Цвет

Цвет (ијек. цвијет) репродуктивни је биљни орган, који представља кратак изданак са ограниченим растом, са листовима специфично измењеним функцијом. Основна функција цвета је репродукција биљке. Цветови су карактеристични само за биљке цветнице. Упоредноморфолошка испитивања су показала да се првобитни цвет може филогенетски извести из спорофилних цвасти папрати. Прашници и карпеле, као делови цвета са најважијом улогом, су хомологи микроспорофилима и макроспорофилима. Код примитивних скривеносеменица (магнолија) још увек се може наћи издужена цветна оса на којој су спорофили (прашници и карпеле) спирално распоређени, што подсећа на примитивно стање код голосеменица. На прогресивнијем ступњу се јавља скраћивање спорофилне осе, смањује се број спорофила и формира се комплетан цветни омотач (перијант).

Flower poster 2
Постер са цветовима које формира дванаест врста биљки из различитих фамилија.
Bloemenpanorama Maurice van Bruggen
Цвеће у Холандији.
Clivia miniata1
Цветови врсте Clivia miniata, из фамилије љиљана
Цецин цвијет
Цецин цвет

Грађа цвета

На потпуно развијеном цвету разликујемо цветну осу, на чијем се вршном делу налазе скраћене интернодије које носе густо збијене цветне листиће. Терминални део цветне осе који носи цветне листиће назива се цветна ложа (рецептакулум) која може бити равна, испупчена или удубљена, а остали део цветне осе назива се цветна дршка. Када не постоји цветна дршка цвет називамо седећим. Цветни листићи могу бити стерилни и фертилни. Стерилни граде цветни омотач, у њих убрајамо чашичне и круничне листиће. Фертилни су прашници и карпеле.

Delovicveta
1-слободни крунични листићи; 2- тучак; 3- прашници
Zigomorfancvet
зигоморфан цвет

За цветну ложу (receptaculum) причвршћени су делови цвета:

Цветни омотач

Чашични и крунични листићи заједно чине цветни омотач (перијант). Перијант може бити:

  • перигон, код кога су сви делови једнаки (пр. код лале где су чашични листићи исти као крунични) или
  • да се круница јасно разликује од чашице.

Постоје и цветови који су без перијанта па се називају голи цветови.

Листићи чашице се не уочавају док цвет у потпуности не процета. Они штите унутрашње нежне делове цвета. Обично су чврсти, зелени са дебелим слојем воска и кутикуле на површини.

Поред заштитне они могу имати и друге функције као што су:

1. разношење плодова, као нпр. што код маслачка образују велики број длачица помоћу којих плодови лебде у ваздуху и ветар их носи;

2. могу да врше фотосинтезу;

3. код цветова који немају круничне листиће они преузимају њихову улогу (нпр. код кукурека) и тада су јарко обојени.

Код већине биљака крунични листићи су крупнији од чашичних и живо су обојени. Својом бојом и мирисом они примамаљују инсекте. Цветови који се опрашују ветром имају неугледну и закржљалу круницу.

Крунични листићи могу бити:

  • слободни, па се такав цвет назива хорипеталан,
  • срасли међусобно, а цвет је симпеталан.

У зависности од тога колико се равни симетрије може поставити кроз средину цвета, могу се разликовати:

  • актиноморфни и
  • зигоморфни цветови.

Кроз средиште актиноморфног цвета могуће је поставити безброј равни симетрије, док је зигоморфан само са једном равни симетрије.

Крунични листићи уместо хлорофила, уобичајеног лисног пигмента, садрже неке друге пигменте као што су каротеноиди од којих потиче њихова јарка боја.

Фертилни цветни листићи

Deloviprasnika
1- антера; 2- филаментум; 3- крунични листић
Prastuc
1- прашници; 2- тучак
Blume mit Schmetterling und Biene 1uf
Rudbeckia fulgida
Vazna sa cvijecemdm
Ваза са цвећем

Свака врста биљке има цветове прилично строго одређених особина, као што су величина, облик, боја и распоред листића, што омогућује полинатору да препозна врсту коју треба да опраши. То је веома важно јер ће до оплођења доћи само ако полен једног цвета дође на жиг тучка цвета исте врсте.

Прашници

Прашници су делови цвета у којима се образује поленов прах (поленова зрна). Скуп свих прашника једног цвета назива се андрецеум.

Цветови који немају прашнике су једнополни – женски цветови, а они који имају само прашнике су једнополни – мушки цветови.

Прашник се састоји од:

Прашнички конац на врху носи прашницу. Прашница се састоји од две полуантере (thecae), које су међусобно раздвојене ткивом, спојницом (конектив). Свака тека има по две поленове кесице, у којима се ствара полен.

Поленово зрно настаје прво мејотичким, а затим и митотичким деобама па се као резултат тога ствара поленово зрно које има две ћелије: вегетативну и генеративну. Зид поленовог зрна има два слоја интину (унутрашњи) и егзину (спољашњи). На егзини се налазе различите скулптуре које су специфичне за сваку врсту биљака. Полен се ослобађа пуцањем зида антера, као прах, свако зрно испада посебно.

Тучак

Тучак је изграђен од једног или више оплодних листића који су међусобно срасли, тако да у унутрашњости затварају шупљину. У тој шупљини, као у влажној комори, налазе се семени замеци. Функција тучка је да заштити семене заметке од исушивања, што је, између осталог, омогућило скривеносеменицама да живе у сушним пределима. Скуп свих оплодних листића у једном цвету назива се гинецеум (gynoeceum).

Код већине биљака, на тучку се разликују три дела:

  • жиг (цвет) (stigma),
  • стубић (цвет) (stylus) и
  • плодник (ovarium).

Према броју оплодних листића који граде цвет разликују се две основне врсте цветова

  • монокарпни и
  • поликарпни.

У зависности од положаја плодника према осталим деловима цвета, разликују се:

  • натцветни,
  • сретцветни и
  • потцветни плодник.

Цветни дијаграми и цветне формуле

Цветна формула је начин представљања структуре цвета користећи специфична слова, бројеве и симболе, чиме се представља знатна количина информација о цвету у компактној форми. Она може да представља таксон, при чему се обично дају опсези бројева за различите органе, или се може односити на специфичну врсту. Цветне формуле су развијене у раном 19. веку. У данашње време су мање заступљене. Prenner et al. (2010) осмислили су проширење постојећег модела како би проширили описну способност формуле.[1] Формати цветних формула се разликују у различитим деловима света, мада оне преносе исте информације.[2][3][4][5]

Структура цвета се такође може изразити помоћу цветних дијаграма. Коришћење шематских дијаграма може заменити дуготрајне описе или сложене цртеже као алат за разумевање цветне структуре и еволуције. Такви дијаграми могу показати важне особине цветова, укључујући релативне позиције различитих органа, присуство фузије и симетрије, као и структурне детаље.[2]

Развиће

Цвет се развија на модификованом изданку или оси из одређеног апикалног меристема (одређеног у смислу да расте до задате величине). Он има компримиране интерчланкове, носиве структуре које се у класичној морфологији биљки тумаче као високо модификовани листови.[6] Детаљне студије развића су међутим показале да се прашњаци обично иницирају мање више као модификовани прашњаци (кауломе) што у неким случајевиме може чак да подсећа на гранчице.[7][8][9][10] Узимајући у обзир свеукупну разноликост у развоју прашњака цветних биљака, може се рећи да постоји континуум између модификованих листова (phyllomes), модификованих стабљика (caulomes) и модификованих гранчица (изданака).[11][12]

Цветна транзиција

Прелазак на цветање је једна од главних фаза промене које биљка чини током свог животног циклуса. Прелаз мора да се одвија у времену које је повољно за оплодњу и формирање семена, и тиме за обезбеђивање максималног репродуктивног успеха. Да би се задовољиле ове потребе, биљка је у стању да интерпретира важне ендогене и еколошке знаке као што су промене нивоа биљних хормона и сезонске промене температуре и фотопериода.[13] Многим вишегодишњим и већини двогодишњих биљки неопходна је вернализација да би цветале. Молекуларна интерпретација ових сигнала је преко преноса сложеног сигнала познатог као флориген, чиме су обухваћени различити гени, укључујући констансе, и локусе цветања ц и Т. Флориген се производи у лишћу у репродуктивно повољним условима и делује на пупољцима и растућим младицама тако што индукује низ различитих физиолошких и морфолошких промена.[14]

Први корак транзиције је трансформација вегетационе стабљичне примордије у цветну примордију. Ово се одвија путем биохемијских промена којима се мења ћелијска диференцијација листова, пупољка и матичног ткива у ткиво које ће прерасти у репродуктивне органе. Раст средишњег дела врха стабла се зауставља или се заравњује и стране развијају испупчења завојитог или спиралног облика око спољне стране стабљике. Ова испупчења се развијају у чашене листиће, латице, прашњаке и тучак. Када овај процес започне, код већине биљака не може се обрнути, и стабљика развија цветове, чак и ако је почетна тачка настанка цвећа била зависна од неког еколошког знака.[15] Кад једном процес почне, чак и ако се иницијални подстицај уклони, биљка наставља са развојем цвета.

Двојно оплођење цветница

У оквиру цветница двојно оплођење је карактеристично за скривеносеменице (не и за голосеменице). Семени заметак се развија у плоднику и из њега после оплођења настаје семе. Део плодника за кога је причвршћен (један или више) семени заметак назива се плацента. Састоји се од нуцелуса (унутрашњи део) и један или два омотача (интегументи) који га обавијају. Интегументи не затварају потпуно нуцелус, већ на врху остаје отвор – микропила. У нуцелусу се образује ембрионова кесица. Из нуцелуса се издвоји једна ћелија, која се дели мејозом дајући хаплоидне ћелије. Једро једне од тих ћелија се даље три пута митотички дели чиме настане 8 једара. Једра се групишу тако да се на крајевима налазе по три, а у средини су два једра. Око јадара се образују ћелијски зидови тако да настане 7 ћелија (једна, она у центру, је са два једра). Три ћелије на једном крају ембрионове кесице су антиподе, три на другом граде јајни апарат (јајна ћелија и две синергиде), а у средини је ћелија са два једра названа централна (секундарна) ћелија ембрионове кесице.

Поленова зрна на различите начине доспевају на жиг тучка и то представља опрашивање. Ту прво упијају воду, а затим луче протеине који служе за препознавање врсте (ти протеини изазивају алергијске реакције код људи — поленска кијавица). Уколико се полен нађе на цвету друге врсте, он не клија.

Вегетативна ћелија поленовог зрна затим клија у поленову цев која продире кроз стубић тучка ка плоднику. За то време се генеративна ћелија подели на две сперматичне ћелије. Поленова цев пролази кроз микропилу семеног заметка и сперматичне ћелије се ослобађају у ембрионовој кесици. Једна сперматична ћелија се споји са јајном ћелијом дајући зигот, а друга са централном ћелијом. Тако, настају диплоидан зигот (2n) и триплоидна ћелија (3n), која је последица спајања централне ћелије (2n) и сперматичне ћелије (n). Деобом те триплоидне ћелије настаје ендосперм, хранљиво ткиво за исхрану клице (ембриона).

Еволуција

Archaefructus liaoningensis
Archaefructus liaoningensis, једна од најраније познатих цветајућих биљки.

Копнене биљке су постајале пре око 425 милиона година, и у почетку су се репродуковале једноставном адаптацијом начина на који то чине њихови водени еквиваленти: спорама. У мору, биљке, и неке животиње, могу једноставно да распрше своје генетичке клонове, који одплутају и расту на другим местима. То је начин на који су се ране биљке репродуковале. Биљке су временом еволуирале методе за заштиту тих копија тако да су отпорне на исушивање, или друга оштећења с којима је било вероватније да се суоче на копну него у мору. Тако је настало семе, мада биљке још увек нису биле еволуирале цветове. Примери раних биљки које су формирале семе су гинко и четинари.

Неколико група изумрлих голосеменица, посебно семенских папрати, предложено је да су предаци цветних биљки, мада не постоје континуирани фосилни докази који би тачно показали како су светови еволуирали. Очигледна нагла појава релативно модерних цветова у фосилном запису представљала је такав проблем теорији еволуције да је то Чарлс Дарвин назвао „гнусном мистеријом”. Недавно откривени скривеносеменични фосили као што је Archaefructus, заједно са даљим открићима фосилних голосеменица, сугеришу могући начин стицања карактеристика скривеносеменица серијом корака. Рани фосил цветне биљке, Archaefructus liaoningensis из Кине је датиран на пре око 125 милиона година.[16][17] Још старији фосил из Кине је 125–130 милиона година стара Archaefructus sinensis. За једну другу биљку (130 милиона година стару Montsechia vidalii, откривену у Шпанији) утврђено је да је према садашњим сазнањима још старија од Archaefructus sinensis.[18]

Amborella trichopoda (3065968016) fragment
Amborella trichopoda се сматра да има карактеристичне особине најранијих цветних биљака.

Недавна ДНК анализа (молекуларна систематика)[19] показала је да је Amborella trichopoda, нађена на пацифичком острву Нова Каледонија једина врста у сестринској групи остатка цветних биљки, и морфолошке студије сугеришу да она има својства која су вероватно била карактеристична за најраније цветајуће биљке.[20]

Мада чврста евиденција за постојање цветова иде уназад само око 140 милиона година,[21][22] постоје индиректни докази да су цветови постојали и пре 250 милиона година. Хемикалија коју користе биљке за одбрану својих цветова, олеанан, детектована је у фосилима биљки те старости, укључујући гигантоптериде,[23] који су еволуирали у то време и имају многа својства модерних, цветајућих биљки, мада за њих није познато да су цветајуће биљке, јер су само њихове стабљике и трнови су пронађени у детаљно сачуваном облику; што је један од најранијих примера петрификације.

Сличност структуре листа и стабљике може да буде веома важна, јер су цветови генетички гледано само једна адаптација нормалних биљних компоненти листа и стабљике, комбинације гена нормално одговорних за формирање нових изданака.[24] Сматра се да су најпримитивнији цветови имали променљиви број цветних делова, често међусобно одвојених (мада у контакту). Цветови су имали тенденцију да расту у спиралном патерну, да буду бисексуални (код биљки, то значи да су мушки и женски органи на истом цвету), и да буду доминисани оваријумом (женским органом). Како су цветови постајали савршенији, неке варијације су развиле делове који су спојени заједно, са знатно специфичнијим бројем и дизајном, и са било специфичним половима по цвету или биљци, или бар „инфериорним оваријумима”.

Цвет као украс

Цвеће се данас користи дословно на сваком месту где се жели постићи лепша атмосфера, у кући, дворишту, башти, услужним објектима, пословним просторима и свугде где човек борави и жели уживати у лепом призору којег цвеће даје. Одређене врсте цвећа, међутим, захтевају нарочиту пажњу при одржавању јер постоји опасност да се због неодговарајућих услова цвеће осуши и угине. Потребне су разне вештине при уређивању цвећа да би оно изгледало најлепше могуће. То укључује одабир цвећа које се слаже једно са другим (на основу основних правила дизајна и сопственог укуса и инстинкта), вештину сечења и слагања цвећа, уколико га формирамо у букете, тако да остане свеже што је дуже могуће, итд.

Мода игра велику улогу у овој уметности — оно што се некад сматра лепим, може да се промени врло брзо.

Референце

  1. ^ Prenner, Gernard (фебруар 2010). „Floral formulae updated for routine inclusion in formal taxonomic descriptions”. Taxon. 59 (1): 241—250. Архивирано из оригинала на датум 29. 03. 2018.
  2. 2,0 2,1 de Craene, Louis P. Ronse (2010). Floral Diagrams. Cambridge University Press. стр. 459. ISBN 9781139484558.
  3. ^ Stephen Downie; Ken Robertson. „Digital Flowers: Floral Formulas”. University of Illinois. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 28. 01. 2014.
  4. ^ Sharma, O.P. (2009). Plant Taxonomy (2nd изд.). Tata McGraw-Hill Education. стр. 165—166. ISBN 978-1259081378. Архивирано из оригинала на датум 29. 05. 2016.
  5. ^ Plant Taxonomy: Floral Formulas. St. John's University, Collegeville, MN Archived 2014-06-24 at the Wayback Machine
  6. ^ Eames, A.J. (1961). Morphology of the Angiosperms. New York: McGraw-Hill Book Co.
  7. ^ Sattler, R. (1978). „'Fusion' and 'continuity' in floral morphology”. Notes of the Royal Botanic Garden, Edinburgh. 36: 397—405.
  8. ^ Greyson, R.I. (1994). The Development of Flowers. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506688-3.
  9. ^ Leins, P. & Erbar, C. (2010). Flower and Fruit. Stuttgart: Schweizerbart Science Publishers. ISBN 978-3-510-65261-7.
  10. ^ Sattler, R. (1973). Organogenesis of Flowers. A Photographic Text-Atlas. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-1864-9.
  11. ^ Sattler, R. (1988). „A dynamic multidimensional approach to floral development”. Ур.: Leins, P.; Tucker, S.C. & Endress, P.K. Aspects of Floral Development. Berlin: J. Cramer/Borntraeger. стр. 1—6.
  12. ^ Sattler, R. & Jeune, B. (1992). „Multivariate analysis confirms the continuum view of plant form”. Annals of Botany. 69: 249—262.
  13. ^ Ausín, I.; et al. (2005). „Environmental regulation of flowering”. Int J Dev Biol. 49 (5–6): 689—705. PMID 16096975. doi:10.1387/ijdb.052022ia.
  14. ^ Turck, F.; Fornara, F.; Coupland, G. (2008). „Regulation and Identity of Florigen: FLOWERING LOCUS T Moves Centre Stage”. Annual Review of Plant Biology. 59: 573—594. PMID 18444908. doi:10.1146/annurev.arplant.59.032607.092755. hdl:11858/00-001M-0000-0012-374F-8.
  15. ^ Searle, I.; et al. (2006). „The transcription factor FLC confers a flowering response to vernalization by repressing meristem competence and systemic signaling in Arabidopsis”. Genes Dev. 20 (7): 898—912. PMC 1472290Слободан приступ. PMID 16600915. doi:10.1101/gad.373506.
  16. ^ Susan K. Lewis (17. 4. 2007). „Flowers Modern & Ancient”. PBS Online. Архивирано из оригинала на датум 07. 09. 2009. Приступљено 30. 08. 2010.
  17. ^ NOVA. First Flower. 17. 04. 2007. PBS. WGBH.
  18. ^ Thomson, Helen (17. 8. 2015). „Fossilised remains of world's oldest flower discovered in Spain”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 03. 03. 2017.
  19. ^ Soltis, Douglas E.; Soltis, Pamela S. (2004). „Amborella not a "basal angiosperm"? Not so fast”. American Journal of Botany. 91 (6): 997—1001. PMID 21653455. doi:10.3732/ajb.91.6.997. Архивирано из оригинала на датум 26. 06. 2010. Приступљено 30. 08. 2010.
  20. ^ „South Pacific plant may be missing link in evolution of flowering plants”. Eurekalert.org. 17. 05. 2006. Архивирано из оригинала на датум 14. 05. 2011. Приступљено 30. 08. 2010.
  21. ^ Gabbott, Sarah (01. 08. 2017). „Did the first flower look like this?”. BBC News. Архивирано из оригинала на датум 01. 08. 2017. Приступљено 01. 08. 2017.
  22. ^ Sauquet, Hervé; et al. (01. 08. 2017). „The ancestral flower of angiosperms and its early diversification”. Nature Communications. 8: 16047. PMC 5543309Слободан приступ. PMID 28763051. doi:10.1038/ncomms16047. Архивирано из оригинала на датум 02. 08. 2017. Приступљено 01. 08. 2017.
  23. ^ „Oily Fossils Provide Clues To The Evolution Of Flowers”. Sciencedaily.com. 05. 04. 2001. Архивирано из оригинала на датум 19. 08. 2010. Приступљено 30. 08. 2010.
  24. ^ „Age-Old Question On Evolution Of Flowers Answered”. Unisci.com. 15. 06. 2001. Архивирано из оригинала на датум 10. 06. 2010. Приступљено 30. 08. 2010.

Литература

  • de Craene, Louis P. Ronse (2010). Floral Diagrams. Cambridge University Press. стр. 459. ISBN 9781139484558.
  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
  • Којић, М: Физиолошка екологија културних биљака, Научна књига, Београд, 1987.
  • Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.}}
  • Buchmann, Stephen (2016). The Reason for Flowers: Their History, Culture, Biology, and How They Change Our Lives. Scribner. ISBN 978-1476755533.
  • Esau, Katherine (1965). Plant Anatomy (2nd изд.). New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-24455-4.
  • Greyson, R.I. (1994). The Development of Flowers. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506688-3.
  • Leins, P. & Erbar, C. (2010). Flower and Fruit. Stuttgart: Schweizerbart Science Publishers. ISBN 978-3-510-65261-7.
  • Sattler, R. (1973). Organogenesis of Flowers. A Photographic Text-Atlas. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-1864-9.

Спољашње везе

Flor salvaje

Flor salvaje (срп. Дивљи цвет) колумбијско-америчка је теленовела, продукцијске куће Телемундо, снимана током 2011. и 2012.

Malpighiales

Malpighiales је један од најобимнијих редова скривеносеменица.

Ranunculales

Ranunculales је према APG II ред правих дикотиледоних биљака (Eudicotidae). Назив је добио према роду љутића (Ranunculus).

Цвет је актиноморфан са одвојеном чашицом од крунице, најчешће двополан (мада има и једнополних), са великим бројем прашника и тучкова.

Овом реду припадају следеће породице:

Berberidaceae

Circaeasteraceae

Eupteleaceae

Lardizabalaceae

Menispermaceae

Papaveraceae (укљ. Fumariaceae и Pteridophyllaceae)

Ranunculaceae

Адис Абеба

Адис Абеба (амх. አዲስ ፡ አበባ − „нови цвет“) је главни и највећи град Етиопије. У граду званично живи 2.739.551 становника, према попису из 2007. године. Међутим, годишња стопа раста износи 3,8 %, те се претпоставља да је тај број умногоме потцењен, са одступањем од око 650.000 становника.

Као град-држава, Адис Абеба ужива статус и града, и државе. То је место оснивања и некада редовног заседања Организације афричког јединства, а данас међународне организације Афричке уније. Такође, у Адис Абеби је седиште Економске комисије Уједињених нација за Африку и бројних других међународних организација. Самим тим, Адис Абеба се често назива политичка престоница Африке, како због историјског, тако дипломатског и политичког значаја Африке.

Град је насељен људима из различитих делова Етиопије. Једна од већих знаменитости је и Универзитет у Адис Абеби.

Грб општине Сурдулица

Грб евоцира витештво и мучеништво Сурдулице путем крста Св. Великомученика и Победоносца Георгија, коме је посвећена и црква у Сурдулици. У хералдици се таквим крстом сматра црвени крст на белом пољу. Плави двоглави орао подсећа на државност српског народа и на трећу хералдичку боју у апокрифном грбу Мрњавчевића, истовремено евоцирајући и боје народне заставе. Сребрни 12-латични цвет преузет је са крста који се налазио над улазом у костурницу пострадалих у рату 1914 – 1918. Златна бедемска круна одговара територијама са 25 – 50.000. житеља. Соколи су ендемске птице ових крајева, и подсећају на соколарску традицију подручја. Стег Титулара је у ствари парафраза апокрифног грба Мрњавчевића. Планински пејзаж и таласи подсећају на планинске врхове око Сурдулице и на воде сурдуличких река и оба језера.

Грозд

Грозд (лат. racemus) је врста цвасти која спада у групу простих рацемозних цвасти. Ова врста цвасти има дугачку главну осовину на којој су поређане дршке са цветовима. Дршке које се налазе на главној осовини су отприлике исте дужине. Терминални цвет може и не мора да буде присутан, односно не мора да дође до његовог формирања. У грозду цветови могу да расту на све стране, али грозд може бити и двостран или једностран (нпр. код врсте гладиола — Gladiolus imbricatus). Листићи који се некада јављају на главној осовини су у ствари брактеје.

Камилица

Камилица (лат. Matricaria chamomilla) у народу још позната и као раменак, титрица, прстенак, попадија, боливач, милица-трава, миланка, гамилица, камил-теј, кокошњак, царев цвет, горчак, ситна бела рада, биљка је из породице главочика (Asteraceae) и једна од најпознатијих лековитих биљака присутна у скоро сваком домаћинству.

Најлековитији су цветови сакупљени у главичасте цвасти. Садрже етерично уље које им даје пријатан мирис, па употреба чаја од ове биљке, осим лековитости, представља и право задовољство и освежење. За индустијске потребе се гаји, нарочито у Војводини, на земљиштима ниже категорије.

Постоји велики број регистрованих препарата чији је састојак камилица (на тржишту западне Европе око 150).

Главна лековитост ове биљке огледа се у лечењу желудачно-цревних болести (гастритис, ентеритис, надимања, грчеви, колитис), неуродепресија и обољења материце). Споља се употребљава против упала коже и слузокоже, за инхалацију, купке и слично јер поседује добра антибактеријска, антивирусна и фунгицидна дејства.

Клас

Клас или прости клас (лат. spica) је врста цвасти која спада у групу простих рацемозних цвасти. За клас је особено то што су му на осовини поређани седећи цветови (цветови без цветне дршке). Модификацијом класа настају клип и реса. Постоји и сложен клас код кога се уместо седећих цветова на осовини развијају прости класови.

Круница

Круница (лат. corolla) је унутрашњи део перијанта (цветног омотача). Чини је скуп круничних листића (латица). Крунични листићи су углавном доста крупнији од чашичних листића и јарко су обојени. Улога крунице је да привуче пажњу животињама (најчешће птицама и инсектима) које имају улогу у размножавању. Постоје биљке код којих су листићи крунице срасли и оне код којих су листићи раздвојени. Круница са сраслим круничним листићима се назива симпетална круница (Sympetalae), док се круница са раздвојеним круничним листићима назива хорипетална круница (Choripetalae). Код симпеталних круница се разликују три дела. То су: доњи део или „цев“ (tubus corollae), горњи део или „левак“, „обод“ (limbus corollae) и „ждрело“ (phaux corollae). Код хорипеталних круница, на слодном круничном листићу се разликују доњи део или „нокатац“ (unguis) и горњи део или „лиска“ (lamina). Ако су крунични листићи срасли, на њеном врху остаје онај број зубаца колико је сраслих круничних листића. Код круница са сраслим листићима облик може бити веома разноврстан, али је круница најчешће цевастог, клинастог, звонастог, лептирастог, левкастог или точкастог облика. Постоје крунице које на круничним листићима образују израштаје у виду репа, који дају веома леп изглед цвету.

Према теорији еволуције, еволутивно су прво настале биљке са раздвојеним круничним листићима, а потом су од њих настале и биљке са спојеним круничним листићима. Заступници ове теорије наводе бројне палеонтолошке доказе који потврђују ову тезу. Многи ботаничари верују да је до појава цветова са сраслим круничним листићима настала са појавом грађе инсеката која омогућава опрашивање цветова.

Улога крунице је да привуче пажњу животињама које имају улогу у размножавању биљке тако што опршују цвет. Крунични листићи својим обликом, обојеношћу и етарским уљима која испуштају примамљују животиње које опрашују цвет. Многи цветови из круничних листића луче нектар којим примамљују инсекте и друге животиње. Код неких цветова се нектар лучи на слободној, горњој површини, док се код других стварају џепаста удубљења заштићена љуспама и длакама. Код неких круница се, у специјалним израштајима - остругама (calcar) лучи мед. Ова појава се најчешће јавља код породице Љутићи (Ranunculaceae).

Код биљака које се опрашују помоћу ветра, круница је често у потпуности редукована. Ова појава је настала да се поленова зрна не би задржавала на круничним листићима. Цвет који нема круничне листиће се назива апетални цвет.

Купала

Купала или Купало је митолошко божанство у словенској митологији где представља богињу плодности, обиља и весеља.

Прослављање богиње купала се одигравало у летњег солстиција. Тог дана се од сламе или дрвета правила лутка одевену у женску одећу која ја представљала Купалу (Купало). Лутка је у свечаној поворци доношена до реке и бацана у воду или у ватру. У том обичају важну улогу има купање, скакање преко кријеса, плетење цвећа и бацање цвећа у воду. Веровало се да је ово једина ноћ у години у којој папрат цвета и да тај цвет има магичну моћ, да може уништити демоне, подарити успех или велико богатство.

Тог дана, древни Словени су веровали да се може опрати свака нечистоћа, излечити свака болест и одагнати свако зло.

Легуминозе

Фамилија бобова (лат. Fabaceae или Leguminosae) је космополитска биљна фамилија, коју чини око 730 родова са 19.500 врста. Биљке ове фамилије најчешће се називају махунаркама (због карактеристичног плода махуне) или лептирњачама (због изгледа цвета). У ову фамилију се убраја велики број економски важних биљака — пасуљ, грашак, соја, кикирики, боб, сочиво, багрем, леблебија, рогач; као и поједине украсне — акација, мимоза, албиција. Fabaceae су зељасте или дрвенасте, једногодишње или вишегодишње биљке, често са сложеним листовима, појединачним цветовима или цвастима.

Прашник

Прашник је биљни орган који ствара полен. Настао је из листоликих микроспорофила примитивних голосеменица - предака скривеносеменица. Листолики изглед прашника се среће код примитивних скривеносеменица, као што су локвањи. Скуп свих прашника у цвету се назива андрецеум (Androeceum). Њихов број је веома различит код различитих биљних врста; од један па до више стотина. Цветови који немају прашнике су једнополни – женски цветови, а они који имају само прашнике су једнополни – мушки цветови.

Префектура Канагава

Канагава (Јапански:神奈川県; Kanagawa-ken) је префектура у Јапану која се налази у региону Канто на острву Хоншу. Главни град је Јокохама.Организован је у 6 области и 33 општина а ISO код за ову прфектуру је JP-14.

1. септембра 2010. у овој је префектури живело 9.029.996 становника.

Симболи ове префектуре су цвет љиљана (Lilium auratum), дрво гинка (Ginkgo biloba) и птица галеб (Larus canus).

Пупољак

Пупољак представља мала бочна или задња испупчења на стабљици васкуларне биљке која се могу развити у цвет, лист или изданак. Пупољак настаје из меристемног ткива (ткива на чланцима). У умереним климама, дрвеће образује мирујуће пупољке који су отпорни на мраз у припреми за зиму. Пупољци цветова представљају модификоване (измењене) листове.

Савана

Саване су травне заједнице тропског и суптропског поднебља, са ретким дрвећем и грмљем, које се биогеографски простиру између области тропских кишних шума и пустиња.Типичан пример су саване у источној Африци, са својим разноликим животињским светом и препознатљивом вегетацијом (нарочито по високим акацијама са пљоснатом крошњом). Савана би у дословном преводу значила „широка равница“.

Разграничења у односу на степе и сушне шуме се постављају на разне начине. У поређењу са травним стаништима умерених подручја, саване су изузетно разноврсне. У неким је дрвеће ретко и врло удаљено, док у другим ствара ретке шуме, које се постепено развијају у шумска подручја. Дрвеће снажно утиче на животиње саване, јер им пружа разноврсну исхрану која обухвата дрво, лишће, цвет и семе, а истовремено омогућава заклон и место за размножавање многим животињама које живе изнад тла.Равнотежа између дрвећа и трава је врло осетљива и најчешће зависи од животиња.На пример, слонови уништавају дрвеће тако што га савијају и руше како би допрли до лишћа. Са друге стране, они дрвећу помажу да се размножава, јер са храном уносе семење које пролази кроз цревни канал, и са изметом-идеалним медијумом за раст семена-бива избачено. Сисари који брсте често уништавају дрвеће откидајући младице пре него што се развију. И ватра контролише раст дрвећа,а њен утицај је још снажнији на местима где дрвеће расте густо.

Сумпор

Сумпор (S, лат. sulphur) неметал је VIA групе. Стабилни изотопи сумпора су: 32S, 33S, 34S и 36S.

Сумпор је неопходан за живот човека. Улази у састав две аминокиселине као и у многа битна биолошка једињења, као што су на пример витамини.

Важнија једињења сумпора су сумпорна киселина, сумпораста киселина, њихове соли, сумпор(IV)оксид и сумпор(VI)оксид. Познати су и оксиди сумпора: SO2(I), SO(II) и SO3(VI).Сумпор се јавља и у чистом облику и у облику минерала сулфида и сулфита. Сем из сумпорних руда сумпор се у великој количини добија и пречишћавањем каменог угља и пречишћавањем индустријског пепела.

Тучак

Тучак (лат. pistillum) је део цвета скривеносеменица, изграђен од једног или више сраслих оплодних листића (карпела), у чијој унутрашњости се налази шупљина са семеним замецима. Функција тучка је да заштити семене заметке од разних спољашњих утицаја, у првом реду исушивања. У цвету, тучак или тучкови (тј. сви оплодни листићи) су организовани у женски део цвета — гинецеум (лат. gynoeceum).Термин тучак и у латинском и у српском језику настао је по морфолошкој аналогији са предметом за уситњавање, тучком, који се користи уз аван. Поједини ботаничари сматрају овај термин сувишним, јер се често изједначава са значењем термина карпела (оплодни листић), а у појединим случајевима одговара и читавом гинецеуму. Најчешће се, зато, говори о гинецеуму који је изграђен из одређеног броја карпела, а термин тучак се изоставља. У литератури на српском језику коришћење термина тучак је учестало.

Цваст

Цваст представља скуп цветова на заједничкој осовини. Биолошки значај цвасти је у томе што груписање цветова олакшава опрашивање јер инсекти за кратко време обиђу више цветова када су они груписани и лакше их уочавају у лишћу. Исто тако, цвасти са пуно ситних цветова лакше се покрећу ваздухом, што је важно за биљке које се опрашују ветром.

Заједничка осовина је вретено цвасти, које може да се грана:

моноподијално или

симподијално.У зависности од тога како се вретено грана разликују се два основна типа цвасти:

1. рацемозне и

2. цимозне.

Чашица

Чашица (лат. calyx) је део перијанта (цветног омотача) који се налази на ободу цветне ложе. Чашица представља скуп чашичних листића, лапова и сепалних листића. Основни део чашице су чашични листићи. Они се разликују од круничних листића по томе што су мањи и углавном зелене боје. Најчешће имају широку основу и целовит руб. У овим листићима се налази хлорофил, тако да могу да врше фотосинтезу. Главна улога чашице је заштита осталих делова цвета.У чашици, чашични листићи могу да буду срасли или раздвојени. Код врста код којих чашични листићи срастају, то срастање није потпуно, тако да врхови листића остају слободни, у облику зубића. Део чашице који настаје срастањем чашичних листића назива се цев чашице (tubus calycic).

Главна улога чашице је заштита осталих делова цвета, које штити док су неразвијени, или у развоју. Код неких представника нпр. из породице главочика чашични листићи су абортирали или су метаморфозирали, пошто се цветови налазе у цвасти која је заштићена лшћем опште чаше, те не постоји потреба за заштитом чашичних листића. Чашични листићи могу да се преобразе у длаке или трнолике органе и имају улогу у расејавању плодова.

Највећи број цветова има чашице са актиноморфном грађом (кроз чашицу се може провући више равни симетрије), а потом следе цветови са зигоморфном грађом (могу се провући две равни симетрије), док је веома мали број цветова који су асиметрични.

Чашица најчешће опада после цветања, међутим код неких биљака, листићи чашице опадају убрзо по отварању цвета, док се код неких задржавају и после цветања, па могу заостати и на зрелим плодовима (нпр. јабуке, крушке, мушмуле...). Код љоскавца (Physalis alkekengi) чашица обраста око зрелих плодова у облику бобица, и постаје обојена црвеном бојом те служи за привлачење пажње птица које једу плодове и тако размножавају врсту. Иако су чашични листићи углавном зелене боје и мањи од круничних, постоје и врсте код којих су чашични листићи интензивно обојени или имају веће димензије од круничних листића. Код неких цветова (нпр. кукурек) чашица преузима улогу крунице, пошто је круница метаморфозирала у нектарије.

У анатомском погледу чашични листићи су доста прости. На попречном пресеку кроз чашични листић се примећују епидермис лица, епидермис наличја и мезофил листа. Епидермис чини слој ћелија које су међусобно срасле и које су кутинизиране. Кутикула је код чашичних листића доста редукована у односу на асимилационе листове. Епидермис лица је боље развијен од епидермиса наличја чашичних листића. У епидермису се налазе стоме, а често се јављају и различите врсте длака. Мезофил чашичних листића гради паренхим између кога се налазе велики међућелијски простори. У ћелијама мезофила се налази хлоропласт који који даје зелену боју чашици већине цветова. Мезофил није диференциран на сунђерасто и палисадно ткиво. Проводни снопићи су по типу затворени колатерални и просте су грађе, а налазе се у мезофилу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.