Цинк

Цинк (Zn, лат. zincum) хемијски елемент је из групе IIB,[3] са атомским бројем 30. По неким аспектима цинк је хемијски сличан магнезијуму: оба елемента имају само једно оксидационо стање (+2), и јони Zn2+ и Mg2+ су сличне величине. Цинк је 24. најзаступљенији елемент у Земљиној кори и има пет стабилних изотопа. Најизобилнија руда цинка је сфалерит, минерал цинк сулфида. Највећа налазишта цинка су у Аустралији, Азији и Сједињеним Државама. Цинк се рафинира путем флотације руде пеном, топљења, и финалне екстракције користећи електричну струју.

Месинг, легура бакра и цинка у разним пропорцијама, је кориштена још од трећег миленијума пне у Егејској области, Ираку, Уједињеним Арапским Емиратима, Калмикији, Туркменистану и Грузији, и у другом миленијуму пне у Западној Индији, Узбекистану, Ирану, Сирији, Ираку, и Израелу/Палестини.[4][5][6] Метални цинк није произвођен у великим количинама до 12. века у Индији, мада је био познат античким Римљанима и Грцима.[7] Рудници у Раџастану су пружили дефинитивне доказе о продукцији цинка која датира уназад до 6. века пне.[8] Тренутно најстарији докази о постојању чистог цинка потичу из Завара у Раџастану, из раног 9. века када је кориштен процес дестилације за добијање чистог цинка.[9] Алхемичари су спаљивали цинк у ваздуху да би формирали оно што су они називали „филозофском вуном” или „снежно бело”.

Цинк
Zinc fragment sublimed and 1cm3 cube
Необрађени цинк и коцкица цинка од 1 cm3.
Општа својства
Име, симболцинк, Zn
Изгледплавичаст
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Zn

Cd
бакарцинкгалијум
Атомски број (Z)30
Група, периодагрупа 12, периода 4
Блокd-блок
Категорија  постпрелазни метал, алтернативно се сматра прелазним металом
Рел. ат. маса (Ar)65,38(2)[1]
Ел. конфигурација[Ar] 3d10 4s2
по љускама
2, 8, 18, 2
Физичка својства
Агрегатно стањечврст
Тачка топљења692,68 K ​(419,53 °‍C, ​787,15 °F)
Тачка кључања1180 K ​(907 °‍C, ​1665 °F)
Густина при с.т.7,14 g/cm3
течно ст., на т.т.6,57 g/cm3
Топлота фузије7,32 kJ/mol
Топлота испаравања115 kJ/mol
Мол. топл. капацитет25,470 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 610 670 750
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 852 990 1179
Атомска својства
Оксидациона стања−2, 0, +1, +2
(амфотерни оксид)
Електронегативност1,65
Енергије јонизације1: 906,4 kJ/mol
2: 1733,3 kJ/mol
3: 3833 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус134 pm
Ковалентни радијус122±4 pm
Валсов радијус139 pm
Zinc spectrum visible
Остало
Кристална структура ​збијена хексагонална (HCP)
Hexagonal close packed кристална структура за цинк
Брзина звука танак штап3850 m/s (на с.т.) (rolled)
Топл. ширење30,2 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост116 W/(m·K)
Електрична отпорност59,0 nΩ·m (на 20 °‍C)
Магнетни распореддијамагнетичан
Магнетна сусцептибилност (χmol)−11,4·10−6 cm3/mol (298 K)[2]
Јангов модул108 GPa
Модул смицања43 GPa
Модул стишљивости70 GPa
Поасонов коефицијент0,25
Мосова тврдоћа2,5
Бринелова тврдоћа327–412 MPa
CAS број7440-66-6
Историја
ОткрићеИндијски металурзи (пре 1000 пне.)
Прва изолацијаАндреас Сигисмунд Марграф (1746)
Препознат као јединствени метал заслугомРасаратне Самукаје (800)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
64Zn 49.2% стабилни
65Zn syn 244 d ε 65Cu
γ
66Zn 27.7% стабилни
67Zn 4.0% стабилни
68Zn 18.5% стабилни
69Zn syn 56 min β 69Ga
69mZn syn 13.8 h β 69Ga
70Zn 0.6% стабилни
71Zn syn 2.4 min β 71Ga
71mZn syn 4 d β 71Ga
72Zn syn 46.5 h β 72Ga

Историја

Sphalerite
Сфалерит, најчешћа руда цинка

Још у старом веку цинк је био основни материјал за производњу легуре месинга. Као самосталан метал, откривен је у Индији или Кини пре 1500. п. н. е., а у Европу је донет крајем 16. века.[10][11] Већ 1679. године код немачког града Касела отвара се прва радионица за производњу месинга.

Сматра се да је фламански металург П.М. де Респур први екстраховао метални цинк из цинк-оксида 1668. године.[12] Већ почетком 18. века, Етјен Франсоа Жофрој описује како се цинк-оксид кондензује у жуте кристале на жељезним шипкама које су стављене изнад цинкове руде при топљењу.[12] У Британији, металург Џон Лејн је извео експеримент да истапања цинка 1726. године.[13] Године 1738. британски металург Вилијам Чампион је патентирао процес екстракције цинка из каламина у вертикалној топионици.[13] Његова технологија је донекле слична оној коју су користили у цинковим рудницима Завар у Раџастану, међутим нема доказа да је он посетио Индију.[14] Чампионов процес се користио све до 1851. године.

Особине

Физичке

Метални цинк је блештавобео, неплеменити метал, који је на собној температури и изнад 200 °C доста крхак. На температурама између 100 и 200 °C је доста дуктилан и лако се може деформисати. Његов прелом је сребрено бео. Цинк се кристализује у хексагонском кугластом кристалном систему. Он се заправо простире вертикално по слојевима кугле, а размаци између атома цинка се међусобно незнатно разликују, унутар слоја 264,4 pm, а између слојева 291,2 pm[15].

Хемијске

Стајањем на ваздуху на површини цинка се формира отпорни заштитни слој састављен из цинк-оксида и цинк-карбоната (Zn5(OH)6(CO3)2). Због тога се цинк, и поред својих неплеменитих особина користи за заштиту од корозије (поцинкавање челичних предмета и слично). Цинк се раствара у киселинама дајући цинкове двовалентне соли а у базама даје цинкате [Zn(OH)4]2−. Један изузетак је цинк високе чистоће (99,999 %), који не реагује са киселинама. Цинк се у својим спојевима јавља готово искључиво са оксидационим бројем +2 (двовалентан).

Хемијски, цинк се убраја у неплемените метале (редокс потенцијал -0,763 волта). Ово се може искористити на примјер, да би се племенити и други метали издвојили у елементарном стању из својих соли путем редукције, као што је ова замена бакра цинком из соли бакра:

Изотопи

Познато је укупно 29 изотопа цинка од 54Zn до 83Zn те још додатних десет нуклеарних изомера.[16] Од њих, пет изотопа је стабилно 64Zn, 66Zn, 67Zn, 68Zn и 70Zn и могу се наћи у природи. Не постоје природни радиоактивни изотопи цинка. Најчешћи изотоп је 64Zn са 48,63 % удела у природном односу изотопа. Након њега следе 66Zn са 27,90 %, 68Zn са 18,75 %, 67Zn са 4,10 %, и као најређи природни изотоп је 70Zn са уделом 0,62 %.[16] Најстабилнији вештачки изотоп је бета и гама радијацијски изотоп 65Zn са временом полураспада од 244 дана. Овај и нуклеарни изомер 69m служе као средство за праћење (трасер) у нуклеарној медицини. Као једини природни изотоп 67Zn се може доказати путем НМР спектроскопије.

Заступљеност

Заступљен је у земљиној кори у количини од 75 ppm у облику минерала - углавном ZnS, ZnO и смитсонита. Намирнице које су богате цинком су: остриге, посно месо и рибе, а има га има и у зрнастом хлебу.

Физичке и хемијске особине

Метални цинк је блештаво бео, крхак метал. На ваздуху подлеже оксидацији слично алуминијуму, али га слој оксида штити од даље корозије. Цинк је врло реактиван, како у киселој, тако и у базној средини.

Једињења

Најпознатије једињење цинка је његов оксид ZnO, који се користи као додатак за боје и лакове.[17]

Примена

Од многих примена цинка, издвајамо следеће:

  • Превлачење лима у циљу заштите од корозије
  • Као састојак многих легура, посебно са бакром
  • За електричне пећи
  • За запрашивање биљних култура у баштама, јер има инсектицидно дејство.

Биолошки значај

Цинк је један од микроелемената и налази се у многим ензимима. Између осталог има удела и у минерализацији костију, синтези беланчевина, зарастању рана, утиче на рад имунолошког система, правилну расподелу инсулина и штедњу холестерола и витамина А. Има удела и у регулацији крвног притиска и срчаног ритма.

Одрасле особе дневно треба да га уносе у организам најмање 5 милиграма, а препоручује се око 15-20 милиграма.

Недостатак цинка узрокује: малокрвност, успоравање темпа раста, споро зарастање рана, запаљења коже... Недостатак цинка код деце изазива нижи раст и спорији умни развој.

Цинк делује као лек за болести желуца, реуматизам, кожне болести ...

Систематско узимање неких лекова и алкохола утиче на смањење количине цинка у човековом организму.

Соли цинк (II) изазивају рак уколико се уносе у великим количинама.

Галерија

Zinc-sample

Узорак цинка.

ZincMetalUSGOV

Цинк се на ваздуху превлачи слојем оксида.

Zinc burning

Сагоревање цинка.

10 Pfennig 1921

Немачки новац из 1921. године, направљен само од цинка.

Zinc pieces

Грумени цинка

Zinc (30 Zn)

Цинк

Химический ёжик

Хемијски јеж

Олово-цинкова руда

Олово-цинкова руда

Zinc foils

Цинкана фолија

Brass

Месингана коцка

Референце

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305.
  2. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4.
  3. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
  4. ^ Thornton, C. P. (2007). Of brass and bronze in prehistoric Southwest Asia (PDF). Papers and Lectures Online. Archetype Publications. ISBN 978-1-904982-19-7. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 24. 9. 2015.
  5. ^ Greenwood 1997, стр. 1201
  6. ^ Craddock, Paul T. (1978). „The composition of copper alloys used by the Greek, Etruscan and Roman civilizations. The origins and early use of brass”. Journal of Archaeological Science. 5 (1): 1—16. doi:10.1016/0305-4403(78)90015-8.
  7. ^ „Royal Society Of Chemistry”. Архивирано из оригинала на датум 11. 7. 2017.
  8. ^ „India Was the First to Smelt Zinc by Distillation Process”. Infinityfoundation.com. Архивирано из оригинала на датум 16. 5. 2016. Приступљено 25. 4. 2014.
  9. ^ Kharakwal, J. S. & Gurjar, L. K. (1. 12. 2006). „Zinc and Brass in Archaeological Perspective”. Ancient Asia. 1: 139—159. doi:10.5334/aa.06112.
  10. ^ Cink, na stranici Industrialmetalcastings, pristupljeno 5. septembra 2017.
  11. ^ Geneviève Lüscher: NZZ online – Rana proizvodnja mesinga u Indiji Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 23, 2008) (на језику: енглески), Univerzitet Lehigh, Bethlehem (SAD), pristupljeno 5. septembra 2017.
  12. 12,0 12,1 Emsley, John (2001). „Zinc”. Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements. Oxford, Engleska, UK: Oxford University Press. стр. 499—505. ISBN 978-0-19-850340-8.
  13. 13,0 13,1 Comyns, Alan E. (2007). Encyclopedic Dictionary of Named Processes in Chemical Technology (3. изд.). CRC Press. стр. 71. ISBN 978-0-8493-9163-7.
  14. ^ Rhys Jenkins (1945). „The Zinc Industry in England: the early years up to 1850”. Transactions of the Newcomen Society. 25: 41—52.
  15. ^ Holleman-Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie (102 изд.). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3-11-017770-1.
  16. 16,0 16,1 G. Audi, O. Bersillon, J. Blachot, A. H. Wapstra: The Nubase evaluation of nuclear and decay properties.
  17. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.

Литература

  • Chambers, William and Robert (1901). Chambers's Encyclopaedia: A Dictionary of Universal Knowledge (Revised изд.). London and Edinburgh: J. B. Lippincott Company.
  • Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey; Murillo, Carlos A.; Bochmann, Manfred (1999). Advanced Inorganic Chemistry (6th изд.). New York: John Wiley & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-19957-1.
  • CRC contributors (2006). David R. Lide, ур. Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, Florida: CRC Press, Taylor & Francis Group. ISBN 978-0-8493-0487-3.
  • Emsley, John (2001). „Zinc”. Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements. Oxford, England, UK: Oxford University Press. стр. 499—505. ISBN 978-0-19-850340-8.
  • Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2nd изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-7506-3365-9.
  • Heiserman, David L. (1992). „Element 30: Zinc”. Exploring Chemical Elements and their Compounds. New York: TAB Books. ISBN 978-0-8306-3018-9.
  • Lehto, R. S. (1968). „Zinc”. Ур.: Clifford A. Hampel. The Encyclopedia of the Chemical Elements. New York: Reinhold Book Corporation. стр. 822—830. ISBN 978-0-442-15598-8. LCCN 68-29938.
  • United States National Research Council, Institute of Medicine (2000). Dietary Reference Intakes for Vitamin A, Vitamin K, Arsenic, Boron, Chromium, Copper, Iodine, Iron, Manganese, Molybdenum, Nickel, Silicon, Vanadium, and Zinc. National Academies Press. стр. 442—455.
  • Stwertka, Albert (1998). „Zinc”. Guide to the Elements (Revised изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508083-4.
  • Weeks, Mary Elvira (1933). „III. Some Eighteenth-Century Metals”. The Discovery of the Elements. Easton, PA: Journal of Chemical Education. ISBN 978-0-7661-3872-8.

Спољашње везе

12. група хемијских елемената

12. група хемијских елемената је једна од 18 група у периодном систему елемената. У овој групи се налазе:

Цинк

Кадмијум

Жива

КоперницијумСва четири елемента ове групе су прелазни метали. Цинк, Кадмијум и Жива се јављају у природи док је коперницијум вештачки добијен. Атомске масе ових елемената крећу се између 65,41 и 285.

Ова група носи назив и IIB група хемијских елемената

Cink fosfat

Cink fosfat je hemijsko jedinjenje, koje ima molekulsku masu od 386,170 Da.

Cink sulfid

Cink sulfid je hemijsko jedinjenje, koje ima molekulsku masu od 97,474 Da.

Батерија

У науци и технологији, батерија је електрохемијски уређај у коме је ускладиштена хемијска енергија (у виду потенцијалне енергије), која се може претворити у електричну енергију када се крајеви батерије, електроде, споје проводником. Батерија је уређај који се састоји од једне или више електрохемијских ћелија са спољним прикључцима за напајање електричних уређаја као што су батеријске лампе, паметни телефони, и електрична кола. Кад батерија пружа електричну снагу, њен позитивни прикључак је катода, а њен негативни прикључак је анода. Терминал означен као негативан је извор електрона који ће тећи кроз спољашње електрично коло до позитивног терминала. Кад се батерија повеже на спољашње електрично оптерећење, редокс реакција конвертује високо-енергетске реактанте у производе ниске енергије, и разлика слободне енергије се испоручује спољашњем колу као електрична енергија. Историјски термин „батерија” се специфично односио на уређај који се састојао од вишеструких ћелија, међутим његова употреба је еволуирала тако да сада обухвата уређаје који се састоје од једне ћелије. Прва позната батерија је Багдадска батерија из периода 250. п. н. е. и 640. п. н. е. Модерне батерије раде на принципу који је изумео италијански физичар Алесандро Волта 1800. године.

Батерије спадају у такозване примарне изворе електричне енергије, јер претварају хемијску енергију у електричну и не могу се пунити (процес није реверзибилан). За разлику од батерија, акумулатор спада у секундарне електрохемијске изворе (реверзибилне) електричне енергије и може више пута претварати хемијску у електричну енергију и обрнуто (може се пунити и празнити). Други назив за батерију је примарни галвански елемент. Галвански елементи су примарни хемијски извори струје. Постоји више врста галванских елемената: Волтин, Данијелов, Лекланшов итд. Данијеловим елементом може се на једноставан начин објаснити принцип батерије. Данијелов елемент се састоји од цинкане електроде потопљене у раствор цинк-сулфата (ZnSO4) и бакарне електроде која се налази у раствору бакар-сулфата (CuSO4), једни од другог одвојени су посудом од порозног материјала кроз чије зидове могу да пролазе само јони SO4. Када се цинкана електрода стави у разблажени водени раствор цинк-сулфата атоми цинка спонтано прелазе у раствор као позитивни јони Zn2+ остављајући своја два електрона на електроди. Прелажењем јона цинка у раствор, електрода постаје негативно наелектрисана, а раствор позитивно. У врло танком пограничном слоју између цинкане електроде и раствора настаје електрично поље усмерено тако да се супротставља прелажењу јона Zn2+ у раствор. Што више јона пређе у раствор, ово поље је све јаче. Убрзо то електрично поље достиже ону вредност при којој се електрична сила изједначава са хемијском, те се даље прелажење јона Zn2+ у раствор зауставља и наелектрисање електроде и раствора се више не повећавају.

Батерије су доступне у мноштву облика и величина, од минијатурних ћелија које се користе за напајање слушних апарата и ручних сатова до малих, танких ћелија које се користе у паметним телефонима, до великих оловно киселинских батерија или литијум-јонских батерија у возилима, и у крајњем екстрему, огромне батеријске банке величине собе која пружа резервну или хитну снагу за телефонске централе и рачунарске дата центре. Према процени из 2005. године, индустрија батерија је широм света генерисала 48 америчких долара милијарди у продаји сваке године, са годишњим растом од 6%.

Галијум

Галијум (Ga, лат. gallium) метал је IIIA групе.

Има 4 изотопа од којих су постојани 69 i 71.Заступљен је у земљиној кори у количини од 18 ppm као пратилац руда бакра и цинка.

Пол Лекок д Боабодран га је открио 1875.

Флуориди и фосфорити галијума имају особине полупроводника и они се додају силицијуму који се користи у електроиндустрији. Слојеви галијум-арсеника се користе за израду ултрабрзих процесора.

Метални галијум се користи за пуњење термометара који мере високе температуре.

Биолошки значај- нема никакав биолошки значај.

Чисти галијум је сребрнаст метал, који не реагује са водом и кисеоником.

Једињења галијума боје пламен у љубичасто.

Гванахуато (држава)

Држава Гванахуато (шп. Estado de Guanajuato), савезна је држава Мексика. Налази се у централном делу земље. Има површину од 30.491 km² и 4.893.812 становника (попис 2005).

На северу се граничи са државама Закатекас и Сан Луис Потоси, на западу са Халиском, на југу са Мичоаканом, и на истоку са Керетаром.

Због богатства рудом сребра, Гванахуато је била једна од првих области које су Шпанци колонизовали 1520-их. И данас су неки од локалних рудника рекордери по производњи у свету. Поред сребра, експлоатише се још и цинк, злато, бакар, олово и опал.

Гванахуато је једна од привредно најдинамичнијих држава Мексика, чије стопе раста редовно надмашују национални просек.

Главни град је Гванахуато, док је највећи град Леон. Држава је основана 1824.

Идалго (држава)

Држава Идалго (шп. Estado de Hidalgo), савезна је држава у централном Мексику, северно од града Мексика. Основана је 1869. године. Име је добила по Мигелу Идалгоу, свештенику који је позвао народ на почетак Мексичког рата за независност.

Граничи се са државом Сан Луис Потоси на северу, Пуеблом и Веракруз на истоку, на југу са Тласкалом и Мексиком, и на западу са државом Керетаро.

Држава има површину од 20.813 km² и око 2,3 милиона становника. Главни град је Пачука де Сото. Најпознатија туристичка атракција државе је археолошко налазиште Тула које је некада било престоница државе Толтека.

Привреда Државе Идалго се заснива на рударству (сребро, злато, олово, бакар, цинк).

Кадмијум

Кадмијум је хемијски елемент са симболом Cd и атомским бројем 48. То је меки, плавкасто-бели метал који је хемијски сличан са друга два стабилна метала 12. групе, цинком и живом. Као и цинк, кадмијум преферира оксидационо стање +2 у већини својих једињења, а као жива има врло ниску тачку топљења у поређењу са прелазним металима. Кадмијум и његови конгенери нису се одувек сматрали прелазним металима, између осталог јер немају делимично попуњену d или f електронску љуску у елементарном или уобичајеним оксидационим стањима. Просечна концентрација кадмијума у Земљиној кори креће се између 0,1 и 0,5 ppm (делова на милион). Кадмијум су открила двојица немачких хемичара Штромајер и Херман, као нечистоћу у цинк карбонату.

Кадмијум се јавља и као споредна компонента у већини цинкових руда те је као такав нуспроизвод у производњи цинка. Дуго времена се користио као пигмент и за заштитно прекривање челика од корозије, а спојеви кадмијума су се користили за стабилизацију пластике. Кориштење кадмијума је генерално смањено због његове отровности (он је децидно наведен у Европској листи ограничења опасних супстанци (ROHS) те се из тих разлога масовно никл-кадмијумске батерије замјењују с батеријама на бази никл-метал хидрида и литијум-јонским батеријама. Једна од његових малобројних апликација је у виду кадмијум телурида у соларним плочама. Иако кадмијум нема познатних биолошких улога у вишим организмима, неке карбоничне анхидразе зависне од кадмијума пронађене су код морских силикатних алги.

Карпати

Карпати (чешки, словачки и пољски: Karpaty, украјински: Карпати, румунски: Carpaţii), су планине у средњој Европи. Румуни Карпате још називају и Трансилванијски Алпи. Пружају се на дужини од 1.500 km (ширина преко 300 km), као велики лук од Братиславе преко територије Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Румуније до источне Србије.

Највиши врх Герлаховка (Герлаховски штит) 2655 m, налази се на Високим Татрима у Словачкој. Карпати се деле на Западне Карпате са Бескидима и високим Татрима, затим на Шумовите, Источне и Јужне Карпате или трансилванске Алпе, највиши врх Молдовеану 2543m. Важна речна изворишта су реке Тиса, Висла, Одра, Дњестар, Прут, Мориш, Уж и др...

Клима Карпата је континетална и планинска. Шуме су претежно букове, у вишим пределима четинарске. Има доста пашњака, а развијено је и сточарство. Од дивљих животиња настањују их медвед, вук, дивља мачка и др... Велико рудно богатство: нафта, гас (највише у Румунији, јужно од Трансилванских Алпа), гвожђе, угаљ, злато, сребро, бакар, олово, цинк, волфрам, со и др...

Манган

Манган (лат. manganium) јест хемијски елемент са симболом Mn и атомским бројем 25, метал из 7. групе (VIIB). Има 15 изотопа (атомске масе 49—62; постојан је само један: манган-55).

Не налази се као слободни елемент у природи; често се може наћи у минералима у комбинацији с гвожђем. Један је од најраспрострањенијих елемената у Земљиној кори.

Има важну индрустријску употребу за метално легирање, нарочито нерђајућих челика.

Манган по свом изгледу подсећа на гвожђе. Сиво-беле је боје, али за разлику од гвожђа има много већу тврдоћу. С обзиром на електронску конфигурацију ([Ar] 3d5 4s2), максималан оксидациони број мангана у једињењима је +7 а најчешћи оксидациони бројеви +2, +4 и +7. Манган има својство пасивизирања на ваздуху; није склон корозији, али зато реагује са разблаженим киселинама.

Историјски, манган је назван по пиролузиту и другим црним минералима из области Магнезија у Грчкој — која је такође епоним за магнезијум и гвожђеву руду магнетит. До средине 18. века, шведско-немачки хемичар Карл Вилхелм Шеле користио је пиролузит за добијање хлора. Шеле и други су били свесни да је пиролузит (данас познато да је то манган диоксид) садржао нови елемент, али нису били у могућности да га изолују. Јохан Готлиб Ган је први изоловао нечист узорак метала мангана 1774. године, што је учинио редуковањем диоксида угљеником.

Манганско фосфатирање се користи за превенцију рђе и корозије на челику. Јонизовани манган се користи индустријски као пигмент разних боја, које зависе од оксидационог стања јона. Перманганати алкалних и земноалкалних метала су моћни оксиданти. Манган диоксид се употребљава као катодни (акцептор електрона) материјал у цинк-угљеничним и алкалним батеријама.

У биологији, манган(II) јони делују као кофактори за велики варијетет ензима с много функција. Ензими мангана су посебно есенцијални у детоксификацији супероксидних слободних радикала у организмима који морају да имају елементални кисеоник. Манган такође функционише у комплексу еволуције кисеоника фотосинтетичних биљака. И док је елемент неизоставан минерал у траговима за све познате живе организме, исто тако функционише као неуротоксин у већим количинама. Поготово путем инхалације, може да узрокује манганизам — стање код сисара које води неуролошком оштећењу које је каткад иреверзибилно.

Мелинда Цинк

Мелинда Цинк (мађ. Czink Melinda, Будимпешта, 22. октобар 1982.) је професионална мађарска тенисерка.

Почела је да игра са 10 година. Тренер јој је Нандор Вереш. У каријери је освојила 18 ИТФ турнира. Дебитовала је као професиомални играч 1. марта 2000.

Само једном је дошла у финале неког ВТА турнира 2005 у Канбери где је изгубила од Ане Ивановић

За репрезентацију Мађарске играла на Олимпијским играма у Атини 2004., појединачно и у пару и на Фед купу.

До сада није победила на ВТА турниру.

Олово

У природи, олово се најчешће јавља у виду сулфида, PbS, као руда галенит.

Пржењем се руда преводи у оксид чијом редукцијом настаје сирово олово. Сирово олово садржи: бакар, антимон, арсен, бизмут, цинк, сумпор, калај, сребро и злато. Пречишћавањем сировог олова (најчешће електролитичким путем) добија се чисто олово плавичастобеле боје, само на свежем пресеку је металног сјаја, но брзо потамни од створеног слоја оксида и базног олово(II) карбоната Pb(OH)2*2PbCO3, који га штите од даље оксидације. То је мек метал, велике густине и ниске температуре топљења.Олово се у дестилованој води не раствара, док се раствара у киселинама са оксидационим дејством нпр. азотна киселина. При дејству разблажене сумпорне киселине ствара се заштитни слој олово- сулфата PbSO4 те растварање престаје. Алкалије не делују на олово. На ваздуху се фино спрашено олово тзв. пирофорно олово пали само од себе.

Олово (II) оксид се користи за глазирање керамичких производа, за израду минијума, као жута боја у сликарству. Олово се користи за израду лимова, канализационих и водоводних цеви уколико воде нису киселе; њиме се облажу електрични каблови и превлачи посуђе. Олово се користи и у војној индустрији, индустрији боја, за израду оловних акумулатора, за заштиту од рендгенског и радиоактивног зрачења.

Прве мине за оловке правиле су се од оловних руда, али их је у савременом добу заменио неотровни графит, који се комбинује са другим примесама.

Рударство

Рударство је веома стара индустријска грана која се бави процесом ископавања руда и њене припреме за искоришћавање у разним областима индустрије или за непосредно коришћење у свакодневном животу.Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Данас је много чешћа површинска експлоатација руде, на пример 85% минерала (осим нафте и природног гаса) у Сједињеним Америчким Државама се површински експлоатише укључујући и 98% од металних руда. Материјали који се често ископавају су: боксит, калај, цинк, дијамант, земни гас, магнезијум, манган, бакар, никл, олово, платина, нафта, со, сребро, титанијум, уранијум, угаљ, злато и гвожђе. Сем њих често се ископавају и: глина, песак, гранит и кречњак.

Рудник

Рудник је место са кога се експлоатишу разне врсте руда. На таквим местима где је руда нагомилана од економске вредности, површинским откопавањем или подземним копањем вади се руда. Рудници се по начину ископавања деле на површинске и подземне. Материјали који се често ископавају су: бакар, никл, олово, боксит, цинк, нафта, со, сребро, угаљ, злато, гвожђе, магнезијум, манган, дијаманти, уранијум, титанијум итд.

Скандијум

Скандијум (Sc, лат. scandium) метал је 3. групе периодног система елемената.[1] Има 12 изотопа чије се атомске масе налазе између 40-51. Стабилан је само 45, који чини скоро 100% његовог изотопа у природи.[2]

Сматра се за један од најређих елемената, будући да га нема нигде у великим количинама, а главни минерал је тортевеитит. Открио га је Ларс Фридрик Нилсон 1879. године у Упсали, Шведска.

Једина позната једињења скандијума су његове соли са остацима органских киселина и хидриди. Та једињења немају никакав практични значај. А од биолошког значаја, претпоставља се да недостатак скандијума изазива рак, али о томе не постоје прецизни подаци.

Скандијум се добија електролизом растопа скандијум-хлорида, на цинканој катоди, при чему настаје легура цинка и скандијума, а цинк се затим уклања испаравањем при ниском притиску.

Сребро

Сребро (Ag, лат. argentum — сребро) хемијски је елемент са симболом Ag и атомским бројем 47. Убраја се у прелазне метале, у периодном систему елемената налази се у 5. периоди и првој споредној групи (група 11) односно групи бакра. Сребро је један од племенитих метала, у природи се јавља у елементарном стању као и у својим једињењима. Сребро је најбољи проводник топлоте и електрицитета од свих елемената.Сребро је мекано, растегљиво и лако ковно што омогућава његово лако обликовање и извлачење у танке жице и фолије светлуцаве беле боје зато се још у далекој прошлости користило за прављење накита.

Сребро има неколико својих минерала, као што су аргентит (Ag2S), бромаргентит (AgBr) или караргентит (AgCl); углавном се добија као споредни производ прераде руда других метала.Услед специфичних физичких и хемијских особина његове легуре и његова једињења налазе бројне примене у индустрији и електротехници.

Услед дужег стајања на ваздуху сребро се превлачи танким црним слојем.

Сулфид

Сулфид је хемијско једињење сумпора са оксидационим бројем -2 и још једног хемијског елемента.Сулфиди најчешће граде: гвожђе, кобалт, никл, бакар, сребро, цинк, жива и олово.

Сулфиди који су настали природним путем се издвајају својом великом густином, углавном су непровидни и проводе електричну струју.

Сулфиди се разлажу и реагују под утицајем површинских и атмосферских вода, прелазећи у обојене оксиде, хидроксиде, карбонате, сулфате и фосфате.

Минерали сулфида се углавном јављају у лежиштима на територији која је била изложена вулканској активности.

Суматра

Суматра (индон. Sumatera) је индонежанско острво, једно од Великих Сундских острва. Са површином од 470.000 km² Суматра је шесто острво по величини у свету. Има 40 милиона становника који говоре 52 различита језика. Највише их је малајског порекла. Око 80% становништва су муслимани, а 18% хришћани.

Острво се простире 1.700 километара у правцу северозапад-југоисток и широко је до 370 километара. Екватор пролази кроз средину острва. Планина Керинчи је највиши врх Суматре (3.805 метара). Суматра је позната по интензивној вулканској активности, због чега је земљиште веома плодно, а пејзажи спектакуларни. Источна половина острва је равничарска. Око 40 километара од јужне обале Суматре, са друге стране Сундског мореуза, налази се острво Јава. Борнео је удаљен 600 километара, док је Малајско полуострво на североистоку одвојено мореузом Малака. На око 200-1000 километара северозападно од Суматре леже групе острва Андамани и Никобари.

Цунами висине 16 метара изазван земљотресом јачине 9 на Рихтеровој скали, погодио је 26. децембра 2004. западне обале Суматре, нарочито провинцију Аћех. Тада је погинуло 170.000 Индонежана.

На Суматри се налазе значајна изворишта нафте. Експлоатише се угаљ, злато, боксит и цинк. Од пољопривредних производа, значајни су каучук, бибер, кафа, палмино уље и дуван.

Хемијски елемент

Хемијски елемент је врста чисте хемијске супстанце која се не може поделити на две или више чисте супстанце обичним хемијским методама. Хемијски елементи се састоје од само једне врсте атома, који се разликују по свом атомском броју, тј. броју протона у атомском језгру. Елементи се деле на метале, металоиде и неметале. Најпознатији примери хемијских елемената су угљеник, азот, кисеоник, силицијум, арсен, алуминијум, гвожђе, бакар, злато, жива и олово.

Најлакши хемијски елементи, међу којима су водоник, хелијум и мање количине литијума, берилијума и бора, настали су различитим космичким процесима током Великог праска и деловањем космичких зрака. Настанак тежих елемената, почев од угљеника до најтежих елемената, десио се путем нуклеосинтезе у звездама, а при настанку Сунчевог система и формирањем његовог планетарног система из планетарних маглина и супернова, које су избацивале ове елементе у свемир.Велика распрострањеност кисеоника, силицијума и гвожђа за Земљи одаје њихово заједничко порекло у таквим звездама. Док је већина елемената углавном стабилно, постоји мали број природних нуклеарних трансформација из једног елемента у други, а које се такође дешавају при распаду радиоактивних елемената као и у другим природним нуклеарним процесима.Данас је познато 118 елемената, од чега се 91 хемијски елемент може наћи у природи, а остали су произведени у лабораторији. У хемији, сваки елемент има свој јединствени хемијски симбол. Он се састоји из једног или два слова, обично изведена из имена тог елемента. На пример симбол за угљеник (карбон) је C, док је симбол за алуминијум Al. Понекад су симболи изведени из латинских имена елемената или из неког његовог једињења.Дељењем материје (у идеалном случају) дошли би до атома тог хемијског елемента.

Једињења цинка
Активне форме
Базне форме
Јонотропни
Метаботропни
Инхибитори
транспорта
AMPAR
KAR
NMDAR

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.