Храст китњак

Храст китњак (лат. Quercus petraea) је листопадно дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Остали народни називи за храст китњак су и брдњак, горун, бељик, чрепињак, граден, љутик.

Китњак
Quercus petraea - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-118
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Секција:
Quercus
Врста:
Q. petraea
Биномијално име
Quercus petraea
(Mattuschka) Liebl.
Quercus petraea - range in Europe by Boratynski
Распрострањеност китњака у Европи
Синоними
Quercus petraea (2943605941)
Шума китњака у јесен.
Jena Naturdenkmal Traubeneiche Closewitz
Одрасло стабло храста китњака

Распрострањеност

Китњак је веома распрострањена европска врста, са ареалом нешто мањим од лужњака. Распрострањен је у западној, средњој, делом у северној и источној Европи. Северна граница у Норвешкој допире до 60° с.г.ш. Нема га на Сицилији, Сардинији и у јужној Шпанији. Источна граница протеже се од југа Шведске, кроз Пољску до Црног Мора. Има га делом и у западној Азији. Избегава области са континенталном климом.[2]

Изглед

Храст китњак је високо дрво. достиже висину од 30-40 м и прсни пречник 1-3 м. Дебло равније и правилније него дебло храста лужњака. Крошња је импозантна, густа и прилично правилна, нешто ужа и правилнија него код лужњака. Достиже старост 600-700 година.[2]

Кора стабла је у младости жућкаста и танка и глатка, а код старијих стабала беличасто сива, избраздана испуцала у уздужним браздама и љуспаста. Тања је и плиће испуцала него код храста лужњака.[3][2][4]

Пупољци су смеђи, голи, чуњасто–зашиљени. Листови су доста симетрични, 8-12 цм дуги, 6-7 цм широки, елиптични до обрнуто јајасти. По ободу су режњевити, са 4-8 пари режњева чији су урези оштрији и симетричнији него код лужњака. Млади листови су мало длакави, касније крути, кожасти и голи. Петељка листа је дуга 15-40 мм.[2] Лице листа сјајно зелено, наличје светлије. Листови који се развијају у сенци мање су крути од оних изложених сунцу.[3]

Плод је жир, доста варијабилан, али краћи и дебљи од жира храста лужњака (дуг 1,5-4 цм, широк 1-2,5 цм), на краткој дршци или седећи (без дршке). Расту у групама од 2 до 5. Купула је равног обода, љуспе збијене, испупченије и маљавије него код лужњака. Жир је у купули до 1/3 дужине, јајасто елиптичан, без тамних пруга. Листа и цвета средином пролећа, нешто касније од лужњака.[2]

Quercus petraea tronc

Кора

20140211Quercus petraea4

Пупољци

20140525Quercus petraea3

Листови

Acorns - Quercus petraea

Жир

Станиште

Храст китњак расте на брежуљкастим и брдским теренима. Горња граница простирања иде и до 1360 м н.в. у јужном Тиролу. У Србији заузима ниже положаје, појединачно и до 1300 м н.в. ван водоплавних и сувих терена. У брдским крајевима, у додирном подручју са буквом, обично расте на топлим, претежно јужним експозицијама.[2]

У погледу захтева према тлу далеко је скромнији од лужњака. Најбоље успева на свежим земљиштима, али не подноси влажна. Слабо расте на кречњачкој подлози, али успева на плитким и скелетним,[5] као и на киселим земљиштима.[2] Хелиофилна Одговара му влажан ваздух. Не подноси касне мразеве.[3]

Шуме китњака у Србији

Шуме храста китњака у Србији јављају се изнад климатогене шуме сладуна и цера. Комплекс китњакових шума обухвата горњи део брдског појаса (име брдњак) и ниско планински-горски појас (отуд име горун), на надморским висинама од 300 м (Фрушка гора, Хомољске планине) до 1.300 м н.в. (Копаоник, Стара планина). Доња граница китњаковог појаса распрострањења.[4]

Китњак гради чисте састојине или фитоценозе са различитим врстама дрвећа. У Србији најчешће расте у заједници са буквом и грабом. Чисте састојине китњака (Quercetum montanum Čer. et Jov. 1953. s.l.) широко су распрострањене у горњем брдском појасу многих планина, као и на већим површинама у брдском региону источне Србије (Копаоник, Ртањ, Сува планина, Стара планина, Рудник...). Мешовите шуме китњака и граба (Querco-Carpinetum moesiacum Rud. 1949. s.l.) се појављује на нижим планинским масивима(Фрушка Гора, Авала, Цер, Видојевица, Мироч...), на надморским висинама између 300 и 600 м. Мешовита шума букве и китњака (Querco-Fagetum Gliš. 1971) је заједница прелазног карактера, која повезује брдске букове шуме северних експозиција и заклоњених увала са чистим китњаковим шумама које се налазе на гребенима и јужним експозицијама или мешовитим китњаково-грабовим шумама.[5]

У Србији чисте и мешовите шуме китњака заузимају површину од око 180.000 ха, што је скоро 8% од укупне површине шумског фонда, a укупна запремина дрвне масе у шумском фонду се процењује на 21.542.890 м3, по чему је ова врста на трећем месту.[5][4] Велике површине под храстовим шумама искрчене су у првој половини 19. века. У том периоду је, стварањем слободе и државности, Србија привлачи мноштво становништва из крајева који још нису били ослобођени. Све је то довело до крчења храстових шума ради стварања новвих површина квалитетног земљишта, погодног за пољопривредну производњу.[6]

Вештачко подизање шума храста китњака данас је врло често нужност услед свеприсутног сушења храстових шума, али и експанзивности букве на граничним подручјима букових и храстових шумских комплекса јер се ради о агресивнијој, изразито конкурентској врсти. Исто тако, вештачке састојине храста китњака подижу се сетвом семена или садњом садница на површинама у постојећим састојинама китњака где није дошло до природног обнављања.[4]

Болести китњака

Први записи о пропадању и сушењу разних врста храстова датирају с почетка 19. века. Од 80-их година 20. века почело је интензивно сушење шума у Европи (тзв. "нови тип сушења"), и то прво четинара, а одмах затим и лишћара. Међу храстовима посебно се показао као осетљив китњак, чије је сушење у слабијем или већем интензитету забележено у свим европским земљама и показује тенденцију даљег ширења. Већина стручњака и научника слаже се да не постоји само један узрочник, већ да на процес сушења утиче више фактора абиотичке и биотичке природе. Међу овим факторима посебан значај приписује се паразитним гљива (пепелници и гљивама које се развијају у спроводним судовима - трахеомиокозе), штетним инсектима (особито дефолијаторима), директним или индиректним утицајима аерозагађења, глобалној промени климе (опште отопљавање, оштре и хладне зиме и сушна лета), што све утиче и доводи до сталних промена у шумским екосистемима.

Употреба

Altersvergleich
Дрво храста китњака, Музеј шумарства Уседом
Pannage in the New Forest
"Жирење" свиња.

Дрво китњака је квалитетно и цењено. Бељика је жућкасто беле боје, уска, ширине 1 до 3 цм, а срчевина светло жућкасто смеђа. Дрво је фино, некада неправилне текстуре. Прстенови прираста маркантни. Прстенасто порозна врста, са видљивим дрвним трацима. Правилно смењивање светлог и тамног дрвета на пресеку дебла омогућава савршену реконструкцију хронологије годова, а тиме и климатских услова у појединим периодима живота дрвета. Употребљава се, између осталог, за израду греда, подних облога, намештаја, опремање ентеријера и у бродоградњи.[3]

Познато је да је у доба владавине Кнеза Милоша Обреновића тзв. "жирење свиња" био један од најчешћих начина екстензивног това свиња у Србији, у храстовим и буковим шумама.[7] Данас је оваква врста исхране нарочито популарна у органској пољопривреди.

Храстов жир употребљавао се и у људској исхрани од најдавнијих времена. Утврђено је да су се жирови лужњака и китњака користили у исхрани још у неолиту. Жир многих врста храстова, па тако и китњака, богат је скробом, шећером, беланчевинама, мастима, смолом и танином. Јестивост жирова зависи управо од садржаја танина у њима. Велики садржај танина резултира горким укусом плодова и ограничава њихову употребу у људској исхрани. Китњак спада у врсте чији жир има мали садржај танина, а доста скроба. Жир и данас користе у исхрани поборници природне исхране, а може се користити печен попут питомог кестена, као пире, самлевен у брашно као додатак хлебу или пржен и млевен као замена за кафу. У Немачкој је и данас познат израз "жирова кафа" (Eichelkaffe).[8]

Кора храста китњака и лужњака (Cortex Quercus) служи у медицини као средство за стезање, испирање и заустављање крварења.[9] По потреби може се употребити и као антидот код тровања тешким металима. Прикупља се у рано пролеће, пре олиставања или у јесен, по опадању листа и то само сасвим глатка кора, са младих стабљика, летораста или грана.[10]

Храстове шуме станиште су на ком најбоље успевају тартуфи, што често може имати велики економски значај. Тартуфи најбоље расту у симбиози са корењем храста китњака и лужњака.[11]

Значај у озелењавању

Обзиром на величину одраслих јединки китњак је врста која се углавном сади на великим зеленим површинама. Забележено је више варијетета и форми. Међу најчешће гајеним украсним формама су:

  • Quercus petraea 'Columna' - хабитус ваљкаст, листови уско ланцетасти, сивкасто зелени, слабо и неправилно режњевити;
  • Quercus petraea 'Laciniata' - листови дубоко урезани;
  • Quercus petraea 'Mespilifolia' - листови грана првог реда тамно зелени, сјајни, скоро целог обода, зашиљени на врху;
  • Quercus petraea 'Purpurea' - млади листови мрко пурпурни, касније црвенкасто сиво зелени са црвеним нервима.[2]
Sessile oak

Quercus petraea 'Laciniata' - лист

Jumet (Bivort) AR2bJPG

Quercus petraea 'Mespilifolia' - лист

Види још

Референце

  1. ^ Gorener, V.; Khela, S.; Barstow, M. (2017). Quercus petraea. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2017: e.T62539A3116237. Приступљено 19. 7. 2018.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska knjiga.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5.
  5. 5,0 5,1 5,2 Цвјетићанин, Раде; Кошанин, Оливера; Крстић, Милун; Перовић, Марко; Новаковић-Вуковић, Маријана (2013). „ФИТОЦЕНОЛОШКЕ И ЕДАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ШУМА ХРАСТА КИТЊАКА НА МИРОЧУ У СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ”. Гласник Шумарског Факултета. 107: 27—56.
  6. ^ Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X.
  7. ^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija.
  8. ^ Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. стр. 83—85.
  9. ^ „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 31. 1. 2016.
  10. ^ Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : фитотерапија. Београд: Рад. стр. 664—665.
  11. ^ „Tartufi”. Приступљено 30. 1. 2016.

Литература

  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. стр. 272—304.
  • Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
Гоч

Планина Гоч је нижа планина у Србији, јужно од Западне Мораве изнад Врњачке Бање. Налази се у склопу севернокопаоничких планина и удаљен је 200 km од Београда и 31 km од Краљева.

Пружа се у правцу исток-запад око 10 km. Највиши врх је Љуктен 1216 m. Највиши део је састављен од кристалатих шкриљаца, а са стране знатним делом и од серпентина. На Гочу је извориште многих потока и речица које отичу према Западној Морави на северу и Расини на југу.

Гоч је приступачан са разних страна, али два главна пута воде према њему: од Краљева преко Каменице до врха Добре воде и од Врњачке Бање до Станишинаца. Површина Гоча обрасла је буковом и јеловом шумом, а заступљени су и гочки црни бор, храст китњак, племенити лишћари и четинарске егзоте.

Гоч обилује шумским јагодама и разноврсним лековитим биљем. Површине Гоча дају богату медоносну испашу за пчеле, а на месту Гвоздац налази се вештачко језеро.

На Гочу се налази и Римско гробље, место где су сахрањивани Саси, рудари који су овде вадили руду и топили гвожђе у време Немањића.

Загребачка жупанија

Загребачка жупанија се налази у средишњем делу Хрватске.

Кора (ботаника)

Кора је део вегетативних органа (корена и стабла) копнених биљака који се налази између централног цилиндра и епидермиса. На основу порекла може бити примарна и секундарна. Примарна кора настаје деобама и даљом диференцијацијом ћелија пореклом од апикалних меристема, док секундарна кора настаје периферним одвајањем ћелија камбијума у процесу секундарног дебљања биљних органа. Свакодневно, међутим, под кором подразумевамо сва ткива која се налазе периферно у односу на дрво - секундарну кору и деривате фелогена (плуту, фелодерм).

Производи добијени од коре обухватају: зидне облоге од коре за фасаду и унутрашње зидове, зачине и друге ароме, танкору за танин, смолу, латекс, лекове, отрове, разне халуциногене хемикалије и плуту. Кора је коришћена за израду тканина, кануа и ужади, и користи се као површина за израду слика и мапа. Исто тако бројне биљке се узгајају ради њихове атрактивне и интересантне обојености коре и њене површинске текстуре, или се кора користи као пејзажни малч.

Крупа на Врбасу

Крупа на Врбасу је насељено место и седиште истоимене месне заједнице на подручју града Бање Луке, Република Српска, Босна и Херцеговина. На попису становништва 2013. године, Крупа на Врбасу је имала 1.199 становника.

Македонски храст

Македонски храст (лат. Quercus trojana) листопадно је дрво из рода храстова. Распрострањена је од југоисточне Европе до југозападне Азије, од јужне Италије до широм јужног Балкана и западне Турске. Расте у сувим подручијима на ниским до умерено високим надморским висинама (до 1.550 метара у Турској).

Медунац

Храст медунац (лат. Quercus pubescens) је дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Претежно расте у јужној Европи и југозападној Азији.

Општина Штрпце

Општина Штрпце (алб. Komuna e Shtërpces) налази се на крајњем југу Србије, на граници са Северном Македонијом. Површина општине је око 248 km². Обухвата територију од шеснаест села Сиринићке жупе. Седиште општине је истоимено место Штрпце. Општина Штрпце је постојала до 1965. године када је укинута, а поново је формирана 1988. године издвајањем насеља из тадашње општине Урошевац (Сл. лист САП Косова; 05/88).

На западу општине извире река Лепенац. На Шар планини се налази познати ски-центар „Брезовица“, а ту је и један од пет националних паркова у Републици Србији, Национални парк Шар-планина.

Оскоруша

Оскоруша (лат. Sorbus domestica) је листопадна врста дрвета из породице Rosaceae.

Парк природе Рилски манастир

Парк природе Рилски манастир (буг. Природен парк „Рилски манастир“) један је од највећих паркова природе у Бугарској и простире се на површини од 252,532 km², у западном делу планине Рила на надморској висини између 750 и 2713 m. Стациониран је у општини Рила у Ћустендилској области и у оквиру њега налазе се шуме, планинске висоравни, алпска подручја и 28 глацијалних језера.

Са нешто више од милион посетилаца годишње спада у други најпосећенији парк природе у Бугарској, након парка природе Витоша.Основан је 1992. године као део новоуспостављеног Националног парка Рила. Данас је већина парка у власништву манастира који се ту налази. Парк укључује један резерват природе, шумски резерват Рилски манастир, са површином од 36,65 km² односно 14% целе територије парка природе.Парк спада под екорегион родопских планинских мешовитих шума, старог копненог подручја широколисних и мешовитих шума умерених предела. На простору парка обитавају 282 врсте маховине и 130 врста алги. Фауна укључује 52 врсте сисара, 122 врсте птица, 12 врста гмизаваца, 11 врста водоземаца, 5 врста риба, као и 2600 врста бескичмењака.

Парк је добио име по Рилском манастиру, културном и духовном центру, основаном за време Првог бугарског царства у 10. веку, од стране Јована Рилског. Манастир је од 1983. године део светске баштине Унеска.

Петрова гора

Петрова гора је планина на Кордуну, у Хрватској.

Према настанку спада у старије геолошке формације. Богата је шумом и водом, релативно ниска, али са бројним брдима, усјецима и потоцима.

Предео изузетних одлика Таткова земуница

Предео изузетних одлика „Таткова земуница” налази се у насељу Крајковац, општина Мерошина. Простире се на површини од 361,8609 хектара. Предео је богат шумом, у којој је буква најзаступљенија врста (са око 54,000 m³,70 %), а потом следи храст китњак(са око 8,600 m³, 11 %). Поред природних, биолошко−еколошких, налазе се и културно историјске вредности. На подручију земунице налази се и изграђени споменички комплекс са скулптурама аутора Александра Шакића, академског вајара. На удаљености од око 300 m од Таткове земунице налази се још једна земуница. На подручију заштићеног природног добра налази се још и Црква Свети Врачи.

Природни споменик Стабло храста китњака

Овај Храст, споменик природе се налази у јужној Србији, у селу Дивљана, које је удаљено неких 5км од Беле Паланке.

Заветни храст je аутохтона врста китњака, има пречник од 2м, док је измерени обим 6,35м и висине око 15м.Према расположивим списима туристичка организација Беле Паланке промовише храст као најстарије живо биће на Балкану које су поданици македонског цара Самуила засадили још 1026. годинеС обзиром да је дрво скоро цело издубљено и да је остала само кора Завод за заштиту природе Србије није могао поузданом методом (узимањем узорака Преслеровим сврдлом) утврдити старост дрвета, али је на основу других параметара утврђено да је старо преко 700 година.Овај храст је у народу познат под именом Миро, што би требало да означава место за поштовање или свето место. У ранијим годинама су се под храстом окупљали људи у време сеоских слава и преслава, као и других догађаја од важности.

Сиринићка жупа

Сиринићка жупа је једна од жупа у околини Призрена, уз Средачку жупу, Гору, Опоље и Призренски Подгор. Налази се у котлини горњег тока реке Лепенац североисточно од Шар планине у АП Косово и Метохија, Република Србија. Јужно је територија Северне Македоније.

Сладун

Сладун (лат. Quercus frainetto) је високо листопадно дрво из рода храстова. Други народни називи за сладун су благун, граница, крупна граница и плоскач.

Споменик природе Храст Цара Лазара

Храст Цара Лазара се налази у јужној Србији, у селу Данковићу, на неких 5 км северозападно од Куршумлије.

Овај Храст је аутохтона врста храста китњака, који је под заштитом државе од седамдесетих година прошлог века као природна реткост - свето дрво, споменик природе III категорије. Храст је запис (молитвиште) села, испод кога се мештани скупљају на Велики Спасовдан, обнављају урезан крст, пале свеће и обедују.Старост храста се процењује на око 350 година, дебљина му је 1.60 м и висина 20 м и представља биолошки феномен и реткост, јер је сачуван мали број сличних примерака у Србији.Према легенди, Цар Лазар је са својом војском, 1389. године, на путу ка Косову, пред Косовски бој данио са војском испод великог храста, па је село у коме се налази дрво названо Данковиће.

Стара Река (Бугарска)

Стара Река (буг. Стара Река) је један од девет резервата природе у оквиру Националног парка Централни Балкан у централној Бугарској. Резерват природе покрива површину од 19.747 km²., основан је од стране Одбора за заштиту природе под Министарским саветом, 18. марта 1981. године да би заштитио јединствене екосистеме дела Старе планине који се налази у Бугарској.

Хака (град)

Хака (шп. Jaca) град је у Шпанији, регија Арагонија. Налази се у североистосточном делу земље, веома близу границе Шпаније и Француске, и окружен Пиринејским веначним планинама у провинцији Уеска. Лежи на Арагонској реци, у његовој близини се налазе два средњовековна града. Његов географски положај је одређен следећим координатама 40°00'31” северне географске ширине, и 3°09'09” западне географске дужине.

Град Хака је био домаћин 17. Универзијаде 1995. године. Ово место је такође конкурисало да буде домаћин Зимсих Олимпијских игара 1998, 2002, 2014. године.

Храст лужњак

Храст лужњак (Quercus robur) је високо листопадно дрво из рода храстова, породице Fagaceae. Народни називи за храст лужњак су и дуб, гњилец, лужник, рани храст, рошњак, грм.

Цер (биљна врста)

Цер (лат. Quercus cerris) је врста високог листопадног дрвета из рода храстова. Међу локалним становништвом некада се за ово дрво може чути и назив грм, али га не треба мешати са храстом лужњаком.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.