Холоцен

Холоценска епоха је геолошки период који се протеже од пре 10.000 радиокарбонских година, односно отприлике пре 11.430 ± 130 календарских година (између 9560.и 9300. п. н. е.) до данас.[1] Означен је као МИС 1, односно интерглацијал. Следећи глацијал тек треба да се догоди.

Холоценска ера се односи на предложену реформу календара односно Холоценски календар. Све људске цивилизације су настале у холоцену. Прецизније датирање се има захвалити Blytt-Sernanderovoj класификацији климатских периода захваљујући траговима полена у мочварној маховини. Та се схема користи за север Европе, али су се климатске промене догађале и у другим деловима света. Периоди на основу те схеме укључују неколико коначних осцилација ледника, а након тога и класификују климу блиске праисторије.

Почетак холоцена је означио хладни период млађег Дријаса, завршни дио плеистоценске епохе. Крај Млађег Дријаса се датира на пре 11.600 календарских година (9600. п. н. е.). Међутим, докази о Млађем Дријасу нису тако јасни у областима изван северне хемисфере.

Холоцен је почео касно с повлачењем плеистоценских ледника. Холоцен је четврта и завршна епоха неогенског периода (друга епохе неслужбене квартарске под-ере). Назив му долази од грчких речи ὄλος (потпун(о)) и καινός (ново). Такође је назван и „Алувијска епоха“.

Палеонтолози нису дефинисали фауналне стадијуме за холоцен. Уколико су потребне под-поделе, користе се периоди људског технолошког развоја као палеолит, мезолит и неолит.

Геологија

Покрети континената су били безначајни у распону од само 10,000 година — износили су мање од километра. Међутим, ниво мора је растао за ко 35 метара на почетку холоцена захваљујући топљењу леда. Уз то су многе области изнад 40. степена географске ширине били лишени притиска ледене масе те су нарасли преко 180 метара.

Пораст нивоа мора и привремена депресија копна је дозволила повремене продоре мора у области које су данас далеко од мора. Холоценски морски фосили се могу наћи на местима као што су Вермонт, Квебек, Онтарио и Мичиген. Осим у областима везаним уз повремене продоре мора, холоценски фосили се углавном налазе на дну језера, равницама и пећинским наслагама. Холоценски талози дуж нижих географских ширина су ретки због пораста нивоа мора.

Осим повремених продора мора, пост-глацијални поврат у скандинавској регији је резултирао стварањем Балтичког мора. Та регија наставља да расте, још увек изазивајући благе потресе дуж северне Европе.

Клима

Иако су географски помаци у холоцену били безначајни, промене климе су биле знатне. Подаци из ледене језгре показују да је и раније било глобалних затопљења и захлађења, али су промене климе добиле регионални карактер на почетку Млађег Дријаса. Међутим, Huelmo/Mascardi повратак хладноће у јужној хемисфери је започео пре Млађег Дријаса и већина топлоте је струјала с југа на север од пре 11.000 до пре 7.000 година. Изгледа да постоји образац у односу севера и југа, тако да су јужне географске ширине показивале максимум загревања неколико миленијума пре северне хемисфере

Холоценски климатски оптимум је био период загревања у коме је глобална клима била 0,5-2 °C топлија него данас. Међутим, то загревање није било једнозначно широм света. Почело је отприлике пре 9.000, а завршило пре 5.000 година, у доба када су цветале прве људске цивилизације у Азији. Овај период топлоте завршио је с хладнијим периодом и мањом глацијацијом, која је била трајала до око 2.000 година. У то време клима није била битно другачија од данашње, али је ипак забележен краћи топлији период од 10. до 14. века познатији као Средњевековни топли период. Мало ледено доба, које је започело у 13. и 14. веку, а завршило средином 19. века, био је још један период захлађења, иако не тако оштар као ранији периоди захлађења у холоцену.

Холоценско загревање је у ствари само још један интерглацијални период и не представља коначни крај плеистоценске глацијације. Сматра се да ће се планета вратити у стање глацијације за неких 3000 година. Међутим, ако се људском активношћу покренуто глобално загревање настави, могао би настати супер-интерглацикал, постати топлији, а можда и дужи интерглацијални периоди него сви они у плеистоцену. Супер-интерглацијал може постати топлији од Емијског интерглацијала, који је врхунац био досегао пре 125.000 година и био топлији од холоцена.

Насељиве зоне су се прошириле на север. Велике области на средњим географским ширинама попут Сахаре, које су у прошлости биле продуктивне, претвориле су се у пустиње. Епоха је започела с великим језерима у многим областима које су данас суве.

Биљке и животиње нису скоро уопште еволуирале током холоцена, али је зато било значајних промена у дистрибуцији биљака и животиња. Велики број крупних животиња попут мамута и мастодонта, сабљозубих мачака попут Смилодона и хомотерија и дивовског љењивца су нестали у касном плеистоцену и раном холоцену — посебно у Северној Америци где су животиње које су биле преживеле другде (укључујући коње и деве) такође изумрле.

Ово изумирање америчке мегафауне се често објашњава доласком предака данашњих америчких Индијанаца.

Кроз свет су екосистеми хладније климе, раније регионалне природе, остали изоловани на вишим географским ширинама у посебним еколошким „острвима“.

Људски развој

Почетак холоцена кореспондира с почетком мезолитског доба у већем делу Европе, али у областима попут Блиског истока и Анадолије с високим степеном неолитизације, уместо неолита се користи израз епипалеолит. Културе тог доба укључују: Хамбуршку, Федермесерску и Натуфијску културу.

Обе прати керамички неолит (Предгрнчарски неолит А и Предгрнчарски неолит Б) и грнчарски неолит.

Види још

Референце

  1. ^ Walker, Mike; Johnsen, Sigfus; Rasmussen, Sune Olander; Popp, Trevor; Steffensen, Jorgen-Peder; Gibrard, Phil; Hoek, Wim; Lowe, John; Andrews, John; Bjo Rck, Svante; Cwynar, Les C.; Hughen, Konrad; Kersahw, Peter; Kromer, Bernd; Litt, Thomas; Lowe, David J.; Nakagawa, Takeshi; Newnham, Rewi; Schwander, Jakob (2009). „Formal definition and dating of the GSSP (Global Stratotype Section and Point) for the base of the Holocene using the Greenland NGRIP ice core, and selected auxiliary records” (PDF). Journal of Quaternary Science. 24 (1): 3—17. Bibcode:2009JQS....24....3W. doi:10.1002/jqs.1227.

Литература

  • Neil Roberts The Holocene: an environmental history (Blackwell Publishing)
  • Roberts, Neil (2014). The Holocene: an environmental history (3rd изд.). Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-5521-2.
  • Mackay, A.W.; Battarbee, R.W.; Birks, H.J.B.; et al., ур. (2003). Global change in the Holocene. London: Arnold. ISBN 978-0-340-76223-3.
  • Hunt, C.O.; Rabett, R.J. (2014). „Holocene landscape intervention and plant food production strategies in island and mainland Southeast Asia”. Journal of Archaeological Science. 51: 22—33. doi:10.1016/j.jas.2013.12.011.

Спољашње везе

10. миленијум п. н. е.

10. миленијум п. н. е. означава почетак Мезолита, или Епипалеолита, што је први део епохе Холоцен. Светска популација је била вероватно испод 5 милиона људи, углавном у ловачко-сакупљачким заједницама, расутим по свим континентима сем Антарктика. Грнчарство, а са њим вероватно и кување, је независно развијено у Јапану и северној Африци. Пољопривреда је почела да се развија, али није постала широко распрострањена или доминантна наредних 2.000 година. Вирмов глацијал се завршио, и почео је интерглацијал, који и данас траје, што је омогућило поновно насељавање северних области.

Australaves

Australaves је недавно дефинисани кладус птица, који обухвата Eufalconimorphae (птице певачице, папагаји и соколови) као и Cariamiformes (укључујући и изумрле "терор птице"). Према последњим истраживањима оне су сестринска група са Afroaves. Као и у случају Afroaves, највећи део базног кладуса чине предатори, сугеришући да су њихови преци били предатори; међутим, неки истраживачи, као на пример Дарен Наиш, су скептични у овој процени, јер неки од изумрлих представника су били биљоједи као Strigogyps. Базни папагаји и соколовке су вероватно ,као што је то случај са вранама, сваштоједи.

Кладограм Australaves је саставио Прум, Р. O. et al. (2015).

Lepidosauria

Lepidosauria (од грчког значења закржљали гуштери) гмизавци су са преклопљеним крљуштима. Ова подкласа обухвата љускаше и Rhynchocephalia. То је монофилетна група и стога садржи све потомке заједничког претка.

Lepidosauromorpha

Lepidosauromorpha је група гмизаваца која обухвата све diapsid-е ближе гуштерима него archosauria (који обухватају крокодиле и птице). Једина жива подгрупа је Lepidosauria: преостали гуштери, змије, amphisbaenia и туатаре.

Neoaves

Neoaves је клада која се састоји од свих модерних птица (Neornithes или Aves) са изузетком Paleognathae (Ratite и сродници) и Galloanserae (патке, кокошке и сродници). Готово 95% од око 10.000 познатих врста савремених птица припада Neoaves.

Рана диверзификација разних група у оквиру Neoaves догодила се убрзо након догађаја изумирања на граници креде и палеогена,. Досадашњи покушаји да се разријеше међусобне везе унутар групе резултирали су у много контроверзи и опречних сценарија.

Виши сисари

Виши сисари (Eutheria; сисари са постељицом) су подразред сисара. Остали подразреди су прасисари (Protheria) и торбари (Metatheria).

С нестанком диносауруса крајем креде отворио се нови животни простор за до тада релативно мале сисаре. Две групе сисара које су до тада постојале, развиле су свака велики број нових врста, торбари у Јужној Америци и Аустралији, а виши сисари на другим континентима.

Данас виши сисари својим бројем врста и индивидуа доминирају кичмењацима на свим континентима осим Аустралије и Антарктика.

Појам „виши сисари“ одабран је, како би се обележила еволуцијска надмоћ и разноврсност врста насупрот другим подразредима. У данашње време се сматра проблематичним представљање једне животињске групе „надређеном“ некој другој групи. Преживљавање неке групе животиња зависи од њихове животне средине као и од фактора случаја. Међутим, тај се појам одржао.

Виши сисари се деле у четири до пет надреда:

Xenarthra: Ту се убрајају мравоједи (Pilosa) и армадило (Cingulata). Развили су се, веројатно, у Јужној Америци.Laurasiatheria: То је велика група сисара која обухвата редове инсективора (Insectivora), шишмиша (Chiroptera), љускаваца (Pholidota), звери (Carnivora), копитара (Perissodactyla), папкара (Artiodactyla) и китова (Cetacea). Сви они су се веројатно развили на некадашњем континенту Лауразији.Afrotheria: То је мања група на први поглед врло различитих животиња. Tubulidentata, Macroscelidea, дамани (Hyracoidea), сирене (Sirenia), слонови (Proboscidea), Tenrecomorpha, Tenrecidae и златна кртица (Chrysocloridae) спадају у ову групу. Добили су име према афричком подручју с којег потичу.Euarchontoglires: Ова последња група обухвата две подгрупе:Euarchonta, у коју спадају кожнокрилци (Dermoptera), Scandentia и примати (Primates).

Glires обухвата глодаре (Rodentia) и двозупце (Lagomorpha).

Геолошке ере

Ера у геологији представља елемент поделе геолошког времена којим се врши подела еона.

Деутеростомије

Деутеростомије (лат. Deuterostomia) су животиње код којих од бластопора настаје анални отвор, док се усни отвара на другом крају тела нешто касније. Њихово браздање је радијално, целом настаје ентероцелно, а развиће им је недетерминисано. Деутеростомијама припадају следећи типови животиња:

бодљокошци

полухордати

туникати

хордати

мање целомске деутеростомије којима припадају:

стакласти црви

брадати црви

Еуметазоа

Еуметазоа (у слободном преводу праве животиње) је еволуциона грана вишећелијских животиња код које су диференцирана ткива и органи. Припадају им разнородни типови животиња који су сврстани у ову групу по том једном критеријуму. Скоро све вишећелијске животиње, изузев сунђера и плакозоа, припадају том еволуционом правцу.

Квартар

Квартар је најмлађи геолошки период кенозоишке ере на геолошкој временској скали према дефиницији Међународне комисије за стратиграфију (ICS). Овај период је почео завршетком епохе плиоцена, односно завршетком неогена (периоде) пре 2,588 ± 0,005 милиона година и траје и дан данас. У оквиру квартара издвојене су две геолошке епохе: плеистоцен, од 2,588 милиона година до пре 11,7 хиљада година и холоцен од пре 11,7 година, при чему холоцен траје и дан данас.Назив квартар (у значењу - четврти) први је употребио 1829. године Деноаје, истражујући седименте у басену реке Сене у Француској, а 1839. Лејл уводи назив плеистоцен. Немачки научници су користили термине дилувијум и алувијум. 1922. П. Павлов уводи термин антропоген. Неформални термин „касни квартар” се односи на задњих 0,5–1,0 милиона година.Квартарни период се типично дефинише цикличним растом и распадањем континенталних ледених плоча повезаних са Миланковићевим циклусима и пратећим климатским и еколошким променама које су се догодиле.

Кенозоик

Кенозоик (од грчких речи kainos = нов, zoe = живот) је геолошка ера која је почела пре око 65 милиона година и траје и дан данас. Међа мезозоик - кенозоик обележена је масовним кредно-терцијарним изумирањем које је означило крај постојања диносауруса који су током мезозоика „владали“ Земљом.

Кокоши

Кокоши или коке или кокошке (лат. Galliformes) су веома распрострањен ред из класе птица (лат. Aves). Одликују их веома снажне ноге које су добро прилагођене чепркању и трчању. Када лете, то чине само на кратким раздаљинама. Већина врста се гнијезди на тлу. Налазе се на свим континентима, али највећи број врста је у Азији.

Кокоши највише обитавају у шумама, али то није њихово једино станиште.

Крезубице

Крезубице (лат. Pilosa) су ред плаценталних сисара, који укључује два подреда, мравоједе (Vermilingua) и лењивце (Folivora). Ред крезубице, заједно са редом оклопници, чини надред Xenarthra. Pilosa, латински назив крезубица, у преводу значи длакави.

Лофофоре

Лофофоре или тентакулата (Tentaculata, Lophophorata) је група од три сродна филума целомата чије је основна заједничка особина присуство венца тентакула (пипака) око усног отвора.

Неоген

Неогенски период је јединица геолошког времена која се састоји од миоценске, плиоценске, плеистоценске и холоценска епохе. Неогенски период следи палеогенски период.

У прошлости су се изрази неогенски систем и систем горњег терцијара користили како би описали данашњи неогенски период.

Данас, међутим, постоји покрет међу геолозима (посебно морским геолозима специјализованим за неоген) да се садашњи геолошки период (квартар) укључи у неоген, док остали (посебно они специјализовани за геологију копна) инсистирају да квартар буде посебни период због другачијих налаза. Понешто збуњујућа терминологија и неслагање геолога о томе где треба повући хијерархијску међу је последица све финијег грануларитета, како се налази приближавају садашњости, и захваљујући томе што млађи Седиментарна налази обично представљају далеко већи извор података од оних старијих, те указују на далеко већи број облика околине. Делећи кенозојску еру на три (или два) периода (палеоген, неоген, квартар) уместо 7 Геолошке епохе|епоха]], периоде је нешто лакше упоредити са трајањем периода у мезозојској и палеозојској ери.

Новоперке

Новоперке (Neopterygii) су поткласа Actinopteri. Neopterygii значи „нова пераја”. Само се мали број промена десио у току њихове еволуције од ранијих Зракоперки. Појавиле су се негде крајем Перм периода, пре времена диносауруса. Новорепке су веома успешна група риба, јер оне могу да се крећу много брже него њихови преци. Њихове крљушти и скелет су постајали лакши у току еволуције, а њихове вилице су постајале снажније и ефикасније. Док су електрорецептори присутни код других група риба, осим слепуља (иако слепуље нису из рода Actinopterygii, већ из Agnathans), Новоперке су изгубиле ово чуло, чак иако се касније поново развило код Gymnotiformes и сома.

Плеистоцен

Плеистоценска епоха је део геолошке хронологије. Назив плеистоцен долази од грчких речи плеистос (већина) и цено (нов). Плеистоцен следи плиоценску епоху и претходи холоценској епохи. Плеистоцен је трећа епоха неогенског периода или 6. епоха кенозојске ере. Трајао је од пре 1,81 милиона до пре 11.550 година.

Крај плеистоцена одговара крају палеолитског доба које користи археологија.

Списак вулкана у Мексику

Подручје Мексика је подложно интензивној вулканској активности превасходно захваљујући субдукцији кокосове тектонске плоче ка истоку ка северноамеричкој и карипској плочи. Тим покретима формиран је око 900 км дуг трансмексички вулкански појас који се протеже од архипелага Ревиљахихедо у Пацифику па све до обала Мексичког залива (односно до централних делова државе Веракруз).

На северозападу земље у подручју полуострва Доња Калифорнија дуж великог раседа који иде дном Калифорнијског залива (и који се на северу веже за велики расед Сан Андрес) налази се друга (и знатно мања) вулканска област у земљи. Ван ових зона су вулканске купе Ел Чичон и Такана у јужном делу земље (подручју јужније од Јужне Сијера Мадре у држави Чијапас).

Вулкани дуж пацифичке обале Мексика део су ватреног појаса Пацифика. На територији Мексика данас је регистровано 126 планинских врхова који се могу сматрати вулканским купама (реч је о активним и успаваним вулканима и вулканским пољима), док планине вулканског порекла о чијим активностима не постоје никакви подаци не улазе у ову категорију.

Чељустоусте

Чељустоусте (лат. Gnathostomata) су кичмењаци са вилицом. У чељустоусте кичмењаке спада око 60.000 врста, што чини 99% свих постојећих кичмењака. Поред супротне вилице, чељоусти такође имају зубе, паран број удова, и хоризонталан полукружни канал унутрашњег уха, заједно са физиолошким и ћелијским анатомским карактеристикама као што су мијелински слој неурона. Још једна од карактеристика је адаптивни имуни систем који користи В(Д)Ј рекомбинације за стварање антигена предела, а не генетске рекомбинације у променљивом гену лимфоцита рецептора.Сада се претпоставља да чељустоусти кичмењаци потичу од предака, који су већ имали оба пара карличних и трбушних пераја. Поред тога, код неких врста класе оклопне рибе (Placodermi) је такође постојао трећи пар удова, који је код мужјака модификован за размножавање и базалне плоче код женки, образац који није виђен код других група кичмењака.Остеостраци се сматрају сестринском групом чељустоустих кичмењака.Верује се да је вилица еволуирала од предњих шкржних лукова, који су стекли нову улогу да пумпају воду кроз шкрге отварањем и затварањем уста ефикасније – механизам усне пумпе. Уста су онда могла да расту више и шире што је омогућило хватање већег плена. Овај механизам отварања и затварања би током времена постајао јачи и чвршћи и претворио се у праву вилицу.

Нова истраживања показују да је једна грана (род Entelognathus) класе оклопне рибе (Placodermi) највероватније предак савремених чељустоустих кичмењака (рушљориба и кошљориба).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.