Цариградски бедеми

Цариградски бедеми представљају један од најмонументалнијих и најбољих примера фортификационе архитектуре на свету. Сматра се да су практично неосвојиви у случају када у граду има довољно бранилаца да их опслуже, а током своје миленијумске улоге у заштити Цариграда поклекли су само два пута:

Због њиховог значаја УНЕСКО је копнени део бедема уврстио на своју листу светске баштине 1980. године.

Konstantinopel shepherd
Карта Цариграда са означеним бедемима

Делови Цариградских бедема

Цариградске бедеме формира 5 засебних целина:

  1. Бедем Акропоља — Бедеми античког Византиона
  2. Унутрашњи бедемКонстантинов бедем
  3. Морски бедем
  4. Копнени бедеми — Двоструки бедеми Теодосија II и Влахернски бедем
  5. Бедеми градских четврти — Бедеми који су опасивали градска насеља:Фанар, Петрион и Псаматију

Материјали коришћени у градњи Цариградских бедема

Car bed kap deu1
Капија (Деутероу или Београдска) на Теодосијевим бедемима

За изградњу бедема коришћена је комбинација камених блокова са циглама, док је као везиво коришћен кречни малтер. Поред тога, доста често је у градњи коришћен мермер који је узиман са рушевина из доба антике којих је било по граду или из каменолома са обала Мраморног мора који су њиме, очигледно, били богати.

Камени блокови су рађени од терцијарног кречњака вађеног у каменоломима, који су се налазили око 5km западно од Златне капије. Цигле су печене у близини града, иако до данас нису пронађени остаци циглана из доба Византије. Дужина цигала је варирала од 30cm до 36cm са око 6cm у ширину. На њима се понекад могло видети име њиховог ктитора, произвођача или тренутног цара. Малтер је прављен мешањем креча са комадићима или прашином насталим од цигала. Сам малтер је након сушења, постајао је веома тврд.

Сам зид је грађен од спољашњег и унутрашњег дела. Са спољних страна се налази десет редова материјала:

  • 9 редова камених блокова
  • 1 ред у коме се налази 5 редова цигала.

Унутрашњост зида је испуњена деловима цигала и камених блокова повезаних малтером.

Хронологија најзначајнијих догађаја

Car bed rus1
Већи део бедема је данас рушевина

Цариградски бедеми данас

Данас је копнени део бедема једини остао у свом приближном стању и спорадично се ради на његовој рестаурацији и конзервацији као дела светске културне баштине. Морски бедем на Златном рогу практично не постоји. Ту и тамо има остатака морских бедема на обали Мраморног мора.

Види још

Спољашње везе

Јован VIII Палеолог

Јован VIII Палеолог (грч. Ίωάννης Η' Παλαιολόγος; Цариград, 18. децембар 1392. — Цариград, 31. октобар 1448.) је био претпоследњи византијски цар и владао је од 1425. до 1448. године.

Био је син и наследник цара Манојла II и Јелене Драгаш. Покушао је да спасе Византију од турског освајача, тражећи ослонца код папе и на Западу (Фирентинска унија, 1439. у време патријарха Јосифа II), али сви ти покушаји су били узалудни. Наследио га је брат Константин XI Палеолог Драгаш.

Женио се три пута, трећа жена је била Марија Велика Комнина Палеологина.

Аурелијанов зид

Аурелијанов зид (лат. Muri Aureliani) је назив за римске градске зидине изграђене између 271. и 275., за време владавине римских царева Аурелијана и Проба.

Обим зидина је био 19 km, а површина опасаног подручја 13,7 km². Зидови су грађени од бетона, са наличјем од цигле, дебели 3,5 метара и високи 8 метара. Сваких 29,6 метара (100 римских стопа) је била изграђена по једна квадратна кула. Ипак, зидине нису пружале довољну заштиту Риму, па је престоница Западног римског царства након премештања из Медиоланума постала Равена.

Влахернска црква

Влахерна Црква или Богородичина црква је био православни византијски храм у саставу царске палате у Цариградском предграђу Влахерна близу Златног рога. У њој је успостваљен празник Покрова Пресвете Богородице.

Двоструки бедеми Теодосија II

Двоструки бедеми Теодосија II чине већи део копнених бедема и представљају најјачи део Цариградских бедема. Чине их три линије одбране које је за владавине Теодосија II подигао Антемије, преторијански Префект Истока. Данас су већином у рушевинама, али има и делова који су рестаурирани пошто их је УНЕСКО 1980. године уврстио на списак светске баштине.

Зидине (вишезначна одредница)

Зидине могу бити:

Зидине, високи и дебели зидови утврђених грађевина, бедеми

Цариградски бедеми, зидине Константинопоља

Двоструки бедеми Теодосија II, Теодосијеве зидинеили

Зидине (Ново Горажде), насељено мјесто у општини Ново Горажде, Република Српска, БиХ

Зидине (Томиславград), насељено мјесто у општини Томиславград, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ

Златни рог

Златни рог (тур. Haliç — Халич, Altın Boynuz = „Златни рог“; грч. Χρυσόν Κέρας [Chrysón Kéras] = „Златни рог“; антгрч. Χρυσόκερας [Chrysókeras]; лат. Sinus Ceratinus) је естуар Босфора који са Мраморним морем ствара мало полуострво (које се данас назива историјско полуострво) на коме се из античког Византиона развио Византијски Цариград. Он је представљао природну луку византијске престонице чији је улаз за време напада на град заграђиван великим металним ланцем који је спречавао улазак бродова у њега и штитио град од напада са те стране. Сам ланац је више пута одиграо своју улогу у одбрани града, а његов значај се показао током крсташке опсаде града 1204. године када су тек након заузимања четврти Пере, паљења Великог Бастиона и уклањања ланца, крсташи уз помоћ бродова продрли у град и заузели га управо преко морског бедема на Златном рогу.

Данас је он са развојем града изгубио свој значај као велико пристаниште, али зато игра битну улогу у склопу градског превоза који се обавља по води, али и као специфична туристичка атракција коју представља стари Галата мост (који се некада подизао) са својим ресторанима. Данас се на обе његове обале налазе стамбени квартови, док је само приобаље претворено у уређене кејеве на којима се, између осталог, налази и тзв. бугарска Гвоздена црква Светог Стефана, а у воде залива се више не испушта индустријски отпад. Поред моста Галата који се налази на улазу у залив, Златни рог је премошћен на још два места мостом Ататурк и Халич. Занимљиво је споменути да је идејно решење о мосту преко њега без стубова у дужини од 240m направио 1502. године Леонардо да Винчи, међутим његова идеја никада није спроведена у дело, али је послужила као идејно решење за подизање нешто мањег моста у Норвешкој.

Керкопорта

Керкопорта (грч. Κερκόπορτα, што значи циркуска капија) или Ксилокеркос (грч. Ξυλόκερκος, што значи капија дрвеног циркуса) је једна од капија на бедемима средњовековног Цариграда која се налази на месту на коме се спаја Влахернски бедем са двоструким бедемима Теодосија II, поред дворца Порфирогенита. Малих је димензија и користила се углавном као место за испаде изван зидина. Одиграла је пресудну улогу током османске опсаде Цариграда 1453. године када су кроз њу у град продрле прве нередовне османлијске трупе. Сматра се да је сама капија грешком остављена отворена, пошто се услед великог бомбардовања на том делу Цариградских бедема стицао утисак да је потпуно зарушена и да је кроз њу немогуће проћи. Османлије су то искористиле, продрле у град и запоселе њој најближу кулу на којој су истакли свој барјак. Браниоци су успели да их елиминишу и скину османски барјак са куле, али је било сувише касно да се заустави продор јањичара и других Османлија који су у том тренутку пробили и одбрану код Романове капије. Сама капија је уништена током векова и данас на њеном месту нема остатака бедема.

Константинов бедем

Константинов бедем је представљао прву копнену линију одбране Цариграда. Подигнут је 328. године по налогу Константина Великог (по коме је и добио назив) са циљем заштите нове престонице која је по његовом налогу подигнута 324. године на темељима античког Византиона као Нови Рим. Сам Цар је пешице оружан копљем прошао од Златног рога до Мраморног мора и означио путању будућег бедема и границу новог града који ће ускоро понети његово име. О монументалности Константиновог бедема најбоље сведочи чињеница да су Готи 378. године, после победе код Хадријанопоља дошли до Цариграда, али су одустали од напада на град застрашени моћним изгледом копненог бедема.

Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis – Константинополис, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoúpoli] – Константиноиполи), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог). Био је престоница три великих царстава – римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Кула Галата

Кула Галата је чувени симбол старог Цариграда и његове ђеновљанске четврти Галате. Смештена је на врху брда северно од Златног рога пружајући поглед над градом и целокупном околином.

Морски бедем Цариграда

Морски бедем Цариграда представља део комплекса Цариградских бедема који је опасивао Цариград у доба Византије са морске стране. Формира га бедем ојачан четвртастим кулама, а чине га два дела:

Бедем на обали Златног рога

Бедем на обали Црног мораДанас скоро и да не постоји, пошто је његов огроман део уништен током дугог процеса изградње Цариграда у османлијско и турско доба, најбоље очувани део налази се на улазу у Босфор, испод комплекса османске Топкапи палате.

Мурат II

Мурат II (тур. II. Murad; звани Коџа — Велики 1404 — 3. фебруар 1451) је био турски султан од 1421. до 1451. године.

Мурат II је ступио 1421. године са својих 17 година на престо и живио је у миру са својим европским сусједима и вазалима. У марту 1430. године Османлије су заузеле Солун. Онда су Турци упали у Србију и Угарску. Београд је 1440. године био опседан, али без успеха.

1443. године повео је Мађар Јанош Хуњади (у српским народним пјесмама познат као Сибињанин Јанко) крсташку војску против Османлија, која је заустављена код Ниша, а код Јаловца поражена. Остаци војске су морали да предају Софију. 1444. године био је закључен мир са Угарском у самом Сегедину. Тако су границе политичке моћи Османлија остале очуване, а Влашка је обавезана на плаћање данка Угарској. Једна од његових супруга била је српска принцеза Мара Бранковић. Мурат II је одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина Мехмеда и повукао се у Магнесију. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до Варне, али је тамо била потпуно потучена. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на Балкан. 1451. године Мурат II је умро код Једрена и био је сахрањен у Бурси.

Владавина Мурата II је била од велике политичке и културне важности за развој Османског царства. Он је наставио даље са политиком консолидације Мехмеда I. Најугледнији везири Мурата II су припадали старим породицама и били су му дубоко одани. Он је био мецена исламске културне баштине, посебно када је ријеч о литератури и пјесмама.

Мурат II је био човек мира и сви су га сматрали за доброг султана а његови непријатељи су га се плашили.

Пад Цариграда (1453)

Пад Цариграда (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης; тур. İstanbul'un fethi — освајање Истанбула) је историјски догађај османског освајања Цариграда, главног града Византије (Источног римског царства/Ромејског царства), који се одиграо у уторак, 29. маја 1453. године. Овај догађај је означио пад Византијског царства, иако су се неке земље (Деспотовина Мореја и Трапезунтско царство) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у западну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар, Константин Драгаш.

Романова капија у Цариграду

Романова капија односно V војна капија (војна капија светог Романа) се налази на копненим бедемима у Цариграду и сматра се да је крај ње у борби погинуо последњи византијски цар Константин XI Драгаш (1449—1453) у завршним борбама током османског заузећа града. Смештена је између цивилних капија светог Романа и Харсијус, у долини Ликоса. Формира је једноставан лучно засвођени пролаз кроз унутрашњи бедем, а ојачана је једном квадратном кулом смештеном са њене десне стране, гледано из града. Данас је у Турској позната као Кучум капија или капија напада/пробоја чиме се означава да су Османлије кроз њу продрле у град, рано изјутра у уторак 29.05.1453. године. Иако се у византијско доба кроз њу није могло изаћи из града, током османског периода су бедеми запуштени, тако да данас кроз њу пролази асфалтирана улица која представља споредни излаз из града као алтернативу оближњој великој петљи код некадашње цивилне капије светог Романа, која се налази нешто јужније. Поред капије је постављена спомен-плоча на којој је изгравирано да су кроз њу Османлије продрле у град.

Тврђава

Тврђава (утврђење, утврда или хисар) је облик војне грађевине са сталном војном поставом, са превасходно одбрамбреним и заштитним задатком, коју карактерише систем кула и јаких бедема. Фортификација је наука о утврђивању положаја ради обране од напада. Термин се такође користи као синоним за разна утврђења, односно утврђена места, те за сам процес утврђивања, односно подизања утврђења; обрамбени објект у којем је смештена војна посада ради надзора неког ширег простора, или склањања становништва у случају непријатељског напада. Тврђаве су грађене су на тешко приступачним местима, тако да им се могло прићи само са једне стране, док су их са других чувале природне препреке попут стена или река.

Фортификације су војне грађевине и конструкције намењене обрамбеном ратовању. Људи су почели да граде обрамбене објекте пре неколико хиљада година, развијајући све комплексније структуре. Етимологија речи фортификација долази од латинских речи fortis („јак”) и facere („чинити”).

Утврђења се појављују у најразличитијим величинама и облицима; неке развучене линије као Хадријанов зид или Велики кинески зид, док су друге више-мање округле као бедем на врху брежуљка, неке правокутне као норманска кула, а неке неправилне и многостране као нпр. градске зидине. Све су грађене да буду јаке, а не да буду лепе, а ипак њихова масивност и вештина којом су зидане одају смисао за стил и узвишеност.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.