Хебрејски језик

Хебрејски језик (хебр. עברית [ivrit — иврит]) је семитски језик афро-азијатске породице језика којим говори 9 милиона људи широм света, углавном у Израелу, деловима палестинских територија, САД и у јеврејским заједницама широм света.[4][3][5]

Корен потиче од библијско хебрејског језика, који је кориштен при писању Старог завета пре 3300 година. Јевреји су за њега користили израз לשון הקודש [Lashon ha-Qodesh] = „Свети језик“, јер су њиме писане свете књиге. Историјски, Он се сматрао језиком Израелита и њихових претходника, мада се језик се није називао хебрејским у Танаху.[note 1] Најранији примери написани у палео-хебрејском датирају из 10. века п. н. е.[7] Хебрејски припада западно семитској грани афроазијске језичке фамилије. Хебрејски је једини преостали живи ханански језик, и једини истински успешан пример оживљеног мртвог језика.[8][9]

Већина лингвиста се слаже да је библијски хебрејски почео нестајати пошто је вавилонски краљ уништио Јерусалим 607. п. н. е. године (прво уништење Јерусалима),[1][10][note 2] а наслеђивао га је мишнајски хебрејски, локалне верзије арамејског језика и у мањој мери грчки су већ биле у употеби као међународни језици, посебно међу елитама и имигрантима.[12]

Сматра се да је око 200. године, када се јеврејско становништво Јудеје под римском владавином почело смањивати, хебрејски у потпуности ишчезао из свакодневног говора, али је остао у употреби као писани језик кроз векове. Њиме су писани не само верски, него и световни текстови као што су писма, пословни уговори, научни и филозофски списи, поезија итд.

Хебрејски је поновно ушао у свакодневни говор крајем 19. и почетком 20. века као модерни хебрејски језик, који је наследио средњовековни хебрејски. То је била последица настојања да се Јевреји прикажу као модерна нација, што није било лако постићи уз цели низ језика – арапски, јудезмо (ладино), јидиш, руски и друге језике којима су се користиле различите јеврејске заједнице у свету.

Модерни хебрејски је године 1921. постао службени језик у британском мандату Палестине, а након тога и службени језик државе Израел. Јеврејско име за језик је иврит (хебр. עברית [ivrit]). Модерни хебрејски је један од два званична језика државе Израел (други је модерни стандардни арапски), док се премодерни хебрејски користи за молитве или студирање у јеврејским заједницама широм света у данашње време. Древни хебрејски је исто тако литургијски језик Самарићана, док су модерни хебрејски или арапски језик њихови говорни језици. Као страни језик, њега углавном студирају Јевреји и студенти јудаизма и Израела, као и археолози и лингвисти који се специјализују у Средњем истоку и његовим цивилизацијама, и теолози у хришћанским семеништима.

Тора (првих пет књига), и већина остатка хебрејске библије, је написана у библијском хебрејском, са знатним делом његове садашње форме специфично у дијалекту за који научници сматрају да је цветао око 6. века п. н. е., око времена вавилонског ропства. Из тог разлога, Јевреји називају хебрејски Leshon Hakodesh (לשון הקדש) = „светим језиком“, од древних времена.

У Србији, почев од школске 2006/07, на наставно-научном одељењу у Панчеву Интернационалног универзитета у Новом Пазару постоје студије хебрејског језика и књижевности, а од 2008. године постоји и Институт за хебрејски језик и књижевност.

хебрејски језик
עִבְרִית
Temple Scroll
Порција Храмског свитка, једног од најдужих међу свицима са Мртвог мора откривених у Кумрану
Изговор/ˈhiːbruː/
Говори се уИзраел
ИзумроДревни хебрејски језик изумро до 586, преживљава као литургијски језик јудаизма[1][2]
  1. милиона људи говори Модерни хебрејски од којих 5 милиона су матерњи говорници у Израелу. (2016)[3]
афро-азијски
  • семитски
    • централно-семитски
      • северни централно-семитски
        • хебрејски језик
хебрејски алфабет
Званични статус
Службени језик у
 Израел
Признати мањински језик у
РегулишеАкадемија хебрејског језика
Језички кодови
ИСО 639-1he
ИСО 639-2heb
ИСО 639-3heb
{{{mapalt}}}
Распрострањеност хебрејског језика: тамно плаво - хебрејски као већински језик (Израел), светло плаво - хебрејски као мањински језик (Западна обала и Голанска висораван)
Alphabet Hebrew
Хебрејски алфабет на бази Давидове звезде

Етимологија

Модерна реч хебрејски је је изведена из речи Ivri (множина Ivrim), једног од неколико имена за Израелите (Јевреје или Самарићане). Она се традиционално сматра придевом базираном на имену Абрахамовог претка, Ебера (Ever עבר у хебрејском), поменутог у Genesis 10:21. Могуће је да је ово име базирано на корену ʕ-b-r (עבר) са значењем „пријећи преко”. Интерпретације термина ʕibrim га повезују са овом глаголом; прећи преко и омилитички или људи који прелазе преко реке Еуфрата.[13]

У Библији, хебрејски језик се назива Yəhudit (יהודית) пошто је Јудеја (Yəhuda) била једино преживело краљевство у време навода (касни 8. век п. н. е. (Ис 36, 2 краља 18)). У Isaiah 19:18 он се назива „језиком Ханана” (שפת כנען).

Историја

Хебрејски језик пропада хананској групи језика, који су грана северозападне семитске фамилије језика.[14]

Према Аврахам Бен-Јосефу, хебрејски је цветао као говорни језик у краљевствима Израел и Јудеја током периода од око 1200 до 586 п. н. е.[15] Научници расправљају о степену до кога је хебрејски био говорни јези у древним временима након вавилонског прогона, када је предоминантни међународни језик у региону био староарамејски јазик.

Хебрејски је изумро као колоквијални језик до времена касне антике, али је настављено са његовом употребом као књижевним језиком и као литургијским језиком Јудаизма. При томе су еволуирали разни дијалекти књижевног средњовековног хебрејског језика, док није дошло до његовог препорода као говорног језика у касном 19. веку.[16][17]

Најстарији хебрејски натписи

У јулу 2008 израелски археолог Јосеф Гарфинкел је открио керамички поклопац на локалитету Кирбет Кеијафа за који тврди је је вероватно најранији узорак хебрејског текста до сада откривеног, који потиче из периода пре око 3000 година.[18][19] Хебрејски универзитетски археолог Амихај Мазар је изјавио да инскрипција јесте „протохананска”, али је упозорио да, „диференцијација између записа и између самих језика у том раздобљу, остаје нејасна,” и сугерисао је да називање тог записа хебрејским може да буде претеривање.[20]

Гезерски календар такође потиче из 10. века п. н. е. са почетка монархијског периода, традиционалног времена владавине Давида и Соломона. Класификован као архаични библијски хебрејски, календар представља списак сезона и сродних пољопривредних активности. Гезерски календар (именован по граду у чијој близини је нађен) је написан у старосемитском писму, које је сродно са феничанским и које је кроз грчко и етрурско писмо, касније постало римско писмо. Гезерски календар је написан без самогласника, и консонанти се не користе уз подразумевање самогласника, чак ни на местима где каснији хебрејски правопис то захтева.

Silwan-inscr
Шебенски натпис, из гробнице краљевског стјуарда пронађеног у Силоаму, потиче из 7. века п. н. е.

Бројне старије плоче су пронађене у региону са сличним записима написаним на другим семитским језицима, на пример протосинајским. Сматра се да оригинални облици писма потичу од египатских хијероглифа, мада су фонетске вредности инспирисане акрофонским принципом. Заједнички предак хебрејског и феничанског језика се зове ханански језик, и био је први у коме је кориштен семитски алфабет који је разликује од египатског. Један антички документ, познат као Моабитски камен, написан је у моабитском дијалекту; Силоамски натпис, пронађен у близини Јерусалима, је један од раних примера хебрејског. Пример архајског хебрејског из ближе прошлости је остракон нађен у близини Лахиша, који описује догађаје који су претходили паду Јерусалима под Набукодоносором II и вавилонском заточеништву 586 п. н. е.

Класични хебрејски

Библијски хебрејски

У свом најширем смислу, библијски хебрејски се односи на говорни језик античког Израела који је био широко заступљен од 10. века п. н. е. до почетка 4. века наше ере.[21] Он се састоји се од неколико еволуирајућих и преклапајућих дијалеката. Фазе класичног хебрејског језика се често називају по важним књижевним делима која су повезана са њима.

  • Архаичани библијски хебрејски од 10. до 6. века п. н. е, кореспондира монархистичком периоду до вавилонског прогонства и представљен је у појединим текстовима у хебрејској Библији (Танах), нарочито у песми Мојсија (Егзодус 15) и у песми Деборе (Судије 5). Такође се назива старим хебрејским или палеохебрејским. Он је написан у старохебрејском алфабету. Алфабет који је проистекао из њега, самарићански алфабет, још увек користе Самарићани.
Sefer-torah-vayehi-binsoa
Хебрејско писмо које је кориштено за писање свитка Торе. Приметне су орнаменталне „круне” на врху појединих слова.
  • Стандардни библијски хебрејски у периоду од 8. до 6. века п. н. е, кореспондира касном монархистичком периоду и вавилонском прогону. Он је представљен највећим делом хебрејске Библије која је попримила највећи део своје садашње форме током тог периода. Такође се назива библијским хебрејским, раним библијским хебрејским, класичним библијским хебрејским (или класичним хебрејским у ужем смислу).
  • Касни библијски хебрејски, од 5. до 3. века п. н. е, што кореспондира персијском периоду и представљен је појединим текстовима текстовима у хебрејској Библији, а посебно књигама Јездре и Немије. У основи је сличан са класичним библијским хебрејским, изузев неколико адаптираних страних речи углавном за услове владавине, и неким синтактичким иновацијама као што је употреба члана shel (од, припадајући). Такође је прихваћена империјална арамејска азбука (из које је модерно хебрејско писмо изведено).
  • Израелски хебрејски је предложени северни дијалект библијског хебрејског језика, потврђен у свим језичким ерама, који се у неким случајевима надметао с касним библијским хебрејским језиком као објашњење за нестандардне језичке особине библијских текстова.

Рани постбиблијски хебрејски

  • Хебрејски свитака са Мртвог мора из 3. века п. н. е. до 1. века, кореспондира са хеленистичким и романским периодима пре деструкције Јерусалимског храма и представљен је кумранским свицима који сачињавају већину (ако не и све) свитке са Мртвог мора. Обично је скраћено назива DSS хебрејским, а понекад и кумранским хебрејским. Империјални арамејски алфабет ранијих свитака је у 3. веку п. н. е. еволуирао у хебрејски четвртасти алфабет каснијих свитака у 1. веку п. н. е, такође познат као ketav Ashuri (асирски алфабет), који је још увек у употреби.
  • Мишнајски хебрејски из периода од 1. до 3. или 4. века, кореспондира са романским периодом након уништења Јерусалимског храма и представљен је највећим делом Мишне и Тосефте унутар Талмуда, као и свицима са Мртвог мора, а посебно Бар Кохбиним писмима и Бакарним свитком. Он се исто тако назива танактским хебрејским или раним рабинским хебрејским.

Понекад се горње фазе говорног класичног хебрејског поједностављују у „библијски хебрејски” (чиме се обухвата неколико дијалеката од 10. века п. н. е. до 2. века п. н. е. и постојећи у неким од свитака са Мртвог мора) и „мишнајски хебрејски” (чиме се обухватају дијалекти од 3. века п. н. е. до 3. века и постојечи дијалекти у неким другим свицима са Мртвог мора).[22] Међутим, у данашње време, многи хебрејски лингвисти класификују хебрејске свитаке са Мртвог мора као сет дијалеката који су еволуирали из касног библијског хебрејског и у мишнајски хебрејски, те стога обухватају елементе оба, али остају дистинктни од оба.[23] До почетка вихантијског периода у 4. веку, класични хебрејски је престао да буде регуларни говорни језик, око једног века након објављивања Мишне, очигледно опадајући услед последица катастрофалног Бар Кохбиновог рата око 135. године.

Напомене

  1. ^ У Танаху (јеврејској библији), језик се називао као Yehudit „језик Јуде“ или səpaṯ kəna‘an „језик Канана“.[1][6] Каснији хеленистички писци као што је Јосиф Флавије и Јеванђеље по Јовану користе термин Хебрејисти за заједничко ословљавање Хебреја и Арамејаца.[1]
  2. ^ Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde: „Постоји општа сагласност да се могу разликовати два главна периода РХ (Рабинског хебрејског). Први, који је трајао до краја танајске ере (око 200. година), карактерише РХ као говорни језик који се постепено развија у књижевни медиј у којем су Мишнах, Тосефта, baraitot и танајски „мидрашим“ били састављени. Друга фаза почиње са Аморајмом и сведечи РХ замену арамејским као говорном домаћим језиком, који преживљава само као књижевни језик. Затим је наставио да се користи у каснијим рабинским списима до десетог века, на пример, на хебрејским деловима два Талмуда и у мидрашкој и хагадској литератури.“[11]

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Sáenz-Badillos 1993
  2. ^ H. S. Nyberg 1952. Hebreisk Grammatik. s. 2. Reprinted in Sweden by Universitetstryckeriet, Uppsala 2006.
  3. 3,0 3,1 Thompson, Irene (15. 06. 2016). „Hebrew”. About World Languages.
  4. ^ Gur, Nachman; Haredim, Behadrey. „'Kometz Aleph – Au': How many Hebrew speakers are there in the world?”. Приступљено 02. 11. 2013.
  5. ^ „Table 53. Languages Spoken At Home by Language: 2009”, The 2012 Statistical Abstract, U.S. Census Bureau, Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2007, Приступљено 27. 12. 2011
  6. ^ Rick Aschmann, "Hebrew" in Genesis
  7. ^ „Most ancient Hebrew biblical inscription deciphered”. Physorg.com. 07. 01. 2010. Приступљено 25. 04. 2013.
  8. ^ Grenoble & Whaley 2005, стр. 63.
  9. ^ Fesperman, Dan (1998). „Once 'dead' language brings Israel to life Hebrew: After 1,700 years, a revived language becomes a common thread knitting together a nation of immigrants with little in common except religion”. The Baltimore Sun. Sun Foreign Staff. Приступљено 28. 03. 2017.
  10. ^ "Hebrew" in The Oxford Dictionary of the Christian Church, edit. F.L. Cross, first edition (Oxford, 1958), 3rd edition (Oxford 1997). The Oxford Dictionary of the Christian Church which once said, in 1958 in its first edition, that Hebrew "ceased to be a spoken language around the fourth century BCE", now says, in its 1997 (third) edition, that Hebrew "continued to be used as a spoken and written language in the New Testament period".
  11. ^ Sáenz-Badillos, Ángel and John Elwolde. 1996. A history of the Hebrew language. P.170-171
  12. ^ "If you couldn't speak Greek by say the time of early Christianity you couldn't get a job. You wouldn't get a good job. a professional job. You had to know Greek in addition to your own language. And so you were getting to a point where Jews...the Jewish community in say Egypt and large cities like Alexandria didn't know Hebrew anymore they only knew Greek. And so you need a Greek version in the synagogue." – Josheph Blankinsopp, Professor of Biblical Studies University of Notre Dame in A&E's Who Wrote the Bible
  13. ^ „הספריה של מט"ח”. Lib.cet.ac.il. Приступљено 25. 04. 2013.
  14. ^ Ross, Allen P. Introducing Biblical Hebrew, Baker Academic, 2001.
  15. ^ אברהם בן יוסף ,מבוא לתולדות הלשון העברית (Avraham ben-Yosef, Introduction to the History of the Hebrew Language). pp. 38, אור-עם, Tel-Aviv, 1981.
  16. ^ Share 2017, стр. 156.
  17. ^ Fellman 1973, стр. 12
  18. ^ „'Oldest Hebrew script' is found”. BBC News. 30. 10. 2008. Приступљено 03. 03. 2010.
  19. ^ „'Proof' David slew Goliath found as Israeli archaeologists unearth 'oldest ever Hebrew text'. Daily Mail. 31. 10. 2008. Приступљено 03. 03. 2010.
  20. ^ „Have Israeli Archaeologists Found World's Oldest Hebrew Inscription?”. Haaretz. AP. 30. 10. 2008. Архивирано из оригинала на датум 06. 08. 2011. Приступљено 08. 11. 2010.
  21. ^ William M. Schniedewind, "Prolegomena for the Sociolinguistics of Classical Hebrew", The Journal of Hebrew Scriptures vol. 5 article 6 Archived 2012-02-04 at the Wayback Machine
  22. ^ M. Segal, A Grammar of Mishnaic Hebrew (Oxford: Clarendon Press, 1927).
  23. ^ Elisha Qimron, The Hebrew of the Dead Sea Scrolls, Harvard Semitic Studies 29 (Atlanta: Scholars Press 1986).

Литература

Спољашње везе

Влада
Опште информације
Туторијали, курсеви и речници
Sanhedrin

Sanhedrin ili Sinedrion (hebr. סַנְהֶדְרִין; grč. συνέδριον, synedrion — „sjediti zajedno“ odnosno „skupština“ ili „savjet“) bila je skupština sastavljena od dvadeset tri sudije imenovane za svaki grad u biblijskoj Zemlji Izrael.Veliki sanhedrin bio je vrhovni sud drevnog Izraela koji je bio sastavljen od 71 člana. Veliki sanhedrin je činio poglavar/knez/vođa zvan Nasi (neko vrijeme je taj položaj držao Kohen Gadol ili vrhovni sveštenik), zamjenik vrhovnog sudije (Av Beit Din) i šezdeset devet običnih članova. U periodu Drugog hrama, Veliki sanhedrin se sastajao u Dvorani isklesanog kamenja u jerusalimskom Hramu. Sud je stolovao svaki dan osim praznikom i na šabat. Krajem 3. vijeka, da bi se izbjegli progoni, njegove odluke su se objavljivale pod naslovom Beth HaMidrash.

Posljednja obavezujuća odluka Sanhedrina donesena je 358. godine, kada je usvojen hebrejski kalendar. Sanhedrin je raspušten nakon stalnih progona od strane Rimskog carstva. Kroz vijekove je bilo pokušaja da se obnovi Sanhderin, od kojih je najpoznatiji Veliki Sanhedrin koga je sazvao Napoleon Bonaparte.

Sanhedrin se navodi u jevanđeljima povodom Sanhedrinskog suđenja Isusu.

Јевреји

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — Јехудим, јид. ייִדן — Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана и Хебреја са античког Блиског истока.Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније радили као најамни радници (претворени у робље, према библијском предању) све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себе тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е. до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори. Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат, али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона, Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона). Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.

Јевреји у Републици Српској

Јевреји у Републици Српској су грађани јеврејског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Јевреји су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.

Јидиш (језик)

Јидиш (хебр. ייִדיש – нем. Jiddisch) је германски језик којим говори око четири милиона Јевреја широм света. Име Јидиш значи „јеврејски“ (од немачког Jüdisch) и краћи је облик изворног јидиш дајч (јид. ייִדיש־דײַטש – јидиш дајтш) односно „јеврејски немачки“ (нем. Jüddische Deutsch). Језик је настао у средњој Европи између 9. и 12. века као амалгам средње-високонемачких дијалеката (70–80% речника је препознатљиво немачко) уз позајмљенице из хебрејског и арамејског језика, као и словенских и романских језика.

Авганистанска гениза

Авганистанска гениза хебр. הגניזה האפגנית је скуп неколико хиљада фрагмената јеврејских верских рукописа који су 2011. године пронађени у пећинама у Авганистану. Гениза је хебрејски назив за складиште.

Међу овим списима налазе се рукописи на хебрејском, арамејском, јудео-арапском и јудео-персијском језику, писани хебрејским писмом. Неки од њих су стари 1000 година; а пронађени су у пећинама које су талибани користили као скровиште.Током 2013. године, Народна библиотека Израела саопштила је да је откупила 29 страница из ове збирке докумената.

Академија хебрејског језика

Академија хебрејског језика (хебр. האקדמיה ללשון העברית, HaAkademya laLashon haIvrit) је институтиција коју је основала израелска влада 1953. То је „врховна институција за студије о хебрејском језику“.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Гениза

Гениза (хебр. geniza גניזה) складиште је у склопу јеврејске синагоге или гробља, у сврху привременог одлагања похабаних књига и хартија на хебрејском језику о верским темама пред њихово традиционално верско закопавање у земљу.

Емил Диркем

Давид Емил Диркем (франц. Émile Durkheim; Епинал, 15. април 1858 — Париз, 15. новембар 1917) је био француски социолог и познат је као оснивач модерне социологије. Такође је био оснивач првог часописа посвећеног друштвеној науци.

Потиче из старе породице француских Јевреја, у којој су три претходне генерације били рабини. Учио је хебрејски језик, Стари завет и Талмуд, истовремено похађајући редовну секуларну школу. Убрзо након традиционалног увођења у јеврејску веру, у својој тринаестој години, под утицајем своје учитељице католкиње, проживљава кратко мистично искуство које га усмерава ка католицизму. Године 1879. у двадесет и првој години ступио је у у чувену школу "École Normale Supérieure". Диркем није волео образовање какво је пружала "École normale" и његов успех ту није био посебан. Ипак, тамо стечена искуства била су значајна за уобличавање његовог мишњења, још пре дипломског испита одлучио је да социологија буде његово посебно поље испитивања. Иако ју је у Франскуској још раније изложио Огист Конт, идеја о науци о друштву није била популарна међу француским интелектуалцима, и социолошка дисциплина није била установљена. Диркему је било суђено да буде њен утемељивач. Као професор био је члан многих комитета који су припремали нове наставне програме и методе, покушао је да начин предавања усмери ка стварности, а не као уопштавању. Почетком Првог светског рата написао је више памфлета који су критиковали пангерманизам, као помоћ својој домовини.Емил Диркем је најзначајнија личност француске социологије у 19. и 20. веку. Његов приступ је познат као социологизам, што значи да је заступао став да је друштво у каузалном (узрочном) односу према појединцима, појединачним друштвеним појавама и култури уопште. Појам појединац, човек, индивидуум, не условљава друштвену стварност и друштвена збивања, већ обрнуто, друштвено збивање обликује појединца и његове вредности, истовремено усмеравајући његово деловање.

Користио је позитивистичку методологију (на трагу Контовог позитивизма).

Најпознатија дела: О подели друштвеног рада, Самоубиство и Елементарни облици религијског живота.

Еуген Вербер

Еуген „Моше“ Вербер (Суботица, 25. јануар 1923 — Београд, 1. јануар 1995) је био филмски, позоришни и телевизијски глумац, угледни преводилац, књижевник, и научни радник (јудаиста). По националности је био Јевреј.

У својој глумачкој каријери која је трајала три деценије, прославио се глумом у филмовима Валтер брани Сарајево (1972) и Варљиво лето '68 (1984), а памтимо га и као Ханса Шмита из „Отписаних“. Судбина је тако хтела да у филмовима глуми Немце, иако му је породица страдала у Другом светском рату у немачком концентрационом логору.

Кнесет

Кнесет (хебр. הַכְּנֶסֶת [haˈkneset], скупштина или вијеће; арап. الكنيست, al-K(e)neset) је једнодомно народно представништво Израела. Као законодавну грану израелске власти, кроз Кнесет пролазе сви закони, бира предсједника државе и владе (мада предсједника владе свечано поставља предсједник државе), одобрава Кабинет и надгледа рад владе. Поред тога, Кнесет бира Државног контролора. Такође има моћ да укине имунитет својим члановима, да смјени предсједника и Државног контролора, распусти владу у случају конструктивног изгласања неповјерења, да распусти свој сазив и сазове нове изборе. Предсједник Владе може распустити Кнесет. Међутим, док се избори не заврше Кнесет води овлашћења у свом дотадашњем саставу. Сједиште Кнесета је у Гиват-Рами, Јерусалим.

Краљевство Јудеја

Краљевство Јуда (хеб. מַמלְכת יְהוּדָהמַמְלֶכֶת יְהוּדָה, модерни: Mamlekhet Yehuda, тиберијски: Mamléḵeṯ Yəhûḏā) било је име за краљевство што су творила племена: Јуда, Шимун и Бенјамин, а настало је након поделе Краљевства Израел на Северно и Јужно краљевство. Краљевство Јуда било је смештено на југу, док је престоница град Јерусалим.

Семитски језици

Семитски језици су група сродних језика који воде порекло из западне Азије. Ове језике говори преко 470 милиона људи у западној Азији, северној Африци, Сомалији, Џибутију, Еритреји и Етиопији. Они припадају афроазијској језичкој породици. Најзаступљенији семитски језик јесте арапски, којим говори око 200 милиона људи, потом амхарски са 27 милиона говорника, затим хебрејски којим говори око 7 милиона људи, тигриња језик са 6,5 милиона говорника и арамејски који броји приближно 2,2 милиона говорника.

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

Хебрејски

Хебрејски може да се односи на:

Хебрејски језик

Хебрејски алфабет

Хебрејски бројеви

Хебрејски календар

Хебрејски универзитет у Јерусалиму

Хебрејски бројеви

Хебрејски бројеви или бројке, су део система представљања бројева путем хебрејског алфабета.

Хебрејско писмо

Овај чланак се бави хебрејским словима. За хебрејске дијакритичке знаке види никуд (niqqud).Хебрејско писмо (хебр. אָלֶף־בֵּית עִבְרִי [alefbet — алефбет]) се састоји од 22 слова којима се пише хебрејски језик. Широко је распрострањен и међу јеврејском дијаспором, тако да се и још неколико језика, као јидиш, ладино или јудео-арапски, пишу овим писмом.

Јевреји га зову алефбет (јер су прва два слова алеф [א] и бет [ב]). Број слова, њихов редослед, њихова имена као и њихове фонетске вредности су једнаке као у арамејском писму, јер су и Јевреји и Арамејци преузели феничанско писмо крајем другог миленијума п. н. е.

Савремено писмо којим се пише хебрејски језик је настало у трећем веку п. н. е. из арамејског, који су користили Јевреји још од 6. века п. н. е. Пре тога, користили су писмо које је у 9. веку п. н. е. настало из феничанског; у верским списима, Самарићани још увек користе варијанту овог старог писма.

Хови Стар

Ховав Секулец (хебр. חובב סקולץ), познатији као Хови Стар (хебр. חובי סטאר; Хаифа, 19. новембар 1986) израелски је поп певач. Представљао је Израел на Песми Евровизије 2016. у Стокхолму, где је са песмом Made of Stars (Саткани од звезда) заузео 14. место у финалној вечери такмичења.

Музиком је почео да се бави још као дечак наступајући на локалним дечјим такмичењима, а током трогодишњег служења војног рока наступао је као певач за војнички бенд. Широј јавности у својој земљи постаје познат након учешћа у седмој сезони музичког такмичења Кохав Нолад 2009 (Звезда је рођена) где је заузео седмо место. Позајмљивао је свој глас у синхронизацијама бројних анимираних филмова на хебрејски језик.

По занимању је професионални фризер и шминкер.

Шалом

Шалом (хебр. שָׁלוֹם) је ријеч на хебрејском која означава мир. Ријеч може означавати мир између два субјекта (на примјер, између Бога и човјека или између двије стране), или унутрашњи мир или ментални баланс појединца.

Може се користити као општи поздрав, када се појединци сретну или растану.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.