Цар

Цар (лат. caesar, грч. καῖσαρ) један је од словенских назива монарха, најчешће суверени владар царства или другог типа царске области. Царица може бити или царева супруга или може сама држати титулу царског монарха. Цареви су по части и чину на вишем нивоу од краљева. Једини мохарх са овом титулом данас је цар Јапана Акихито.

Цар је била званична титула у следећим државама:

Краљевске и племићке титуле
Crown of Serbia
Цар и царица
Краљ и краљица
Поткраљ и поткраљица
Надвојвода и надвојвткиња
Инфант и инфанта
Велики војвода и велика војвоткиња
велики принц и велика принцеза
Војвода и војвоткиња
Принц и принцеза
Маркиз и Маркиза
маркиз и маркиза
Маркгроф и маркгрофица
Гроф и грофица
Гроф и грофица

Виконт и виконтица
Барон и баронеca
Баронет и баронета
Витез и дама

Неки цареви у историји

11. април

11. април (11.04) је 101. дан у години по грегоријанском календару (102. у преступној години). До краја године има још 264 дана.

12. септембар

12. септембар (12.9) је 255. дан у години по грегоријанском календару (256. у преступној години). До краја године има још 110 дана.

13. март

13. март (13.03) је 72. дан у години по грегоријанском календару (73. у преступној години). До краја године има још 293 дана.

2. март

2. март (02.03) је 61. дан у години по грегоријанском календару (62. у преступној години). До краја године има још 304 дана.

5. мај

5. мај (05.05) је 125. дан у години по грегоријанском календару (126. у преступној години). До краја године има још 240 дана.

8. април

8. април (08.04) је 98. дан у години по грегоријанском календару (99. у преступној години). До краја године има још 267 дана.

Јустинијан I

Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus — Флавије Петар Саватије Јустинијан) је император Источног римског царства од 527—565. године. Рођен је 483. године у Тауресијумy на 28 km од данашњег Лесковца (археолошки локалитет Царичин град) ). Отац му је био Сабације, мајка му се звала Вигиланта док се супруга звала Лупицина.Пореклом је био вероватно из сељачке породице романизованих Илира или Трачана. Настојао да обнови моћ, величину и организацију Римског царства која је била распарчана унутрашњим трзавицама и упадима варвара, народа који су продрли на територију Западног римског царства. Укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини 529. године, укључујући и Платонову Академију. Сазвао је Пети васељенски сабор 553. године. Јунистијан I се сматра једним од највећих кодификатора римског права.

Алексије I Комнин

Алексије I Комнин (грч. Αλέξιος Α' Κομνηνός; 1056 — 15. август 1118) је био византијски цар (1081—1118). Током његове власти започела је војна, финансијска и територијална обнова Византије.

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Лазар Хребељановић

Лазар Хребељановић (Прилепац, око 1329. — Косово поље, 15. јун 1389), познат у народној традицији као цар Лазар, мада, по титули кнез Лазар био је средњовековни српски кнез, који је после Маричке битке створио највећу и најмоћнију државу на територији некадашњег Српског царства. Лазарева држава са престоницом у Крушевцу, позната у историографији као Моравска Србија, обухватала је сливове река Велике, Западне и Јужне Мораве.

Лазар је младост провео на двору цара Стефана Душана, где је његов отац Прибац био логотет. Лазар је на двору цара Уроша прво био ставилац, да би негде између 1363. и 1365. добио титулу кнеза. После слома Мрњавчевића на Марици текао је постепен успон кнеза Лазара праћен формирањем његове области. После Маричке битке загосподарио је Приштином и Новим Брдом, док је у савезу са баном Босне Твртком I Котроманићем и уз подршку угарског краља Лајоша I 1373. поразио жупана Николу Алтомановића. Тада је својој области прикључио Рудник, Ужице и крајеве око Западне Мораве. Границу своје државе проширио до Дунава заузимањем Браничевске области и потискивањем Радича Бранковића из породице Растислалића 1379. године.

Истовремено, Лазар је радио и на обнови немањићких државних традиција. Био је ожењен Милицом, која је према старим српским родословима потицала од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Бројним династичким браковима постепено се родбински повезао са околним великашима и владарима (нпр. сестра Драгана била је удата за челника Мусу, најстарија ћерка Лазара и Милице Мара за Вука Бранковића). На његову иницијативу, а по благослову патријарха Саве IV, дошло је 1375. до измирења Српске патријаршије са цариградском Васељенском патријаршијом. Поред тога, Лазар је подигао више задужбина (Раваницу, Лазарицу и јужну припрату Хиландара), а под његовим утицајем 1380. на место српског патријарха је, уместо Јефрема, изабран Спиридон.

Током девете деценије 14. века област кнеза Лазара почели су да угрожавају Османлије. После битке на Дубравници (1381) и догађаја везаних за пад Ниша и поход Мурата I до Плочника (1386), следећи велики поход Османлија довео је до битке на Косову 1389. године. Ту су се Османлијама супроставили одреди кнеза Лазара, његовог зета Вука Бранковића и краља Срба и Босне Стефана Твртка I Котроманића под командом војводе Влатка Вуковића. У бици су и Лазар и његов противник Мурат I изгубили животе и обе стране су претрпеле велике губитке. Ипак, пре лета 1390. Лазаревићи су прихватили вазалне обавезе према новом султану Бајазиту I.

Култ кнеза Лазара као хришћанског мученика почео је да се развија недуго по Косовској бици. Лазареве мошти пренесене су у његову задужбину Раваницу где се, после неколико преноса, чувају и данас. Стварање култа кнеза Лазара помогли су припадници породице Лазаревић, а прихватила га је и развијала Српска патријаршија. Најранији култни списи, њих десет, настали су већ у периоду од до.

Паралелно са култом Св. кнеза Лазара који се развијао у црквеним круговима, развијао се и култ кнеза Лазара као мученика и јунака Косовске битке у народној традицији. У српским народним епским песмама косовског циклуса, цар Лазар је, уз Милоша Обилића, главни лик.

Лазарев лик обрађиван је вишеструко у српској уметности у 19. и 20. веку.

Октавијан Август

Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; Рим, 23. септембар 63. п. н. е. — Нола, 19. август 14) био је први римски цар и оснивач Римског царства који је владао од 27. године пре нове ере до своје смрти 14. године нове ере.Рођен у старој, богатој коњичкој породици плебејаца из рода Октавија, Август је 44. пре Христа посмртно усвојен од стране свог ујака Гаја Јулија Цезара. Заједно са Марком Антонијем и Марком Лепидом формирао је Други тријумвират који је победио цезарове убице. Након њихове победе код Филипа, тријумвири су међу собом поделили Римску републику и владали као војни диктатори. Тријумвират се на крају распао због супарничких тежњи његових чланова: Лепид је прогнан и лишен положаја, а Антоније је извршио самоубиство пошто га је Октавијан поразио у бици код Акција 31. п. н. е.

Иако је био први цар, у његово време углавном су сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. Август је почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су владали након њега. Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и величанствене каријере, он је зауставио осипање Римске републике и на новој, чвршћој основи и успоставио нови облик власти који се одржао у наредна три века. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму низ царева који су владали у снажној држави, која није имала озбиљног супарника у тадашњем свету.

Као победник у грађанском рату, Август је остао једини господар римског царства. Током своје дуге владавине, Август је у својим рукама концентрисао све најважније републиканске функције. Као најбогатији човек у Риму, Август је располагао огромном мрежом клијената, чиме је имао пресудан утицај на друштвени и политички живот римске државе.

Доба мира које је наступило под Августом омогућило је процват културе, уметности, архитектуре и трговине. Сам Август лично је финансирао многобројне јавне пројекте, па је у Италији и провинцијама подизао храмове, путеве и аквадукте. У Августово доба, ударени су темељи римске државе каква ће опстати све до времена Диоклецијана и Константина Великог.

Августове војне, административне и политичке реформе оставиле су значајног трага у римској и европској историји. Под Августом је основана Преторијанска гарда и уведена професионална стајаћа војска.

Сви каснији римски цареви носиће титулу Августа као део свог имена. Титула ће остати у употреби и у наредним вековима.

Августа је сенат постхумно прогласио за божанство римске државе.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Руска Империја

Руска Империја (рус. Росси́йская Импе́рия), позната и као Царевина Русија, Царска Русија или само Русија, или Сверуска империја (рус. Всеросси́йская импе́рия), јесте руска држава која је постојала у периоду од 1721. до 1917. године.

Руски цар Петар Велики је по завршетку Великог северног рата (1721) узео титулу императора и преобразио Руско царство у Руску Империју, а њу је након Фебруарске револуције (1917) наследила Руска република, односно Савез Совјетских Социјалистичких Република.

Историју руске државе у овом периоду обележила је намера Петра Великог да Русију реформише по западном узору.

Глава државе, руски император, имао је неограничену, апсолутну власт до 1905. године. Русија је проглашена републиком 14. септембра 1917. године.

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Стефан Урош V

Стефан Урош V Немањић (1336/1337. — 4. децембар 1371), познатији као Урош Нејаки, син је и наследник цара Душана а владао је од децембра 1355. до децембра 1371. Његова задужбина је манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V српска држава Немањића престаје да постоји.Владавина Уроша V, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца, а син цара Душана Силног понео је надимак Урош Нејаки. Српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна.

Како је често било у средњем веку, и Урош V је морао да води битку за своја наследна права. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Најозбиљнији противник цару Урошу је био његов стриц, цар Симеон Синиша, полубрат цара Душана.

Душан је Симеону Синиши поверио на управу Епир и Акарнанију, али после Душанове смрти, Симеон је био протеран са југа Српског царства. Тада је покушао преотети престо од свог синовца цара Стефана Уроша V. Симеон се прогласио за цара, а подржао га је деспот Јован Комнин Асен, Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Ипак, у априлу 1357. на сабору у Скопљу царица Јелена (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали су цара Стефана Уроша V. Симеон није одустао и напао је област Скадра у лето 1358. године, али је био поражен. Следеће, 1359. године Симеон је завладао Епиром и Тесалијом. Млади Урош V је изгубио велики део царства. Држава Немањића поделила се на два царства, Урошево и Симеоново.

У северном делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише Вукашин Мрњавчевић 1365. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. Марко Краљевић, наследити царски престо Немањића. Као цар Урош V је ишчезавао и пре смрти. Према родословима и летописима умро је 2. или 4. децембра 1371. године, два месеца после Маричке битке и углавном се наводи као последњи српски цар.

Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност.

Трајан

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (лат. Marcus Ulpius Nerva Traianus; рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије.

Трајан је био први и можда једини цар којега је усвојио претходни цар с којим није био ни у каквом сродству, било рођењем или брачним везама. Такође је био други у низу петорице добрих царева који су наслеђивали један другога путем усиновљења и током већег дела 2. века обезбедили царству унутрашњу хармонију и добру владу. Осим тога, Трајан је као Хиспанац био први цар рођен у некој провинцији. Уз све већи број провинцијалаца у сенату, уздизање једног од њих на царски престо било је практично неминовно.

Током целе владавине Трајан је у принципу поштовао уставне обичаје принципата какве су их установили Август и његови непосредни наследници. Био је пажљив према сенату и редовно се с њим саветовао и извештавао га о својим активностима. Како је био скромног држања, није за себе тражио претеране почасти и са сенаторима је склапао срдачна пријатељства. Тиме је опет успостављено међусобно поштовање између сената и принцепса. „Царство и слобода били су“, како каже Тацит, „измирени“, а атмосфера сумње, интрига и терора која је окруживала Домицијанов двор, сада је нестала. Трајан је добио и наклоност ширих слојева становништва организујући грађевинске програме, гладијаторске игре и дистрибуције новца. Изнад свега, био је популаран међу војницима: он је био истински војник-цар. Због свега тога није чудно што је имао надимак Optimus (= Најбољи), званично од 114. године, а незванично од много година раније.

Хабзбурзи

Хабзбург (множина: Хабзбурзи; придјев: хабзбуршки; за припаднике те лозе користи се израз Хабзбурговац, множина: Хабзбурговци) била је једна од владарских кућа (династија) Европе: Хабзбурговци су владали Аустријом (као војводе 1282-1453, надвојводе 1453—1804. и цареви 1804—1918), били су краљеви Шпаније (1516—1700) и цареви Светог римског царства више вијекова до 1806.

Њихово име потиче од швајцарског дворца Habichtsburg (Јастребов дворац), сједишта породице у 12. и 13. вијеку у мјесту Хабзбург. Кренувши из југоисточне Њемачке, породица је проширила свој утицај и посједе на источне крајеве Светог римског царства, који отприлике одговарају данашњој Аустрији (1278—1382). Након само двије-три генерације, Хабзбурзи су успјели досегнути царско престоље, које ће уз краће прекиде држати вјековима (1273—1291, 1298-1308, 1438-1740. и 1745—1806).

Након абдикације цара Карла V, који је уједно био и краљ Карло I Шпански (1516—1556), династија се подијелила на аустријске и шпанске Хабзбурговце.

Шпански Хабзбурговци су изумрли 1700, што је изазвало рат за шпанско наслеђе, док су аустријски Хабзбурговци изумрли 1740, што је изазвало рат за аустријско наслеђе. Као један од разлога њиховог нестанка, наводи се велики број бракова унутар породице, мада је оваквих веза било мало у аустријској лози, а мале богиње, које су убијале младе потомке се истичу као прави разлог. Ипак, насљедница последњег аустријског Хабзбурга, Марија Терезија, удала се за Франца Стефана, лоренског војводу, па су њихови насљедници наставили хабзбуршку традицију у Бечу под династичким именом Хабзбург-Лорен.

Свето римско царство је нестало 1806, кад је француски цар Наполеон I реформисао власт у Њемачкој. Знајући да ће изгубити звање Светог римског цара, Франц II се прогласио насљедним царем Аустрије и тако постао Франц I.

Цар Франц I Аустријски службено је носио овај велики наслов: „Ми, Франц I, милошћу Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова; кнез Трансилваније; маркгроф Моравске; војвода Сандомјежа, Мазовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тешина и Фурланије; кнез Берхтесгадена и Мергентхајма; кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола; маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре".

Аустријско царство је након Аустро-угарске нагодбе постало Аустроугарска 1867. године. Хабзбурзи су одступили с власти 1918, након пораза у Првом свјетском рату.

Данашњи главни представник породице Хабзбург је Карл фон Хабзбург, син Отоа, и унук последњег цара Карла.

Цариград

Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, црсл. Царьгра̀дъ, рус. Царьгра́д, укр. Царгород, свк. Carihrad) је словенско име за Константинопољ, главни град Византијског царства, град који се данас налази у Турској и зове се Истанбул.

Други словенски назив је Константинов град (стсл. и црсл. Константинь градъ, црсл. Константиноградъ) и он је непосредни превод грчког назива града (Κωνσταντινούπολη).

Цариград је старословенски превод грчке ријечи Βασιλὶς Πόλις. Спајањем словенске ријече „цар” (за „Цезара/Императора”) и „град” настао је „Царев град”.

Бугари су прилагодили ријеч за Трновград (Търновград — Тарновград), једне од пријестоница бугарског цара, али након пада Балкана под османску власт, бугарска ријеч је кориштена само као још један назив за Константинопољ.Цариградски гласник су српске новине које су излазиле у Цариграду.

Централноафричка Република

Централноафричка Република (скраћено ЦАР; франц. République Centrafricaine) је држава у средишњем делу Африке. Граничи се са Чадом на северу, Суданом и Јужним Суданом на истоку, Републиком Конго и Демократском Републиком Конго на југу и Камеруном на западу. Главни град је Банги.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.