Хеј, Словени

Хеј, Словени је пансловенска патриотска песма, химна младих соколског спортског и политичког пансловенског друштва. Изворно наследство има прва Словачка република (1939—1945). Касније имплементирана у химну Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1945. до 1992. Формирањем Савезне Републике Југославије, Хеј, Словени је постала химна те државе, а касније и химна Србије и Црне Горе. Данас није у службеној употреби.[1]

Хеј, Словени
Hej Slaveni 1944
Држава СФРЈ
 СР Југославија
 Србија и Црна Гора
Језиксрпскохрватски, словеначки, македонски (за време СФРЈ)
српски (за време СРЈ и СЦГ)
ТекстописацСамо Томашик
Композиторнепознат
Прихваћена1977.
Хеј, Словени у извођењу оркестра америчке морнарице

Историја

Хеј, Словаци

Песму је написао словачки свештеник, песник и историчар Само Томашик док је био у посети Прагу 1834. Он је био револтиран због тога што се немачки језик чешће чуо на улицама Прага од чешког. Томашик је записао у свој дневник:

У матици Прагу, бисеру западнословенског света, који ће бити изгубљен у Немачком мору, шта чека моја драга домовина, Словачка, која гледа у Праг као духовног васпитача? Узнемирен том мишљу, сетио сам се старе пољске песме Jeszcze Polska nie zginęła, póki my żyjemy (Пољска није нестала догод ми живимо). Та позната мелодија је изазвала да моје срце избаци Hej, Slovaci, ešte naša slovenska reč žije (Хеј, Словаци, наш словачки језик још живи)... Отрчао сам у своју собу, запалио свећу и написао три верзије у мој дневник. Песма је завршена у тренутку. (Дневник Сама Томашика, недеља, 2. новембар 1834.)

Пансловенска химна

Томашик је ускоро изменио стихове да би укључио све Словене и Хеј, Словени је постала врло позната песма која је подржавала пансловенски национализам и пан-словенска осећања, посебно у словенским земљама којима је владала Аустрија. Музика је компонована за Свесловенски конгрес у Прагу 1848. Песма је штампана у бројним магазинима и календарима и певала се на политичким скуповима, постајући незванична химна пан-словенског покрета.

Њена популарност се наставила увећавати када је усвојена као званична химна Соколског друштва, који је заснован на пан-словенским идеалима и био је активан широм Аустроугарске. 1905, подизање споменика словеначком песнику Франце Прешерну у Љубљани је слављено од стране велике масе људи певањем Хеј, Словени. Током Првог светског рата, песму су често користили словенски војници са супротстављених страна да разговарају заједничким националним осећањима и да избегну проливање крви. Многи словеначки и хрватски припадници Соколског покрета који су били регрутовани у аустроугарску војску су се добровољно предавали српским и руским војницима и често су прелазили на њихову страну. Песма се са њима проширила по Балкану и Русији и остала је популарна у међуратном периоду.

Словачка химна

У Словачкој, песма Хеј, Словаци је сматрана за незваничну химну Словака кроз модерну историју, посебно у временима револуција. Иако је након Првог светског рата песма Над Татрама сева постала званична словачка химна у Чехословачкој и опет 1993. у независној Словачкој, песма се још увек сматра као друга химна од стране многих (углавном фашиста). Она је била званична химна Словачке током Другог светског рата.

СФР Југославија

1941, Силе Осовине су напале Краљевину Југославију и победили је у краткотрајном Априлском рату. Пошто је међуратна химна, која се састојала из химни Срба (Боже правде), Хрвата (Лијепа наша домовино) и Словенаца (Напред заставо славе), имала много референци на краља и краљевство, антимонархистички и комунистички партизани предвођени Јосипом Брозом Титом су одлучили да је одбаце и усвоје Хеј, Словени.[2] Песма је певана и на Првом и Другом заседању АВНОЈа, законодавног тела партизанског покрета и постепено је постајала сматрана за националну химну нове Југославије.

Стара химна је званично напуштена након ослобођења 1945, али нова химна није била званично усвојена. Било је више покушаја да се промовишу нове, више „југословенске“ песме као национална химна (попут „Свечане песмеМире Алечковић и Николе Херцигоње или „Химне ФНРЈЧедомира Миндеровића), али ниједна није добила већу подршку јавности и „Хеј Словени“ се наставила (незванично) користити. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 22. априла 1977.[3] формално је уређен статус химне „Хеј Словени“ када је озваничена њена привремена употреба док Скупштина СФРЈ не утврди нову химну. Тек 1988. године, посебним амандманом на савезни устав, „Хеј Словени“ постаје званична химна СФР Југославије.

СР Југославија (Србија и Црна Гора)

Након распада СФРЈ током 1991-92, када су само Србија и Црна Гора остале у федерацији, Хеј, Словени је настављена да се користи као званична химна Савезне Републике Југославије. Држави је 2003. промењено име у Србија и Црна Гора и очекивало се да ће бити усвојена нова химна, али пошто није донет споразум око националних симбола, Хеј, Словени је остала химна државне заједнице.

Мешавина црногорске химне „Ој, свијетла мајска зоро“ и српске „Боже правде“ је предложена, али овај покушај је био одбијен након приговора Српске народне странке и Социјалистичке народне партије који су питали за став вођа Српске православне цркве.

Пошто је Црна Гора постала независна 2006, ово питање је решено и „Хеј, Словени“ није више кориштена као званична химна држава наследница.

Референце

  1. ^ „Химна”. Архив Југославије. Приступљено 17. 1. 2019.
  2. ^ Đukanović, Maja. Poglavlja iz slovenačke kulture. Beograd: Filološki fakultet, 2015. стр. 49.
  3. ^ „ZAKON O UPOTREBI GRBA, ZASTAVE I HIMNE SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I O UPOTREBI LIKA I IMENA PREDSEDNIKA REPUBLIKE JOSIPA BROZA TITA”. Službeni list SFRJ. 21/77. 22. 4. 1977.

Литература

  • Đukanović, Maja. Poglavlja iz slovenačke kulture. Beograd: Filološki fakultet, 2015. стр. 49.
Друго заседање АВНОЈ-а

Друго заседање АВНОЈ-а је одржано 29. новембра 1943. у Јајцу. На заседању је АВНОЈ конституисан у законодоавно и извршно представничко тело Југославије, успостављен је Национални комитет ослобођења Југославије, а избегличкој влади и краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у земљу до завршетка рата.

Историја химне СФРЈ

Историја химне Социјалистичке федеративне републике Југославије започиње 1941. године, избијањем Другог светског рата и распадом Краљевине Југославије, а завршава се распадом СФРЈ, односно Државне заједнице Србије и Црне Горе, 21. маја 2006.Од 1945. до распада државе неколико пута је расписиван конкурс за химну и неколико предлога чак је изгласано. Композиција, "Смело смо пошли из мрака и страве" из 1946, на текст Чедомира Миндеровића, која је била званична химна ФНРЈ, никад није извођена у том својству. „Свечана песма” из 1959. имала је споран текст. „Свечана песма” из 1968. никада није добила одговарајући текст.

Уставом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 21. јануара 1974. први пут се спомиње постојање химне у члану 8, али без њеног назива. У међувремену незванична химна је била „Хеј, Словени”, која је за званичну проглашена тек 1988. године.

Музика у Народноослободилачкој борби

Велики број музичара приступио је Народноослободилачкој борби, а међу њима и одређен број композитора и диригената. Овом задатку су се одазвали пре свега уметници који су и пре почетка ратних сукоба стварали дела са социјалном тематиком и који су били повезани са комунистичком партијом и имали јасно антифашистичко опредељење.

Њиховим деловањем, на организацији музичког живота за време ратних дејстава и на ослобођеним територијама, настаје корпус онога што називамо партизанским песмама, као аутентични музички израз Народноослободилачке борбе у Југославији. Њихова карактеристика је спој борбене тематике с мело-поетским карактеристикама народне песме. Тако су настале народне борбене песме јер су их преносили борци и оне су улазиле назад међу становништво, задржавајући неке од својих специфичних локалних карактеристика и стварајући особени „стил” партизанских песама. То су једноставне певљиве мелодије, уског амбитуса и карактеристика трацидионалне музике динарског подручја или других крајева земље (Са Овчара и Каблара), такође корачнице преузете из совјетске музике, као и лирске баладе чија мелодика бива позајмљена или је инспирисана руским популарним и масовним песмама (Црвени макови). Временом су сви ови елементи спојени у један нов тип народне мелодије који јасно повезујемо с партизанским покретом.

Као оригиналне нумере овог периода можемо сматрати масовне песме на стихове Владимира Назора: Друг Тито, Црвена Звезда, Уз Тита и Стаљина, Митраљеза. Само на текст песме Друг Тито музику су компоновали Бомбардели, Данон, Херцигоња, Симонити, Шпилер. Међу најпознатијим песмама је и Козара Оскара Данона из његовог циклуса а капела хорова Песме борбе и победе. Народни текст ове песме почиње речима „Иде Младен води партизане” које је диктирао једноставну тему и остатни третман гласова, док је рефрен „Ој, Козаро” развијенији и хармонски богатији, сугеришући утицај уметничке песме, по речима музиколога Роксанде Пејовић.

Године 1942. основано је и Казалиште народног ослобођења (име је добијено 1943. на сугестију Веселина Маслеше), у оквиру кога су организоване и музичке приредбе у борби. На првој приредби, 6. децембра 1942. године, у Босанском Петровцу, поводом Прве конференције жена, читамо да је програм био састављен из хорских песама у пратњи две хармонике, виолине и кларинета. Том приликом певале су се песме: Партизанка, Хеј Словени, Буди се Исток и Запад, а касније су извођене и Интернационала, совјетске корачнице, као и народна партизанска песма Ој, народе Лике и Кордуна. Иначе је подручје Кордуна, Баније и Лике имало посебно повољне услове за организовање уметничког рада, а важно је било и потпуно ослобођење Далмације у јесен 1944. године, када су се стекли услови за оснивање сталних оркестара при Другој пролетерској дивизији и Трећој дивизији. Такође, организовани су и едукативни курсеви - за дириговање, хармонику и соло певаче, а Херцигоња, Инес Иванишевић и Шпилер почињу сакупљање народних песама. Тако је на Банији једно време радио омладински хор који је на свом програму имао само аутентично народно стваралаштво.

Музичко стваралаштво у НОБ-у је имало неколико фаза и неколико поља деловања: оснаживање морала, одржавање борбеног духа и комеморисање сећања на важне догађаје и људе. Паралелно је текла и едукативна и проактивна делатност усмерена ка постављању основа за будући музички живот СФРЈ: музичке школе, музичка позоришта и концертне дворане које би одговарале тековинама социјалистичке револуције и омасовљењу партиципације у уметности.

Народно позориште Републике Српске

Народно позориште Републике Српске у Бањој Луци основано је 2. септембра 1930. године као „Народно позориште Врбаске бановине“ и од тада је важан носилац развоја драмске умјетности. У периоду након Другог свјетског рата носило је назив „Народно позориште Босанске Крајине“. Објекат се налази на листи националних споменика Босне и Херцеговине.

Павле Станишић

Павле Станишић (Црквице код Боке Которске, 1936) српски је књижевник и новинар.

Панславизам

Панславизам je политичко-друштвени и културно-конфесионални покрет Словена за национално ослобођење у неколико земаља средње и југоисточне Европе, крајем 18. и првом половином 19. вијека. Крајем 19. вијека на основу Пансловенског покрета формиран је Неословенски покрет, који је имао аналогне задатке, и суочавање са проблемом једнакости између словенских народа.

Пансловенске боје

Пансловенске боје, црвена, плава и бела, боје су које се налазе на заставама већине словенских држава и народа. Оне симболизују заједничко порекло словенских народа.

Порекло ових боја је у пансловенском покрету који је настао у 19. веку у Европи.

Застава Бугарске је такође настала од панславистичких боја, али је плава боја замењена са зеленом, јер се Бугарска развијала као пољопривредна земља после стицања независности 1878. године. Застава Источне Румелије, бивше турске провинције, данас дела Бугарске, такође је имала панславистичке боје.

Бивша застава Црне Горе (до 2004) је исто имала ове боје (постављене истоветним редом као и код заставе Србије, с тим да је средња боја била светлоплава).

У Русији, многе аутономне републике и аутономне области користе заставе које садрже варијације на руску националну заставу, иако су титуларни народи несловенског порекла. Ово се објашњава приврженошћу уставном поретку и самој земљи Русији.

Ове три боје се користе, без истог значења, и на неким заставама несловенских држава, као што су заставе САД, УК, Холандије и Француске.

Први свесловенски конгрес

Први свесловенски конгрес је скуп свих представника Словена у Хабзбуршкој монархији. Одржан је 1848. године у Прагу, организовао га је Франтишек Палацки, захтевајући једнака права Словена под аустријском влашћу.

Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустријска зграда. Плануше устанци на све стране. Немачки родољуби сазваше у Франкфурту свенемачки сабор, који је имао јасно да изрази жељу за немачким уједињењем, али не под вођством Аустрије. Као одговор на то дошао је после свесловенски састанак у Прагу, на ком је учествовало и неколико Срба. Иза тих и поред тих манифестација почеше и уличне борбе. Узбуни се чак и лојални царски Беч. Метерних мораде бити жртвован. Али то ипак не смири узавреле духове, нарочито не тамо где је покрет добио не само карактер борбе за уставне слободе, него и за национално ослобођење.Национални покрет Чеха био је знатно слабији од мађарског и српског. У Прагу се састао Свесловенски конгрес (1848), који је окупио многе познате словенске представнике. На конгресу је, јуна 1848, предложено да заједнички језик словенске књижевности буде старословенски. Међутим, ова идеја није усвојена. Све наде Чеха и осталих окупљених словенских представника покопао је кнез Алфред Виндишгрец бомбардовањем Прага и завођењем војне диктатуре.Хеј, Словени је свесловенска химна писана и компонована за Свесловенски конгрес у Прагу 1848. и била је химна словенству и словенским језицима, па су сви Словени имали своју верзију – препев текста. Српска верзија је такође почињала у похвалом словенском језику и једном Богу: “Језик нама господ даде силан громовит, нико не сме ово благо нама уграбит. Хеј Словени, јоште живи реч наших дедова...”

Република Црна Гора (1991—2006)

Република Црна Гора (1991-2006) је била федерална јединица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1991. до 1992. године, а затим Савезне Републике Југославије од 1992. до 2003. године, и потом Државне заједнице Србије и Црне Горе од 2003. до 2006. године. Главни град је била Подгорица, а за престоницу је проглашено Цетиње. Државни назив Република Црна Гора озваничен је уставним амандманом LXXXIV од 2. августа 1991. године, чиме извршена је промјена дотадашњег државног назива, који је гласио: Социјалистичка Република Црна Гора.

Риста Одавић

Риста или Ристо Одавић (Београд, 19/31. август 1870 — Београд, 17. април 1932.) је био гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф Пресбироа Министарства иностраних послова, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне Архиве, културни радник, документариста.

Савезна Република Југославија

Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.

Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.

Свечана песма

„Свечана песма“ је композиција предложена за химну Федеративне Народне Републике Југославије на седници Социјалистичког савеза радног народа Југославије 1959. године.

Текст химне је написала југословенска песникиња Мира Алечковић, док је за мелодију узето раније дело „Новој Југославији“ (1946.) славног композитора Николе Херцигоње. Химна је, иако званично предложена, због притајеног противљења руководства хрватског Савеза комуниста одбијена. Као привремено решење задржана је, до 1988. године незванично, панславистичка песма „Хеј Словени”.

Био је у питању и последњи покушај промене државне химне, мада се о истом расправљало, како на већањима савезних и републичких ССРН-а и СК-а, тако и у другим органима власти, често ненадлежним за питања државнога знамења.

Спомен-костурница на Церу

Спомен-костурница на Церу је изграђена у селу Текериш на планини Цер, у коме су сахрањени посмртни остаци погинулих српских војника после Битке на Церу у Првом светском рату. Спомен-костурница на Церу представља знаменито место као споменик културе од изузетног значаја.

Србија и Црна Гора

Србија и Црна Гора (скраћено СЦГ; службено Државна заједница Србија и Црна Гора, скраћено ДЗСЦГ) бивша је државна заједница коју су чиниле републике Србија и Црна Гора. Трајала је од 4. фебруара 2003. до 21. маја 2006. када је Црна Гора на референдуму изгласала независност. Исте године, 3. јуна, парламент Црне Горе је прогласио независност и од тада СЦГ више не постоји. СЦГ је била европска земља која је држава-континуитета са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ). Административни центар СЦГ је био Београд, а у Подгорици се налазио Суд СЦГ. СЦГ се граничила са Мађарском на северу, Хрватском, БиХ (Републиком Српском) и Италијом (морска граница) на западу, Румунијом и Бугарском на истоку, и Албанијом и Северном Македонијом на југу. Постојање СЦГ је било регулисано кроз Уставну повељу СЦГ донету 4. фебруара 2003.

Српско народно позориште

Српско народно позориште је најстарији професионални театар у Срба. Основано је 1861. године у Новом Саду и од тада ради у континуитету.

Химна Пољске

Мазурка Домбровског (пољ. Mazurek Dąbrowskiego) је пољска химна; усвојена је 1927. године.

Речи је написао песник Јозеф Вибицки 1797. године. Аутор мелодије није познат. Химна Пољске се пева на исту мелодију као химна Хеј, Словени као и химна Хеј, Словаци.

Химна СФРЈ

Појам „Химна СФРЈ” може се односити на:

Историја химне СФРЈ, сви покушаји да се дође до званичне химне СФРЈ, од 1945. до 2006. годинеКао и на песме:

Хеј, Словени, незванична химна СФРЈ од 1941, која је озваничена тек 1988. године

Химна ФНРЈ, песма „Смело смо пошли из мрака и страве”, која никада није одсвирана у својству химне јер за њу никада није пронађена одговарајућа музика

Свечана песма, предлог за химну СФРЈ који никада није усвојен

Свечана песма македонског композитора Такија Хрисика, за коју никада није пронађен одговарајући текст

Химна Федеративне Народне Републике Југославије (песма)

Химна Федеративне Народне Републике Југославије (чешће скраћено звана Химна ФНРЈ) песма је, предложена за текст химне Федеративне Народне Републике Југославије, за чију је мелодију Президијум Народне Скупштине Југославије расписао конкурс 1946. године. Писац текста је песник Чедомир Миндеровић.

Упркос великом одзиву композитора из свих крајева Југославије, први званични покушај замене популарне песме „Хеј Словени“ „правом“ химном, као и сви каснији, пропао је.

Чедомир Миндеровић

Чедомир Миндеровић (Београд, 31. октобар 1912 — Делхи, 16. јануар 1966), књижевник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије.

Државни симболи Југославије
Застава
Грб
Химна

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.