Цитруси

Цитрус (лат. Citrus), ређе агруми, заједничко је име за род биљака (Citrus), из породице Rutaceae, које потичу из тропски и суптропских делова југоисточне Азије. Биљке из рода цитруса најчешће су велики грмови или мала стабла висине између 5 и 15 метара. Најчешће су зимзелене. Цветови су једноструки или у облику цвата. Плод је дужине и пречника 4-20 центиметара, а једе се свеж или прерађује у сокове, мармеладе итд.

Цитрус
OrangeBloss wb
цветови и плодови врсте Citrus reticulata
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Поткласа:
Ред:
Породица:
Род:
Citrus

Врсте и хибриди
Синоними

Eremocitrus
Microcitrus

Таксономија

Таксономија унутар рода врло је сложена те је тачан број природних врста непознат због бројних хибрида. Неке од врста и хубрида унутар рода су поморанџа, лимун, мандарина, грејпфрут, лимета, кумкват, и многе друге.

Арома

Плодови рода Цитрус имају интензиван мирис због флавоноида и лимоноида, који су заправо терпени. Садрже лимунску киселину и велике количине витамина Ц.

Галерија

OrangeBloss wb

Наранџа (Поморанџа)

Литература

  • Andrews, A.C. (1961): Acclimatization of citrus fruits in the Mediterranean region.
  • De Araújo, E. Freitas; De Queiroz, L. Paganucci & Machado, M.A. (2003): What is Citrus? Organisms Diversity & Evolution, doi:10.1078/1439-6092-00058
  • Nicolosi, E.; Deng, Z.N.; Gentile, A.; La Malfa, S.; Continella, G. & Tribulato, E. (2000): Citrus phylogeny and genetic origin of important species as investigated by molecular markers. Theoretical and Applied Genetics

Спољашње везе

Географија Грчке

Грчка се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Грчке Горе заузима приближно 131.990 km².

Грчка излази на Егејско, Јонско, и на Медитеранско море између Албаније и Турске. Налази се на 39 степени СГШ и 22 степена ИГД.

Копнене границе су јој дуге укупно 1.288 km. Граничи се са Албанијом у дужини од 282 km, Бугарском 494 km, Турском 206 km, Републиком Македонијом 246 km. Обале су јој дуге 13.676 km.

Обала је веома разуђена, са мноштвом острва, полуострва и залива. Њихова обала је по разуђености друга у Европи. Највећи део државе је под планинама, највиши врх је Олимп са 2.917 метара надомрске висине. Земља није погодна за развој пољопривредне културе осим у неким долинама уз реку.

Рељеф Грчке је претежно планински. Дуж западних обала пружају се Пиндске планине, на које се настављају планине на Пелопонезу и Криту. У североисточном делу су Родопске планине. Низија је мало и настале су таложењем речних наноса. То су у долини реке Пиниос Тесалија, у долини реке Вардар Солунска низија и у долини реке Марице Тракија. Тло је на овом простору нестабилно, због чега су чести земљотреси.

Дрво

Стабло или дрво у ботаници је свака вишегодишња биљка, која се састоји из корена, видљивог дрвеног дебла и грана, које чине крошњу дрвета. Деле се на зимзелено и листопадно дрвеће. Минимална висина која разликује стабло од грма обично је од 3 m до 6 m, зависно од аутора. Неки аутори сматрају, да стабла треба да имају пречник дебла најмање 10 cm. Биљке које не испуњавају наведене услове обично се сврставају у грмље. У поређењу с већином других биљака, стабла су дуговечнија, нека живе и неколико хиљада година, а могу нарасти до 115 m висине. Стабла су важан део природног крајолика, због спречавања ерозије, производње кисеоника, смањења емисије угљен-диоксида у атмосфери, служе као извор хране, заштите и сл.

Јављају се у много различитих редова и породица биљака. Еволуирала су засебно у неповезаним групама биљака, као резултат различитих еколошких прилика, што је класичан пример паралелних еволуција. Уз процену од 100 000 врста дрвећа, број врста дрвећа широм света чини укупно око 25% свих живих биљних врста. Већина врста дрвећа расте у тропским крајевима света, а многа од тих подручја ботаничари још нису истражили, што даје непотпуне податке о разноликости врста.Стабла расту на просторима, где има довољно светлости, топлоте и воде. Према подацима ФАО-а 2000. године, 30% копнене површине било је прекривено шумом. На Балкану шуме чине 35% копнене површине. Шумско дрвеће на једном хектару производи 6-20 тона органског материјала, што је највећа производња биомасе на копну. Укупна количина произведене дрвне масе у свету 2005. године износила је 422 гигатоне. Будући да се око половине дрвне материје састоји од угљеника, шуме су важне у чувању угљеника и постизању равнотеже угљен-диоксида у Земљиној атмосфери.

Раст и метаболизам дрвећа подложни су унутарњим (генетски одређени) и вањских чиниоцима (еколошки, климатски и др). Дрвеће има раздобље мировања и раздобље вегетацијског раста и развоја. Почетак и крај вегетацијског раздобља разликује се зависно од врсте дрвећа, дужине дана и ноћи, доступности воде и сл. Раст контролишу биљни хормони (фитохормони). Стабла су у могућности да се прилагоде промењивим условима у природи. У време мировања, дрвеће смањује своју активност на најмању меру. На почетку вегетацијског раздобља, отварају се пупољци и започиње даљњи раст и развој.

Есватини

Есватини (сваз. eSwatini; енгл. Eswatini), званично Краљевина Есватини, (сваз. Umbuso weSwatini, енгл. Kingdom of Eswatini), раније позната и под именима или Краљевина Свазиланд и Нгвана, мала је држава на југу Африке која се налази између Јужне Африке на западу и Мозамбика на истоку. Мбабане је административни центар, а у Лобамби се налази законодавно и краљево седиште.

Закавказје

Закавказје (рус. Закавказье) или Јужни Кавказ (рус. Южный Кавказ) је геополитички субрегион у оквиру Кавкаског региона, на граници између источне Европе и југозападне Азије. Обухвата подручје некадашњег Совјетског Савеза јужно од највиших врхова Великог Кавказа. Простире се између Црног мора на западу и Каспијског језера на истоку, односно Руске федерације на северу, Ирана на југу и Турске на југозападу.

У географском смислу овом региону припадају јужни обронци Великог Кавказа, цео Мали Кавказ, Колхидска низија, Курско-араксинска низија, Јерменска висораван и Талишке планине са Ленкоранском низијом.

У политичком погледу у овом региону битишу три међународно признате независне републике:

Азербејџан

Грузија и

ЈерменијаДве самопроглашене и делимично признате републике отцепљене од Грузије:

Абхазија

Јужна ОсетијаИ једна де факто независна република отцепљена од Азербејџана, али без међунаросног признања:

Нагорно-КарабахУ српски језик име овог региона је дошло из руског језика и потиче од речи Закавка́зье која означава подручје иза Кавказа. У међународним куговима област се још назива и Јужни Кавказ или Транскавказ.

У политичком смислу подручје је познато као веома нестабилна тачка са учесталим сукобима и ратним дејствима. Посебно неуралгичне тачке су Јужна Осетија и Нагорно-Карабах, а велики проблем је и непостојање дипломатских односа између Азербејџана и Јерменије.

У привредном смислу најважнија природна богатства региона леже у нафти и земном гасу, мангановој руди и хидропотенцијалу, те воћарству (цитруси), винарству и узгоју чаја. Подручја данашњих Јерменије и Грузије се сматрају једним од најстаријих виноградарских подручја на свету, по многима родно место винарства.

Конзервисање воћа и поврћа

Конзервисање намирница је заједнички назив за различите поступке којима је циљ да се у што већој мери и кроз што дужи период очува

изворни квалитет неке намирнице, да се спречи њено кварење или деградација.

Мбабане

Мбабане (енгл. Mbabane) је престоница Свазиленда. Основале су је британске колонијалне власти 1902. Има око 80.000 становника, али се тај број последњх година рапидно увећава. Легенда каже да је град добио име по локалном начелнику, а у преводу гласи нешто оштро и горко што можда осликава природу начелника, али не и града. Друго мишљење је да се Мбабане развио у близини пашњака на којем расте слатка трава по имену лулубане, па је та реч временом преиначена у Мбабане где се последњи самогласник изговара меко. Лежи на северној ивици долине Ezulwini, у зеленом побрђу Длангени. Окружен брдима, Мбабане није изгубио атмосферу малог места, упркос високим пословним зградама које су овде никле последњих година. Главне привлачности у граду су тржни центар, нови тржни центар и Улица Алистера Милера, главна улица која је добила име по првом, овде рођеном, Европљанину. Идући овом улицом ка северу, са леве стране се налази Парк Крунисања, а са десне Голф Клуб, Мбабане Клуб и у наставку терен за голф. У Мбабане Клубу постоје могућности за куглање, сквош и тенис. У близини су Театар Клуб и Cinelux биоскоп. Иза терена за голф, кроз Долину Борова, тече Мбулузи река која на свом току има неколико мањих водопада.

Парфем

Парфем (од лат. per fumum - „кроз дим“) је смеса етеричних уља и испарљивих ароматских компонената, фиксатива и растварача, која се употребљава на људском телу или предметима у сврху давања пријатног мириса.

Парфем у односу на Тоалетну воду и Колоњску воду има најинтензивнији мирис. Парфем је најскупљи, али се и наноси у најмањим количинама.

Основни састојци који улазе у састав парфема могу се поделити у групе:

Цитруси

Цвеће

Дрвеће и маховина

Хемијске компоненте

Напици

Неорганске природне компоненте

Слаткиши

Смоле и балзами

Травнате и зелене компоненте

Воће, поврће, плодови

Зачини

Животињске компоненте

Привреда Кубе

Привреда Кубе је економија у којој доминирају државна предузећа. Влада Кубе поседује и управља већином индустрија а већина радне снаге је запослена у државним институцијама. Након пада Совјетског Савеза 1991. године, владајућа Комунистичка партија Кубе подстакла је формирање радничких задруга и самозапошљавање.

Од 2000. године, запосленост у јавном сектору била је 76%, а запосленост у приватном сектору (која се углавном састоји од субвенција самозапошљавања) 23% - у поређењу са односом од 91% до 8% из 1981. године. Улагање је ограничено и захтева одобрење владе. Влада грађанима намеће највише цене разних добара. Куба је 2016. заузела 68. место од 182 земље, са индексом људског развоја од 0,775, што је знатно више од БДП-а по глави становника (95. место). Од 2012. године, јавни дуг државе износио је 35,3% БДП-а, инфлација је била 5,5%, а раст БДП-а 3%.

Трошкови становања и превоза су веома ниски. Кубанци добијају субвенције државе у виду образовања, здравства и хране. Земља је постигла равномернију расподелу дохотка након кубанске револуције 1953-1959, након чега је уследио економски ембарго од стране Сједињених Држава (1960-). Током периода хладног рата, кубанска економија је била у великој мери зависна од субвенција Совјетског Савеза, које су у периоду од 1960. до 1990. биле укупне вредности 65 милијарди долара (преко три пута више од целокупне економске помоћи САД Латинској Америци), у просеку 2,17 милијарди долара годишње. То је чинило негде између 10% и 40% кубанског БДП-а, у зависности од године. Иако су огромне совјетске субвенције обогатиле државни буџет Кубе, оне нису довеле до напредније или одрживије кубанске економије; иако су га економисти описали као „релативно високо развијену извозну економију Латинске Америке“ 1959. и почетком 1960-их, основна економска структура Кубе изменила се врло мало између тадашњице и 1990. Дувански производи попут дувана и цигарета били су једини произведени производи међу водећим извозима Кубе , па чак су и оне произведене прединдустријским процесом. Кубанска економија је остала неефикасна.

Рикота

Рикота је италијански сир од овчјег, крављег, козјег или италијанског млека сурутке из буфала, који је остао од производње других сирева. Као и други сируткасти сир, он се прави коагулацијом протеина који остају након што се случај користи за производњу сира, посебно албумина и глобулина.

Рикота (буквално значење "прокувано") протеин може бити убран ако се прво дозволи да постане више кисело додатном ферментацијом (пуштајући да стоји 12-24 сата на собној температури). Затим се закисељена сурутка загреје до скоро кључања. Комбинација ниског пХ и високотемпературног денатурног протеина и изазива таложење, формирајући фину сурутку. Када се охлади, одваја се пропуштајући течност на крају тканине, остављајући сурутку иза себе.

Сурутка рикоте је кремасто бела по изгледу и благо слатког укуса. Садржај масти се мења у зависности од бренда и врсте млека. У овој форми је донекле слична по текстури неким варијантама свежег сира, иако знатно лакшим. Врло је кварљива. Рикота се, међутим, производи иу старијим сортама које се дуго задржавају.

Розацеа

Розацеа (лат. Rosacea) или појачано црвенило коже лица, је кожна болест која спада у обољења лојних жлезда лица. Може се појавити код особа било ког типа коже, али је чешћа код особа светле пути. Најчешће се јавља између 30 и 40 године живота. Розацеа је хронично обољење које може да траје годинама, некада доживотно. Узрок обољења је нејасан и до сада недовољно неистражен, мада се претпоставља да розацеу активирају сунчево зрачење, алкохол, зачињена храна, кофеин, топлота, стрес и хормонске промене. Начини лечења оболелог места заснива се на, дијеталној исхрана и комплексном лечење промена на кожи.

Тел Авив

Тел Авив (хебр. תל אביב-יפו, арап. ‏تل أبيب يافا‎‎) је град у Израелу у округу Тел Авив, на обали Средоземног мора. Тел Авив је такође и део највеће и најнасељеније метрополе у Израелу, знаног под називом Гуш Дан. Други је град по величини у земљи. Шире подручје, које се протеже дужином од 14 km обалом Средоземља, обухвата посебне општине са приближно 3.850.100 становника. Према процени из 2007. у граду је живело 405.400 становника и по томе је Тел Авив други по величини град у Израелу, иза Јерусалима. Површина града износи 50,5 km².

Градом управља влада надлежна за Тел Авив и Јафа — Влада Тел Авив—Јафа, на чијем је челу Рон Хулдај; дом је многих страних дипломата и амбасадора. Тел Авив је глобални град и 34 је важни финансијски центар на свету. Тел Авив је познат по томе што има трећу најразвијенију економију у Средњем истоку, после Абу Дабија и Кувајта, док су на 31 месту на листи градова по највећим животним трошковима на свету. Годишње, Тел Авив посети преко 2,5 милиона људи. Тел Авив је град забаве у Средњем истоку, са бурним ноћним животом и 24-часовном културом.Град је основан 1909, од стране јевреја из античког града Порт. Име значи прољећни брежуљак. Први модерни градови суседи Тел Авива успостављени су 1886, први од њих је био Неве Цедек.

Тел Авив и јевреји из региона Палестине претрпели су масовни прогон од стране Османског царства, које је 16.000 јевреја прогнало у Египат.

Миграције претежно јеврејских избеглица, значило је пораст становништва у Тел Авиву, који је убрзо претекао Јафу по броју становника, у Јафи су већину чинили Арапи. Тел Авив и Јафа су се сјединили 1950, две године након успостављања државе Израела. Тел Авивов Бели град члан је светске баштине УНЕСКА од 2003; у њему се налази највећа концентрација међународних стилова архитектуре, зграда Баухаус и друге грађевине модерне архитектуре.

Турска

Турска, званично Турска Република (тур. Türkiye Cumhuriyeti), држава је у југозападној Азији. Ово је трансконтинентална земља и већи део њене територије лежи у Азији, а само један мањи део у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Главни град Турске је Анкара, а највећи је Истанбул.

Турска се налази на обалама Црног, Мраморног, Егејског и Средоземног мора, што је чини занимљивим туристичким одредиштем.

Граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, а на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Турске Републике и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори око 80% становништва, док су у употреби још курдски (16—17%), арапски (2%), зазачки (1—2%), као и различити језици мањина.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.