Црвени јелен

Црвени јелен или јелен обични,[2] европски јелен[3][4] или само јелен[5] (лат. Cervus elaphus), шумска је животиња из породице виторогих преживара (Cervidae).

Јелен
RedDeerCaithness
Cervus elaphus
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Cervinae
Род:
Cervus
Врста:
C. elaphus
Биномијално име
Cervus elaphus
L., 1758.
Red deer (Cervus elaphus) reconstructed and recent
Ареал јелена:     данас     некада

Распрострањеност

Распрострањен је у Европи најчешће у шумским комплексима већих река - Дунава, Саве, Драве и брдским и планинским шумама Мађарске, Румуније, Чешке, Словачке, Хрватске, Словеније, Немачке, Аустрије, а у мањем броју и у Пољској, европском делу Русије, Норвешкој, Шведској, Шпанији, Француској и Данској. У Србији су најбројнији у Војводини.

Опис изгледа

Има складан облик тела, у раменима виши него у крстима, високе снажне ноге доказују, да је грађен за дуго и истрајно трчање. Облик и величина рогова указују на прилагођеност кретању на отвореним просторима а не срединама обраслим густом вегетацијом. Дужина тела јелена износи 225-275 cm, висина у раменима 120-150 cm. Реп је дугачак 20-25 cm. Телесна тежина креће се у распону од 125 до 300 kg, а код кошуте од 70 до 130 kg. Снажна грађа мишића и тетива омогућава му брзи бег и скок и до 12 m у дужину и 3.5 m у висину. Креће се кораком, касом или трком. Зубна формула је И 0/4, ЦИ/0, П3/3, М 3/3 дакле укупно има 34 зуба, а од тога 22 млечна. Замена млечних зуба завршава се између 30. и 34. месеца. Од пролећа до јесени боја длаке јелена је рђаво црвена, а на трбуху беличаста. Зимска длака је дужа, гушћа, тамносмеђе до смеђе-сиве боје. Део око репа је беличаст до жутоцрвене и обрубљен тамносмеђом дужом длаком. Мужјак на врату има дужу длаку тј. гриву коју нема женка. Јелен има рогове, а кошута само у ретким случајевима. Оба пола имају сузиште, дубоко удубљење испод ока. На корену репа у мужјака налази се мирисна жлезда. Женка такву жлезду има на челу а код оба пола мирисно место се налази на спољној страни скочног зглоба. Рог има исту функцију и значај као и рог срндаћа. Рог јелена састоји се од истих делова као и рог срдаћа само има више парожака. Ружа на рогу се назива венац, а осим тога се на рогу јелена развија круна, а изнад обрва уметак који се назива ледењак. Сва чула јелена су одлично развијена и премда има астигматично грађено око пуно боље разликује предмете у околини од срне.

Понашање

По понашању јелен је животиња сумрака, али је активан и за време дана. На његову активност делују дужина трајања осветљења и интензитет сунчеве светлости. Ако је светлост краћа и слабија активнији је по дану, док јака Сунчева светлост помера његову активност у ноћне сате. У понашању је уочљив јак социјални нагон, тако да кошуте готово целу годину живе у крдима док је јелен дистанциранији. Старији јелени су осим социјалном удаљени и групном раздаљином, тако да постоје два типа крда: чврсто крдо кошута са теладима и једногодишњим и двогодишњим јеленима и слабо повезана крда у којима се налазе јелени различитих старости. Јако стари мужјаци живе самотњачким животом. Однос према станишту је такав да се може прилагодити и релативно малом простору иако је миграција основна карактеристика јелена. Овим животињама је дубоко усађен нагон за сезонске сеобе, лети у више, а зими у ниже пределе. Данас се међутим више не селе као некада, кад су им главни селидбени путеви били дуж токова великих река. Јелени се такође селе и због парења, годишњег доба и слично. Мужјаци се оглашавају риком, а у опасности дубљим тоном. За време парења женке се оглашавају са „ах“ и „анг“, а рањене животиње испуштају кратак глас сличан рикању. Током дана тражи храну 5 до 7 пута и за то му је потребно време од 7 до 10 сати. У исхрани јелена разликујемо неколико категорије хране: мекану, жилаву, тврду и баластне супстанце. Осим воде за пиће потребна им је и вода за каљужање и со.

Размножавање

Парење се у нижим пределима одвија у августу и септембру а у планинама у септембру и октобру. Тек се у сезони парења мужјаци приближавају женкама и долазе на „рикалишта“ на којима се међусобно боре за право на парење. Током борби могу изгубити чак до 30 кг. С обзиром на то да живе у полигамији парење представља напор који уз претходне борбе и неузимање хране може довести до такве исцрпљености да мужјак може угинути преко зиме. У природи је однос полова 1:1. Трудноћа кошуте траје 33-34 недеље, а пред порођај се издваја из крда и тели се у мају или јуну и обично отели једно или ређе два младунца. Догађа се да једно угине као заметак или нешто касније. Тек рођено теле тешко је 7 до 12 kg. Кошута има 4 сисе, и када теле толико ојача да може пратити мајку, кошута се враћа у крдо. Теле постаје самостално са 9 до 11 месеци, а полна зрелост наступа најраније са 16 месеци. Од природних непријатеља јелену прете вук и медвед, а нејакој телади рис. Животни век јелена је 15 до 20 година а изузетно 25, раст мужјака се завршава са 8 до 9 година, а кошуте са 3 до 4 године.

Трагови јелена

Јеленски траг има облик сличан крављем трагу, али је мањи. Траг јелена и кошуте се разликује по томе што јелен има шире и затубастије папке, а кошута има више дугуљасте папке. Величина трага зависи и од величине дивљачи. По траговима јелена се може утврдити и његова брзина кретања. Када јелен иде кораком оставља траг папака који су стиснути један до другог, а не види се отисак прста. Када каса папци су нешто раздвојени и примећује се отисак прста. Када јелен трчи папци су више раздвојени и отисак задњег прста је више изражен. Јелен оставља и трагове на дрвећу и то на два начина: љуштење коре уз помоћ зуба и рогова и према висини оштећеног дрвета разликује се љуштење од јелена и срне. Боравак јелена у ловишту може се утврдити и по лежајевима у трави, на земљи или снегу, јер је лежај јелена знатно већи од лежаја друге дивљачи.

Исхрана

Јелен је преживар и храни се искључиво биљном храном. У природи једе изданке и пупољке разног шумског растиња, разне траве, плодове дивљег и питомог кестена, дивље крушке и јабуке, гули кору нарочито меких лишћара, јер преко коре добија минералне соли. Али, најрадије једе кукуруз, јечам, зоб, раж и остале врсте усева.

Види још

Референце

  1. ^ Cervus elaphus База података укључује и доказе о ризику угрожености. (на језику: енглески)
  2. ^ „Прилог I - Строго заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције”. pravno-informacioni-sistem.rs.
  3. ^ „Прилог VIII - Заштићене дивље врсте на територији Републике Србије”. pravno-informacioni-sistem.rs.
  4. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 167. слајд.
  5. ^ „Јелен (Cervus elaphus L.)”. ekoregistar.sepa.gov.rs. Архивирано из оригинала на датум 29. 04. 2018. Приступљено 28. 04. 2018.
Јагодински зоолошки врт

Зоолошки врт у Јагодини је један од четири зоолошка врта у Србији, поред Београда, Суботице (Палић) и Бора, и трећи изграђени објекат те врсте у Србији. Налази се у Поморављу, у Јагодини, 135 km јужно од Београда и 100 km северно од Ниша, са директним излазом на ауто-пут коридора 10. Сам зоо врт је у склопу излетничког парка Поток у улици Браће Дирак бб.Званично је почео са радом 10. јула 2006. године. Врт се простире на 2,5 хектара земље, са преко 100 врста животиња и 150 експоната, не рачунајући птице. У изградњу зоо-врта општина је инвестирала 40% средства, а 60% су чиниле донације са највећим донором Београдским зоо вртом.

Налази се на терену који је претходно била ледина, а похвално је да ниједно дрво није исечено током градње објекта, већ су уклопљени у састав врта. У зоолошком врту се налази парк са клупицама, зеленим површинама и цвећем које се сезонски мења. Зоолошки врт је део ширег комплекса „Ђурђево брдо“, који је заштићени споменик природе. У непосредно близини се налази Музеј воштаних фигура и аква-парк.

Јелени

Јелени (лат. Cervidae) су породица животиња из реда папкара (Artiodactyla). Породица обухвата 45 врста, између осталих и јелене, срне, ирвасе и лосове. Најупадљивија карактеристика ове породице су рогови који код различитих врста имају различит облик, а углавном их имају само мужијаци. Рогови ове породице битно се разликују од рогова породице шупљорожаца (Bovidae). Грађени су од коштане супстанце, и сваке године израсту нови, док су код шупљорожаца трајни и непрекидно расту цијели живот.

Њемачка

Њемачка (екав. Немачка; њем. Deutschland), званично Савезна Република Њемачка (њем. Bundesrepublik Deutschland), федерална је парламентарна република у средњој и западној Европи. Чини је 16 конститутивних држава, заузима површину од 357.021 km² и има углавном умјерену сезонску климу. Са око 82 милиона становника, Њемачка је најнасељенија држава-чланица Европске уније. Након САД, друга је најпопуларнија имиграциона дестинација на свијету. Главна и највећа метропола Њемачке је Берлин, док је највећа конурбација Рурска област — с главним средиштима у Дортмунду и Есену. Остали већи градови Њемачке су Хамбург, Минхен, Келн, Франкфурт, Штутгарт, Диселдорф, Лајпциг, Бремен, Дрезден, Хановер и Нирнберг.

Различита германска племена насељавала су сјеверне дијелове данашње Њемачке од класичног античког доба. Област по имену Германија документована је прије 100. године н. е. Током Велике сеобе народа, германска племена су се проширила на југ. Почетком 10. вијека, њемачке територије су чиниле средишњи дио Светог римског царства. Током 16. вијека, сјеверне њемачке области су постале поприште протестантске реформације. Након пропасти Светог римског царства, 1815. године је основана Њемачка конфедерација. Њемачке револуције 1848—1849. довеле су до настанка Франкфуртске народне скупштине, прве слободне изабране скупштине за цијелу Њемачку.

Њемачка је 1871. године постала национална држава када је већина њемачких држава уједињена у Њемачко царство којим је доминирала Пруска. Након Првог свјетског рата и Њемачке револуције 1918—1919, Царство је замијењено парламентарном Вајмарском републиком. Године 1933. брз долазак нациста на власт довео је до успостављања Нацистичке Њемачке, која је настала и почивала на основама диктатуре а потом довела до Другог свјетског рата и Холокауста. Након краја Другог свјетског рата у Европи и периода савезничке окупације, основане су двије њемачке државе: демократска Западна Њемачка и социјалистичка Источна Њемачка. Ове двије државе су се 3. октобра 1990. године ујединиле.У 21. вијеку, Њемачка је велика сила и четврта је највећа привреда по номиналном БДП-у, а пета по ПКМ-у. Као свјетски лидер у неколико индустријских и технолошких грана, Њемачка је трећа на свијету по извозу и увозу. Ово је развијена земља с веома високим животним стандардом, за који је заслужно квалификовано и продуктивно друштво. То потврђује социјална заштита и универзални систем здравствене заштите, заштита животне средине и бесплатно универзитетско образовање.Савезна Република Њемачка била је оснивач Европске економске заједнице (године 1957) и Европске уније (године 1993). Дио је Шенгенске зоне, као и саоснивач Еврозоне (године 1999). Њемачка је држава чланица Организације уједињених нација, Организације Сјеверноатлантског споразума, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20 и Организације за економску сарадњу и развој. Војни расходи Њемачке су 9. највиши на свијету.

Алпи

Алпи су заједнички назив за највиши планински масив у Европи, који је протеже од Аустрије и Словеније на истоку, кроз Италију, Швајцарску, Лихтенштајн и Немачку до Француске на западу. Алпи су најгушће насељен планински венац у Европи који се простире на 200.000 km². Важни извори економских прихода су туризам, млекарство, шумарство, производња електричне енергије и производња соли из руде соли. Због скраћених транзитних путева који повезују централну и јужну Европу, Алпи су били веома важан пут за трговце још из древних времена. Реч Алпи значи планине. Највиши врх на Алпима је Монблан који се налази на 4810 m на француско-италијанској граници.

Планине су формиране током више од десет милиона годна колизијом Афричке и Евроазијске тектонске плоче. Екстремна сужавања узрокована овим догађајима резултирала су у подизању морских седиментних стена путем навлачења и набирања у високе планинске врхове као што су Монблан и Матерхорн. Област Алпског региона садржи око сто врхова виших од 4000 m.

Висина и величина овог планинског ланца утичу на климу у Европи; у планинама нивои падавина знатно варирају, и климатски услови се састоје од различитих зона. Дивље животиње као што је коза живе у вишим регионима до надморске висине 3400 m, и биљке као што је рунолист расту у стеновитим областима у на мањој надморској висини као и вишим елевацијама. Постоји евиденција да су људи настањивали Алпе још од палеолитског доба. Мумификовани човек, за кога је утврђено да је 5.000 година стар, је отркивен у ледниаку на аустријско–италијанској граници 1991. године.

До 6. века п. н. е, келтска Латенска култура је била добро успостављена. Ханибал је познат по преласку Алпа са крдом слонова. Римљани су имали насеља у овом региону. Године 1800, Наполеон је прешао кроз један од планинскох пролаза са армијом од 40.000 људи. У 18. и 19. веку дошло је прилива натуралиста, писаца и уметника, а посебно током ере романтизма, а томе је следило златно доба алпинизма током кога су планинари почели да освајају врхове. У Другом светском рату Адолф Хитлер је држао базу операције у Баварским Алпима током рата.

Алпски регион има снажан културни идентитет. Традиционалне културе пољопривреде, прављења сира, и обраде дрвета још увек постоје у алпским селима, иако је туристичка индустрија почела да узима маха почетком 20. века и проширила се након Другог светског рата, да би до краја века постала доминантна индустрија. Зимске олимпијске игре су одржане у швајцарским, француским, италијанским, аустријским и немачким Алпама. У овом региону живи око 14 милиона људи, и регион има око 120 милиона посетилаца годишње.

Београдски зоолошки врт

Бео зоо врт, познат и као Врт добре наде, је градски зоолошки врт града Београда, који се налази у оквиру београдске тврђаве, тачније на простору Малог Калемегдана. Основан 12. јула 1936. године, то је најстарији и највећи зоолошки врт у Србији. Са више од 400.000 постелица годишње, Бео зоо врт је и једна од најпосећенијих институција у Београду.

Владимирска област

Владимирска област (рус. Владимирская область) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом области на простору Централног федералног округа у европском делу Русије, која се налази 190 km (120 mi) источно од Москве. Административни центар области је град Владимир.

Према попису из 2010. године, укупан број становништва износио је 1.443.693.Листа УНЕСЦО светске баштине обухвата катедрале из 12. века у градовима Владимир, Суздаљ, Богољубово и Кидекша.

Грб Младеновца

Грб општине Младеновац у плавом пољу садржи наковањ, златни храстов тролист и два златна врча из којих тече вода која чини сребрну греду. На златној зиданој круни седи бели голуб раширених крила са златним нимбусом и са црвеним крстом. Држачи грба стоје на зеленом травнатом подножју, са десна бели коњ под пуном опремом и белим покривачем на којем је црвени двоглави орао који држи заставу Београда, а са лева црвени јелен златних рогова и папака прободен златном стрелицом који држи заставу Младеновца. У подножју су укрштени тоболац који носи ознаку белог двоглавог орла и златне стреле.

Два златна земљана врча представљају две минералне бање које се налазе на општини. Име Младеновац може потицати од речи млад, или од младице као младе биљке, коју овде симболише тролисни храст. Такође, храст је и симбол Свете Тројице, што је градска слава. Ово је млад и просперитетан град, настао вероватно 1883. године. Брзо је напредовао услед наглог развоја тешке индустрије, због чега златни изданак тј. младица храста израста из наковња.

У раном 15. веку, деспот Стефан Лазаревић, владар Србије, умро је у шумама планине Космај након несреће у лову. Држачи грба, подножје и одбачене стреле нам врло сликовито причају ову причу. Држачи штита држе два барјака, на левој страни је застава Београда а на десној застава Младеновца.

Грб је у употреби од 15. маја 2002. године, а његов аутор је Ладислав Бирон.

Золошки врт у Бакуу

Золошки врт у Бакуу (азер. Bakı zooloji parkı) је најстарији државни зоолошки врт у Азербејџану, а отворен је 1928. године. Под заштитом је Министарства културе и туризма Азербејџана и Градоначелништва града Бакуа. Укупна површина зоолошког врта је 4,25 хектара.

Кавкаски резерват биосфере

Кавкаски резерват биосфере (рус. Кавказский заповедник), пуним именом Кавкаски државни природни резерват биосфере имена Х. Г. Шапошникова (рус. Кавказский государственный природный биосферный заповедник им. Х. Г. Шапошникова) заштићено је природно подручје са статусом строгог резервата природе (IUCN категорија Ia) на крајњем југу европског дела Руске Федерације. Налази се на територијама Краснодарске покрајине, Републике Адигеје и Карачајево-Черкезије, док је административно седиште резервата у граду Сочију. Као заштићено природно подручје основан је 12. маја 1924, обухвата територију површине 2.848 km² и најстарије је и најпространије природно подручје на територији Северног Кавказа.

Статус резервата биосфере додељен му је на генералној седници Унеска одржаној 19. фебруара 1979, а током 1999. резерват је уврштен на листу Светског наслеђа. Један од оснивача резервата био је совјетски биолог Хачатур Шапошников у чију част, од јануара 2008, резерват носи садашње име.

Корзика

Корзика (франц. Corse, корз. и итал. Corsica) је медитеранско острво које припада Француској. Налази се западно од Италије, југоисточно од копнене Француске и северно од италијанског острва Сардиније. Планине чије једну трећину острва, формирајући један планински ланац.Корзика је такође и један од 27 региона Француске. Састоји се од два департмана, Јужна и Горња Корзика, са регионалним центром у Ајачу, префектурални градом Јужне Корзике. Бастија, префектурални град Горње Козике, је други град по величини на острву.

Након пада власти републике Ђенове, Корзика постаје независна и формира се Корзичка република 1755. године која постоји све до француског освајања Корзике 1769. године. Корзичка култура садржи елементе француске и италијанске културе и устав Републике је био написан на италијанско језику. Корзички језик је признат као регионални језик.

Француски цар Наполеон I Бонапарта је рођен 1769. године у Ајачу.

Месо дивљачи

Месо дивљачи је висококвалитетна намирница у исхрани људи. Хемијски састав меса дивљачи варирира у зависности од врсте, ухрањености, сезоне одстрела, станишта (планина, равница, ритова итд) и многобројних других фактора. За исхрану се користе две врсте дивљачи:

длакава дивљач

перната дивљачОд длакаве дивљачи највише се користи месо зеца и срне, ређе дивље свиње и јелена (обичан црвени јелен, јелен лопатар, јелен аксис), а још ређе дивокозе и медведа.

Од пернате дивљачи највише се користи месо фазана, патке, јаребице, ређе од гуске, шљуке, препелице и малог и великог тетреба.

Московска област

Московска област (рус. Моско́вская о́бласть) или Подмосковље (рус. Подмосковье) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом области на простору Централног федералног округа у европском делу Русије.

Административни центар области званично је град Москва, међутим, фактички управа је у граду Красногорску. Са становништвом од 7.095.120 (према руском попису становништва из 2010. године) који живи у подручју од 44300 km², то је један од најгушће насељених региона у држави и други је најзаступљенији савезни субјект. Московска област нема званични административни центар; њене јавне власти се налазе у Москви и на другим локацијама у области.Московска област је ограничена - на северозападу је Тверска област, Јарославска област на северу, Владимирска област на североистоку и истоку, Рјазањска област на југоистоку, Тулска област на југу, Калушка област на југозападу, и Смоленска област на западу. У центру је град Москва, који је засебан савезни субјект сама по себи. Област је високо индустријска, а главне индустријске гране су металургија, рафинерија нафте и машинство, исхрана, енергија и хемијске индустрије.

Оџаци

Оџаци су градско насеље у Србији, средиште и административни центар истоимене општине, коју поред Оџака чине још осам насеља. Град се налази у Западнобачком округу, на западу Војводине, у Панонској равници.

Оџаци су највеће насеље у општини по површини и броју становника. Према попису становништва из 2011. године град има 9021 становника. Већинско становништво чине Срби. У односу на попис из 2002. године број становника је у паду.

Оџаци се први пут помињу 1389. у земљишњим књигама као Odos или Hodos. Касније 1522. године село се помиње као Kéménd. Оџаци су дуго времена били центар кудеље, због чега су добили назив Hаnfhausen, Кућа конопље. Због бројних колонизација које су се десиле на простору данашњег града, Оџаци имају утицај разних култура. Данас Оџаци више нису велики индустријски центар. Град је данас домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних и спортских манифестација.

Парк природе Бугарка

Парк природе Бугарка (буг. Природен Парк Българка) је један од паркова природе који се налази на северним падинама Старе планине. Парк заузима површину од 220 km², протеже се кроз централне и источне делове планине између градова Габрово и Казанлак.Парк је прилично разнолик са биљним и животињским врстама. Због свог положаја, простор на коме се данас налази парк природе Бугарка, служио је вековима као битан пут, а у њему се данас налази велики број историјских знаменитости.Због свог историјског и биолошког значаја, ово подручје постало је парк природе 9. августа 2002. године.

Парк природе Златни пјасци

Парк природе Златни Пјасци (бугарски: Природен парк "Златни пясъци") is се налази на бугарском приморју у Варненској области. Заузима површину од 13,2 km². Територија парка је дугачка 9.2 км а просечно широка 1.2 км. Подручје парка је проглашено заштићеном територијом 1943. године (под именом Државна шума Хачука). Према критеријуму Међународне уније за заштиту природе, парк је смештен у пету категорију.

Парк природе Шуменска висораван

Парк природе Шуменска висораван (буг. Природен парк Шуменско плато) је парк природе који се налази у северном делу Шуменске области у Бугарској, на највишој висоравани Дунавске равнице. Највећи део парка је шумовит, а преовлађује буква. Ово подручје је проглашнео за национални парк 1980. године, а 2003. године за парк природе, да би сачувао своје екосистеме и биолошку разноврсност флоре и фауне. У оквиру парка налази се Шуменска твђава и неколико пећинских манастира.

Пећински лав

Пећински лав (лат. Panthera spelaea), знан још као степски лав, је изумрла врста из породице мачака, која је позната преко фосилних остатака и праисторијских цртежа на зидовима пећина насталих током средњег Плеистоцена и раног Холоцена. Најстарији фосили су откривени у Јакутији и стари су најмање 62.400 година, а изумро је пре око 13.000 година.Филогенетска анализа фосилизованих костију пећинског лава је показала да се он значајно генетски разликује од савременог лава (Panthera leo), врсте која насељава Африку и Азију.

Пијук

Пијук или крамп је врста ручних алата са чврстом главом постављеном нормално у односу на дршку.

Глава је обично направљена од метала, док је дршка обично од дрвета, фибергласа или метала. Глава је клин који је на врху зашиљен и благо закривљен, а често на другом крају тог клина има терет који служи да би се лакше баратало њиме. Што је јачи клин, боље ће алат пробити површину. Ударањем клином о површину, доводи до ломљења тј. копања.

Данас се за терет на другом крају ставља други клин, који је на врху спљоштен и користи се као полуга.

Зашиљени крај се најчешће користи за разбијање камених површина и других чврстих површина, као што су бетон или чврста сува земља. Велики импулс тешког пијука на малој површини контакта је нарочито ефикасан за ову сврху. Пљоснати крај се често користи ради сечења корења.

Мандрил (за врсту мајмуна видети Мандрил) је рударски мали пијук који се користи у скученом простору.

Првобитно је био земљораднички алат чији се корени могу видети још у праисторијиским културама, пијуци су се такође користили и у традиционалном рударству и ратовању. Дизајн је такође еволвулирао у мотику и плуг. У праисторији, рогови јелена одговарајућих врста (нпр. црвени јелен) су се често секли до краја и користили су се као једнострани пијук. У средњем веку се је пијук користио у ратовању.

Шорски национални парк

Шорски национални парк (рус. Шорский национальный парк) је шумска, планинска област у југозападном Сибиру, где Западносибирска низија прелази у Јужносибирске планине. То је већином област црне тајге (92% шуме парка). Парк има површину од 4.180 km², налази се у јужном делу Кемеровске области, око 300 км јужно од града Кемерово. Ова област је домовина народа Шорци, и историјски је био повезан са рудном и дрвном индустријом пре него што је постао заштићено подручје 1989. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.