Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Theodosius II Louvre Ma1036
Биста цара Теодосија II, оснивача Цариградског универзитета, музеј Лувр

Историја

Византијски цар Теодосије II (408-450) владао је под утицајем своје енергичне сестре Пулхерије, а затим и под утицајем своје супруге Атенаиде-Евдокије. Атенаида је била ћерка једног паганског професора реторике у Атини. Атенаида се предала новој вери, а као књижевница је писала и световне и црквене песме. Њеном утицају треба приписати то што је Теодосије 425. године у Цариграду, реорганизацијом и проширивањем високе школе из времена Константина Великог, основан универзитет (Пандидактерион) на Капитолу. Цариградски универзитет постао је најважније културно жариште Византијског царства. На њему су предавали десет грчких и десет латинских професора граматике, пет грчких и три латинска професора реторике, један филозоф и два правника. Универзитет је званично основан 27. фебруара 425. године. Услед недостатка извора тешко је пратити даљи развој Цариградског универзитета. Познато је да је неку врсту високошколске установе обновио на Магнаварском двору цезар Варда, ујак цара Михаила III, средином 9. века. Период новог опадања почиње са латинским освајањем Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. године. Универзитет је опстао под заштитом цркве све до 1453. године. Након османског освајања Цариграда, султан Мехмед II га је претворио у Истамбулски универзитет који постоји и данас и представља прву високошколску институцију османске престонице.

Извори

425

425. је била проста година.

Аморијска династија

Аморијска династија је владала византијом од 820. до 867. године, добила је име по родном граду родоначелника династије Михаила Аморијаца, Амориону. За време владавине ове династије царство се успешно суочавало са Бугарима, унутрашњим непријатељима и Арабљанима. Године 843. завршила се иконоборачка криза, па је источна црква почела нагло јачати. Ова црква успела је на покрштавање натерати Бугаре и део Јужних Словена. Аморијска династија, називана је још и Фригијска династија, по области из које је потицао родоначелник династије.

Библиотека (Фотије)

"Библиотека" (грч. Βιβλιοθήκη, Μυριόβιβλος) Фотија Цариградског је велика антологија античке грчке књижевности. То је прво и главно дело Фотијево (820-891), написано највероватније око 855, а свакако пре 887. године, у време док је био професор на Високој школи у Магнаври (Цариградски универзитет). Библиотека показује Фотијево задивљујуће познавање антике и представља га као енциклопедисту и полихистора.

„Фотијева Библиотека је камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености" (академик проф. Ханс Георг Бек, 1910-1999).”

Европска средњовековна медицина

Европска средњовековна медицина, један је од историјских периода у развоју медицине на тлу Европе од 5. до 15. века, који се повезују са трајањем Византијског царства, од њеног настанка збацивањем Ромула Августула (односно нестанка Западног римског царства), до њеног нестанка падом Цариграда 1453. године.

У Средњем веку, бар у већем његовом периоду; медицинска знања изгледала су тако као да је за њих време стало. Наиме док су стари Римљани, Грци и Египћани непрестано гурали напред медицинско знање, након пропасти тих цивилизација, замах започет од стране нових цивилизација имао је тенденцију стагнирања и развоја у неуједначеном темпу све до 17. / 18. века. Тако су, нпр. у Великој Британији, већина знања везане за Римљане уништена - јер су Древни Британци веровали да она у себи садрже зле духове. Оваквим приступом, не изненађује чињеница да је скоро сва медицина повезана са Римљанима „избачена“ из употребе у Великој Британији и многим другим земљама. Такође лекари су и даље били под великим утицајем грчких лекара, пре сега Галена (скоро 1000 година након његове смрти), мада су многа његова учења била погрешна и застарела.Средњовековна медицина била је потпуно огрезла у сујеверје, а Римокатоличка црква ефикасно је наметнула своју доминације над целокупним медицинским светом. Било који поглед који се разликовао од установљених ставовова и канонских начела Римокатоличке цркве, сматран је јересом и повлачио је за собом драконске казне. Како се није знало шта изазива болести, Римокатоличка црква пропагирала је став да је болест казна од Бога, и да су болесници, грешници, које је Бог казнио за учињене грехе у одређеном периоду живота. Ови покушаји заустављања медицинског знања нису учинили су зли људи жељни сопствене користи, већ речлигијом заведени, за остваривање „својих злих циљева“ које су имали на уму. Ови поступци гушења напретка медицине, који су проузроковали на хиљаде беспотребних смрти и неизрециве патње болесника, чинили су људи од уверења - људи без икакве сумње заведени, али од уверења упркос тога - људи који су веровали да обављају Божје дело супротстављајући се медицинској науци. Ово „зло“ Средњег века није се налазило само у људима, него првевасхосно у теолошком систему, који их је „ослепео“ на саосећање према патњи, која их је вековим окруживала.

И поред свих потешкоћа на које је медицина Европе наилазила до 14. века, развијали су се и универзитети у западној Европи, или неке врсте медицинских школа у ​​којима су студенти студирали као мастер лекари. Универзитет у Монпељеу и Салерну били су такави универзитети. На њима је изучавана и анатомија људског тела (али без обдукције лешева коју није дозвољавала црква), тако да студенти медицине у средњем веку нису били потпуно неупућен чињеница о људском телу. Функцијама телесних органа и природом физиолошкимх процеса на овим универзитетима бавили су се истовремено филозофи и лекари, али истраживање људског тела је осуђивано јер:...није приличило господи. Аугустинус, (354—430) забранио је обдукцију и анатомско секцирање лешева, и као замену препоручио ... Галенову свињску анатомију (како је касније она погрдно звана).

Међутим све више је изучавана анатомија људско тела, а вођене су и јавне расправе које су охрабриле многе лекаре да бројна нејасна медицинска питања и сопствена открића супротставе ставовима Галена и Хипократ. Као резултат све бројнијих супротстављених ставова Галену и Хипократу, постигнут је известан напредак у медицинском свету у овом периоду.

Европске медицинске школе у средњем веку

Европске медицинске школе у средњем веку су најстарије образовне установе и универзитети који су на тлу Европе настали и развијали се од старих латинских медиицинских школа које су продужиле рад и након пада Римског царства. Историјски гледано, иако су универзитети оснивани рано, већ у 9. веку, њихова стварна организација рада почиње тек крајем 13. века.Први универзитети су створени у циљу неговања науке и извођења наставе, а поникли су пре основних и средњих школа. Сам назив универзитет у знаку појма и речи „универзум“ (лат. universitas), првобитно је употребљаван у значењу другачијем од данашњег тј. њиме се изражавала тежња за укупношћу, удруженошћу, јединством, и није означавала свеукупност образовања, већ боравак свих ученика и наставника на једном месту, у једној установи. Тако и први називи високих школа носе назив лат. Universitas magistrorum et scolarum“. Поред овог назива у средњем веку коришћени су и називи: Studium Generale у Италији, Француској и Енглеској, а у Немачкој Gymnasium и на њима се првобитно изучавало право, филозофије и теологије. Медицински факултет у Монпељеу, где се изучавала само медицина, носио је назив Univerziteta.

Универзитети кроз историју средњовековне медицине имали су важну улогу у друштвеним и политичким збивањима, нарочито у сучељавању ставовова, па и медицинских, црквених и световних власти. Црква и држава, истовремено, желеле су да на својој страни имају подршку универзитета. Универзитети у том историјском периоду нису много допринели развоју медицинске науке, баш због тих тежњи властодржаца и клера, који су спутавани развој научне медицинске мисли, али су и поред тога први универзитети „припремили терен“ и постали центри будућег експанзивног развоја укупне науке и културе.Уз много потешкоћа, прошавши кроз неколико векова многе тешкоће, тек крајем средњег века медицински факултети и универзитети добили су статус и праву организацију. Ректори, декани и канцеларијуси били су на челу управе универзитета. Бирали су их наставници и студенти. Универзитети су све више добијали и уживали аутономију и посебне повластице. Помагали су их и финансирали: град, комуна, локални властодржац, црквене власти и сам владар.

Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis – Константинополис, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoúpoli] – Константиноиполи), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог). Био је престоница три великих царстава – римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Михаило III Аморијац

За чланак о бугарском цару, погледајте чланак Михајло III Шишман.

Михаило III Аморијац (грч. Μιχαήλ Γ΄; рођен 19. јануара 840. - убијен 867. године) познат и као Михаило Пијаница, био је византијски цар од 842. до 867. године. Био је последњи владар из Аморијске династије. У току његове владе 843. је обновљен култ икона, чиме је окончан други период иконоборства, а Византинци су послали прве мисионаре Моравцима и Бугарима.

Михаило је рођен 19. јануара 840. године као други син цара Теофила и његове супруге Теодоре. Пошто је Теофилу умро старији син Константин, млађи Михаило је крунисан за очевог савладара недуго по рођењу.

Теофило је преминуо 842. године, а царица-мајка Теодора је потом формирала регентство које је требало да влада у име малолетног цара. Најзначајније дело овог регентства, у коме је главну улогу имао евнух Теоктист, било је обнова култа икона 843. године. Патријарх Јован Граматик, водећи теолог из иконоборачког табора, је смењен и нови првосвештеник је постао Методије I.

Како је одрастао, Михаило је желео да самостално преузме власт и савезника је нашао у ујаку Варди. Прво је поставио Варду за цезара, а затим су ујак и сестрић заједнички извели удар на регенство: Теоктист је убијен крајем 855. и млади цар је званично започео самосталну владу 15. марта 856. године. Наредне 857. царица Теодора и њене ћерке су натеране да се повуку у манастир.

Михаило и Варда су 858. затим натерали на повлачење и строгог аскету, патријарха Игњатија, а на његово место су довели ученог лаика Фотија. Игњатијеве присталице су се обратиле за помоћ папи Николи I који је 863. анатемисао Фотија због неправилног избора на патријаршијски трон. Након тога, започео је још један велики црквени раскол између Рима и Цариграда (Фотијева шизма).

Захваљујући утицају Варде и патријарха Фотија, Михаило је успешно владао. Млади цар је лично предводио војску против Арапа током похода у Малој Азији (856, 857, 860), али је тек Вардин рођени брат Петрона успео да 863. однесе вредну победу над мелитенским емиром. Цар је и 860. лично преузео одбрану Цариграда који су напали пагански Руси. Византинци су успели да одбију руске бродове али су са Русима склопили трговински споразум. У самом Цариграду, Варда је на Магнаварском двору обновио Цариградски универзитет који је основао још 425. Теодосије II, а који је наводно потпуно пропао почетком 7. века у време Фокине владе.

Један од универзитетских предавача био је и Константин (монах Ћирило) који је заједно са својим братом Методијем прво упућен Хазарима, а затим и Моравцима. Иако је мисија јудејским Хазарима пропала, солунска браћа су 863. адаптирале грчко писмо у глагољицу и превеле службене књиге на словенски језик. Поред христијанизације далеке Моравске, Михаило је спровео и покрштавање Бугарске. Да би пресекао утицај франачких мисионара, Михаило је предузео поход на Бугарску и натерао кана Бориса да прими хришћанство. Касније ће ученици Ћирила и Методија наћи отворена врата и заштиту управо код Борисовог сина Симеона.

Док је цезар Варда водио државничке послове, млади Михаило се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама. Један од његових најближих дружбеника био је снажни коњушар Василије Македонац кога је Михаило временом узнео до једног од својих најутицанијих дворана. Пошто је био ожењен бешчедном Евдокијом Декаполитисом, Михаило је био у вези са Евдокијом Ингерином коју је, зарад одржавања привида, удао за Василија. Ђудљиви цар је затим под утицајем скоројевића Василија погубио ујака Варду у априлу 866. године. Већ у мају 867. Василије Македонац је усињен и проглашен за савладара од стране Михаила III.

У браку са Евдокијом Ингерином Василије је добио сина, будућег Лава VI Мудрог, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. У том случају, усињење Василија Македонца је можда имало за намеру да обезбеди престо Лаву као Михаиловом сину. Међутим, у септембру 867. Василије је на спавању убио Михаила III. Након тога, Василије је без потреса преузео престо и, као што ће се показати, основао је најдуговечнију византијску династију - Македонску династију. У каснијој византијкој традицији, како би се оправдала Василијева узурпација, Михаило III је представљен као оличење неодговорног, ћудљивог и суровог владара.

Образовање у Византији

Образовање у Византији је се заснивало на античкој традицији. Образовање је у Византији испрва имало световни карактер — изучавали су се антички писци, филозофи и историчари, митологија, историја, граматика, филозофија и сл. Касније почињу да се уводе елементи црквеног подучавања, укључујући изучавање Библије и списа светих отаца. И поред тога, школа се показала као једна од најстабилнијих установа јер се у току хиљадугодишње историје Византијског царства врло мало мењала.

Постојала су три нивоа школовања: основно, средње и високо. Образованост је у Византији била веома цењена, а необразованост се презирала. Образовање је у Византији било и веома корисно, јер је олакшавало приступ одређеним државним положајима, омогућавало промену друштвеног статуса и животног стандарда.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Цариградска библиотека

Цариградска библиотека или Царска библиотека Константинопоља је била библиотека која се традиционално сматра последњом великом библиотеком античког света. Основао ју је средином 4. века тадашњи цар Констанције II (317—361), пре свега вођен религијским мотивима, односно настојањем да се хришћански текстови са папируса, који се брзо распадао у европској клими, пребаце, односно препишу на трајнији пергамент.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.