Хришћани

Хришћанин је човјек који вјерује у Исуса Христа као Сина Божијег и слиједи његово учење.

Етимологија (поријекло ријечи)

Ријеч хришћанин је изведена из грчке ријечи Χριστιανός (Christianós — Христианос), од Χριστός (Christós — Христос) што значи „помазаник“.

У Септуагинта верзији (Хебрејска Библија на грчком језику) хебрејске Библије, израз христос је употребљен за превод хебрејски מָשִׁיחַ (Māšîaḥ‎Месија), што значи „[онај што је] помазаник“.[1]

Прва знана употреба Χριστιανός (Christianós — Христианос) може се наћи у Новом завјету, у Дјелима апостолским 11:26-31: „... и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани“. Хришћани су ученици или сљедбеници Исуса Христа.

У Новом завјету пише да је цар Агрипа рекао апостолу Павлу: »... још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин« (Дјела апостолска 26:28).

Даље у 1 Петар 4:15-16, апостол Павле каже: „Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела“.

Најранија записана употреба назива хришћанин изван Библије је запис Тацита да је Нерон окривио „хришћане“ за велики пожар у Риму 64. године. [2]

„Хришћанин“ исто значи члан или присталица цркве — организоване групе људи унутар хришћанства.

Ко су хришћани?

Ichthys
Риба — стари симбол хришћанства (и данас у употреби)

По америчком рјечнику (The American Heritage Dictionary) хришћанин је „човјек који проповиједа вјеру у Исуса Христа; који слиједи учењу Исуса Христа; који живи према учењу Исуса Христа“. [3] Веома различита мишљења се срећу широм свијета међу онима који себе сматрају за хришћане.

Истраживање у САД, спроведено 2007. године, је указало на постојање сљедећих типичних категорија:[4]

  1. Активни хришћани: Они који иду на црквену скупштину (цркву), читају редовно Библију, проповиједају своју вјеру да спасење долази кроз Исуса Христа.
  2. Пророкујући хришћани: који су примили Исуса за свога спасиоца, који је Господ, и сматрају, да је то кључ на основу чега је неко хришћанин, који су се усмјерили на лични однос до Бога и Исуса, више него на цркву, читање Библије или ширење вјере.
  3. Литургијски хришћани: Високи ниво духовне активности, која се углавном изражава преко присуствовања и признавања црквене власти (људи који су на водећим положајима у црквеној хијерархији-структури), те преко служења у цркви или у локалној заједници.
  4. Приватни хришћани: Вјерују у Бога и у добра дјела (чинити добра дјела) али не унутар садржаја цркве. У америчкој анкети ово је била најбројнија и најмлађа група.
  5. Културолошки хришћани: Не сматрају да је Исус неопходан за спасење. Њихова вјеровања су најмање у складу са учењем Библије. Они се радије окрећу ка универзалној теологији, која види више путева ка Богу. Они могу бити и атеисти или агностици који су одрасли у „хришћанској“ религији и још увијек радо присуствују церемонијама — ритуалима и везама локалне заједнице са религиозним одгојем.

Друге земље могу показати друге врсте хришћана, посебно тамо гдје су хришћани прогањани и дискриминисани. У тим земљама хришћанство се исповиједа тајно док се у јавности примјењује традиција већинске религије. Такав начин испољавања хришчанства назива се криптохришћанство, а такви хришћани — криптохришћани.

Постоје људи који вјерују у Исуса али се опрједјељују различито. Месијски Јевреји сматрају да су секта јудаизма те да је Исус јеврејски Месија и да је божански спасилац. Они настоје да живе у послушности и складу са хебрејским светим списима укључујући Тору и Халаку.

У другим језицима

У другим европским језицима ријеч је слична као нпр. Chrétien на француском.

Пошто оприједјељење „Христ“ са Исусом у Јудаизму није прихваћено, у талмудском хебрејском хришћани се називају "Назарени", јер је у Новом завјету записано да је Исус из града Назарета.[5] Међу Арапима (било да су хришћани, муслимани или припадници неке друге религије), као и другим језицима који су под утицајем арапског, (углавном у муслиманским културама под утицајем арапског као литургијског језика, језика ислама), двије ријечи су најчешће употребљаване за хришћане: Назрани (نصراني), и Мазихи (مسيحي) што значи сљедбеници Месије.[6][7] Тамо гдје је разлика, израз „Назрани“ се односи на људе хришћанске културе док „Мазихи“ се односи на оне који вјерују у Исуса.[8] У неким земљама Назрани је генерално у употреби за немуслимане бијеле људе.[8] Друга арапска ријеч која се понекад употребљава за хришћане, посебно у политичком контексту, је Салиби; то се односи на Крсташе и има негативно значење (конотацију).[7][9] Сматра се да је израз „Назрани“ изведен од Назарет.[6] У неким подручјима арапског свијета традиционално се сматра да је изведена из назр ("побједа"), и значи „побједници“ у вези са раним успјесима хришћанске религије или почетну подршку етиопијских хришћана Мухамеду за вријеме његоових раних сукоба у Арабији. Такође се понекад сматра да је израз Назрани изведен из ансар, што значи „ученик“ или сљедбеник. Сиријски Малабар Назрани су хришћанска етно-религиозна рупа из Керале (Индија).

Види још

Референце

  1. ^ Christ at Etymology Online
  2. ^ Tacitus (c. 55 -117 CE): Nero's persecution of the Christians Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 4, 2009) (на језику: енглески), online at Washington State University
  3. ^ The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition. Houghton Mifflin Company. 2006.
  4. ^ "5 Kinds of Christians — Understanding the disparity of those who call themselves Christian in America. Leadership Journal, Fall 2007.
  5. ^ Nazarene at Etymology Online
  6. 6,0 6,1 Khaled Ahmed, Pakistan Daily Times.
  7. 7,0 7,1 Society for Internet Research, The Hamas Charter, note 62 (erroneously, "salidi").
  8. 8,0 8,1 Tayler 2003, стр. 1
  9. ^ Ahmed 1994, стр. 110.

Литература

Žak Ru

Žak Ru (franc. Jacques Roux; Pranzak, 21. avgust 1752 — La Kremlen Bisetr, 10. februar 1794) bio je rimokatolički sveštenik aktivan u doba Francuske revolucije tokom koje je, promovišući ideje popularne demokratije i besklasnog društva, agitovao pariske sankilote i radnike. Postavši predvodnik ondašnje populističke levice, uz Žana Fransoa Varlea, Žana Teofila Viktora Leklera i Kler Lakom, Ru je 1792. postao vođa radikalnog narodnog pokreta Besnih (Les Enragés).

Аполос

Апостол Аполос (грч. Απολλώς), је био један од седамдесет Христових апостола,

Био је пореклом јеврејин-хришћанин, из Александрије. Имао је доста истакнуту улогу у посланицама апостола Павла. Помиње његово иступање у Ефесу у Делима апостолским (Дела апостола 18, 24) и затим и више пута помиње у Првој Првој посланици Коринћанима.

Лутер и многи новији истраживачи сматрају да је он аутор „Посланице Јеврејима“.

Био је епископ града Смирне, пре апостола Поликарпа.

Бугари

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.

Вартоломеј

Вартоломеј или Бартоломеј (арам. תולמי‎‎‎‎‎-בר‎‎; bar-Tôlmay — син Толмаја) је био један од Исусових дванаест апостола.

Сматра се да су Вартоломеј и Натанаило једна иста личност. Наиме, Натанаило помиње се као један од дванаесторице у Јовановом Јеванђељу, док се у осталим Јеванђелима помиње Вартоломеј. Заједно са апостолом Филипом и Филиповом сестром, девицом Маријамом - а неко време и са светим Јованом Богословом проповедао је Јеванђеље најпре у Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и мученички страдао. У хришћанској традицији помиње се да су ови апостоли у Јерапољу молитвом умртвили велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали, као и да су у истом том граду молитвом дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту су многобошци устали против њих па Филипа и Вартоломеја распели на крст (Вартоломеја наопако). Тада се догодио земљотрес, од кога су многи погинули. Пошто су мислили да је то Божија казна многи су дошли да скину апостоле са крстова, али Филип је већ преминуо, док је Вартоломеј био још жив. После тога Вартоломеј је отишао у Индију, где је проповедао и Јеванђеље по Матеју превео на индијски језик. Затим је отишао у Јерменију. Хришћани верују да је тамо исцелио ћерку цареву од лудила, али да је завидљиви брат царев Астијаг ухватио Вартоломеја и распео на крст, па му онда кожу одрао и најзад главу одсекао. Тело његово хришћани су сахранили у оловни сандук. Многобошци су бацили сандук у море јер су хришћани тврдили да се над његовим моштима догађају многа чуда. У хришћанској традицији помиње се да је вода донела сандук до Липарских острва, где га је епископ Агатон, по откровењу у сну, дочекао и сахранио у храму. Потом су мошти овог апостола преношене у Беневенто па у Рим.

Српска православна црква слави га 11. јуна по црквеном, а 24. јуна по грегоријанском календару.

Гаврило

Гаврил, Габријел или Џибрил (хебр. גַּבְרִיאֵל - „снага Божја“) у Аврамским религијама означава слугу и гласника (анђела) Божјег који има дужност да саопштава људима Божје одлуке.

Према Библији је Гаврило Божји гласник послан Данилу, Захарији и Марији. Хришћани и муслимани верују да је он прорекао рођење Јована Крститеља и Исуса.

Галерије

Галерије (лат. Galerius; * рођен око 250. године, умро 311. у Сердици) је под пуним именом Гај Галерије Валерије Максимијан (лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus) био римски цар од 305. до своје смрти, 311. године. Поред Диоклецијана, био је један од римских тетрарха.

Католицизам

Католицизам или римокатолицизам (грч. καθολικισμός; лат. catholicismus — католицизам) је појам који означава хришћанску вјероисповијест, односно деноминацију организовану у виду Католичке цркве. Појам католицизам обухвата све аспекте постојања и деловања Католичке цркве, почевши од њених теолошких учења и еклесиолошких доктрина, преко литургијске и обредне праксе, до разних организационих, религијско-политичких и религијско-социјалних аспеката и моралних начела.Католицизам је настао као резултат Великог раскола (1054), односно одвајања Римске цркве од васељенске Православне цркве. Основни узрок раскола било је западно учење о двоструком исхођењу Светог Духа (Филиокве). Након коначног раскола, Православна црква је задржала изворну католичност, док је Римска црква постала позната под називом Католичка црква.

Појам католицизам не треба мешати са појмом католичност који се односи на саборност као једно од четири обележја Цркве.

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Мађари

Мађари (мађ. Magyarok; у историјском контексту називани и Угари или Угри) су угарски народ из групе угро-финских народа, који претежно живи у Мађарској, где чини преко 90% становништва. Стари Мађари су пореклом са Урала, а у Панонску низију су се доселили у 9. веку, где су се мешали са локалним, претежно словенским становништвом, чиме су изгубили своје оригиналне етничке особине. Мађари су претежно Хришћани 75% римокатоличке и протестантске вероисповести, а говоре мађарским језиком, који припада угро-финској групи уралске породице језика.

Мошти

Мошти (реликвије) представљају објекат верског поштовања, посебно део посмртних остатака или личне имовине светитеља. Посебну форму мошти представљају „додирне реликвије“, односно предмети са којима је светитељ дошао у додир или наводно дошао у додир, као нпр. делови одеће и сл. Многи православни хришћани сматрају да су мошти извор Божанске енергије.

Појам мошти је обрађен у свим већим светским религијама, али највише у хришћанству, шинтоизму и будизму.

У хришћанству (католицизму и православљу) су мошти један од најстаријих облика поштовања светитеља чије је постојање доказано још у 2. веку, далеко пре поштовања икона и других форми презентације светитеља. У антици је сваки облик поштовања мошти био непожељан и било чији посмртни остаци су сматрани нечистим. Протестанти још од доба Мартина Лутера већински не прихватају традиције поштовања мошти и сматрају их небиблијским, док адвентисти и јеховини сведоци их чак сматрају ђаволским.

Недеља

У актуелнном светском поретку, недеља (ијек. недјеља) је последњи дан седмице, други дан викенда, који се налази између суботе и понедељка, а први је дан седмице у неким културама. Сматра се за празник у земљама са хришћанском традицијом, када хришћани најчешће посећују цркву ради заједничке молитве и литургијских обреда. Реч "недеља" потиче од "не делати" т.ј. обележава дан када се не ради.

У Грегоријанском календару, ни један век не може да почиње недељом. У јеврејском календару, ни једна година не може да почиње недељом. Било који месец који почне недељом имаће петак тринаести.

Нови завет

Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.

У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења. Описан је и силазак Светог духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог имена и науке. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и страшног суда.

Књиге Новог завета се састоје из четири јеванђеља (гр. евангелион - добра вест или блага вест), неколицине апостолских писама и других дела.

Нови завет је на српски превео Вук Стефановић Караџић 1819. године и објавио га 1847. године у Бечу, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.

Петак

Петак је пети дан седмице, који се налази између четвртка и суботе. Код словена је то шести дан у седмици или пети по недељи.

У већини земаља са петодневном радном недељом, петак је последњи радни дан пре викенда и самим тим се гледа као разлог за прославу и растерећење, што је у САД довело до израза TGIF (скраћенице за Thank God It's Friday) - „Хвала Богу, петак је“.

У неким предузећима радницима је допуштено да носе мање формалну одећу петком, што је познато као „неформални петак“ (Casual Friday).

У роману Робинсон Крусо, Петко је име америчког урођеника канибала кога је спасао протагониста на петак и који је њему постао слуга.

Петак је књига од Роберта А. Хајнлајна.

Петак је такође филм са репером Ајс Кјубом као главним глумцем.У Исламу, петак је дан јавне молитве у џамијама. У неким исламским земљама, седмица почиње недељом, а завршава се суботом, баш као и јеврејска и хришћанска недеља. У осталим земљама, као што су Иран и Авганистан, седмица почиње суботом, а завршава се петком.

Јеврејски сабат почиње заласком сунца у петак и траје до заласка сунца у суботу.

У хришћанству, петак пре Васкрса се слави као Велики петак да означи Исусово распеће. Неки хришћани се уздржавају да једу месо петком, док други држе једнодневни пост.

У неким културама, петак се сматра несрећним, поготово ако је петак тринаести, где је 13 несрећни број. Неколико историјских непогода које су се догодиле на петак су познате као црни петак.

Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.

Рано хришћанство

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

Торбеши

Торбеши су етничка група настањена у Северној Македонији. Они се од стране Македонаца сматрају делом њиховог народа и називају се Македонцима муслиманима (мкд. Македонци-муслимани), док су се раније сматрали Србима исламске вероисповести. Исламске су вероисповести, и говоре македонским језиком, односно мијачким наречјем.

Христос

Христос (грч. χριστός [christós]) грчка је реч која значи помазаник, онај који је помазан (миропомазање). Реч христос је дослован превод хебрејске речи машиах (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎] — „помазаник“) која се најчешће преводи као месија.

Ова реч се понекад погрешно схвата као презиме Исуса, иако је ово у ствари звање, титула. Следбеници Исуса су постали познати као хришћани јер су веровали да је Исус био Христос, односно месија чији долазак је прорекла јеврејска света књига Танах (Стари завет). Већина Јевреја не прихвата ову тврдњу и они и даље чекају долазак обећаног Месије.

У српском језику прихваћено је двојно решење за ову реч, када се односи на Исуса Христа. Правописно су нормиране и речи Христос и, скраћено, Христ у номинативу. Ипак, у косим падежима дозвољена је само деклинација скраћеног облика, по угледу на старогрчки пример. Слична ситуација је и код осталих словенских језика, не узимајући у обзир то што је сама реч у другачијем облику (нпр. номинатив је чеш. Kristus, али се у косим падежима -us губи).

Између осталих, следеће речи користе скраћен облик:

антихрист, а не антихристос

хришћанство, а не христос(и)јанство

хришћанин, а не христос(и)јанин

христов, а не христосов

Хришћанске деноминације

Хришћанске деноминације су посебне и одвојене вјерске заједнице унутар хришћанства. Иако дијеле исто име и вјеровање, хришћани су структурално подијељени у засебне и различите традиције и црквене заједнице.

Подјеле и посебности између појединих деноминација дефинисане су црквеном доктрином и ауторитетом. Питања која стварају нејединство су нпр. Христова природа, апостолска баштина и папин примат.

Највећа деноминација је католицизам, потом слиједи протестантизам, а њима се придружује и англиканизам, које заједно превладавају на западу. На истоку пак превладавају православље и монофизитство.

Хришћани имају различите погледе на Цркву, заједништво вјерних, успостављену од Исуса Христа посредством апостола. Но без обзира на разлике у теологији и науку, углавном се међусобно једни друге сматрају хришћанима и припадницима једне заједничке хришћанске цркве.

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.