Цар Срба и Ромеја

Цар Срба и Ромеја (грч. Bασιλεὺς καὶ αὐτoκράτωρ Σερβίας καὶ Pωμανίας) је била царска титула коју су користили током постојања Српског царства само два монарха, Стефан Урош IV Душан и Стефан Урош V Немањић.

Историја

Стефан Душан се прогласио за цара 1345. године, а 16. априла 1346. године су га крунисали патријарх српски, патријарх бугарски и архиепископ охридски.[1] Његову титулу је признала Бугарска и остале околне земље, али не и Византија. Душанова титула је према византијском узору била Στέφανος ἐν Χριστῷ τῷ θεῷ πιστὸς βασιλεὺς καὶ αὐτoκράτωρ Σερβίας καὶ Pωμανίας или на старословенском, уз поједине измјене, Стефанъ въ Христа бога вѣрни царъ Србълѥмъ и Гръкомъ.

Paja JovanoviKrunisanje Cara Dusana 2
Крунисање Цара Душана, Паја Јовановић.

Када је Стефан Душан под неразјашњеним околностима умро 1355. године, његов син Стефан Урош је понео титулу цара Срба и Ромеја, али је ујак новог цара, Синиша Урош, оспорио његово право на пријесто, па сам себе прогласио царем Срба и Ромеја и са том је титулом владао државом са сједиштем у Тесалији. Након Синишине смрти, његов син Јован Урош је наставио користити ову титулу све док се није 1370. године замонашио.

Титула се престаје користити 1371. године када српска владарска династија Немањић нестаје. Вукашин Мрњавчевић, српски великаш, понио је титулу краља Срба и Ромеја, која је остала у употреби до смрти Вукашиновог сина Марка 1395. године. Твртко I бан Босне се такође прогласио за краља и користио је титулу краљ Срба, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, док је сама Србија остала под влашћу локалних великаша.

У народној књижевности кнез Лазар Хребељановић се понекад назива царем, иако ту титулу никада није носио.

Види још

Извори

  1. ^ Vazeille, Temperley Harold William (јул 2009). History of Serbia. BiblioBazaar. стр. 72—. ISBN 978-1-113-20142-3.
Епирска деспотовина

Епирска деспотовина је била једна од грчких држава-наследница Византијског царства насталих након крсташког освајања Цариграда 1204. године. Постојала у различитим границама до краја 14. века. Језгро јој се налазило у истоименој области Епира и Акарнанији. Историја јој је обележена сталним сукобима са главним регионалним силама на Балкану (Византијским царством васпостављеним ослобођењем Цариграда 1261. и Бугарском, касније са Напуљском краљевином и Србијом), које су покушавале да прошире подручје своје власти на Епир. Свој врхунац је Епирска деспотовина је достигла 1224. године када је Теодор Анђео (деспот 1214—1224, цар 1224—1230) заузео Солун, срушио Солунску краљевину и прогласио се за цара. Међутим, већ 1230. године у бици на Клокотници претрпео је пораз од Бугара после чега је уследио процес пропадања и лагане дезинтеграције деспотовине. Раздробљен на бројна засебна господства, Епир је постепено интегрисан у Османско царство 1386-1449.

Термин Епирска деспотовина као ознака за западногрчку државу није историјски и не користи се у савременим изворима. Међутим, Епир је био независан у односу на Никејско односно растаурирано Византијско царство Палеолога. Његови владари су се понекад називали архонтима или само кировима (господинима). У периоду после 1230. неки епирски владари су добили деспотску титулу од никејског односно византијског цара.

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Стефан Урош V

Стефан Урош V Немањић (1336/1337. — 4. децембар 1371), познатији као Урош Нејаки, син је и наследник цара Душана а владао је од децембра 1355. до децембра 1371. Његова задужбина је манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V српска држава Немањића престаје да постоји.Владавина Уроша V, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца, а син цара Душана Силног понео је надимак Урош Нејаки. Српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна.

Како је често било у средњем веку, и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу је био његов стриц, цар Симеон Синиша, полубрат цара Душана.

Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију, али после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357. на сабору у Скопљу царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358. године, али је био поражен. Следеће, 1359. године Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади Урош V је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.

У северном делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. Марко Краљевић, наследити царски престо Немањића. Као цар Урош V је ишчезавао и пре смрти. Према родословима и летописима умро је 2. или 4. децембра 1371. године, два месеца после Маричке битке и углавном се наводи као последњи српски цар.

Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.