Целулоза

Целулоза је природни макромолекул који настаје фотосинтезом.[2] Састоји се од анхидрида глукозе емпиријске формуле (C6H10O5)n . Целулоза припада групи полисахарида који представљају до 80 % суве материје биљног света, а међу којима је целулоза најзначајнија.

Потпуном хидролизом целулозе добија се D – глукоза

(C6H10O5)n +nH2O → nC6H12O6

Основу целулозе чине у ствари, два анхидрида D – глукозе, који су везани глукозидном везом и чине молекул целобиозе. Испитивањем се дошло до закључка да је целулоза полисахарид изграђен од великог броја молекула D – глукозе, повезаних глукозидном везом.

Целулоза[1]
Cellulose, a linear polymer of D-glucose units (two are shown) linked by β(1→4)-glycosidic bonds.
Three-dimensional structure of cellulose.
Идентификација
ECHA InfoCard 100.029.692
Е-бројеви E460 (згушњивачи, ...)
MeSH Cellulose
Својства
(C6H10O5)n
Агрегатно стање бели прах
Густина 1.5 g/cm3
Тачка топљења разлаже се
није растворан
Сродна једињења
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Да верификуј (шта је ДаНе ?)
Референце инфокутије
Целулоза
целулоза полисахарид изграђен од великог броја молекула D – глукозе, повезаних глукозидном везом.

Физичке особине

Целулоза у додиру са водом бубри, утолико више уколико је више аморфних подручја у влакну. Од количине упијене воде зависе механичке особине целулозе, тј. веће бубрење смањује механичку отпорност. Органски растварачи изазивају слабије бубрење од воде.[3]

Поларни растварачи (хлороформ) показују већу моћ продирања у влакна целулозе, од неполарних растварача (угљендисулфид). Способност упијања влакна појачана је после третирања са 20% натријум хидроксида.

Извори

  1. ^ Nishiyama, Yoshiharu; Langan, Paul; Chanzy, Henri (2002). „Crystal Structure and Hydrogen-Bonding System in Cellulose Iβ from Synchrotron X-ray and Neutron Fiber Diffraction”. J. Am. Chem. Soc. 124 (31): 9074—82. PMID 12149011. doi:10.1021/ja0257319. Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |author3= и |last3= (помоћ).
  2. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6.
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3.

Спољашње везе

Bezdimni barut

Trinitroceluloza (nitroceluloza, celulozni nitrat, TNC, malodimni barut, bezdimni barut) je puščani prah, 3 do 5 puta jači od crnoga baruta. Bezdimni barut potpuno je istisnuo dimni barut, jer gori brže i bolje od crnog baruta. Godine 1886. godine je postupno nadomestio u vatrenom oružju svih vrsta. Dobija se nitriranjem celuloze (npr. pamuka) (starter metak) ili drvenog ugljena koji je preteča celuloze (obični bojevni metak). U nekim državama se nitrira brašno ili skrob. U starter metku je žute ili bele boje u obliku plosnatijih kuglica, pamuka ili praha, dok u bojevnim mecima crne boje, u obliku kuglica, listića ili valjkastih sitnih oblika. Pri dodiru s plamenom ne eksplodira nego izgara vrlo brzo. Brzina izgaranja mu je: VoD (cca)= 7300 m/s, uz stvaranje „efekta vatrene kugle“, velike jake svetlosti. Pri izgaranju razvija samo gasovite produkte. Gasovi nastali njegovom eksplozijom ne uzrokuju rasprsnuće čahure i cevi, nego potiskuju i izbacuju metak. Bizantnost u poređenju s TNT-om je 0,78. Kod TNC-a najviše se mora paziti da ne dođe u dodir s plamenom ili možda iskrom, osim tog nedostatka, vrlo je stabilan.

Primarni (inicijalni) je eksploziv, a ujedno i jedini potisni eksploziv, neosetljiv na udarce, ali vrlo osetljiv na plamen.

S njom se pune torpeda, granate, raketni pogoni, vojne rakete, kao dodatak nitroglicerinu da se dobije bezdimni prah ili eksplozivni gelatin, detonirajuće kapisle, itd. Upotrebljava se još za izbacivanje taneta (zrna) iz čahure (celokupnog metka) ili pak iz raznog streljnog i vatrenog ili artiljerijskog oružja, raznog kalibra i tu služi kao potisni eksploziv.

Malodimni baruti sastoje se od želatinizirane nitroceluloze. U zavisnosti od želatinizatora malodimni baruti mogu biti: nitrocelulozni, nitroglicerinski, diglikolski i ganidinski. Malodimni baruti se izrađuju u obliku pločica, traka i cevi s jednom ili više rupa. Vrstom baruta, veličinom i oblikom barutnih zrnaca reguliše se priliv gasova pri sagorevanju baruta. Malodimni baruti se vremenom menjaju, postaju nestabilni i opasni za čuvanje. Zbog toga se svake druge godine vrši ispitivanje stabilnosti baruta. Vek trajanja malodimnih baruta je oko 20 godina.

Postoji još i dinitroceluloza, ali ona ima čudan plastični (PVC) oblik i od nje su napravljene ping-pong loptice.

Алдозе

Алдоза је моносахарид (једноставни шећер) који садржи само једну алдехидну (-CH=O) групу по молекулу. Хемијска формула поприма форму Cn(H2O)n. Најједноставнија могућа алдоза је диоза гликолалдехид, која садржи само два атома угљеника.Зато што оне имају бар један асиметрични угљеник, алдозе испољавају стереоизомерију. То значи да алдоза може да постоји у било D или L форми Фишерове пројекције. Биолошки системи су склони да препознају D-алдозе у већој мери од L-алдоза.

Алдоза се разлукује од кетозе по томе што је њена карбонилна група на крају угљениковог ланца уместо у средини. Због тога је могуће хемијски диференцирати кетозе и алдозе користећи Селиванофов тест. Алдоза се може изомеризовати до кетона путем Лобри-де Бруин-ван Акенстеинове трансформације.

Вуна

Вуна је мекана длака крзна појединих сисара, посебно оваца (овчија вуна). Вуна се састоји од протеина заједно са неколико процената липида. Она уз свилу и казеин спада у групу протеинских влакана, али се од других животињских длака разликује високим постотком садржаног сумпора (3-4%) који потиче од високог садржаја двоструких аминокиселина цистина. У погледу састава вуна је сасвим различита од доминантнијег текстила, памука, који је углавном целулоза. Вуна спада у обновљиве сировине.

Глукоза

Глукоза или гликоза (од грч. γλυκύς - сладак) је најраспрострањенији моносахарид у природи, међутим само као изомер који се зове декстроза или грожђани шећер. Може да се нађе у крви свих сисара, као и у меду и грожђу. Молекули сложенијих угљених хидрата, као што су скроб и целулоза, настају од великог броја молекула глукозе. Глукоза има врло сладак укус, лако је растворљива у води, а такође је и неопходна за одржавање живота, јер кад се разгради у цитоплазми живе ћелије ослобађа велике количине енергије потребне за многе животне функције.

Глукозу углавном праве биљке и већина алги током фотосинтезе из воде и угљен-диоксида, користећи енергију сунчеве светлости. Она се користи за израду целулозе у ћелијским зидовима, која је најзаступљенији угљени хидрат. У енергетском метаболизму, глукоза је најважнији извор енергије у свим организмима. Глукоза за метаболизам се делимично чува као полимер, у биљкама углавном као скроб и амилопектин, а код животиња као гликоген. Глукоза циркулише у крви животиња као шећер у крви. Природно присутан облик глукозе је d-глукоза, док је l-глукоза синтетички произведена у релативно малим количинама и мање је важна.

Глукоза, као интравенски шећерни раствор, налази се на списаку есенцијалних лекова Светске здравствене организације, најважнијих лекова неопходних у основном здравственом систему. Име глукоза потиче преко француског израза из грчке речи γλυκός ('glukos'), са значењем „сладак”, у смислу шире, слатке, свеже испресоване масе грожђа у прављењу вина. Суфикс „-оза” је хемијски класификатор, који означава шећер.

Густина

Густина је по дефиницији однос масе и запремине неког тела.

У овој формули (ро) означава густину, m означава масу тела, а V његову запремину. Димензије густине су М L-3 a SI јединица: килограм по кубном метру - kg/m3).

Густине елемената и чистих једињења су карактеристичне константе али пошто зависе од температуре, саопштавају се заједно са температуром на којој су одређене.

На густину неке материје утиче састав, температура, агрегатно стање, алотропски облик, електрично поље итд. Један од првих задатака физичке хемије је био да на основу мерења макроскопских особина материје докучи нешто о њеној микроскопској грађи. У том погледу густина је од огромног значаја јер су на основу мерења густине и индекса преламања или диелектричне константе израчунавала молекулска рефракција а на основу ње, димензије молекула.

Занимљиво је да су за мерење густине гасовитог азота године 1904. Нобелове награде добили Вилијем Ремзи за хемију и Лорд Рејли за физику. Наиме, из веома мале разлике у густинама азота из ваздуха и хемијски добијеног азота они су закључили да у ваздуху поред азота постоји још неки гас и тако су пронашли аргон. То је суштина физичке хемије - мерити нешто обично и из тога пронаћи нешто необично.

Дезоксирибоза

Дезоксирибоза је моносахарид са пет угљеникових атома, пентоза. Улази у састав нуклеотида ДНК у којима је ковалентно везана за азотну базу. Повезивањем азотне базе и дезоксирибозе образује се једињење названо нуклеотид.

Дијететска влакна

Дијететска влакна су порција хране биљног порекла која се не може потпуно разложити посредством дигестивних ензима. Постоје две главне компоненте:

Растворна влакна – која се растварају у води – лако се ферментишу у дебелом цреву у гасове и физиолошки активне нуспроизводе, као што су кратколанчане масне киселине које у дебелом цреву формирају цревне бактерије. Овај вискозни материјал се назива пребиотичкким влакнима. Она успоравају гастрично пражњење што, код људи, може да произведе продужени осећај пуности.

Нерастворна влакна – која се не растварају у води – инертна су у погледу дигестивних ензима у горњем делу гастроинтестиналног тракта и пружају осећај увећане масе. Неке форме нерастворних влакана, као што су отпорни типови скроба, могу да буду ферментисани у дебелом цреву. Ова влакна абсорбују воду док се крећу кроз систем органа за варење, чиме се олакшава пражњење столице.Дијететска влакна се састоје од безскробних полисахарида и других биљних компоненти као што су целулоза, отпорни скроб, отпорни декстрини, инулин, лигнини, хитини, пектини, бета-глукани, и олигосахариди.Дијететска влакна могу да делују путем мењања природе садржаја гастроинтестиналног тракта, и промене начина на који други нутријенти и хемикалије бивају адсорбовани. Неки типови растворних влакана апсорбују воду и тиме постају желатинозне, вискозне супстанце које могу или не морају да буду ферментисане бактеријама у дигестивном тракту. Неки типови нерастворних влакана превасходно утичу на конзинстенцију хране и нису ферментисани. Лигнин, који је главна компонента нерастворних влакана, може да измени брзину и метаболизам растворних влакана. Други типови нерастворних влакана, нарочито отпорни скроб, бивају ферментисани тако што се производе масне киселине са кратким ланцима, које су физиолошки активне и стога су здравствено корисне.Прехрамбени извори дијететских влакана традиционално су дељени према томе да ли нуде растворна или нерастворна влакна. Биљне хране садрже оба типа влакана у различитим количинама, што произилази из биљних карактеристика вискозности и ферментабилности. Предности конзумирања влакана зависе од типа конзумираних влакана и вида користи које гастроинтестинални систем може да има од њих. Пунилачка влакна – као што су целулоза, хемицелулоза и псилијум – апсорбују и задржавају воду, чиме промовишу регуларност. Вискозна влакна – као што су бета-гликан и псилијум – згушњавају фекалну масу. Ферментабилна влакна – као што су отпорни скроб и инулин – хране бактерије и микробиоту дебелог црева, и бивају метаболисана при чему се формирају кратколанчане масне киселине, које имају разноврсне улоге у гастроинтестиналном здрављу.

Е-бројеви

Е-бројеви су део система адитива како за храну тако и за пића, која су дозвољена од Европске уније (ЕУ). Е-бројеви не морају да се пишу на производу, и произвођач може да наведе додатке користећи њихова имена уместо тога.

Идоза

Идоза је хексоза, моносахарид са шест угљеникових атома. Има алдехидну групу, и алдоза је. Не јавља се у природи, али су њене киселине важне. Састојак је дерматан сулфата и хепаран сулфата, који су гликозаминогликани. Гради се алдолном кондензацијом D- и -L глицерилалдехида. L-идоза је C-5 епимер D-глукозе.

Катаболизам угљених хидрата

Катаболизам угљених хидрата је процес у коме се крупни угљени хидрати разлажу на мање и простије јединице. Емпиријска формула угљених хидрата је CX(H2YOY). Приликом сагоревања угљених хидрата долази до ослобађања велике количине енергије.

Угљени хидрати се деле на:

полисахариде (као што су декстрин, амилопектин, гликоген, целулоза)

моносахариде (као нпр. глукоза, галактоза, фруктоза, рибоза)

дисахариде (као нпр. малтоза, лактоза)Глукоза реагује са кисеоником у следећој оксидо-редуктивној реакцији:

C6H12O6 + 6O2 → 6CO2 + 6H2O, где су угљен-диоксид и вода нуспроизвод и хемијска реакција је егзотермна.

Памук

Памук је мекано влакно које расте око семена биљке Gossypium, грма из тропских и суптропских крајева, укључујући Америку, Индију и Африку. Влакно је скоро чиста целулоза. Под природним околноситима, памучни намотаји повећавају ширење семена. Влакно се најчешће упреда у нити и користи за израду меканих, пропустних тканина и најчешће је кориштено природно влакно у свету данас. Продајна јединица за памук је бала.

Практично сав комерцијални памук који се данас узгаја су варијанте америчких врста Gossypium hirsutum и Gossypium barbadense. Највећа разноликост дивљих врста памука налази се у Мексику, праћена Аустралијом и Африком. Памук је независно доместикован У Старом и Новом свету.

Употреба памука за израду тканина је позната од преисторијских времена; фрагменти памучне тканине датиране на око 5000. п. н. е. су били екскавирани у Мексику, а они из између 6000. п. н. е. и 5000. п. н. е. у области цивилизације долине Инда. Мада је памук култивисан од античког доба, тек је изум памучног џина довољно смањио трошкове производње да би дошло до широко распрострањене употребе, и у данашње време је то најтраженија тканина од природних влакана у одећи.

Тренутне процене светске производње износе око 25 милиона тона годишње или 110 милиона бала годишње, што се остварује користећи 2,5% обрадивог земљишта у свету. Кина је највећи произвођач памука на свету, али се највећи део користи у земљи. Сједињене Државе су највећи извозник већ дуги низ година. У Сједињеним државама, се памук обично мери у балама, чија величина је око 0,48 cubic meters (17 cubic feet), а маса 226,8 kg.Српски назив памук је преузет из турске речи pamuk, истог значења. Енглеска реч cotton и слични шпански, холандски, француски и италијански називи су позајмљени из арапског (al) qutn'' قُطْن, „памук“.

Пентоза

Пентоза је моносахарид са пет угљеникових атома. Моносахариди (прости шећери, тј. угљени хидрати) се хидролизом не могу разложити на простија једињења.Пентозама припадају два, биолошки веома значајна једињења:

рибоза, улази у састав РНК и

дезоксирибоза која гради ДНК.

Пираноза

Пираноза је заједнички назив за угљене хидрате који имају хемијску структуру која поседује шесточлани прстен који се састоји од пет угљеникових атома, и једног кисеониковог. Пиранозни прстен се гради реакцијом C-5 алкохолне групе шећера са својим C-1 алдехидом, формирајући интрамолекулски полуацетал. Име долази од сличности са кисеониковим хетероциклом, пираном.

Полисахариди

Полисахариди су полимерни угљено хидратни молекули који се састоје од дугих ланаца моносахаридних јединица везаних заједно гликозидним везама. Из њих се при хидролизи се ослобађају конститутивни моносахариди или олигосахариди. Они су у опсегу структура од линеарних до високо разгранатих. Према биолошкој функцији се деле на: резервне и структурне полисахариде. Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су: скроб, код биљака и гликоген, код животиња. Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе. Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији: целулоза, која је главни састојак ћелијског зида биљака, хитин, који зграђује скелет зглавкара) и агар, кога садрже алге).

Полисахариди су често веома хетерогени, са малим модификацијама у понављајућим јединицама. У зависности од структуре, ови макромолекули могу да имају различита својства од њихових моносахаридних грађевних блокова. Они могу да буду аморфни или чак нерастворни у води. Кад су сви моносахариди у полисахариду истог типа, за полисахарид се каже да је хомополисахарид или хомогликан, док кад је више од једног типа моносахарида присутно они се називају хетерополисахаридима или хетерогликанима.Природни сахариди су генерално једноставни угљени хидрати звани моносахариди са општом формулом (CH2O)n где је n три или веће. Примери моносахарида су глукоза, фруктоза, и глицералдехид. Полисахариди, имају општу формулу Cx(H2O)y где је x обично велики број између 200 и 2500. Кад су понављајуће јединице у полимерној основи шестоугљенични моносахариди, као што је то често случај, општа формула се поједностављује на (C6H10O5)n, при чему је типично 40≤n≤3000.

По устаљеној конвенцији, полисахариди садрже више од десет моносахаридних јединица, док олигосахариди садрже три до десет моносахаридних јединица; мада прецизно разграничење може у извесној мери да варира. Полисахариди су важна класа биолошких полимера. Њихова функција у живим организмима је обично било структурна или складишна. Скроб (глукозни полимер) се користи као складишни полисахарид у биљкама. Он је присутан у виду амилозе и разгранатог амилопектина. Код животиња, структурно слични глукозни полимер је гушће разгранати гликоген, који се понекад назива „животињским скробом”. Својства гликогена узрокују његов релативно брз метаболизам, што је подесно за активни животни стил животиња.

Целулоза и хитин су примери структурних полисахарида. Целулоза се користи у ћелијским зидовима биљки и других организама, и један је од најшире заступљених органских молекула на Земљи. Она има мноштво примена, као што је значајна улога у индустрији папира и текстила, а користи се и као сировина при продукцији рајона (путем вискозног процеса), целулозног ацетата, целулоида, и нитроцелулозе. Хитин има сличну структуру, али има бочне ланце који садрже азот, чиме се повећава његова јачина. Он је присутан у егзоскелетону зглавкара и у ћелијским зидовима појединих гљивица. Он исто тако има мноштво примена, укључујући хируршке конце. Полисахариди исто тако обухватају калозу или ламинарин, хризоламинарин, ксилан, арабиноксилан, манан, фукоидан и галактоманин.

Рибоза

Рибоза је моносахарид (прост угљени хидрат) са пет угљеникових атома.

Ова пентоза улази у састав нуклеотида:

све три врсте РНК;

аденозин трифосфата (АТП-а).

Скроб

Скроб (лат. amylum) је природни полисахарид опште формуле (C6H10O5)n. Налази се у воћу, семенкама, корењу, кртолама и лишћу биљака. То је један од основних састојака хране и производе га искључиво биљке, којима скроб служи као резервна енергија. По улози и структури је сличан гликогену који исту функцију обавља код животиња.

Чист скроб је бео, безукусан и безмирисан прах, који је нерастворан у хладној води или алкохолу. Он се састоји од два типа молекула: линеарне и хеликсне амилозе и разгранатог амилопектина. У зависности од биљке, скроб се генерално састоји од 20 до 25% амилозе и 75 до 80% амилопектина по тежини. Гликоген, глукозна залиха животиња, је у већој мери разграната верзија амилопектина.

У индустрији, скроб се конвертује у шећере, на пример претвара се у слад, и ферментише се да би се произвео етанол при производњи пива, вискија и биогорива. Обрађује се како би се произвели многи шећери који се користе у прерађеној храни. Мешањем већине скробова у топлој води производи се паста, као што је пшенична паста, која се може користити као средство за згушњавање, укрућивање или лепљење. Највећа индустријска непрехрамбена употреба скроба је као лепка у процесу израде папира. Скроб се може применити на делове поједине одеће пре пеглања, да би се укрутила.

Угљени хидрат

Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом свету. Према степену сложености деле се на: моносахариде, дисахариде, олигосахариде и полисахариде.

Угљени хидрати су биолошки молекули који се састоје од атома угљеника (C), водоника (H) и кисеоника (O), обично са односом атома угљеника и кисеоника од 2:1 (као у води); другим речима, са емпиријском формулом Cm(H2O)n (где се m може разликовати од n). Постоје извесни изузеци; на пример, дезоксирибоза, шећерна компонента ДНК, има емпиријску формулу C5H10O4. Угљени хидрати су технички хидрати угљеника; мада са структурне тачке гледишта је прецизније да се на њих гледа као на полихидроксидне алдехиде и кетоне.Термин је најзаступљенији у биохемији, где је синониман са сахаридима, групом која обухвата шећере, скроб, и целулозу. Сахариди се деле у четири хемијске групе: моносахариде, дисахариде, олигосахариде, и полисахариде. Генерално се, моносахариди и дисахариди, који су мањи угљени хидрати (имају нижу молекулску масу), називају шећерима. Реч сахарид потиче од грчке речи σάκχαρον (sákkharon), са значењем "шећер". Док је научна номенклатура угљених хидрата комплексна, имена моносахарида и дисахарида се веома често завршавају са суфиксом -оза. На пример, грожђани шећер је моносахарид глукоза, тршћани шећер је дисахарид сахароза, а млечни шећер је дисахарид лактоза (погледајте илустрацију).

Угљени хидрати врше бројне функције у живим организмима. Полисахариди служе као складишта енергије (нпр. скроб и гликоген) и као структурне компоненте (нпр. целулоза у биљкама и хитин код артропода). 5-угљеник моносахарид рибоза је важна компонента коензима (нпр. АТП, ФАД и НАД) и компонента је основе генетичког молекула познатог као РНК. Сродни молекул дезоксирибоза је компонента ДНК. Сахариди и њихови деривати обухватају многе друге важне биомолекуле који имају улогу у имунском систему, фертилизацији, спречавању патогенезе, згрушавању крви, и развићу.У науци о храни и многим неформалним контекстима, термин угљени хидрат често означава било коју храну која је посебно богата у комплексном угљеном хидрату скробу (као што су житарице, хлеб и тесто), или се термин користи за једноставне угљене хидрате, као што је шећер (присутан у бомбонама, џемовима, и слаткишима).

Често се на списковима нутриционог садржаја, као што је УСДА Национална база података нутријената, термин "угљени хидрат" користи за све осим воде, протеина, масти, пепела и етанола. Тиме се обухватају хемијска једињења као што су сирћетна или млечна киселина, која се нормално не сматрају угљеним хиратима. Тиме се исто тако обухватају "дијетарна влакна" која су угљени хидрати, али имају незнатан допринос у погледу прехрамбене енергије (калорија), мада се често уврштавају у прорачуне тоталне енергије хране, као да су шећери.

Хитин

Хитин је комплексни полисахарид изграђен од аминошећера. Гради омотач зглавкара, гљиве, лишајеви и бактерија. Има заштитну улогу јер је веома отпоран према многим растварачима.Хитин се разлаже:

у смеши сумпорне киселине и неких база;

у ћелијама под дејством хитиназе; хитиназа је ензим који се налази и у цреву пужева који се хране ситним зглавкарима.

Целофан

Целофан (енгл. cellophan)је прозиран, сјајан и непропустљив, еластичан и лако запаљив материјал који се прави од регенерисане целулозе (или вискозе).

Целофан је изумео швајцарски хемичар Жак Е. Бранденбергер 1900. Наиме, инспирисан просутим вином по столњаку у ресторану, одлучио је да створи крпу која би се одупирала течности, а не би је апсорбовала. Било је потребно десет година да Бранденбергер усаврши свој проналазак, 1912. конструисао је машину за производњу филма, који је назван целофан, од речи целулозе и diaphane (гр. провидан), да би га коначно патентирао те исте године.Целофан се користи за паковање разних прехрамбених артикала, самолепљиве траке, селотејпа, као полу-порозне мембране за одређене типове батерија, као и за дијализу цеви, и агенс у производњи гумених производа и стаклопластике.

Општи
Геометрија
Моносахариди
Вишеструки

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.