Цариградска патријаршија

Цариградска патријаршија (грч. Οικουμενικό Πατριαρχείο Κωνσταντινουπόλεως, тур. Rum Ortodoks Patrikhanesi)[1] јесте помјесна и аутокефална црква. Налази се на првом мјесту у диптиху.

На њеном челу стоји васељенски патријарх.

Byzantine eagle
Грб урезан на Цариградској патријаршији у Цариграду.

Историја

Fanarion
Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године
Samuel I of Constantinople
Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763-1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Византион је у почетку био епископија потчињена митрополији Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306—337), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност.

Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци Византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и румунских земаља. У то време Цариградска патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Цариградске патријаршије. Исто и формирањем помесних аутокефалних цркава, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој православној цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Цариграду, епархије у Турској, неколико додеканијских епархија, као и Света гора.

Сједиште Цариградске патријаршије је Црква Светог Ђорђа грађена крајем 19. вијека. Смјештена је у некада грчком кварту Цариграда, Фанару, где је опасана високим зидом и бодљикавом жицом (због турских напада, део зграде још данас има видне трагове подметнуга пожара). Тренутни цариградски патријарх је Вартоломеј I (од 1991).

Устројство

Врховна власт у Цариградској патријаршији припада 12-чланом Светом синоду на челу са васељенским патријархом. Мандат синодских чланова траје годину дана. За разлику од других помјесних цркава у којима највиша јерархијска власт припада помјесном или архијерејском сабору, у Цариградској патријаршији постоји тек савјетодавно архијерејско сабрање (Синаксис) које се састаје сваке три године.

Цариградска патријаршија има сложену административну структуру и њене епархије се налазе на свим континентима изузев Африке (која припада јурисдикцији Александријске патријаршије). У саставу Цариградске патријаршије се налази 6 архиепископија, 8 цркава и 18 митрополија непосредно потчињених васељенском патријарху. Двије цркве у саставу Цариградске патријаршије имају статус аутономије: Финска православна црква и Естонска апостолска православна црква. Статус полуаутономне цркве има Критска православна црква.

Види још

Извори

  1. ^ Назива се још и Константинопољска патријаршија, а некада и Васељенска патријаршија или Екуменска патријаршија

Литература

Спољашње везе

Јоаникије III Караџа-Грк

Јоаникије III Караџа (грч. Ιωαννίκιος Γ΄) био је архиепископ пећки и патријарх српски у времену од 1739. до 1746. године. Пореклом Грк, фанариот, постављен је од стране Цариградске патријаршије на чело Српске патријаршије у Пећи. Касније је постао цариградски патријарх, али на том положају се одржао кратко, од 1761. до 1763. године.После преласка српског патријарха Арсенија IV у Угарску, Цариградска патријаршија је 1739. године поставила Јоаникија Караџу, протосинђела Велике цркве у Цариграду, родом из истог града из познате фанариотске породице, за новог српског патријарха.

Патријарх Јоаникије III покушао је да се састане са својим избеглим претходником и са новим митрополитима рашким и нишким, али до састанка није дошло. За време управљања Карловачком митрополијом патријарх Арсеније није имао никакве везе са патријархом Јоаникијем III кога су Турци поставили на трон Пећке патријаршије. Међутим, патријарх Атанасије је одржавао везе са црквама и манастирима као и са Србима који су остали под турском управом. Тада су укинуте у Карловачкој митрополији и пећке кутије за скупљање прилога у корист Пећке патријаршије, са којом су прекинуте и духовне везе.

Познато је да је патријарх Јоаникије III за време своје управе посетио манастир Добрићево, Смедерево и Сарајево, где се затекао на сахрани митрополита дабробосанског Мелетија 5. јануара 1741. године, а идуће године је посетио и манастир Пиву.

Патријарх Јоаникије III није остао у српском народу у доброј успомени, јер је приликом својих канонских посета ходао са султановим указом, мучио народ и на силу му узимао новац. Сит брига, натезања и невоља, он је већ 1746. године напустио презадужену Пећку патријаршију.

После одласка из Пећи патријарх Јоаникије III је једно време био митрополит халкидонски. Успео је да га изаберу за патријарха цариградског 26. марта 1761. године уместо патријарха Серафима II, и управља је Цариградском патријаршијом до 21. маја 1763. године када се повукао у манастир Светог Георгија на Халки, где је остао до смрти 1793. године.

Јован Хиландарац

Јован Хиландарац (световно име: Витомир Вита Радојичић; Умчари, 10. мај 1908 — 29. јул 2012) био је српски схимонах.

Јустин Хиландарац

Јустин Хиландарац (световно име: Ђурђе Пешић; Лештане код Гроцке, 1934 — Манастир Хиландар, 24. мај 2016) био је монах манастира Хиландара.

Анатема Васељенске патријаршије

Анатема Васељенске патријаршије представља сукоб између Цариградске и Српске патријаршије, који је започео анатемисањем српског цара, патријарха и његових архијереја.

Арсеније Пламенац

Арсеније Пламенац је био митрополит цетињски у саставу српске цркве, са седиштем на Цетињу, и владика Црне Горе од 1781. до 1784. године.Када су 1766. године у Црну Гору стигле вести о смрти владике Василија Петровића-Његоша, пред старог митрополита Саву Петровића-Његоша се поставило питање о избору сапрестолника (коадјутора) и наследника. Избор је пао на његовог сестрића Арсенија Пламенца, из црмничког племена Бољевића, што је изазвало негодовање код многих Петровића-Његоша.Пошто је у то време у Црну Гору пристигао свргнути српски патријарх Василије Јовановић-Бркић, указала се повољна прилика за Арсенијеву хиротонију, која је обављена у лето 1767. године од стране митрополита Саве и патријарха Василија. У то време, Пећка патријаршија је већ била укинута, а надлежност над свим српским епархијама под турском влашћу преузела је Цариградска патријаршија (1766). Управо по том основу, одлука митрополита Саве и патријарха Василија да самостално хиротонишу владику Арсенија представљала је чин немирења са новонасталим стањем. Одлуку о избору и хиротонји Арсенија Пламенца подржао је и Шћепан Мали.Иако су црногорски главари били сложни у ставу да је старом митрополиту Сави непходан наследник, ово питање је чак и након хиротоније владике Арсенија остало спорно, пошто је знатан део главара био за именовање архимандита Петра Петровића Његоша. Након Савине смрти 1781. године, Арсеније Пламенац је постао митрополит, што је довело до додатних подела међу главарима у Црној Гори.Митрополит Арсеније није био нарочито популаран међу главарима. Живео је прилично повучено и бавио се углавном црквеним пословима. Посебно је против њега била струја која се борила за проширење утицаја Венеције у Црној Гори и смањење руског утицаја. Умро је 15. маја 1784. године. Наследио га је Петар I Петровић Његош на трону Цетињске митрополије.

Богословија на Халки

Богословија на Халки или Духовни семинар на Халки тур. Rum Ortodoks Ruhban Okulu, грч. Ιερά Θεολογική Σχολή της Χάλκης) нефункционална је специјализована теолошко-образовна установа Константинопољске патријаршије која се налази на територији манастира Свете Тројице на врху брда Наде (тур. Ümit Tepesi) на острву Хејбелиада у Турској. До момента њеног затварања 1971. године, школа је једина институција која припрема свештенство за Константинопољску патријаршију.

Васељенски патријарх

Васељенски патријарх, односно екуменски патријарх (грч. Οικουμενικός Πατριάρχης) је почасна титула коју носе поглавари Цариградске патријаршије, а током старије историје исту титулу су такође носили и поглавари неких других помесних цркава. Титула је нецрквеног порекла, без упоришта у Светом писму и одлукама васељенских сабора, а потиче од појма васељена (старогр. οἰκουμένη / „екумена“) који означава насељени свет. Израз "васељенски патријарх" је први пут почео да се јавља током 5. века, а у ширу употребу је ушао тек од 6. века. Данашња пуна титула цариградског патријарха гласи: Његова Божанствена Свесветост Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и Васељенски Патријарх (грч. Ἡ Αὐτοῦ Θειοτάτη Παναγιότης, ὁ ᾿Αρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, Νέας Ρώμης καὶ Οἰκουμενικὸς Πατριάρχης).Током историје, употреба појма "васељенски" у титули цариградског патријарха била је предмет бројних несугласица и спорова око почасти и првенства, што је дошло до посебног изражаја и у савременом добу, услед покушаја да се традиционално поимање положаја цариградског патријарха као "првог међу једнакима" замени новом формулом која гласи: "први, без себи равних" (лат. primus sine paribus).

Влахернска црква

Влахерна Црква или Богородичина црква је био православни византијски храм у саставу царске палате у Цариградском предграђу Влахерна близу Златног рога. У њој је успостваљен празник Покрова Пресвете Богородице.

Естонска апостолска православна црква

Естонска апостолска православна црква (ест. Eesti Apostlik-Õigeusu Kirik) јесте аутономна црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Постоји још и Естонска православна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Критска архиепископија

Критска архиепископија (грч. Εκκλησία της Κρήτης) јесте полуаутономна црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

Никита Стифат

Никита Стифат (грч. Νικητας Στηθατος) је био православни монах, игуман Студитског манастира, теолог, богослов и писац. Био је поборник исихазма.

Нишавска епархија

Нишавска епархија или Пиротска епархија је бивша православна епархија са седиштем у Пироту. Основана је у другој половини 18. века, издвајањем Пирота и горњег Понишавља из састава Софијске митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији. Након ослобођења Пирота и горњег Понишавља у Српско-турском рату (1877-1878) и њиховог прикључења Србији, Цариградска патријаршија је 1879. године званично препустила све ослобођене области Београдској митрополији, која је новодобијену Нишавску епархију наредне 1880. године укључила у састав Нишке епархије.

Православна црква

Православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία, рус. Православная церковь) друга је најбројнија хришћанска црква у свету са око 300 милиона верника. Територијално је организована на епархијском, помесном и васељенском плану. Заједница је неколико помесних цркава које уједињују више епархија једне шире области и које се налазе у међусобном литургијском, догматском и канонском јединству. Данашњи помесни поредак је следбеник ранохришћанског црквеног поретка (пентархије).

Сматра се „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом” чија је глава Исус Христос. Основ црквене организације јесте литургија кроз коју се изражава међусобно јединство свих помесних цркава (аутокефалних и аутономних). Црквено уређење почиње од епархије као литургијске заједнице једног места преко помесних сабора епископа до васељенских сабора. Црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца и устава помесних цркава.

Православна црква у целини није правно лице као што је Католичка црква нити на васељенском плану постоје црквеноправни субјекти као што су Света столица и Римска курија на челу са једним врховним поглаваром (папом). Православна црква нема један црквени устав, архијерејски сабор, свети синод, црквени суд нити предстојатеља већ све такве црквене власти постоје на помесном плану. Међу помесним црквама на прва четири места налазе се древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), а најбројнија црква је Руска православна црква.

Уређење Православне цркве на епархијском, помесном и васељенском плану је јерархијско (свештеноначелничко). Основна литургијска заједница је епархија на челу са епископом. Црквено јединство се даље потврђује на помесном (обласном) плану где се уједињује неколико месних цркава (епархија) у помесни сабор епископа односно у помесну цркву. Своје међусобно јединство помесне цркве даље сведоче кроз васељенске саборе, а последњи такав је био Седми васељенски сабор (787).

Украјинска православна црква у Канади

Украјинска православна црква у Канади (укр. Українська Православна Церква в Канаді, енгл. Ukrainian Orthodox Church of Canada) органски је дио Цариградске патријаршије.

Поглавар је господин Георгије, а сједиште се налази у Винипегу.

Украјинска православна црква у САД

Украјинска православна црква у САД (укр. Українська Православна Церква у США, енгл. Ukrainian Orthodox Church of the USA) органски је дио Цариградске патријаршије.

Поглавар је господин Антоније, а сједиште се налази у Њу Џерзију.

Фанариоти

Фанариоти (грч. Φαναριωτες) су припадници грчке елите у Цариграду. Појам је изведен из имена градске четврти познате под називом Фанар, која се налази у европском делу Цариграда. У истом делу града налази се и седиштe Цариградске патријаршије, са Саборном црквом Светог Ђорђа. Током раздобља османске власти, Фанар је постао стециште грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарски и митрополити су бирани управо из њихових редова.Посредством патријаршије у Цариграду, фанариотска заједница је такође вршила знатан утицај на вођење послова у осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове осталих источних патријаршија (Антиохија, Јерусалим, Александрија) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), што је довело до тешких последица по православне Србе и друге Словене у Османском царству.Окосницу фанариотске идеологије чинио је панхеленизам, који се није огледао само у племенитим тежњама ка ослобођењу православних Грка од турске власти, већ је у исто време обухватао и шире замисли о постепеном превођењу негрчких православаца у грчки национални корпус. Такве тежње су биле првенствено усмерене према православним Словенима у Османском царству, које је према фанариотским замисима требало погрчити, путем наметања грчке јерархије, грчке литургије и грчког језика у црквеној управи. Таква фанариотска политика довела је до тешког нарушавања грчко-словенских односа у многим областима, а највећи раскол се догодио 1870. године, у време стварања Бугарског егзархата.

Финска православна црква

Финска православна црква (фин. Suomen ortodoksinen kirkko) аутономна је црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Има ранг архиепископије.

Цариградска патријаршија (вишезначна одредница)

Цариградска патријаршија може бити:

Цариградска патријаршија, православна патријаршија у Цариграду;

Цариградска јерменска патријаршија, јерменска миафизитска патријаршија у Цариграду;

Цариградска римокатоличка патријаршија, бивша католичка патријаршија латинског обреда у Цариграду.

Црква Светог Ђорђа у Цариграду

Црква Светог Ђорђа је православни храм, од 1600. године седиште Цариградске патријаршије. Смештена је у некада грчком кварту Цариграда, Фанару, где је опасана високим зидом и бодљикавом жицом (због турских напада, део зграде још данас има видне трагове подметнутога пожара).

Историја
Јерархија
Богословија
Свете тајне
Црква
Епископи
(до 330)
Архиепископи
(330—451)
Патријарси

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.