Хуни

Хуни су били номадски народ који је живео у азијској унутрашњости животом степских коњаника, у чврстом војничком уређењу. Још од прастарих времена играли су значајну улогу у азијском свету. Покоривши многа монголска племена, Хуни су основали у кинеском суседству огромну и силну државу. Одатле су вековима наваљивали на Кинезе, који су против њих подигли и чувени кинески зид (око 200. п. н. е.), али је Кина ипак успела да разори Хунско царство. Од тада су се масе Хуна или покориле Кини, или, у великим масама, одселиле из кинеског домета. Ускоро након тога се помињу и турко-монголски степски Хуни, на средњој Волги, али се не зна сигурно, јесу ли они истоветни са Хунима, одсељеним из суседства Кине. Од тих Хуна одвојио се један велики део (западни Хуни), који је зашао дубље у европску унутрашњост, у другој половини 4 века. Спуштајући се најпре на Каспијско језеро и према Кавказу, западни Хуни су прегазили кавкаске Алане,[1] покорили на Црном мору германске источне Готе, присилили на миграцију, из Бесарабије и Румуније, преко Дунава на римски Балкан, западне Готе (375), и изазвали тиме епохалне догађаје у европској историји.

Порекло

Хуни су били „конфедерација ратничких група”, спремни да интегришу друге групе ради повећања своје војне моћи, на Евразијској степи од 4. до 6. веку.[2] Већина аспеката њихове етногенезе (укључујући њихов језик и њихове везе са другим народима степе) нису сигурни.[3][4] Валтер Похл експлицитно каже: „Све што можемо рећи сигурно је да се име Хуни, у касној антици, односило на престижне владајуће групе степских ратника.”[5]

Римски историчар Амијан Маркелин, који је почетком 390. године завршио свој рад историје Римског царства, забележио је да се „народи Хуна … живе изнад Азовског мора у близини замрзнутог океана”.[6][7] Јероним их је повезао са Скитима у писму, написаном четири године након што су Хуни напали источне покрајине империје 395. године.[8] Поистовећивање Хуна са Скитима, заједно са општим страхом од доласка Антихриста крајем 4. века, довела је до њихове идентификације са Гогом и Магогом (кога је Александар Велики затворио иза неприступачних планина, према популарној легенда). Ова демонизација Хуна се такође одражава у Јорданесовој Гетици, написаној у 6. веку, који их представља као људе који се спуштају од „нечистих духова” и протерују готске вештице.

Изглед

Пошто Хуни нису имали писмо и стога нису чували писане документе, све преживеле записе су написали непријатељи Хуна, ниједан од којих не описује Хуне као привлачне било морално или по изгледу. Јорданес, готски писац у Италији 551. године, један век након распада Хуниског царства, описује Хуне као дивљу расу, која се прво обитавала у мочварама, застрашујуће, гнусно и ситно племе, са слабо развијеним језиком, који у малој мери наликује људском говору.[9]:127–8

Објашњење мапе

Мапа приказује империју Атиле у зениту моћи, негде око 450. године.

Звезда показује место Атилиног седишта (мађ. Székhey), чија тачна локација није позната. По подацима који су данас доступни, Атилино седиште је било или на месту римског града Аквинукума, данас Будимпешта или је његов покретни двор, како је описано од стране римског дипломате Приска када је био у посети Атили, био померан у зависности од потреба и тренутних прилика у империји, али у већини случајева у околини реке Тисе.

Галерија

Hunnenwanderung

Мапа кретања Хуна

Hunnen

Хуни освајају Европу

Bataille des champs Catalauniques sr

Хуни освајају Галију 451. године

Види још

Референце

  1. ^ Sinor 1990, стр. 180.
  2. ^ Pohl 1999, стр. 501–502.
  3. ^ Heather 2010, стр. 502.
  4. ^ de la Vaissière 2015, стр. 176.
  5. ^ Pohl 1999, стр. 502.
  6. ^ Ammianus Marcellinus: The Later Roman Empire (31.2.). стр. 411.
  7. ^ de la Vaissière 2015, стр. 177.
  8. ^ Maenchen-Helfen 1973, стр. 4.
  9. ^ „Who was Who in Roman Times: The Goths by Jordanes”. Приступљено 4. 02. 2017.

Литература

  • Vinski, Zdenko (1988). „Huni”. Enciklopedija Jugoslavije. 5 Hrv-Janj. Zagreb. стр. 467—48.
  • Maenchen-Helfen, Otto J. (1945). „The Legend of the Origin of the Huns”. Byzantion. 17: 244—251.
  • Wolfram, Herwig (1990). History of the Goths. University of California Press. ISBN 978-0-520-06983-1.
  • Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and Its Germanic Peoples. University of California Press. ISBN 978-0-520-08511-4.
  • Thompson, E. A. (2001). The Huns. Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-15899-8.
  • Akçalı, Emel; Korkut, Umut (2012). „Geographical Metanarratives in East-Central Europe: Neo-Turanism in Hungary”. Eurasian Geography and Economics. 53 (3): 596—614. doi:10.2747/1539-7216.53.5.596.
  • Ammianus, Marcellinus (1939), AMMIANUS MARCELLINUS ROMAN ANTIQUITIES - Book XXXI (Vol. III of the Loeb Classical Library edition)
  • Atwood, Christopher P. (2012). „Huns and Xiōngnú: New Thoughts on an Old Problem”. Ур.: Boeck, Brian J.; Martin, Russell E.; Rowland, Daniel. Dubitando: Studies in History and Culture in Honor of Donald Ostrowski. Cambridge University Press. стр. 27—52. ISBN 978-0-8-9357-404-8.
  • Atwood, Christopher P. (2015). „The Kai, the Khongai, and the Names of the Xiōngnú”. International Journal of Eurasian Studies. 2: 35—63.
  • Burgarski, Ivan (2005). „A Contribution to the Study of Lamellar Armours”. Starinar. 55 (55): 161—179. doi:10.2298/STA0555161B.
  • Campbell, James (1986). Essays in Anglo-Saxon History. London: Hambledon Press. ISBN 978-0907628323. OCLC 458534293.
  • Crubézy, Eric (1990). „Merovingian Skull Deformations from the Southwest of France”. Ур.: Austin, David; Alcock, Leslie. From the Baltic to the Black Sea: Studies in Medieval Archaeology. London: Psychology Press. стр. 189—208 (195—196).
  • Dennis, George T. (1984). Maurice's Strategikon: Handbook of Byzantine Military Strategy. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.
  • Doerfer, Gerhard (1973). „Zur Sprache der Hunnen”. Central Asiatic Journal. 17 (1): 1—50.
  • Eastman, David L. (2011). Paul the Martyr: The Cult of the Apostle in the Latin West. Atlanta: Society of Biblical Literature.
  • Engel, Pál (2001). Ayton, Andrew, ур. The realm of St. Stephen : a history of medieval Hungary, 895–1526. Превод: Pálosfalvi, Tamás. London, New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1860640612.
  • Gillespie, George T. (1973). Catalogue of Persons Named in German Heroic Literature, 700-1600: Including Named Animals and Objects and Ethnic Names. Oxford: Oxford University. ISBN 9780198157182.
  • Glad, Damien (2010). „The Empire's Influence on Barbarian Elites from the Pontus to the Rhine (5th–7th Centuries): A Case Study of Lamellar Weapons and Segmental Helmets”. The Pontic-Danubian Realm in the Period of the Great Migration: 349—362.
  • Golden, Peter B. (1992). An Introduction to the History of the Turkic Peoples: Ethnogenesis and State-Formation in Medieval and Early Modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Harrassowitz. ISBN 978-3-447-03274-2.
  • Golden, Peter B. (2002). „War and warfare in the pre-Činggisid western steppes of Eurasia”. Ур.: di Cosmo, Nicolo. Warfare in Inner Asian History (500-1800). Leiden, Boston, Cologne: Brill. стр. 105—172.
  • Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge University Press. ISBN 9780521434911.
  • Haymes, Edward R.; Samples, Susan T. (1996). Heroic legends of the North: an introduction to the Nibelung and Dietrich cycles. New York: Garland. ISBN 978-0815300335.
  • Heather, Peter (1996). The Goths. Oxford: Wiley-Blackwell.
  • Heather, Peter (1995). „The Huns and the End of the Roman Empire in Western Europe”. English Historical Review. 90 (435): 4—41. doi:10.1093/ehr/CX.435.4.
  • Heather, Peter (2010). Empires and Barbarians: The Fall of Rome and the Birth of Europe. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973560-0.
  • Heather, Peter (2005). The fall of the Roman Empire : a new history of Rome and the barbarians. New York: Oxford University Press. стр. 146—167. ISBN 978-0-19-515954-7.
  • Hedeager, Lotte (2011). „Knowledge production reconsidered”. Iron Age myth and materiality : an archaeology of Scandinavia, AD 400–1000. Abingdon, Oxfordshire; New York, NY: Routledge. стр. 177—190. ISBN 9780415606042. OCLC 666403125.
  • Heinric van Veldeken (2008). Goossens, Jan; Schlusemann, Rita; Voorwinden, Norbert, ур. Sente Servas. Münster: agenda.
  • James, Edward (2009). Europe's Barbarians, AD 200–600. Pearson Longman. ISBN 978-0-582-77296-0.
  • James, Simon (2011). Rome and the Sword. London: Thames & Hudson.
  • Jordanes (2006). Mierow, Charles Christopher Mierow, ур. The Gothic History of Jordanes. Evolution Publishing. ISBN 978-1-889758-77-0.
  • Kamusella, Tomasz (2009). The Politics of Language and Nationalism in Modern Central Europe. New York: Palgrave MacMillan.
  • Kazanski, Michel (2013). „Barbarian Military Equipment and its Evolution in the Late Roman and Great Migration Periods (3rd–5th C. A.D.)”. War and Warfare in Late Antiquity. 8 (1): 493—522. ISBN 9789004252585. doi:10.1163/9789004252585_016.
  • Kazanski, Michel (2018). „Bowmen's Graves from the Hunnic Period in Northern Illyricum”. Ур.: Nagy; et al. To Make a Fairy's Whistle from a Briar Rose:" Studies Presented to Eszter Istvánovits on her Sixtieth Birthday. Nyíregyháza: Jósa András Museum. стр. 407—17.
  • Kelly, Christopher (2015). „Neither Conquest nor Settlement: Attila's Empire and its Impact”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 193—208. ISBN 978-1-107-63388-9.
  • Kim, Hyun Jin (2015). The Huns (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781138841758.
  • Kim, Hyun Jin (2013). The Huns, Rome and the Birth of Europe. Cambridge University Press. ISBN 9781107009066.
  • Kiss, Attila P. (2014). „Huns, Germans, Byzantines? The Origins of the Narrow Bladed Long Seaxes”. Acta Archaeologica Carpathia. 49: 131—164.
  • Kowalczyk, Michał (2017). „Hungarian Turanism. From the Birth of the Ideology to Modernity – an Outline of the Problem”. Historia Polityka. 20: 49—63.
  • Lendvai, Paul (2003). The Hungarians: A Thousand Years of Victory in Defeat. Превод: Major, Ann. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 9781400851522.
  • Lenski, Noel (2015). „Captivity Among the Barbarians and Its Impact on the Fate of the Roman Empire”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 230—246. ISBN 978-1-107-63388-9.
  • Lienert, Elisabeth (2015). Mittelhochdeutsche Heldenepik. Berlin: Erich Schmidt. ISBN 978-3-503-15573-6.
  • Maenchen-Helfen, Otto J. (1973). Knight, Max, ур. The World of the Huns: Studies in Their History and Culture. University of California Press. ISBN 978-0-520-01596-8.
  • Maenchen-Helfen, Otto J. (1959). „The Ethnic Name Hun”. Ур.: Egerod, Soren. Studia Serica Bernhard Karlgren dedicata. Copenhagen. стр. 223—238.
  • Makkai, László (2001). „Transylvania in the medieval Hungarian kingdom (896-1526)”. Ур.: Köpeczi, Béla. History of Transylvania. I. New York: Columbia University Press. стр. 333—589.
  • Man, John (2005). Attila: The Barbarian who Challenged Rome. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780553816587.
  • Miks, Christian (2009). „RELIKTE EINES FRÜHMITTELALTERLICHEN OBERSCHICHTGRABES? Überlegungen zu einem Konvolut bemerkenswerter Objekte aus dem Kunsthandel.”. Jahrbuch des Römisch-Germanischen Zentralmuseums Mainz. 56: 395—538.
  • Montgomery, Scott B. (2010). St. Ursula and the Eleven-Thousand Virgins of Cologne: Relics, Reliquaries and the Visual Culture of Group Sanctity in Medieval Europe. Oxford et al.: Peter Lang.
  • Molnár, Mónika; János, István; Szűcs, László; Szathmáry, László (април 2014). „Artificially deformed crania from the Hun-Germanic Period (5th–6th century AD) in northeastern Hungary: historical and morphological analysis”. Journal of Neurosurgery. 36 (4): E1. PMID 24684322. doi:10.3171/2014.1.FOCUS13466.
  • Nicolle, David (2006). Attila and the Nomad Hordes. Oxford: Osprey Publishing.
  • Neidorf, Leonard (2013). „The Dating of Widsið and the Study of Germanic Antiquity”. Neophilologus (на језику: енглески). 97 (1): 165—183. ISSN 0028-2677. doi:10.1007/s11061-012-9308-2.
  • Pohl, Walter (2015). „Migrations, Ethnic Groups, and State Building”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 246—263. ISBN 978-1-107-63388-9.
  • Pohl, Walter (1999). „Huns”. Ур.: Bowersock, G. W.; Brown, Peter; Grabar, Oleg. Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. The Belknap Press of Harvard University Press. стр. 501—502. ISBN 978-0-674-51173-6.
  • Pritsak, Omeljan (1982). The Hunnic Language of the Attila Clan (PDF). IV. Cambridge, Massachusetts: Harvard Ukrainian Research Institute. стр. 428—476. ISSN 0363-5570.
  • Radjush, Oleg; Scheglova, Olga (2014). The Buried Treasure of Volnikovka: Horse and Rider Outfit Complex. First Half of the V Century AD. Collection Catalogue. Moscow.
  • Reisinger, Michaela R. (2010). „New Evidence About Composite Bows and Their Arrows in Inner Asia”. The Silk Road. 8: 42—62.
  • Róna-Tas, András (1999). Hungarians and Europe in the Early Middle Ages: An Introduction to Early Hungarian History. Budapest: Central European University Press.
  • Schottky, Martin (2004). „Huns”. Encyclopaedia Iranica.
  • Sinor, Denis (1997). Studies in Medieval Inner Asia. Hampshire: Ashgate. ISBN 978-0860786320.
  • Sinor, Denis (1990). „The Hun Period”. Ур.: Sinor, Denis. The Cambridge history of early Inner Asia (1. publ. изд.). Cambridge [u.a.]: Cambridge Univ. Press. стр. 177—203. ISBN 9780521243049.
  • Sinor, Denis (2005). „Hun Religion”. Ур.: Jones, Lindsay. Encyclopedia of Religion. 6 (2nd изд.). Macmillan Reference. стр. 4228—4229. ISBN 9780028657332. OCLC 56057973.
  • Sommer, Ulrike (2017). „Archaeology and nationalism”. Ур.: Moshenska, Gabriel. Key Concepts in Public Archaeology. London: UCL Press. стр. 166—186. ISBN 978-1-911576-41-9. JSTOR j.ctt1vxm8r7.16.
  • Szűcz, Jenő (1999). „Theoretical Elements in Master Simon of Kéza's Gesta Hungarorum (1282–1285)”. Ур.: Veszprémy, László; Schaer, Frank. Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians. Budapest: Central European University Press. стр. xxix—cii.
  • Thompson, E. A. (1946). „Christian Missionaries among the Huns”. Hermathena. 67. стр. 73—79.
  • Uecker, Heiko (1972). Germanische Heldensage. Stuttgart: Metzler. ISBN 978-3476101068.
  • de la Vaissière, Étienne (2015). „The Steppe World and the Rise of the Huns”. Ур.: Maas, Michael. The Cambridge Companion to the Age of Attila. Cambridge University Press. стр. 175—192. ISBN 978-1-107-63388-9.
  • Werner, Robert (1967). „Das früheste Auftreten des Hunnennamens Yüe-či und Hephthaliten”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 15 (4): 487—558.
  • Wright, David Curtis (2011). The history of China (2nd изд.). Santa Barbara: Greenwood. ISBN 978-0-313-37748-8.
  • Vajda, Edward J. (2013). Yeniseian Peoples and Languages: A History of Yeniseian Studies with an Annotated Bibliography and a Source Guide. Oxford/New York: Routledge.
  • Zahariade, Mihail (2009). „Late Roman Pieces of Military Equipment from Halmyris.”. Thraco-Dacica. 24: 125—130.

Спољашње везе

Атила

Атила (406—453), такође познат као Атила Хунски или Бич Божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био владар Хунског царства које се простирало од територија данашње Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је заустављен у бици на Каталаунским пољима. Потиснуо је западноримског цара Валентинијана III из његове резиденције Равене 452. године, стигао је до Константинопоља и Рима, али није могао да заузме ни један од ова два града.

У великом делу западне Европе је захваљујући, њему ненаклоњеним, римским изворима упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем.

Бледа

Бледа (мађ:Bleda),(Priscus: Βλήδας; Procopius: Βλέδας)(390 — 445), владао је Хунима отприлике четрнаест година, до 445. године. Он је наследио Ру-у, очевог стрица. Једно време, пред крај живота владао је Хунима заједно са Атилом. Према предању Атила је силом преузео власт убивши Бледу током лова и тако је преузео власт 445. године. Бледина смрт је обавијена велом тајне, тако да се о томе мало зна као и о његовом животу.

По средњовековним хроникама Буда, део Будимпеште, је добила име по Бледи. По томе извору краљ Бледа је у мађарској литератури био познат по имену Буда.

Велика Мађарска

Велика Мађарска (мађ. Nagy-Magyarország), се односи на знање о Мађарима пре доласка истих на данашње просторе Панонске низије крајем 9. века.

Мађарска прапостојбина (мађ. Magyar őshaza), је теоријска прапостојбина Мађара. Неки верују да је била смештена источно од Урала, док је неки стављају на западну страну. Најпоузданији извори је стављају на место данашњег аутономног округа Хантија-Мансија, Руске Федерације. Одатле су прото-Мађари се преселили јужно, на територија зване Магна Хунгарија.

Назив Магна Хунгарија (лат. Magna Hungaria), први пут се спомиње у списима доминиканског Фратра Јулијана из 1235. године. То је локација где су се населили прото-Мађари и смештена је на западној страни планине Урал, у регији данас познатој по имену Башкортостан, што је аутономна област у Русији. Мађари су се одатле померали ка југозападу у населили Леведију и Етелкез, пре него што су дефинитивно се настанили на данашње просторе.

Остатак прото-Мађара је остао и основао Паскатир у регији данашњег Башкоторстана.

Мађарска праисторија укључује и историју номада као што су Скити, Сармати, Хуни, Алани, Авари, Јаси, Печењези и осталих који су утицали на етногенезу мађарског народа.

Велика сеоба народа

Велика сеоба народа је период у историји човечанства који обележава велики покрет народа, који је трајао 5 векова, од продора Хуна кроз тзв.„Врата народа“, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера, па све до насељавања Угара у Панонску низију у 9. веку. Та сеоба 375. је потресла Римско царство, тачније њен западни део. Предводили су је Хуни, азијско-монголско племе, које је са својом великом војском стигло све до Рима. Многа друга племена су појачала нападе на Рим и срушила његово западно царство. Франци, Готи, Вандали и друга племена поделили су територије Западног римског царства што је била последица Велике сеобе народа. Хуни су највећи успон доживели за време свога владара Атиле (434-453). После његове смрти, Хуни доживљавају пропаст и убрзо нестају из Европе. Узрок сеобе је потрага Варвара за бољим условима живота. Последице сеобе су пад Западног Римског царства 476. године. Тада су настале варварске државе на тлу Западног Римског царства.

Казаси

Казаси су туркијски народ, који претежно живи у Казахстану, где чини око 63% становништва. Казаси су већином исламске вероисповести, а говоре казашким језиком, који спада у туркијску групу алтајске породице језика. Услед миграција разних народа кроз просторе Казахстана, данашњи Казаси су генетички веома варијабилни (турска и монголска племена, Хуни и ирански народи).

Казаха укупно има око 11.524.000, од тога у Казахстану 8.318.000, Кини 1.302.000, Узбекистану 975.000, Русији 599.000. У Кини, Казаси имају своју аутономну префектуру, док у аутономној републици Каракалпакија у Узбекистану по трећину становништва чине Каракалпаци, Узбеци и Казаси.

Кама Таркан

Кама Таркан је био легендарни предак хунских владара, поменут у изворима о Алтин Оба хордама, које су биле лоциране северно од Црног мора. Кама Таркана помиње римски историчар Тацит из 1. века, у делу коме је описивао несташице, болести и војној кампањи Бан Чаоа (班超) против северног Ксионгнуа. Бан Чао је био кинески генерал и командант кинеске коњице, који је управљао западним регионом Кине (централна Азија), за време источне династије Хан. Ксионгнуа су били номади који су живели у централној Азији. Та територија је данас део Монголије.

Кутригури

Кутригури су припадници хуно-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу хунског царства северно од Кавказа.

Лав I (византијски цар)

Цар Лав I (лат. Caesar Flavius Valerius Leo Augustus; 401—474), био је цар Византије од 457. до 474. Познат је и под именом Лав Трачанин. Био је задњи у серији царева, које је Алан Аспар, главни командант армије, поставио на трон.

Крунисање цара Лава 7. фебруара 457. године било је прво познато крунисање, које је извео патријарх Константинопоља.

Лав I је направио савез са Исавријанцима, да би елиминисао Аспара, који је са Остроготима држао превише власти у царству. Цена савезништва са Исавријанцима је било венчање његове кћерке са Тарасикодисом, вођом Исавријанаца, који је као Зенон постао цар 474. Због јако много варвара у војсци, овладали су јаки антигермански осећаји у царству, па 471. године цар Лав то користи да се реши Аспара и убија га.

Током владања цара Лава, Балканом су харали Западни Готи и Хуни. Ипак ти варвари нису успевали да заузму Константинопољ због зидина, које су поново изграђене и учвршћене у доба цара Теодосија II, а и због недостатака одговарајућих опсадних справа.

Његова владавина је имала утицај на Западно римско царство. Поставио је Антемија 467. године за цара Западног римског царства. Покушао је да прегази Вандале 468. године, али та експедиција је завршила поразом због издаје и некомпетентности Василиска. Тај пораз је исцрпио царство и губитком људства и финансијски.

Допринос цара Лава историји Запада је био ненамеран. Теодорик Велики је образован и обучаван на двору цара Лава. Ту је научио војну тактику и начин владања царством, што му је послужило кад је после смрти цара Лава постао краљ Острогота.

Цар Лав је такође издао Лавов законик.

Умро је од дизентерије 18. јануара 474. године. Наследио га је унук Лав II, Зенонов син.

Маргум (град)

Маргум (лат. Margum, грч. Μάργος) је био римски град на десној обали Велике Мораве, у близини њеног ушћа у Дунав, код Дубравице. Крајем 1. века подигнут је војни логор у коме је кратко била стационирана легија Флавија IV. Каструм у Маргуму није археолошки потврђен, а о њему посредно сведоче епиграфски споменици, опеке са жигом и постојање канаба. У касној антици Маргум је обезбеђивао прелаз преко реке. У њему су се састали 434. године ромејски и хунски посланици, а 441. године освојили су га и разорили Хуни. Откривени су остаци касноантичких терми и делимично су истражене римска, рановизантијска и гепидска некропола.

Овај град спомиње се у изворима као место убиства Карина, 284. године, које је омогућило долазак цара Диоклецијана на власт и иместо сукоба Сабинијана (војног намесника Илирије) и Мунда (готског савезника) 505. године.

434. године у Маргуму су се састали ромејски и хунски посланици. 441. град су разорили Хуни.

На овој локацији је постојао град и у раном средњем веку који се у изворима помиње као Моравије или Морава.

Насупрот града преко Дунава налазио се град Контра Маргум (лат. Contra Margum).

Маркијан

Флавије Маркијан или Маркијан (рођен око 390. године, умро јануара 457. био је цар Византије од 450. до своје смрти.

Маркијан је био рођен у Тракији или у Илирику. Био је обичан војник. Ратовао је против Персијанаца и Вандала. 431. Маркијана су заробили Вандали; био је изведен пред краља Гејсериха, али је био ослобођен уз обећање да се више неће борити против Вандала.

Због подршке својих заповедника, Маркијан је напредовао, постао је заповедник гарде, а онда, постепено, ушао је у ранг сенатора. Након смрти Теодосија II Маркијана је сестра преминулог цара, Пулхерија, позвала да се побрине о Царству које су тада жестоко пљачкали Хуни.

Чим је постао цар, Маркијан је одбио да плаћа понижавајући данак Хунима који је Теодосије II увео да би умилостивио ове варваре. Ипак, Атила није напао Византију, свестан да не може освојити Цариград. Уместо напада на Византију, он се окренуо Западу и то је довело до великих ратова у Галији и Италији 451. и 452. године. За то време, Византија је била остављена на миру.

Маркијан је обновио финансије, забранио велико трошење новца. Одбио је нападе на Сирију и Египат, као и што је успео да учврсти византијски положај према Јерменију. Током Четвртог васељенског сабора у Халкедону Маркијан се трудио да посредује међу посвађаним епископима.

Маркијан се у основи није бавио догађајима на Западу, остављајући га његовој тешкој судбини. Није помогао Западу током напада Атиле, а остајући веран обећању датом Гејсериху, није реаговао ни када су Вандали опљачкали Рим 455. године.

Непосредно пред Атилину смрт, 453. године, поново је почео сукоб између Византије и Хуна. Али, Атила је умро пре него што је успео да поведе рат на Византију. У Маркијановом сну Атилина стрела се преломила, а после неколико дана он је добио вест о томе да је Атила умро.

Маркијан је умро почетком 457. године, можда је била у питању гангрена.

Упркос краткој владавини, Маркијан се сматра једним од најбољих раних царева Византије.

Наис

Наис (лат. Naissus, грч. Ναϊσσός) је био антички град, ког су првог населили Дарданци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Наису су рођени будући римски цареви Константин Велики и Констанције III. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Словенска племена су га освојила око 612.-614. године. На месту античког Наиса данас се налази град Ниш.

Пакш

Пакш (мађ. Paks) је град у јужној прекодунавској регији, Толна жупаније у Мађарској, налази се на 110 km јужно од Будимпеште на десној обали Дунава. По попису из 2001. године Пакш има око 21.000 хиљаду становника.

По броју становника Пакш је трећи по величини град у Толна жупанији, одмах иза Сексарда и Домбовара. Историја града се протеже, судећи по околним археолошким ископинама, у далеку прошлост. Град је познат такође по одржавању старих швапских обичаја и алаској чорби. Данас се традиционално у граду одржавају неколико фестивала од којих је најпознатији Фестивал хармонике (Paksi Harmonika Fesztivál) и Фестивал грожђа и вина (Szüreti felvonulás és mulatság). На својој популарности град је добио од времена изградње атомске централе, једине у Мађарској. Захваљујући овоме Пакш је постао град са најдинамичнијим економским растом у Мађарској. У граду поред житеља ради такође и пуно радника из околине, тако да је Пакш са двадесетак хиљада становника у ствари постао велики индустријски центар.

Руга

Руга (Ruga, Ru, Rhuas, Rugila, Rua, ΄Ρούγας, ΄Ρωίλας) (365—435)

Руга је био један од хунских ратних вођа и успео је да уједини све Хуне под својим вођством 432. године. Своју владавину над неколико племена започео је отприлике 425. године, а завршио 435. године, када га је наследио Бледа а касније и Атила који је проширио царство и Хуне учинио познатим.

Римски војсковођа Аеције је 432. после пораза у бици код Равене пребегао код Хуна. Уз помоћ Бледе и Хуна повратио је власт над Западним рримским царством, па је као знак захвалности препустио Хунима део Паноније и Валерије.

Руга је током десетогодишње владавине ујединио све Хуне. Успоставио је дипломатске односе са Римом, где је послао Атилу, да би се научио римским обичајима и да би их што боље упознао и припремио се да једног дана преузме власт над Хунима. Руга је живео 70 година (што је у она бурна времена била реткост). По предању за његову смрт је био крив Бледа, који је и преузео власт. У време Ругине смрти Атила је био код Римљана, па је Бледа хтео то да искористи и пре повратка Атиле да учврсти своју власт.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Снефру

Снефру (што значи учинити лепим) био је египатски фараон, познат и као Снеферу и Снофру (на грчком Сорис), Хорус-Небмаата први фараон четврте династије владао 2670—2620. године п. н. е.За време владавине фараона Снефруа египћани су научили како да граде пирамиде са глатким странама. Почели су да увозе квалитетно дрво (кедар) из иностранства, слали су војне експедиције у Синај, Нубију и Либију.

Снефру је био ожењен са краљицом Хетеферес I, њихов син Куфу (Кеопс Хорус Меџедуом) саградио је једну од најпознатијих пирамида из периода Старог краљевства. Снефруова је мајка била краљица Мересанкх I, која је поменута заједно с њим на Камену из Палерма. Снефруов је отац био Хуни. Осим Кеопсу, Снефру је био отац Мерититес I и Хенутсен.

Египћани су се радо сећали овог златног периода своје историје, што се види у многим документима где се помиње фараон Снефру као добар и мудар владар.

Списак хунских владара

Ово је непотпуна листа владара Хуна, али њу је скоро немогуће употпунити услед недостатака сачуваних документа или листа које су оставили Римљани или Кинези који су једини поред Грка у то време водили неку трајнију кореспонденцију и белешке. Хуни су користили ровашко писмо за кореспонденцију али је оно било писано или на дрвету или на подлози која се није могла сачувати дужи временски период, па су записи и нестајали временом. Такође и номадски начин живота Хуна је томе допринео, носили су са собом само најнеопходније. Године владања појединих владара се преклапају, али то је и нормално, пошто су Хуни били подељени на бар неколико већих племена или кланова под влашћу сопствених поглавара. Хуни углавном нису имали у правом смислу речи већу краљевину или царство сем у ретким случајевима када би најјаче племе успело да потчини остале. Поред тога, логично, позната су нам имена оних хунских владара који су живели на границама Римског царства и са којима су Римљани (Византинци) ратовали или склапали различите споразуме.

Утигури

Утигури или Уногори су припадници хунско-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу хунског царства северно од Кавказа.

Хуни (фараон)

Хуни је био последњи фараон 3. египатске династије. Био је наследник Кабе, те му је можда био син. Хуни је владао од 2637. п. н. е, па до своје смрти.

Хунски каганат

Хунски каганат или царство је назив за државу која је постојала у средњој и источној Европи између 4. и 5. века. Основао је номадски народ Хуни. Средиште каганата је било у Панонској низији, а обухватао је подручје од Северног мора на западу до Кавказа на истоку и од Балтичког мора на северу до Балкана на југу. Поред Хуна, у саставу каганата су били и други народи, укључујући Германе, Словене и Сармате. Савез германских племена на челу са Гепидима у бици на реци Недао 454. године победио је Хуне и уништио њихов каганат, чија територија је онда подељена између Краљевине Гепида и Краљевине Острогота.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.