Хеленизација

Хеленизација (архаично јелинизација; грчки εξελληνισμός) је историјско ширење античке грчке културе и у мањој мјери језика, које су примали страни народи који су се нашли на мети грчких освајања или су пали под сферу грчкој утицаја, нарочито током хеленистичког периода након освајања Александра Великог. Резултат је био комбинација елемената грчког поријекла у разним облицима са локалним елементима. У савременом добу, хеленизација представља усвајање грчке културе, као и етничку и културолошку хомогенизацију Грчке.[1][2]

Види још

  • Дехеленизација

Извори

  1. ^ Zacharia 2008, стр. 232.
  2. ^ Koliopoulos & Veremis 2002, стр. 232–241.
Антиох IV Епифан

Антиох IV Епифан (грч. Ἀντίοχος Ἐπιφανὴς, око 215—164. п. н. е.) био је краљ Селеукидског царства од 175—164. За време Шестог сиријског рата (170—168) победио је египатску војску, заузео делове Египта и заробио малолетног Птолемеја VI Филометора, кога је онда оставио на трону као своју марионету. Пошто се Птолемеј VI нагодио са својим братом Птолемејем VIII о заједничкој владавини, Антиох је извео нову инвазију Египта, али римски дипломатски притисак присилио га је да напусти Египат. Спроводио је политику хеленизације. Због побуне Јевреја за време његовог похода у Египту побио је 167. п. н. е. 80.000 Јевреја, обесчастио је и опљачкао јерусалимски храм и забранио је јеврејску веру. Због тога је 167. п. н. е. избила Макавејска побуна правоверних Јевреја против Антиоха и хеленизације. Кренуо је 165. п. н. е. на источни поход са циљем да врати изгубљене територије. Јерменију и још неке делове вратио је под своју контролу, а изненадна смрт 164. п. н. е. окончала је његов поход. Иза њега остао је малолетни син у име кога је владао регент Лисија.

Борба за Македонију

Борба за Македонију била је борба за превласт или претежни утицај над православним становништвом у Солунском, Битољском и јужном делу Косовског вилајета Османског царства.

За дешавања у Османској Македонији су првенствено биле заинтересоване Бугарска, Грчка и Србија, али су такође биле заинереноване и Румунија и велике силе.

По одређеним ауторима своју кулминацију и оружани облик ова борба достиже почетком 20. века јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана. и слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном.Борба око територија Османског царства у ширем обиму је обухватала и Једренски вилајет, северни део Косовског вилајета, Скадарски вилајет и Јањински вилајет за које су се такође интересовале различите од сукобљених страна.

Ираклијева династија

Ираклијева династија владала је Византијским царством од 610. до 711. године. Њен оснивач је Ираклије, син истоименог картагинског егзарха Ираклија Старијег. Царство је у овом периоду водило ратове са Сасанидском Персијом, Арабљанима, Бугарима, Аварима и Словенима. Династија је збачена у државном удару Филипика Варде.

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Исус

Исус Христос (арам. ישוע — Јешуа, антгрч. Ιησούς [Iesoús] — Исоус; 4. п. н. е. — 30/33. н. е.), познат и као Исус из Назарета или Исус Назарећанин, по хришћанском веровању је био јеврејски проповедник и рабин из Назаретa. Након мученичке смрти и библијског васкрсења постао је централна фигура хришћанства и важна фигура у неколико других религија. Муслимани га сматрају пророком (Иса), хиндуисти аватаром, а хришћани месијом и Сином Божијим (Исус Христос).Исус је своје учење износио у виду кратких алегоричних прича којима је примерима из свакодневног живота преносио духовне поуке. Већина проучавалаца се слаже да је Исус био Јеврејин из Галилеје, да су га сматрали учитељем и исцелитељем, да га је крстио Јован Крститељ и да је разапет у Јерусалиму по наређењу римског гувернера Понтија Пилата под оптужбом за заверу против Римског царства. Главни извори информација везаних за Исусов живот и учење су четири Јеванђеља Новог завета по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Већина савремених проучавалаца Библије верује да су древни списи о Исусовом животу историјски тачни.

Хришћани верују да је Исус Месија (Исус Христос) чији је долазак најављен у Старом завету, што је основна тачка њиховог разилажења са јудаизмом. Хришћани претежно верују да је Исус инкарнација Бога, Син Божји који је дошао да донесе спасење и измирење с Богом, који је васкрсао након свог распећа. Монофизитски хришћани проповедају разне друге интерпретације везане за његову личност (види христологија). Остала хришћанска веровања укључују Исусово безгрешно зачеће, чуда, испуњење библијских пророчанстава, вазнесење у небо и други Христов долазак.

У исламу, Исус (арап. عيسى, уобичајено превођен као Иса) сматра се за једног од Божијих (Алахових) највољенијих и најважнијих пророка, доносиоца божанских светих књига, чудотворца и месију. Муслимани пак не деле хришћанско веровање у распеће и Исусову божанску природу. Муслимани верују да Исус није ни убијен ни разапет, већ се жив узнео на небо. Већина муслимана верује да ће се он вратити на земљу заједно са Махдијом када земља постане препуна греха и неправде у време доласка исламског антихриста као што је Даџал.

Култура Грчке

Култура Грчке еволуирала је хиљадама година, почев од Микенске Грчке, потом током Класичне Грчке, кроз утицај Римског царства и Византијског царства.

Друге културе и државе као што су Ахеменидско царство, Франкократија, Османско царство, Млетачка република, Република Ђенова и Британска империја су такође оставиле свој утицај на савремену грчку културу, али историчари признају Грчки рат за независност ревитализацијом Грчке и рађањем јединственог ентитета његове вишеструке културе.

Грчка се сматра колевком западне културе и демократије. Савремене демократије су настале на основу грчких уверења да владе могу да буду вођене од стране људи, да суђење треба да буде са жиријем и да треба да постоји једнакост према закону. Древни Грци су пионири у многим пољима која се ослањају на систематску мисао, укључујући биологију, геометрију, историју, , филозофију и физику. Представили су важне књижевне форме као што су епска и лирска поезију, историја, трагедија и комедија. У потрази за редом и пропорционалношћу, Грци су створили идеал лепоте која је снажно утицала на западну уметност.

Палеобалкански језици

Палеобалкански језици су различити изумрли индоевропски језици који су говорени на простору Балканског полуострва у античкој доба. Хеленизација, романизација и словенизација на балканском подручју узроковале су да су једини савремени насљедници модерни грчки језик, који поријекло води од старогрчког, и албански, који је еволуирао из палеобалканског језика, да ли илирског, трачког или дакијског или неког другог сличног говора.

Пелопонез

Пелопонез (грчки: Πελοπόννησος) или Пелопонеско полуострво, је велико полуострво на југу Грчке, јужно од Коринтског залива. Пелопонеско полуострво чине периферије:

Атика

Пелопонез

Западна Грчка

Селеукидско царство

Селеукидско царство је једно од три велика хеленистичка царства створена после смрти Александра Македонског. Оснивач династије Селеукида био Селеук I Никатор, први у низу тридесет краљева који су владали од 323. до 60. п. н. е. Селеукидско царство је великим делом било на подручју које је пре тога заузимало Персијско царство. На врхунцу територијалне распрострањености, царство је захватало Малу Азију, Левант, Персију, делове средње Азије (данашњи Туркменистан и Памир) и долину реке Инд.

Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)

Словенски устанак у Поморављу 1040—1041. је други у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против Византије са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка био је Петар Дељан, који је у Београду 1040. године проглашен за цара, наследника Самуиловог царства. Касније му се у вођсту придружио син Јована Владислава Алусијан. Ускоро је Дељан по Алусијановој наредби убијен каменовањем, након чега је Алусијан пребегао Византинцима напустивши устанике. Византијска војска је потом без већих проблема 1041. године угушила обезглављени устанак.

Староегипатска религија

Египатска религија је појам који се односи на религију старовековног Египта. Ова религија се јако разликује од свих других религија и то не само формом и начином на који је реаговала на околне утицаје и свој властити развој. Египћани су поштовали као богове животиње или фантастичне животиње које су биле смесе животиња и људи. Овакав аспект је пренеражавао старе Грке, али је из историје познато доста оваквих примера па ипак је несхватљив њихов поглед на свет и начин изражавања поштовања према боговима. Различитост, развијена симболика и непрегледна митологија као и религиозна философија води многе енигматске научнике као присталице теорија спајаних са феноменом НЛО и мистика који треже корене ових идеја и мисли управо у овој религији. Например по Ериху Деникену и часопису Енигма ове хибридне личности збиља су постојали и биле су створене генетичком модулацијом коју је спроводила нека не тако јако мимоземаљска непозната напредна цивилизација слично као што би то могло да спроведе људство данашње цивилизације.

Египатска митологија и религија је јако компликована, фигурира у њој јако много богова који су имали исту или јако велику функцију прикладну томе добу. Уобичајено је да су неколико богова претендовали на место најстаријих и највишег бога. Ово су свештеници Египта на разне начине доказивали и узајамно припајали логику у несагласне теорије. Египатски свештеници се овим нису бавили јер је њихово поимање времена дијаметрално различито од нашега поимања времена, например две појаве су могле да настану у исто време, а да не буду исто старе. Њих нису занимале ни ствари као да је неко могао да роди сам себе или да је потомак могао да буде старији од родитеља.

Даљим проблемом који компликује оријентацију у овој религији је велики број регионалних богова и излагања и честе назнаке митологија. Регионални може да значи разлике у разним храмовима. Укупно је познато преко три хиљаде различитих египатских богова, и то није комплетна листа њихових божанстава.

Посебност је нарочито стриктно одвојен свет богова од света људи и једини елеменат везе између ова два света је египатски краљ који је био живећи бог. Са овим карактеристикама ова два одвојена света се може сусрести као са великом реткошћу и код сваке религије налазимо барем некакве везе које имају значај за ова два света.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.