Христос

Христос (грч. χριστός [christós]) грчка је реч која значи помазаник, онај који је помазан (миропомазање). Реч христос је дослован превод хебрејске речи машиах (хебр. מָשִׁיחַ [māšîaḥ‎] — „помазаник“) која се најчешће преводи као месија.

Ова реч се понекад погрешно схвата као презиме Исуса, иако је ово у ствари звање, титула. Следбеници Исуса су постали познати као хришћани јер су веровали да је Исус био Христос, односно месија чији долазак је прорекла јеврејска света књига Танах (Стари завет). Већина Јевреја не прихвата ову тврдњу и они и даље чекају долазак обећаног Месије.

У српском језику прихваћено је двојно решење за ову реч, када се односи на Исуса Христа. Правописно су нормиране и речи Христос и, скраћено, Христ у номинативу. Ипак, у косим падежима дозвољена је само деклинација скраћеног облика, по угледу на старогрчки пример. Слична ситуација је и код осталих словенских језика, не узимајући у обзир то што је сама реч у другачијем облику (нпр. номинатив је чеш. Kristus, али се у косим падежима -us губи).

Између осталих, следеће речи користе скраћен облик:

Литература

Апостол Јован

Апостол и јеванђелиста Јован (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. Јован је био и (према Писму) син Зеведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле. Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања. Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.

Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Домицијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откровење.

Када је Домицијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: „Децо моја, волите један другог“. Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: „Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља.“

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов је умро 8. маја (21. маја).

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 9. октобра по Грегоријанском календару, односно, 26. септембра по Јулијанском календару. Сваког 8. маја (21. маја), на дан смрти Св. Јована Богослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Хришћанска традиција сматра апостола Јован за аутора Јеванђеља по Јовану, три Саборне Посланице и Откровење. Данашњи историчари сматрају да апостол Јован није аутор неких или свих ових дела због разлике у стилу писања.

Апостоли

Апостоли или дванаест апостола (грч. απόστολος — посланик, благовесник) су били ученици и следбеници Исуса Христа.

Бог Син

Бог Син (грч. Θεός ο Υιός), у хришћанству, друго је лице Свете Тројице, један од три ипостаса Бога.

Након оваплоћења од Духа Светога и Дјеве Марије тј. након ипостасног сједињења, његове двије природе, божанска и човјечанска, сјединиле су се у једну ипостас Исуса Христа.

Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Бога Сина као друге ипостаси Свете Тројице назива се Христологија.

Грб општине Врњачка Бања

Грб Општине Врњачка Бања је у употреби од 2002. године и користи се у три нивоа, као Основни, Средњи и Велики грб.

Блазон Основног грба гласи: На злату из стопе штита израстајући лик Богородице са Христом као живоносним источником, оба лика природно обојена, Богородица одевена у плаву хаљину и заогрнута црвеним огртачем, уздигнутих руку, са златним ореолом, а младенац Христос одевен у златну тунику, огрнут преко левог рамена и обавијен око струка плавим огртачем, са златним ореолом у који је уписан крст исписан грчким текстом О Ω Н. Христос је приказан како израста из златне посуде из које избија пет млазева природне воде. Глава штита је плава и раздељена од поља штита резом који емулира фасадни венац Дворца Белимарковића са три куле, бочне са по четири мерлона заобљених горњих страница, а средња нешто шира, са пет истих таквих мерлона од којих је средишњи шири и виши од осталих.Блазон Средњег грба гласи: Основни грб надвишен златном бедемском круном без мерлона. Штит је окружен природним венцем липе и букве. Испод свега исписан је назив места и општине.Блазон Великог грба гласи: Основни грб надвишен златном бедемском круном без мерлона. Чувари грба су два природна анђела у лету одевена у беле хаљине украшене златом, са истим таквим орарима и појасима и са ореолима. Иза штита постављена су два црвена копља окована златом, а са сваког се у поље вије златним ресама оперважени стег, и то десно стег Србије, а лево стег Титулара. Постамент је густим зеленим растињем обрастао планински мотив Гоча. У дну је сребрна трака исписана златним словима ВРЊАЧКА БАЊА.

Евхаристија

Евхаристија – (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност“) или причешће (учешће, општење, заједница, сједињење) је једна од две најважније хришћанске свете тајне. Сматра се да ју је установио сам Исус Христос на тајној вечери.

Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Литургија без причешћа служитеља и вјерника не постоји. Вјерници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим и вјером приступите“, и узмају хлеб и вино (односно тијело и крв Христову) - причешћују се даровима на своје спасење.

Према учењу православне Цркве, Евхаристија је догађај у коме Црква пројављује своје „ја“. У Евхаристији се сабирају све црквене службе: епископска, презвитерска, ђаконска и лаичка, као би заједнички служили Литургију. Син Божији је постао човек да би премостио јаз који дели Бога и творевину. Приликом свог Вазнесења, обећао је да ће послати Духа Светога Утешитеља, што је на Педесетницу и учинио. Дух Свети тако, чини Христа присутним у Евхаристији, омогућавајући нам да са Њим имамо истиниту заједницу и спасење. Евхаристија нам даје предукус будућег века, када ће Христос доћи и успоставити царство Божије на земљи.

Евхаристија, дакле, није нешто што Црква чини, већ она представља саму срж, само срце Цркве. Црква јесте Црква зато што служи Евхаристију. Све остале Свете тајне, попут Крштења, Миропомазања, Покајања итд. имају свој смисао у Евхаристији.

У данашње време, многи који се сматрају хришћанима не долазе на евхаристијска сабрања, због тога што је дошло до поистовећења хришћанства са идеологијом. Међутим, у старој Цркви је било незамисливо да се неко назове хришћанином а да редовно не учествује у Евхаристији.

Исус

Исус Христос (арам. ישוע — Јешуа, антгрч. Ιησούς [Iesoús] — Исоус; 4. п. н. е. — 30/33. н. е.), познат и као Исус из Назарета или Исус Назарећанин, по хришћанском веровању је био јеврејски проповедник и рабин из Назаретa. Након мученичке смрти и библијског васкрсења постао је централна фигура хришћанства и важна фигура у неколико других религија. Муслимани га сматрају пророком (Иса), хиндуисти аватаром, а хришћани месијом и Сином Божијим (Исус Христос).Исус је своје учење износио у виду кратких алегоричних прича којима је примерима из свакодневног живота преносио духовне поуке. Већина проучавалаца се слаже да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата под оптужбом за заверу против Римског царства. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Већина савремених проучавалаца Библије верује да су древни списи о Исусовом животу историјски тачни.

Хришћани верују да је Исус Месија (Исус Христос) чији је долазак најављен у Старом завету, што је основна тачка њиховог разилажења са јудаизмом. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, Син Божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом, који је васкрсао након свог распећа. Монофизитски хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову личност (види христологија). Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

У исламу, Исус (арап. عيسى, уобичајено превођен као Иса) сматра се за једног од Божијих (Алахових) највољенијих и најважнијих пророка, доносиоца божанских светих књига, чудотворца и месију. Муслимани пак не деле хришћанско веровање у распеће и Исусову божанску природу. Муслимани верују да Исус није ни убијен ни разапет, већ се жив узнео на небо. Већина муслимана верује да ће се он вратити на земљу заједно са Махдијом када земља постане препуна греха и неправде у време доласка исламског антихриста као што је Даџал.

Камило Хосе Села

Камило Хосе Села (шп. Camilo José Cela), био је утицајни шпански писац и есејиста. Писао је углавном романе и приповетке, а бавио се и другим књижевним жанровима, као што су есеји, путописи, драме. Писао је и позоришне комаде и филмска сценарија. Године 1957. постао је члан Шпанске краљевске академије, а године 1989. добио је Нобелову награду за књижевност.

Капиште

Капиште (црквенослов. капищє) је у словенској религији храм у коме су постављени кумири словенских божанстава. Реч капиште је настала од основе кап што значи идол, кумир и наставка -иште, који у словенским језицима означава место.

„Тако, Хиларион (XI в.) један од оснивача манастира Печерскій у Кијеву, у својим: Разговорима о закону (вери) датом преко Мојсеја, и истини коју је на земљу донео Исус Христос иставља незнабожачку Русију хришћанској: „Ми се више не зовемо слуге идола, већ хришћани; не градимо више капишча (незнабожачке храмове)...“”

Католичка црква

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године. Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”, играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације. Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.

Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос, да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.

Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.

Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.

Католичност

Католичност (грч. καθολικότητα της Εκκλησίας — универзалност, саборност Цркве) представља једно од четири обележја Цркве („једна, света, саборна и апостолска Црква“). Појам католичанска Црква (грч. η καθολικη εκκλησια) први пут је употребио Игњатије Богоносац: „Где је Христос тамо је и саборна Црква.“ (Смирњанима 8, 2).

Монофизитство

Монофизитство (гр. Μονη φυσις - једна природа) је христолошко учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска, природа.

Ово је учење било раширено међу многим хришћанима од 4. века, а противи се диофизитском учењу о две природе у Христу - божанској и људској. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек.

Основни облици овог појма (монофизитство, или монофизитизам), који су грчког порекла, употребљавају се интернационално, или се преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према грчком изворнику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "једноприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.

Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.

Протестантизам

Протестантизам је једна од три највеће хришћанске вероисповести, уз католичку и православну.

Појам протестантизма обухвата широк распон теолошких и социјалних перспектива и видова организације, али је основно да протестантске цркве имају корене у протестантској реформацији у Европи из 16. века. Назив протестантизам долази од става неколико кнезова немачких држава који, у име Лутерове вере, протестују на састанку у Шпајеру 1529. године против одлуке Карла V да присилно убеди Лутера да се одрекне својих идеја.

Протестантизам (или протестантска реформација) је у почетку била реформска струја унутар Католичке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Католичке цркве и њених „средњовековних измишљотина“..

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Син

Син је мушки потомак родитеља.

Осим неколико нација (нпр. Јевреји) син се сматра наследником породичног имена, као и иметка. Породичне везе су дефинисане пре свега по мушкој линији. Већина српских презимена је настала по мушком а не женском (част изузецима) претку.

Син као мушко дете се код већине народа сматра као већи добитак у односу на ћерку. Код неких народа чак се женска деца убијају.

Код неких народа, постоји обичај да се праве деца до год се не добије барем један син.

Код народа где постоји крвна освета, иста се односи само на мушке потомке.

Постоји и обичај да је првом мушком детету намењена круна тј. наследство царевине, краљевине, кнежевине... Но и поред тога у Европи постоји више краљевина где су жене носиоци власти. Добар пример је Краљица Велике Британије Елизабета II.

Тенденција „што више синова“ је изражена и код ратничких народа, јер се тиме добијају нови, будући војници.

Чак и у религијама предност се даје мушком потомку. У хришћанству то је нпр. Божији син Исус Христос. Постоји у готово свим религијама неравноправност жена у односу на мушкарце. Забрањен им је приступ у одређене богомоље или одређене делове богомоља, или чак на одређене територије нпр. Света гора у Грчкој.

Спасење

Спасење (грч. σωτηρια soteria - спасење, ослобођење; стсл. съпасєниѥ) је, према хришћанској теологији, чин којим Бог поново човека доводи у стање заједништва са собом.Према хришћанском учењу, након првобитног греха Адама и Еве, њихово потомство је пало у ропство греха. Из љубави према човеку, Бог је послао свог сина Исуса да оваплоћењем, смрћу и васкрсењем донесе спасење људима, због чега је назван Спаситељ, Христос, и да поново успостави човеков савез са Богом, који је грехом био нарушен. Спасење такође одговара искупљењу јер је Христос преузео грехе на себе да би искупио човечанство."У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше".

Спасовдан

Спасовдан или Вазнесење Христово је хришћански празник, који се слави у 40. дан након Васкрса.

По хришћанском веровању, васкресењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40. дана од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:

„Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.”

Да би у томе успели Христос им је обећао Духа Утешитеља, и заповедио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренијети Христову веру у свет и тиме људство спасавати у вери - одатле назив Спасовдан.

Подигнутих руку Христос је ученике и благословио након чега се почео узносити на небо - Узнесење, тако се, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.

Манастир Рукумија, Манастир Сестрољин, Манастир Доброводица и Манастир Раваница су посвећени Спасовдану. Неким градовима је то крсна слава, нпр. Београд, Бањалука, Источно Ново Сарајево, Невесиње, Чачак.

Ускрс

Васкрс (стсл. въскръсъ, ређе и донекле арх. Велигдан) или Ускрс највећи је хришћански (црквени) празник којим се прославља Исусов повратак у живот — васкрсење. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти: тј. прве недеље после Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе (хебр. pessach) у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Код источних хришћана, Васкрс најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја, а код западних хришћана увек пада између 22. марта и 25. априла.

Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи Јулијанског календара), и цркве које иначе користе Грегоријански календар, као што су Грчка, Румунска и др. славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са Јулијанским ни са Грегоријанским календаром.

Хришћанство

Хришћанство (грч. χριστιανισμός, лат. christianitas) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.

Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет. Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета. Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророштава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.

Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји. Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.

Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти. За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти. Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт. Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.

Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи. Многи поборници су га сматрали Месијом. Грчка ријеч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (χριστιανοί), именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.

Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).

По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова. Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет. Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом. Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“

Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено. Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују. Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).

Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере. Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.