Цинцари

Цинцари (или Армани, Аромуни, Власи; цинц. Armãnji, Ellino-Latinili, Rãmãnjã, Vlaho-Machedonjili, Vlahili) су романски народ, који живи на Балканском полуострву. Сами себе на цинцарском језику зову "Арм'н"[2]. Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Северној Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију.

Немају своју државу, а име су добили (и то Тракијски Власи - од Словена) "због њиховог изговора броја "5" - "цинц" уместо "ћинћ" (по дако-влашком језику).[3] Феликс Каниц у својој етнолошкој студији о њима, међу Цинцаре групише и Куцо-Влахе (Мавро-Влахе) али примећује: "И уопште се држи, да су они Грци". У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Српски стручни лист "Тежак" је 1881. године пишући о сточарству, поменуо Куцо-Влахе или Ашане. Радило се о породици од 24 особе, које су ту близу Рибарске бање, привремено живели у шест земуница. Бавили су се са чувањем стоке (мушкарци) и ткањем вунених ствари (жене). Дошли су са својом стоком, почетком пролећа са југа из околине Прилепа, и ту на врху Јастрепца званом "Равна Гора", су држали једну бачију. Старац Коста Михајловић је причао о својој породичној задрузи, која је имала 600 музних оваца и 200 "јалових", са приде 25 јахаћих коња. Враћали су се ти номади у своју постојбину пред зиму, где ће продавати своје производе.[4]

Било их је у Краљевини Србији 1895. године, у 78 градова (вароши и варошица) само 438 мушких и 252 женских становника, укупно 690 особа Цинцара или 0,04% становништва.[5]

Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској скупини индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније.

Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живело је 293 припадника цинцарске националности, а на попису 2011. године било је 243 Цинцара[6]. У Босни је цинцарска насеобина била село Чипуљић.

Цинцари
AromSerb
Застава Цинцара у Србији
Ρήγας
Nusic 1894 cropped
Stevan Kragujevic, Tasko Nacic
Toma Fila
Gheorghe Hagi3 cropped.jpg
Tose Proeski.jpg
Simona Halep at Madrid Open 2014
ESC2016 - Macedonia 02
Укупна популација
250.000 (процена)[1]
Региони са значајном популацијом
 Грчкаоко 40.000 (1951)
 Албанија8.266 (2011)
 Румунија28.600 (процена)
 Бугарска3.684 као Власи (2011)
 Македонијаоко 10.000 (2002)
 Србија243 (2011)
Језици
цинцарски језик
Религија
православље
Сродне етничке групе
Балкански Власи

Национално осећање Цинцара

У доба када су остали балкански народи развили национални корпус и дефинисали нације, Цинцари су као мања етничка група хришћанске вере учествовали у националним покретима других, блиских, народа. Аутори из XIX века Цинцаре описују на следећи начин:

Цинцари се нису изградили као народ све до 20 века. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, култура, прошлост, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички књижевни језик. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и Грци, Македонци, Арбанаси, Срби, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To се десило, као и код других народа, у доба просвећености а после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, Теодор Кавалиотис, москопољски православни свештеник и учитељ (који се упознао са Доситејем Обрадовићем у Венецији), издао је 1770. године тројезични речник - грчки, албански и цинцарски. Други Цинцарин, Данил Москопољац, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813. граматику маћедонско-цинцарског језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.

Ипак народност код Цинцара није играла неку нарочиту улогу, поготово ако се радило о некој другој балканској групи. Док су неке породице у две генерације измениле по две, па и три, па шта више и четири националне идеје а неки појединци направили од национализма објекат од кога су живели, дотле су неки знали бити ватрене националисте и грчке и српске, и бугарске, и румунске; неки од њих постали су у овим групама национални јунаци. Према Грцима их је опредељивала прошлост, према Албанцима и Румунима језик, а према Словенима околина. Њихова је ужа домовина у крају где ће се развити словенска култура, у крају око Охрида.

По попису "Маћедоније" објављеном 1903. године види се да су цинцарска средишта тада: Битољ са 7000 Цинцара, затим Крушево са 4000 и Клисура са 3400 душа. Другде их има много мање; у Охриду (наводном средишту) само 460, Хрупишту 720, Ресену 520, Прилепу 480 итд. У Солуну међутим није записан ни један Цинцарин, такође ни у Серезу, Струмици, Дебру, Струги, Кичеву, Штипу, Тетову, Костуру...[7]

Очевидно су у њиховим насељима становали Словени, али у раније доба. На словенско становништво указују и називи насеља: Влахоклисура, Селица, Трново. Ни утицај нове словенске културе није био тако незнатан.

Први уметнички филм на цинцарском језику био је „Нисам славан, али сам Арман (Цинцар)“ који је режирао Тома Енаке из Румуније.[8]

Познате личности цинцарског порекла

Види још

Референце

  1. ^ RECOMMENDATION 1333 (1997), European Assembly, Приступљено 30. 4. 2013.
  2. ^ "Српски летопис", Будим 1830
  3. ^ "Србадија", Беч 1875. године
  4. ^ "Тежак", Београд 10. јануар 1881. године
  5. ^ "Политика", Београд 2. јануар 1929. године
  6. ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији: Становништво према националној припадности - „Остали“ етничке заједнице са мање од 2000 припадника и двојако изјашњени” (PDF). Приступљено 26. 2. 2018.
  7. ^ "Дело", Београд 1. април 1903. године
  8. ^ R. R. „Цинцари постоје и стварају („Вечерње новости“, 31. јануар 2016)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 2. 2018.

Литература

Спољашње везе

Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник и један од водећих интелектуалаца свога времена.

Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе. У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац.

Јужна Европа

Јужна Европа је регија Европе која се налази у јужном делу истоименог континента, у басену Средоземног мора. Ова регија обухвата површину од 1.426.838 km2, и у њој живи око 160 милиона људи.Јужна Европа се састоји од три велика полуострва и бројних острва у Средоземном мору.

Западни део Јужне Европе представља Пиринејско полуострво; средњи део, Апенинско полуострво а источни део, Балканско полуострво.

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Најзначајнији део његовог стваралаштва су позоришна дела, од којих су најпознатије комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покојник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Бранислав Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва у XIX и XX веку, а његове социолошке анализе су актуелне и у XXI веку.

Бранко Гавела

Не мешати са хрватским позоришним режисером Бранком Гавелом (хрв. Branko Gavella, са два л).Бранко Гавела (Босански Петровац, 1914. — Београд, 1994) био је српски археолог и историчар уметности цинцарског порекла.Докторску дисертацију Келтски опидиум — Жидовар одбранио је 1952. године. Био је професор праисторијске археологије на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду и родоначелник истраживања палеолита у Србији.

У 1970-им био је председник Српског археолошког друштва.

Браћа Манаки

Браћа Манаки - Јанаки (Авдела, Грчка, 1878 — Солун, 1954) и Милтон (Авдела, 1882 — Битољ, 1964) били су фотографи и пионири кинематографије у тада отоманском делу Балкана.

У њихову част је 1950. године основан Међународни фестивал филмске камере „Браћа Манаки“ у Битољу, као најстарији филмски фестивал на свету који вреднује сниматељски рад.

Власи

Власи се може односити на:

Власи (Романи), назив за романско становништво у разним областима југоисточне Европе

Етнички Власи у Србији, етничка мањина у Србији

Мегленски Власи, етничка заједница у Грчкој, Северној Македонији и Румунији

Истарски Власи, етничка заједница у Истри

Цинцари, етничка заједница у Србији и неким другим земљама југоисточне Европе

власи (друштвена класа), пише се малим словом, назив за друштвену класу у разним областима југоисточне Европе, током средњовековног и раног нововековног раздобља

Власи у средњовековној Србији, назив за друштвену скупину у средњовековној Србији

Власи (Срби), колоквијални назив за Србе на просторима Хабзбуршке монархије

Азем Власи, политичар са подручја Косова и Метохије

Власи (Пирот), насеље у општини Пирот, Србија

Власи (Романи)

Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) у функцији етнонима за Романе представља словенски назив, односно егзоним за романско становништво, у најширем смислу. Током историје, појам је најчешће употребљаван као назив за романско становништво на просторима југоисточне Европе.Током средњовековног и раног нововековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мешати са појмом власи, пошто је реч о појмовима са различитим значењима.

У пољском и мађарском језику, термини изведени из етнонима Власи односе се на Италијане. Етноним Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истроромани.Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Сјеверној Америци и Аустралији.Етнички „Власи” су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. вијека. Према једној теорији о поријеклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари поријеклом воде од романизованих Дачана. Према појединим лингвистичарима и другим научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дакоромана у доњем току Дунава током Сеобе народа и западнобалканског становништва познатог под називом „Власи”, које је поријеклом водило од романизованих Илира.Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору). Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.

Доња Белица

Доња Белица (мкд. Долна Белица, на аромунском: Beala di Ghios, грч. Κάτω Μπεάλα ("Като Беала"), алб. Belica e Poshtme) је насеље у Северној Македонији, у крајње западном делу државе. Доња Белица припада општини Струга.

Калиопи

Калиопи Букле (Охрид, 28. децембар 1966) македонска је кантауторка и певачица цинцарског порекла.

Маловиште

Маловиште (мкд. Маловиште) је насеље у Северној Македонији, у јужном делу државе. Маловиште припада општини Битољ.

Мајка Тереза

Мајка Тереза, рођена као Агнеса Гонџа Бојаџи (алб. Agnesë Gonxhe Bojaxhiu; Скопље, 26. август 1910 — Калкута, 5. септембар 1997), била је часна сестра, рођена је у Скопљу y албанској католичкој породици, која је основала ред Мисионарке милосрђа и добила Нобелову награду за мир 1979. за свој хуманитарни рад. Мајка Тереза је водила центре за сиромашне, болесне, сирочиће и умируће Калкуте.

Папа Фрања је канонизовао 4. септембра 2016. године.

Мегленски Власи

Мегленски Власи или Меглено-Власи (меглено-влашки: Vlashi, Vlaheshte; грч. Βλαχομογλενίτες, Vlachomoglenítes) су мала источнороманска етничка скупина, чија је матица област Меглен у Грчкој. Меглен је етно-географска област која се налази се у северном делу грчке периферије (региона) Средишња Македонија уз границу са Северном Македонијом.

Мегленски Власи живе у префектурама Пела и Кукуш у Грчкој, и у селу Хума, у Северној Македонији. За разлику од своје влашке браће Цинцара, Каракачана и Фаршериота, они нису никада били номадски сточари, него седелачки сељаци који живе од пољопривреде. Део Мегленских Влаха је исламизиран у 18. веку. Сматра се да их има између 12.000 и 20,000.

Они говоре источнороманским језиком који се зове меглено-влашки грч. βλαχομογλενίτικα или грч. μογλενίτικα на грчком.

Мегленски Власи нису признати ни у Грчкој, ни у Северној Македонији и сматра се да су, углавном, асимилирани у обе државе. Тачно порекло Мегленских Влаха није познато, а постоји неколико теорија. Претпоставља се да се ради о некој старијој етничкој групи Балкана која је романизована. Претпоставља се да има међу овом групацијом има примеса Словена или Печењега, а и у самом језику има утицаја словенских језика.

Године 1900, регион Ђевђелија, у коме је живело највише Мегленских Влаха, имао је 49,315, од тога су 20,643 Словени, 14,900 Турци, 9,400 хришћански Цинцари и Мегленски Власи, 3,500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.

Већина Мегленских Влаха су православне вероисповести, а један број их је исламизиран. Они су се преселили у европски део Турске 1923. године на основу договора између Грчке и Турске о разммени становништва. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). 1926. године, око 450 породица Мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у јужној Добруџи.

Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године.

Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу. Данас има свега 1,200 говорника меглено-влашког. Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.

Пекињ

Пекињ или Пећин (алб. Peqin) град је и опћина (Област Пећина) у округу Елбасан, централна Албанија. Налази се на сјеверној обали ријеке Шкумбе.

Кроз Пекињ је из Драча ишао римски пут Виа Егнатиа. По Хану је највероватније ту била њихова станица Clodiana, а по мишњењу Јастребова, Клодијана је гдје је село Бачова - Баштова. Иван Јастребов је о овом мјесту записао да је у његово вријеме град Пекињ имао 30 села. Житељи су дијелом били Цинцари - православци а католика није било, иако је Пуквилу речено како има 12000 католичких кућа. Муслимана је мањи број у том градићу, али су у доба Јастребова били по селима. У граду је крајем 19. вијека било највише 130 кућа саграђених на брдовитом предјелу обраслом дрвећем. Куе су биле разбацане по брдима. У срдишту мјестан је био базар са лијепом џамијом и сахат кулом. Скендербегови животописци, као и Пуквил, у Пекињу виде град Скурија који се помиње у животопису. Јастребов сматра да је Скурија село Скурај.

Симона Халеп

Симона Халеп (Констанца, 27. септембар 1991) румунска је тенисерка и бивша прва играчица света, која је током досадашње каријере освојила два гренд слем трофеја.

Пажњу на себе скренула је у сезони 2013. у којој је освојила шест турнира. У истој години добила је награду за најперспективнију играчицу света.

Халеп је дошла до финала Отвореног првенства Француске 2014. године и изгубила од Марије Шарапове у три сета, а 2017. године играла је у свом другом финалу и поново изгубила у три сета овог пута од Јелене Остапенко. У каријери је освојила деветнаест титула у појединачној конкуренцији и једну у дублу.

Након неколико сезона у самом врху женског тениса, сезону 2017. је завршила као најбоља тенисерка света, а такође је завршила као најбоља 2018. годину. Прва Румунка која је постала број 1 на WTA листи у појединачној конкуренцији.

Симона је освојила први гренд слем турнир на Отвореном првенству Француске 2018. победом против Слоун Стивенс из САД. Други гренд слем турнир Симона је освојила на Вимблдону 2019. године победом у финалу против Серене Вилијамс из САД.

Ташко Начић

Страхиња Ташко Начић (Крушевац, 7. април 1934 — Београд, 26. март 1993) је био српски глумац. Играо је у позоришту, на телевизији и у многобројним играним филмовима.Најзапаженију улогу остварио је у филму "Давитељ против давитеља" (1984), за коју је награђиван на више фестивала.Играо је и у култним представама Атељеа 212 заједно са Зораном Радмиловићем: Радован III и Краљ Иби.

Његов комичарски таленат ширем гледалишту остаће упамћен и по улози Божидара Мајковића у тв серији Бољи живот.

Тоше Проески

Тодор Тоше Проески (Прилеп, 25. јануар 1981 — Нова Градишка, 16. октобар 2007) био је македонски поп-певач.

Фанула Папазоглу

Фанула Папазоглу (Битољ, 3. фебруар 1917 — Београд, 26. јануар 2001) била је доктор историјских наука, професор универзитета и академик.

Хари Костов

Хари Костов (рођен 13. новембра 1959) је био премијер Северне Македоније од маја до новембра 2004. Парламент га је поставио на дужност премијера 31. маја 2004, две недеље након што га је предложио председник Бранко Црвенковски. Костов је био економски саветник македонске владе и Светске банке током осамдесетих и деведесетих година 20. века. Био је министар унутрашњих послова у претходној влади, коју је водио Црвенковски, а трајала је од 2002. до 2004, кад је Црвенковски изабран за председника. Костов је задржао већину званичника из кабинета Црвенковског.

Костов је објавио оставку 15. новембра 2004, након неслагања унутар коалиционе владе, посебно око македонских и албанских министара. Напустио је дужност 18. новембра 2004, када је његова оставка прихваћена, а наследио га је министар одбране, Владо Бучковски.

Тренутно је Костов извршни директор Комерцијалне банке - Скопље, што је дужност на којој је био и пре уласка у македонску владу.

Цинцарски језик

Цинцарски, армански, аромунски или армањски језик (Limba armãneascã), још познат као македон-армански, један је од најстаријих неолатинских језика. Близак је румунском језику, али се од њега разликује по томе што на њега нису јаче утицали мађарски и словенски језици, већ највише грчки језик.

Њиме говори око 250.000 људи, од тога 200.000 у Грчкој и 50.000 у Албанији. Око 27.000 Цинцара је емигрирало у Румунију, углавном у северну Добруџу. Цинцарска заједница има своје језгро у северном делу Пиндских планина у Грчкој, са традиционалним центром у граду Мецовон.

Најстарији документ који упућује на постојање цинцарског језика као дериват латинског потиче из 587. Први потврђени натпис на цинцарском је натпис на икони из 1731. године.

За писање се користи латински и грчки алфабет.

Признате мањине
Остали
Мањине (са саветима
националних мањина
)
Остале мањине
Имиграција

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.