе Црни Бор

Црни Бор у клисури реке Ибар налази се у јужном делу централне Србије. Смештен је у општини Краљево, у клисури реке Ибар, која тече на простору древне српске државе Рашке. Сама клисура, једна је од најдужих и најлепших клисура, позната још и као "Долина краљева" по мноштву манастира који су дуж долине реке подизали српски краљеви.

Строги природни резерват Клисура реке Ресаве

Клисура реке Ресаве је резерват који обухвата клисуру кроз коју протиче река Ресава. Заштићена површина има укупно 1140,68 хектара. Смештена је у горњем току реке Ресаве у близини Деспотовца.

Строги природни резерват Црна река

Строги природни резерват Црна река обухвата кањон Црне реке, који се налази на планини Маљен, у близини одмаралишта Дивчибаре и на територији града Ваљева.

Хелиофите

Хелиофите (ήλιος – сунце, φυτό – биљка) или хелиофилне биљке, оне којима је потребна велика количина светлости, односно оне које су прилагођене јакој соларној радијацији својом грађом и метаболизмом. Грађа хелиофита је хелиоморфна и склероморфна што подразумева мале листове са грубим длачицама и воштаном превлаком против јаке радијације и губитака воде. Грађа често подразумева двоструки слој палисадних ћелија у листу. Хлоропласти садрже заштитне компоненте као на пример каротеноиде и ензиме који спречавају акумулацију реактивних једињења кисеоника која су токсична.

Поред тога, стома је много више да би се постигла већа размена гасова, што доводи до повећања нивоа фотосинтезе. За разлику од сциофита, хелиофите имају високу тачку светлосне компензације тј. захтевају већи интензитет осветљености да би ефикасно везивали угљен-диоксид. Листови светлости имају висок капацитет и до 30 μmolCO2/m2s, али имају и виши базални метаболизам у поређењу са другим листовима. Хелиофите не подносе сенку зато што је однос између дисања и фотосинтезе код њих неповољан при условима ослабљене светлости. За хелиофите је светлосни ужитак (L=Lmin/Lmax*100) једнак вредности пуног дневног осветљења отвореног поља, што значи да и Lmin и Lmax износе 1, односно да је светлосни ужитак 100%.

Хелиофите су често и ксерофите јер услови високог светлосног интензитета најчешће подразумевају и сушне услове што је карактеристика отворених, јако осветљених станишта као што су пустиње, степе, ливаде, високопланински пашњаци, камењари. У таквим условима опстаје широколиста боквица, жедњак, чуваркућа, подбел, гладница, споменак, мајкина душица и многе друге. Од хелиофитног дрвећа истичу се својим великим потребама за пуном дневном светлошћу бели и црни бор, бреза, трепетљика, бели и црни јасен, ариш на пример. Хелиофилне врсте дрвећа образују светле лишћарске и четинарске шуме које се одликују богатим спратом приземне вегетације због већег продора светлости до тла.

Четинари

Четинари су група голосеменица која обухвата 631 савремену врсту. Име су добили по игличастим асимилационим органима - четинама, а које карактерише већину врста. Асимилациони органи неких четинара могу да буду кратки, као код тисе (око 1,5 cm) или дугачки и до 20–45 cm, као код дугоигличавог америчког бора (Pinus palustris). Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо четина имају асимилационе органе у облику љуспи. Четинари расту углавном као шумско дрвеће, мада се неки јављају и у форми ниског растиња (жбуње). Углавном расту на Северној Хемисфери у субарктичкој зони и заузимају огромна пространства Скандинавије, Русије и Канаде — тајге.

Цвет четинара је увек једнополан: мушки груписан у шишаричасте цвасти (микростробиле), а женски у шишаричасте цвасти (макростробиле) или је појединачни (тиса, тореја, цефалотаксус). У мушким шишаркама образују се поленова зрна. Она су код четинара прилагођена опрашивању помоћу ветра или животиња. У женским шишаркама формирају се семени замеци који су голи, а по оплођењу дају семе у шишарици или појединачно. Појединачно семе најчешће је у меснатом омотачу - арилусу. Четинари могу да буду једнодоми (обе врсте цветова на истој индивидуи) и дводоми (мушки цветови на мушким индивидуама, женски на женским). За оплођење четинара није неопходна вода. Шишарице четинара могу да буду различитог облика (купастог, ваљкастог, лоптастог), димензија (мање од 1 cm (Chamaecyparis pisifera) до 30 - 60 cm (Pinus lambertiana) и конзистенције (одрвењене, кожасте, меснате – бобичасте).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.