Црна Трава

Црна Трава је планинско насеље и седиште истоимене општина на југоистоку Србије, у горњем и средњем делу слива реке Власине на удаљености 66 km од Лесковца у Јабланичком округу. Географски положај је чини саобраћајно изолованом у односу на главне саобраћајне коридоре. Једина важнија комуникација је друмска веза (пут Р–122) са Лесковцем преко Власотинца и Сурдулице са којим се повезује са аутопутем НишСкопље (Е-75). Црна Трава обухвата територију од 60,42 km², на којој је према попису из 2011. било 434 становника . Са становишта привредног развоја, према критеријума који се користе код оцене развијености, општина Црна Трава спада у ред најнеразвијених у Србији, што је негативно утицало на тренд смањења становништва у пероду од 1948. до 2002. године за 5,3 пута.

Црна Трава
Crna Trava, varošica
Црна Трава
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЈабланички
ОпштинаЦрна Трава
Становништво
 — 2011.Пад 434
Географске карактеристике
Координате42°48′35″ СГШ; 22°17′56″ ИГД / 42.809806° СГШ; 22.298992° ИГДКоординате: 42°48′35″ СГШ; 22°17′56″ ИГД / 42.809806° СГШ; 22.298992° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина964 м
Површина318 км2
Црна Трава на мапи Србије
Црна Трава
Црна Трава
Црна Трава на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број16215
Позивни број016
Регистарска ознакаLE

Порекло имена

Нема историјских извора који би тачније објаснили порекло име Црне Траве. Нека њена имена као што су Кара Кас („црна трава“) и Бал'к Дервен („рибља клисура“) турског су порекла и из турског времена. Вилин Луг је име по легенди и датира из времена пре Турака.

Постоји легенда о пореклу имена која потиче из 1389, и везана је за Косовску битку. Према овој легенди, једна јединица српске војске, састављена од српских стрелаца и коњаника, одлучила је да се одморе на једном зеленом пољу док су путовали до бојног поља. Због тога што су војници лежали на отвореном пољу покривено јако отровном травом и цвећем, били су опијени и нису се на време пробудили за битку. Кад су то схватили, проклели су траву на коју су лежали, прогласивши је „црном“ травом!

Границе и територија

Crnа Travа nоću
Црна Трава ноћу

Од ослобођења јужне Србије од Турака (1878. године, тачније од доношења закона о административној подели Краљевине Србије, обнародованог 1890. године, па до данас) Црна Трава се у свести људи територијално четири пута мењала. После ослобођења од Турака је основана општина Црна Трава, која је према Берлинском конгресу 1878. године, односно привременом закону о уређењу ослобођених предела од 3. јануара 1878. године, добила границе као општина у оквиру са осталим општинама у власотиначком срезу. После се излазило из њега и улазило у дервенски срез, потом и у врањски и лесковачки срез. Говорећи о границама црнотравске општине, Црна Трава се као општина налазила са десне стране горњег тока реке Власине, а граничила се са атарима општина; бродске и рупјанске, са југа међом нахије врањске, а са истока трнске-жнепољске. Такође су наведени и подаци са пописа: засеоци (махале- Цука (96 кућа), Чаус (40), Златанска (55), Видић (20), Обрад (35), Црвенкова (32), Лазариц (26), Козарница (26) и Попова (300-укупно 354. кућа). Граница Црне Траве је била одређена 1878. године.

Црна Трава као општина, заједно са осталим општинама из окружења: бродска, рупска, добропољска, каланска, од 1878. године повремено у почетку, а касније и стално припадала је административно власотиначком срезу све до 1941. године. Данас је Црна Трава административни центар околних села. Због миграције становништва за бољим животом, негде од 1972. године и потпуном економском миграцијом до 2006. године, читав црнотравски крај је сведен на неколико хиљада становника, а већи део махала и засеока су потпуно исељени и у њима још живе нека старачка домаћинства.

Историја

У летопису црнотравском се истиче да у V. веку пре Христа су овде била настањена Илирска племена, а у II веку нове ере завладали су Римљани. У време римљана у овом крају се рудовало, па и данас постоје остаци копања и прераде руде гвожђа у самоковима, а и постоје многе ископине у облику ровина.

По деоби Римског царства 395. године на Источно и Западно, ови крајеви падају под Источно римско царство (Византија), које ће у овим крајевима владати све до пред XII века. У летопису цркве стоји да је у IX и X веку Црна Трава била пуст крај, без људи, покривена шумама и са много дивљих звери. Од становника је био само један калуђер са неколико манастирских чобана, који су чували манастирску стоку. Манастир се налазио испод Црног Врха, преко пута чуке, на једном брежуљку, а и данас то место носи назив Манастириште, а две ливаде носе црквена имена: Свети Никола и Попадика. Овај манасти је припадао цариградској патријаршији.

Црнотравци су били слободољубиви народ, борили су се за своју слободу. Тако су узели и учешће у борби против Турака 1454. године, у одбрани средњовековне српске државе, под командом властелина Николе Скобаљића, када су Турци потукли српску војску. После пада Смедерева (од 1459. до 1878. године) Црна Трава је у оквиру ропства под Турцима у оквиру Србије, живела све до коначног ослобођења од Турака 1878. године.

Српска основна школа у Црној Трави постоји од 1836. године.[1] Рат српско-турски је прекинуо њен скромни рад. Налазила се иста дотадашња школа старинског црквеног типа, у једној закупљеној соби, неке приватне куће у чаршији. Радио је са 10-15 деце (која су долазила и из општине Бродске) један учитељ мештанин, за 1000 гроша годишње плате. Општина Брод је 1879. године покушавала да добије своју самосталну школу.[2] Када је 1879. године пописан Власотиначки срез, у припадајућем месту Црној Трави било је следеће стање: у 274 куће живело је 1755 душа. Мада је регистровано 365 пореских глава у варошици је само 11 људи било писмено - знало да чита и пише.[3]

Ово је био планинско шумовити крај, нарочито буковом шумом. Потпуно непроходан, па се у њему могло скривати и дизати буне и устанке. Нарочито су били познати многи црнотравски хајдуци, по којима и данас многа места и извори носе имена и остале су многе легенде о њима. Црнотравци су узимали учешће у свим ратовима за ослобођење од Турака-почев од 1878. године, потом узели учешће и у балканским ратовима, првом и Другом светском рату, борили се против бугарске окупације и немачког фашизма. Највише су зла пропатили од бугара и у Првом и Другом светском рату. У Другом светском рату црнотравски крај је предњачио у борби против фашизма - у партизанском покрету је учествовало и младо и старо. Много је њих који су дали своје животе за слободу, путем народних хероја: Мирка Сотировића, Александра Синадиновица, Томе Ивановића, Синадина Миленовића и других знаних и незнаних. У борби против бугара водиле су се тешке борбе и у Првом и Другом светском рату. Злодела бугарских фашиста се памте и данас по паљевинама и убијању, а позната је и гарска трагедија. На овом подручју је погинуо и један од значајних револуционара партизанског покрета Другог светског рата и шпански борац Ратко Павловић Ћићко. Црнотравци су узели учешће и у овим последњим грађанским ратовима распада бивше Југославије.

Становништво

Crna Trava, pod snegom
Црна Трава, под снегом

За време робовања под турцима од преко 400. година, црнотравску планинску област су постепено насељавале избеглице са свих страна, а највише са Косова, Рашке, Метохије, Копаоника и Македоније. Становништво је од турског зулума бежало у непроходне планинске крајеве. Највеће насељавање је било под крај XVII века, када је српски народ под Арсенијем Чарнојевићем бежао у јужну Угарску (1690.) и Арсенијем IV Шакабентом (1739.), па се тада један део народа уместо у Угарску, склонио у Црну Траву. После првог насељавања Црна Трава је имала 400 кућа и око 2.000 становника. Тада су куће биле грађене од земље и дрвета, покривене сламом, теђе синдром, нису биле кречене и нису имале стакла на прозорима (пенџерима), већ хартију.

Пре IX века овде су живели староседеоци, који су изумрли, а једино према причању старијих постоје гробови Џидова, великих људи и то на Поповој чуки, а други гроб на Станићеву изнад Горње Козарице.

Постојала је унутрашња миграција и спољашња миграција. Унутрашња миграциона струја се може поделити на крајишку, знепољско-крајишку и власинску. Из крајишке миграције у Црну траву су се доселиле три породице: из Божице једна породица у Добро Поље и две породице у Рупје. Из Ћустендислког краја доселиле су се четри породице и настаниле се у Броду и Црној Трави, а из медне једна у Гару и две у Битврдју. Један број досељеника из Жнепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Градске реке и Тегошнице, према Дарковцу, Преслапу, кални, Грделичкој клисури. Била је миграција из планинског ка равничарском делу. Од власинске миграције насељена су места попут Крушевице, село Батуловце између Лесковца и Власотинца, потом пусторечки крај-Пуста река негде под крај XVII века и после ослобођења од турака 1878. године. Спољна миграција потиче делом из ближњих а делом из даљих области. Досељавање се вршило из Македоније. Та миграциона струја је доспела до Власинског блата (данас Власинског језера), даље на север није ишла. Један крак ове струје ишао је до Грделичке клисуре и ту стао. Из Кратова, Тиквеса, Струмице - населиле су места у Црној Трави, Градској и Власини. Са Косова су досле неке породице које су се населиле у Добро Поље, Црну Траву, Рупје и Гаре. У време рудовања под Турцима, многе рударске породице са Копаоника су се насељавале у црнотравском крају, пре неких 300 година, под крај XVII века, као из Кратовских рудника из Македоније. Сматра се да су први досељеници Црне Траве били са Копаоника и из Македоније.

Скоро читав век касније после првог насељавања, уследило је друго насељавање изазвано појавом бандитских чета званих крџалије (1792-1806). Ове банде су све живо пљачкале, па се народ селио ван друмова у област Власине. Тако су у време крџалија настала села: Јармилова, Сајина, Читаћи и друга. Досељавања је било и ради крвне освете и због бежања од судске одговорности, јер у време турског доба, ко убије турчина и пребегне у другу област, избегао је одговорност за убиство, па тада престаје судско гоњење и крвна освета. Првенствено је било досељавање због рудовања-досељавали су се рудари и ковачи. Мањи број се касније бавио и сточарством у планини. Постојало је и насилно насељавање, пошто је Црна Трава била дербеџинско насељена. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521. г), а дербенџиска насеља су била прво у Македонији. Иначе село Цавато је у Македонији је најстарије дербеџинско насеље.

Печалбарство

Zahvalnost - Spomenik Crnotravki
Захвалност жени - Споменик Црнотравки

Црнотравски печалбари су познати широм бивше Југославије, као градитељи-зидари, краће неимари грађевинари, а некада су се звали Дунђери. Реч печалба значи мука, туга, зарада, аргатовање, одлазак у туђину, у бели свет. Тежак је печалбарски живот, никад се не стаје, никада нема одмора. Према печалбару се односило са презиром и ниподаштавањем.

У време под Турцима ишло се из нужде у печалбу. Дунђерски мајстори су градили турске џамије и куће у околини до Ниша и Врања. После ослобођења од Турака ишло се у печалбу у Бугарску, потом и према Београду (1885), а први дунђери црнотравски су се појавили 1820. године. Поред дунђера у печалбу су ишли и кречари, пинтери, кацари, длакари, терзије, столари и други. Нарочито су црнотравски мајстори -зидари били познати до пред почетак Другог светског рата и после завршетка Другог светског рата, када су градили најсложеније зграде-објекте и то у Београду, Скопљу и другим градовима широм бивше Југославије. У почетку печалбарења мајстори грађевински су ишли у дружине, које су се звале тајфе, а после груповођу је предузео предузимач, који је погађао посао, одређивао дневнице и вршио надзор рада. Пошто отпрати мужа у печалбу, жена остаје сама са нејаком децом и изнемоглим старцима, па тако сви кућни и послови у пољу и са стоком падају на њена леђа. Живот њихов је био тежак, суров, али пун љубави према породици и увек са погледом у даљину где су њихове љубави живота у печалбу. Сваки шкрип врата увек је била нада да ће деца и мајка угледати оца, како весео улази и долази из печалбе. Ту слику носе у себи и данас и одрасли и деца из печалбарских породица Црне Траве и Власотинца.

Данас почетком 21. века нема црнотравских печалбара-неимара, само још у по којој кући, неки старац-печалбар се сећа свога печалбарскога живота. Печалбарство, као привредна грана, сада се „спустила“ према брдском делу Власотинца, па све према моравским селима.

Објекти које су црнотравци подигли у периоду од 1900 - 1941. године

Црнотравски печалбари подигли су велики број величанствених здања које имају својство онога што се не треба заборавити. Црнотранци су монументалне зграде подизали широм целе наше земље, као и у Бугарској и другим земљама. Између осталог до 1941. године, Црнотравци су подигли следеће зграде у Београду: Зграду Народне скупштине, Универзитета, Поште, Народне банке, Етнографски институт, Храм Светог Саве, Бели двор, Маркарницу, Државну штампарију, Инвалидски дом, Задужбину Николе Спасића, Коњичке касарне, Официрски дом, Цркву Александра Невског, цео круг гардијских касарна на Топчидеру, зграду Министарства шума, зграду министарства финансија, Ветеринарски факултет, Географски институт, Правни факултет, Државни архив, као многе друге зграде и небојено стамбених објеката.

У Тополи Црнотравци су на Опленцу подигли цркву. У Панчеву касарне и Аеродром. У Земуну зграду Команде Ваздухопловства. У Раљи фабрику цемента. У Зајечару зграду општине. У Скопљу зграду Народне банке.[4]

Демографија

У насељу Црна Трава живи 434 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (38,9 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 220 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,56.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[5]
Година Становника
1948. 2.051
1953. 1.860
1961. 1.639
1971. 1.276
1981. 873
1991. 688 689
2002. 563 571
2011. 434
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
553 98,22 %
Бугари
  
6 1,06 %
Југословени
  
3 0,53 %
непознато
  
0 0,0 %

Види још

Референце

  1. ^ "Просветни гласник", Београд 1900. године
  2. ^ "Просветни гласник", Београд 1880. године
  3. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  4. ^ Радомир Костандиновић „Црна Трава и Црнотравци”, 88 страна, Лесковац 1968.
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

  • Риста Николић: Крајиште и Власина, САНУ, 1912.
  • Јован М. Поповић: Црна Трава, Београд, 1914.
  • Јован Ф. Трифуновски: О ранијем рударском центру Грделичке клисуре, Географски хоризонт, 8/4, Загреб, 1962.
  • Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.
  • Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.
  • Радомир Костадиновић: Црнотравске легенде, Наша реч, Лесковац, 1972.
  • Симон Симоновић Монка: Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ куктуре, Црна Трава, 1983.
  • Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб САНУ XLII, Београд, 1996.
  • Александар Виденовић: Црна Трава - живот, криза и нада, Задужбина Андрејевић, Београд, 1996.
  • Симон Симоновић Монка: Људи мога завичаја, портрети знаменитих Црнотраваца, Београд, 2000.
  • Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002;
  • Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.
  • Станиша Војиновић: Народне песме и речи из Црне Траве у записима Миодрага Поповића, Српски југ 6, Ниш, 2006, Речи 93 – 101.
  • Срећко С. Станковић: Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.
  • Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ - Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010,

Спољашње везе

Јабланички управни округ

Јабланички управни округ је управни округ у југоисточном делу Србије са седиштем у Лесковцу. Према попису из 2011. године на подручју управног округа је живело 216.304 становника. Површина упраног округа је 2.770 км2 и обухвата 336 насељена места.

Јовановце

Јовановце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 27 становника.

Ово село налази се на источним падинама планине Чемерник.

Банковци (Црна Трава)

Банковци су насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 31 становника.

Бајинци (Црна Трава)

Бајинци су насељa у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 11 становника.

Бистрица (Црна Трава)

Бистрица је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 2 становника.

Брод (Црна Трава)

Брод је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 71 становника.

Налази се као у каквом уздужном басену кога образују планински врхови који као грбаве камиле каскају напоредо правцем jyr- север. Источно од села простире се Плана (1358 м). Од северних ветрова заклања га Добропољска чука. Између Чемерника ( Дела и Чуке ) и Плане, у дубодолини, тече као кристал бистра планинска река Власина. У проширењу долине реке Власине лежи центар села Брод. Ово проширење је у ствари најлепша котлина у горњем сливу реке Власине. Надморска висина јој је 820 м. На удаљености пола и више часова хода од те котлине горе, по косама н долинама, иrрају шарено коло раштркана мала насеља села Брода.

Зову се:

- Рашинe (37 к),

- Славујеве ј к 1.

- Дећеве (25 к),

- Маџаре,

- Којчини,

- Сировичине,

- Маркова Чука,

- Каракаши (18 к),

- Белчине (12 к),

- Пудине и др.

Посматрано из ових махала село Брод личи на гиrантско гнездо у чијем елипсастом дну лежи као нека шћyћypeнa шарена птица центар овога села.

Власина

Власина је река у југоисточној Србији. Извор је испод бране Власинског језера. Најважније притоке су: Лужница, Тегошница и Пуста река. Остале притоке су Градска река и Бистрица. Дужина Власине је око 70 km после којих се она као десна притока улива у Јужну Мораву, 10 km низводно од Власотинца. Због свог планинског окружења, а и због мањка индустријских загађивача Власина се рачуна у једну од најчистијих река Србије. На пролеће, услед отапања снега у планинском пределу, који окружује корито реке Власине, долази чешће до повећаног водостаја. У кишним периодима током целе године догађа се исто, да се Власина на неким местима излије. У Власотинцу је корито реке санирано и насипом ограничено након поплаве 1988. године. Ту је исто изграђено и мало акумулационо језеро за потребе напајања градског водовода.

Због повећане ерозије које Власина и њене притоке доносе планиском крају, планиране су даље санационе мере у смислу изградње акумулације код Свођа. Крајем јесени 2005. године због великих киша срушио мост на Власини код Свођа, где се Љуберађа улива у Власину. Тако је једини пут у власинском кориту, који повезује Власинско језеро са Свођем и Власотинцем, био прекинут.

Градска (Црна Трава)

Градска је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 255 становника.

Добро Поље (Црна Трава)

Добро Поље је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 19 становника.

Пространо црнотравско село Добро Поље (1964.г.) налази се под добропољском Чуком (висораван око 1417м). Махале овог села начичкане су према дубодолини реке Власине и реке Бистрице (на око 1188м).

Наиме на северозападној страни Добропољске чуке у сливу реке Бистрице (речице која се код дејана улива у Власину) налазе се добропољска селашца Бистрица и Козило, а на источним стрмим падинама ове добропољске висоравни, идући према кориту реке Власине су Црквена Махала, Базов дол, Ивје и Крстићевска Махала.

Бистрица (1964.г.) има 47 домаћинства, а 278 становника, Козило 39 кућа и 220 становника, Црквене Махале 71 кућа и 370 становника, Крстићево 49 кућа и 274 становника.

Село Добро Поље (1964.г.) је и са насељем које је скоријег постанка а које се зове В у с (11 кућа и 84 становника).

Село Добро поље (1964.г.) има 217 домаћинства и 1226 становника.

Добро поље је издељено у ситнија насеља разбијеног типа.

Централни део села Добро Поље чине: Игриште (Кокарци), Црквена Чука, Селиште (испод брда званог Побијени камен), Бобина, Станци, Ђурковица, Здравковци-Радисаови и Базов Дол.

Потом је Крстића махала (данас село Крстићево), која гравитира селу Брод чине: Дерџине, Велинци, Бамбарци, Ђокарци, Џаверови, Шарковац-Ковачи, Дркинци, Дел, Локва, Бошковица.

Село Козило (била махала) чине: Златанци, Чукурусци.

Село Бистрицу(била махала) чине: Самарџијци, Милчинци, Друмци-Кокарци.

Златанце

Златанце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 85 становника.

Село Златанци смештено је источно од варошице Црне Траве, на благо нагнутим западним падинама Плане (Орловца — Станикиног крста). Добило је име по средишној махали (данас Будићевој) у којој је 1935. године отворена основа школа.

Кална (Црна Трава)

Кална је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 86 становника.

Млачиште

Млачиште је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. имало је 20 становника.

Обрадовце

Обрадовце је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 24 становника.

Ceлo je ca леве стране реке Власине, a на косама Чемерника.

Општина Црна Трава

Општина Црна Трава је општина Јабланичког округа на југоистоку Србије. По подацима из 2002. општина је имала 2.563 становника, а према последњем попису 2011. године 1.663 становника. Центар општине је село Црна Трава која има 434 становника.

Острозуб (Црна Трава)

Острозуб је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. био је само 1 становник.

Острозуб (планина)

Острозуб је планина у Србији, огранак Чемерника, према Власотинцу, кога поједини географи третирају као посебну планину.

Највиши врх Острозуба је Острозупска чука - 1.546 m. Испод њега је истоимено село Острозуб, које припада црнотравској општини. На изворишту Острозупске реке, десне притоке Рупске реке (Козарачка река) је заштићена зона ловорвишње "Зеленичје", односно природни резерват ретке и специфичне реликтне заједнице букве и ловорвишње (Prunus laurocerasus), односно зеленичја, како га у народу зову.

Поред ове, на Острозубу су присутне ретке биљне врсте: расцепкани месечинац (Botrichium multifidum Gmel Rup.), врста папрати, ребрача (Blechnum spicant L. Roth), такође врста папрати, пречица (Lycopodium clavatum L.) и, (према Флори СР Србије IV, pp. 254), росуља (Drosera rotundifolia L.), чије постојање неки научници у најновије време нису могли да потврде.

Са друге стране Острозупске чуке су плочасте заравни Чобанац и Поље, на 1.400 m, које су раскрсница путева што су некада водили из Власотинца преко Горње Лопушње, Бистрице и Бистричких Механа за Чемерник и Власину, односно за Црну Траву и Рупље. Као и Чемерник, и Острозуб је обрастао боровницом, богат пашњацима, буковом шумом и здравом водом.

О Илиндану, 2. августа, на Чобанцу се одржава велики народни вашар.

Рупље

Рупље је насеље у општини Црна Трава у Јабланичком округу. По овом селу носи назив Рупска река, позната у доњем току као Козарачка река. Према попису из 2011. било је 5 становника.

Састав Река

Састав Река је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 30 становника.

Чемерник

Чемерник је планина у југоисточној Србији, на десној страни Јужне Мораве, према Грделичкој клисури. Припада планинама средње висине. Навиши врх је Велики Чемерник 1.638 m. Има облик била које се пружа меридијански и на западној страни је дубоко засечено облуком Мутнице, која се у доњем току зове Џепска река.

Састављен је од кристаластих шкриљаца прве групе и припада Родопском систему. Било је оголићено, а падине су делом под шумом. У источном подножју су највећа насеља Власина Рид и Црна Трава, а на западном Млачиште, Мачкатица, Мањак и Љутеж.

Поред Великог Чемерника, његови врхови су: Кула (1.622 m), Мали Чемерник (1.596 m), Острозуб (1.546 m) и Павлова грамада (1.469 m) и сви су заобљеног типа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.