Цариград

Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, црсл. Царьгра̀дъ, рус. Царьгра́д, укр. Царгород, свк. Carihrad) је словенско име за Константинопољ, главни град Византијског царства, град који се данас налази у Турској и зове се Истанбул.

Други словенски назив је Константинов град (стсл. и црсл. Константинь градъ, црсл. Константиноградъ) и он је непосредни превод грчког назива града (Κωνσταντινούπολη).

Цариград је старословенски превод грчке ријечи Βασιλὶς Πόλις. Спајањем словенске ријече „цар” (за „Цезара/Императора”) и „град” настао је „Царев град”.

Бугари су прилагодили ријеч за Трновград (Търновград — Тарновград), једне од пријестоница бугарског цара, али након пада Балкана под османску власт, бугарска ријеч је кориштена само као још један назив за Константинопољ.[1][2][3]

Цариградски гласник су српске новине које су излазиле у Цариграду.

Види још

Извори

  1. ^ Софроний Врачански. Житие и страдания на грешния Софроний. София (1987). стр. 55 (An explanatory endnote to Sophronius of Vratsa's autobiography)
  2. ^ Найден Геров. 1895-1904. Речник на блъгарский язик. (the entry on царь in Naiden Gerov's Dictionary of the Bulgarian Language)
  3. ^ Симеонова, Маргарита. Речник на езика на Васил Левски. София, ИК "БАН", 2004 (the entry on царь in Margarita Simeonova's Dictionary of the Language of Vasil Levski)
Ђорђе Бодиновић

Ђорђе Бодиновић је био српски краљ Дукље у XI веку. Наследио је оца Константина Бодина. Био је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). У време своје владавине се трудио да обнови очеву идеју уједињења српских земаља, али у томе није успео. Између Ђорђеве прве и друге владавине, Дукљом је владао Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на престо, византијски цар Јован Комнен напао је српске области, освојио Рашку и при томе заробио мноштво српског народа које насељава чак у Азији. Урош, после тога, признаје византијску власт, а као псоледица тога византијска војска убрзо слама и отпор Ђорђа Бодиновића, заробљава га и одводи у ропство у Цариград.

Аварски каганат

Аварски каганат је назив за државу која је постојала у средњој Европи између 6. и 9. века. Основали су је Авари, народ туркијског порекла, који се доселио на те просторе 567. године из источне Европе. Према неким изворима, Каганат је био аварско-словенска држава, јер су у њој, поред Авара, знатан део становништва чинили и Словени, у статусу покореног становништва и војних савезника Авара. Каганат су уништили Франци 796. године, након чега је његова територија подељена између Франачке државе и Бугарског царства.

Прво посланство на двор у Цариград Авари су послали 557/558. године тражећи од Византије новац за борбу против њених непријатеља. Тада су живели у суседству Алана. Као последица овог договора са Византијом, Авари су покорили Оногузе, Кутригуре,Утригуре, Зале, Хуне и Сабире који су живели у црноморским (понтским) степама у периоду од 558-560. године. Друго аварско посланство је стигло у Цариград 562. године и тражило је поред новца и земљу за насељавање, већ држећи под својом влашћу Малу Скитију, данашњу Добруџу. Цариград је им понудио простор Доње Паноније али су то Авари одбили. Ново посланство Авара дошло је у Цариград 565. године нудећи војне услуге Византији у замену за подршку у борби против Западних Турака. У то време падају први продори Авара у Панонску низију, и то против Гепида 567. године. Изасланици Лангобарда тражили су савез против са Аварима против Гепида, који су тада држали Доњу Панонију и Дакију. Авари запоседају Панонску низију 568. године уништавајући Гепиде, док су Лангобарди отишли за Италију.

Алексије II Комнин

Алексије II Комнин (грч. Αλέξιος Β’ Κομνηνός; Цариград, 14. септембар 1169. — Византијско царство, октобар 1183) био је византијски цар од 1180. до 1183. године.

Анастасије II (византијски цар)

Анастасије II (грч: Αναστάσιος Β΄, умро 1. јуна 719. године) био је византијски цар од 713. до 715. године. После пада са власти покушао је да 719. узурпира царску круну, али је цар Лав III Исавријанац наредио његово погубљење.

Анастасије је рођен као Артемије и у Цариграду је вршио дужност старешине царске канцеларије (протасекретис). Када се војска из теме Опсикион побунила против цара Филипика, Артемије је уздигнут на царски престо. Приликом крунисања 4. јуна 713. добио је име Анастасије, највероватније по узору на цара Анастасија I (491-518) који је такође дошао на власт као представник дворске администрације после низа војничких царева.

Прве Анастасијеве месе биле су да одбаци монотелитску политику свог претходника и поново потврди закључке Шестог васељенског сабора. Цариградски патријарх Јован IV је најпосле смењен 715. и на његово место је доведен Герман I.

Када је абасидски војсковођа Маслама опљачкао малоазијску област Галатију 714. године, Анастасије II је послао у Дамаск посланство да покуша да закључи мир са калифом Валидом I. Дипломате су се вратиле без диплом, атског споразума, али са извештајем о опсежним ратним припремама у Сирији, на шта је цар брже-боље почео да припрема Константинопољ за нову опсаду. Анастасије је обновио цариградске зидине, нарочито оне које су браниле град са мора, поставио је разне ратне справе и почео да пуни престоничке амбаре житом. Такође, наредио је свима онима који нису могли да обезбеде прикупљање трогодишњих личних залиха хране да напусте град. Цар је такође поставио и најспособније људе на чело тема тако да је његовом заслугом Лав Исавријанац, будући Лав III, постао стратег теме Анатоликон. Анастасије је затим 715. послао новообновљену византијску флоту у Феникију да униште резерве дрвене грађе од које су Арапи градили своје бродове. Међутим, када су војници из теме Опсикион стигли на Родос, зборно место византијске војске одређене за поход, дошло је до побуне у току које је за цара извикан локални сакупљач пореза Теодосије III. Побуњеници су затим кренули на Цариград и Анастасије је после шест месеци борбе био присиљен да абдицира и прими монашки завет само да би након тога био прогнан у Солун.

Борбе око престола су настављене и даље тако да је Теодосија сменио стратег Анатоликона Лав Исавријанац. Када је одбио другу арапску опсаду Цариграда 718. године Лав се суочио са новом узурпацијом. Анастасије је уз помоћ локалног намесника Никите Ксилинта задобио подршку теме Опсикион и бугарског кана Тервела. На челу бугарске војске Анастасије је 719. поново кренуо на Цариград. Тервел се ипак предомислио и затим предао Анастасија Лаву који га је убрзо погубио. Анастасијевој удовици Ирини било је ипак дозвољено да га сахрани у царском маузолеју при Цркви св. Апостола.

Андроник I Комнин

Андроник I Комнин (грч. Ανδρόνικος Α’ Κομνηνός; рођ. око 1120, убијен после 12. септембра 1185) био је последњи византијски цар из породице Комнина. Понајбоље је остао упамћен по бурном начину живота пре доласка на престо, док је као владар од 1183. до 1185. био сурови противник племства што га је на крају и коштало живота.

Василиск

Флавије Василиск је био узурпатор на византијском трону током 475. и 476. године. Био је конзул 465, и вођа неуспешног похода против Гејсериха. Био је брат Верине, жене Лава I.

Василиск је успео да збаци византијског цара Зенона са трона. Завладавши сам, Василиск се рђаво показао, тако да, када се Зенона вратио и опсео Цариград, Сенат и народ Константинопоља су отворили врата града легитимном цару који се поново успео на свој трон. Василиск је покушао да нађе уточиште у цркви. Предао се тек када је добио обећање од Зенона да овај неће пролити њихову крв. Испунивши на известан начин обећање, Зенон их је затворио у испражњену цистерну где су умрли од жеђи.

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Кичево

Кичево (мкд. Кичево) је град у Северној Македонији, у западном делу државе, на путу Скопље-Охрид. Кичево је седиште истоимене општине Кичево.

Константин IV

Константин IV (грч: Κωνσταντίνος Δ', рођен око 650, умро 10. септембра (?) 685. године) био је византијски цар од 668. до 685. године. У току његове владавине Цариград је одолео првој арабљанској опсади (674—678), Бугари су прешли Дунав (681) и учврстили се у византијској Тракији, а Шести васељенски сабор (680—681) је осудио монотелитизам као јерес. У старијој науци Константин IV је поистовећен са Константином Погонатом (Брадатим) из византијских извора, али данас преовладава мишљење да се надимак Погонат у ствари односио на Константиновог оца, Констанса II.

Константин XI Палеолог Драгаш

Константин XI Палеолог (понекад погрешно означен и као Константин XII, грч. Κωνσταντίνος ΙΑ΄ Δραγάσης Παλαιολόγος; Константинопољ, 8. фебруар 1405 — Константинопољ, 29. мај 1453), познат као Константин Драгаш, био је морејски деспот (савладар 1428—1437, 1443 — 1449), царски регент у Цариграду (1423—1424. и 1437—1440) и последњи византијски цар од 6. јануара 1449. године до своје смрти 29. маја 1453. године. Припадао је династији Палеолога, а био је син Манојла II (1391—1425) и српске принцезе Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио.

Као морејски деспот је заузео Атинско војводство, помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту Хексамилеон, али је пред налетом Османског царства морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза.

Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супротставио Мехмеду II (1451—1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29. маја одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.

Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoupoli]), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог). Био је престоница три великих царстава — римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Кочани

Кочани (мкд. Кочани) или Кочане, је град у Северној Македонији, у источном делу државе. Кочани је седиште истоимене општине Кочани, као и средиште области Кочанско поље.

Град је познат по „Кочанском пиринчу“, који је био познат у целој некадашњој СФРЈ.

Латинско царство

Латинско царство је била држава коју су основали крсташи након што су заузели Цариград 1204. године, током IV крсташког похода на простору некадашњег Византијског царства. Оно се сматрало директним наследником Римског царства и њему су дејуре биле подложне све друге крсташке државе настале 1204. године.

Први цар Латинског царства био је Балдуин IX Фландријски, један од вођа IV крсташког похода, који је 16. маја 1204. године био проглашен за новог римског цара под именом Балдуин I.

Царство је у почетку имало успеха и среће у борби против тзв. Никејског царства на простору Мале Азије и у борбама са Калојаном (1197—1207) и Бугарима, поготово током владавине цара Хенрика Фландријског (регент 1205—1206, цар 1206—1216). Међутим, после његове смрти, царство је током времена ослабило услед сталних борби на свим странама и недостатка војне и финансијске подршке са Запада. Удружене никејско-бугарске снаге пробале су да 1236. године освоје Цариград, али је град уз помоћ млетачке флоте издржао опсаду. До краја 1247. године никејске снаге су заузеле скоро целокупне поседе Латинског царства и свеле га на Цариград са непосредном околином који се одржавао највише захваљујући градским бедемима, а сам Балдуин II био је приморан да преда Млечанима свог сина јединца Филипа као залог за новчани зајам.

Последњи покушај латинских царева да се одбране одиграо се у јесен 1259. године у Пелагонијској низији. Тада су снаге никејског регента Михајла (VIII) Палеолога (регент 1258—1261, цар 1261—1282) предвођене његовим братом Јованом у тзв. Пелагонијској бици потукле бројније удружене снаге:

латинског цара Балдуина II (1228—1261, у егзилу 1261—1273)

сицилијанског краља Манфреда (1258—1266)

српског краља Уроша I (1243—1276)

епирског деспота Михајла II (око 1237—1271)

ахајског кнеза Вилијем II Виларден (1246—1278)Латинско царство престало је да постоји 25. јула 1261. године када је Алексије Стратигопул освојио Цариград, а последњи латински цар Балдуин II је побегао из града.

Манојло II Палеолог

Манојло II Палеолог (грч. Μανουήλ Β΄ Παλαιολόγος; Цариград, 27. јун 1350. — Цариград, 21. јул 1425. ) је био византијски цар (1391—1425) и други син и савладар (1373—1391) Јована V (1341—1376, 1379 — 1390, 1390 — 1391) и Јелене Кантакузин. Подржавао је владавину свог оца у сукобу са осталим претендентима на престо и у његово име је покушао да добије помоћ Запада, али без успеха. После неуспешног пуча његовог старијег брата Андроника IV проглашен је за савладара, да би после његових поновних покушаја да преузме власт активно учествовао у његовом слому. Након тих дешавања је према условима мира био послат као талац на османски двор на коме је био приморан да учествује у османском заузећу византијске Филаделфије, али је и поред тога његово држање и понашање оставило велики утисак на Османлије о чему сведочи и изјаза султана Бајазита I који је рекао да и они који не би знали да је цар, по његов држању и наступу би им то постало јасно. После очеве смрти 1391. године преузео је власт над Византијом, али се ускоро 1394. године суочио са опсадом (блокадом) Цариграда, током које је 1399. године напустио престоницу и отишао на Запад да проба да нађе војну помоћ, оставивши град и царство на управу свом братанцу Јовану VII. Иако је био добро примљен, није успео да добије помоћ и вратио се у Цариград 1403. године после османске пропасти код Ангоре 1402. године. Наредне деценије мира са Османском империјом, Манојло је искористио да прошири морејку деспотовину на Пелопонезу, којом је владао његов брат Теодор I (1383—1407). Заузећем Коринта 1404. године, стекли су се услови да се изнова подигне бедем Хексамилеон на коринстком земљоузу у дужини од 6 миља што је изведено за само двадесет и пет дана. После смрти султана Мехмеда I је неуспешно покушао да се уплете у сукобе османских принчева око власти, због чега је нови султан Мурат II опсео Цариград 1422. године. Од 1421. године за свог савладара је именовао најстаријег сина Јована (VIII), који је током османске опсаде напустио град и отишао на запад у покушају да пронађе помоћ, док је управу градом са позиције регента оставио млађем брату Константину (XI). Османлије и овог пута нису заузеле Цариград, али је већ остарели Манојло II непосредно након тога доживео тежак мождани удар и своје последње године је провео скоро потпуно парализован. Био је ожењен ћерком српског велможе Константина Драгаша, Јеленом са којом је имао већи број синова који су управљали царством од његове смрти до његове коначне пропасти средином 15. века.

Михајло VIII Палеолог

Михајло VIII Палеолог (грч. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, 1224/1225 — 11. децембар 1282) био је византијски цар од 1259. до 1282. Оснивач је династије Палеолога, која је владала Византијом до пада Цариграда 1453. Повратио је Цариград 1261, који су заузели крсташи 1204. и од тада је био у саставу Латинског царства. Овим подвигом Михајло је са успехом окончао борбу Никејског царства за обнову Византије.

Олибрије

Аниције Олибрије (лат. Anicius Olybrius; ? — 472) је био цар Западног римског царства од априла до 2. новембра 472. године. Олибрије је припадао највишој римској аристократији и средином 5. века био је један од водећих сенатора у Риму.

Када су Вандали предвођени Гејсерихом опљачкали Рим 455. године, Олибрије је побегао у Цариград. Могуће да је пре бекства био већ био верен са Плацидијом, млађом ћерком Валентинијана III и Лициније Еудоксије. И Лицинија Еудоксија и њене две ћерке биле су одведене као драгоцени таоци у Картагину након пљачке Рима. По каснијем Житију Данила Столпника Олибрије је током боравка у Константинопољу обишао светитеља коју му је предсказао да ће се Плацидија вратити из заробљеништва. Док се Еудокија удала у Картагини за Гејсериховог сина Хунериха, Плацидија и њена мајка су око 460. дошле у Цариград. После 460. Олибрије и Плацидија су се венчали и, по Ускршњој хроници са почетка 7. века, заједнички су обновили цариградску Цркву св. Еуфемије. У источноримској престоници Олибрије је 464. био један од конзула а носио је и виску титулу патрикија.

Олибрије је био у добрим односима са Гејсерихом чији му је син био пашеног. Краљ Вандала и Алана је у два наврата покушао да Олибрија постави на престо Западног римског царства. Тек када је западноримски цар Антемије, штићеник источноримског цара Лава I, дошао у директан сукоб са Рицимером, најутицанијим војсковођом у Италији, цариградски двор је послао Олибрија као посредника. По Јовану Малали и Ускршњој хроници, Олибрије је требало да утаначи споразум између Антемија и Рицимера и затим отплови у Африку и склопи мир и са Гејсерихом. Међутим, Олибрије не само да није помогао Антемију, већ се удружио са Рицимером и наметнуо за новог владара Западног римског царства. И пре него што је Антемије званично збачен, Олибрије је априла 472. проглашен за цара. Након тога Антемије је свргнут и убијен, али се то показало као последњи Рицимеров тријумф пошто је моћни војсковођа умро 18. августа. Олибрије га није задуго надживео пошто је умро од хидропсије 2. новембра исте године.

Олибријева супруга и њихова ћерка Анција Јулијана остале су у Константинопољу. Политички престиж и богатство омогућили су потомцима Анције Јулијане да одиграју важну улогу у Цариграду кроз читав 6. век.

Солун

Солун (грч. Θεσσαλονίκη [Thessaloníki — Тесалоники]), други је по величини и значају град у Грчкој, после Атине. То је и главни град истоименог округа Солун и периферије Средишња Македонија. Солун је једна од најзначајнијих лука Балкана.

У управним границама града Солуна живи око 370 хиљада становника, али „Великом Солуну“ (шире градско подручје), који се састоји од 16 градских и приградских општина, живи 1.104.766 житеља или сваки други становник Периферије Средишња Македонија.

Гравитационо подручје града обухвата око 3-4 милиона становника северне Грчке. Град је познат као велика лука и сајамски центар. У граду се одржава и највеће бијенале грчке дијаспоре.

Тетово

Тетово (мкд. Тетово, алб. Tetova, тур. Kalkandelen) је град у Северној Македонији, у њеном северозападном делу. Тетово је седиште и највеће насеље Полошке области.

Тетово је највеће већински албанско насеље Северној Македонији и неслужбено је средиште албанске заједнице у држави.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.