Хајрудин Барбароса

Барбароса Хајрудин-паша (тур. Barbaros Hayreddin Paşa или тур. Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османског царства и под именом или Хаир ад Дин (арап. خير الدين), што преведено са арапског гласи Добробит вере (ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног средњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Јакупоглу Хизир Хајредин (тур. Yakupoğlu Hızır Hayreddin), а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.

Хајрудин Барбароса
Barbarossa Hayreddin Pasha
Хајрудин Барбароса
Пуно имеХајрудин Барбароса
Датум рођења1478.
Место рођењаЛезбос
Османско царство, данас Грчка
Датум смрти4. јул 1546.
Место смртиИстанбул
Османско царство, данас Турска

Барбароса као војни геније

Браћа гусари

Хзр, од оца Јакуп-аге, Турчина, и мајке Катарине, Гркиње, био је један од четворице синова рођених и одгајаних на грчком острву Лезбосу. Његоц отац, Јакуп ага, био је припадник турске феудалне коњице. Због учествовања у освајању Лезбоса од Ђеновљана 1462. године Јакуп ага је добио тимар на овом острву, одакле је почео да развија поморску трговину грнчаријама, у чему су му значајно помагали и синови. Жену Катарину је упознао док је живео у Вардару, и из тога брака су се поред четворице браће: Ишака, Орука, Хзра и Илијаса, изродиле и две ћерке, које су историји релативно непознате.

Управо преко очевог заната су се браћа упознала са морепловством и постали изврсни трговци и морепловци. Хзр је повучен Оруком и Илијасом, постао морнар, и убрзо се придружио реду приватера у Медитерану, који су се борили против темплара на Родосу и сузбијања њиховог утицаја на Медитерану. Орук и Илијас су пловили водама Леванта, док је Хзр углавном пловио Егејским морем. Највише се задржавао у Солуну. Најстарији брат, Ишак, је водио бригу о финансијама и наставио вођење породичног посла. Орук се убрзо истакао и стекао репутацију изузетно опасног морепловца. Често је пловио и ван Леванта. Био је полиглота и говорио је италијански, шпански, француски, грчки и арапски. Међутим, како је његов углед растао, тако су и напади темплара на њега и његове бродове постали учесталији, те је у једној од борби, погинуо његов брат Илијас, а он заточен. Тек тада и Хзр одлучује да се придружи брату и успева да га ослободи из заточеништва у Бодруму након читаве 3 године.

Након избављања из заточеништва Орук улази и у политичке воде. Припремало се свргавање тадашњег султана од стране његовог брата, али је оно остало упамћено само по свом неуспеху јер су Шехзад Коркуд и све његове присталице побегле из Османског царства због страха од казне. Коркуд, којег је Орук подржавао, је стога морао да пребегне у Египат, и то по цену губитка свих бродова. Због овог покушаја завере, Орук је изгубио и подршку Хзра, који је био потпуно разочаран својим братом и његовом, њему неразумљивом, жељом за моћи. Но, управо је та моћ била извор из ког је Орук црпио снагу за опстанком, те је потегавши везе од египатског султана изнудио нову флоту, са намером да поново крене у воде Средоземља, али да овога пута тежиште операција пребацује на западни Медитеран. Након успешног деловања по Сицилији и Италији, оснива утврђење на острву Ђерба 1503. године, где му се и брат Хзр поново придружује. Склопивши савез са туниским султаном, браћа Хзр и Орук започињу своју владавину на тим просторима.

Стицање угледа

Удружени, Хзр и Орук су успешно пљачкали шпанске, сицилијанске, ђеновљанске и бродове папске државе и тиме приволели и друге турске морепловачке великане да им се придруже, попут Куртоглуа, али и њиховог брата Ишака. Слава коју је Орук тако стицао расла је у периоду од 1504. до 1510. године. Но, међу муслиманима је ипак остао запамћен као заштитник јер је помагао шпанске муслимане да пребегну у северну Африку и ту се населе. Тако је добио надимак Baba Oruç (превод са турског: Тата Орук). Збг језичке сличности са речју Барбароса у Италији, Француској и Шпанији, почињу да га називају Барбароса. У периоду од 1510—1516. године, браћа су водила изузетно успешне пљачке и походе. У почетку углавном у Италији, Сицилији и Ређо Калабрији, да би касније стизали и до Менорке у Шпанији, где су основали нека нова утврђења и фабрике за производњу ђулади и муниције, затим започели рат са Енглеском, пљачкали француска поморска упоришта, трговачке бродове западних сила, терорисали Сицилију, Сардинију, Балеарска острва итд. Са порастом њиховог угледа и моћи, раскинули су споразум са туниским султаном и уграбили део тунижанке територије. У једном од похода, Орук је изгубио руку, теје и прозван Gümüş Kol (превод са турског: Сребрна рука). Орук је, како би се искупио за покушај свргавања султана, султану Селиму I непрестано слао поклоне и одржавао блиске односе са њим што је, па је добио званичну турску титулу, титулу реиза.

Хзр-беглербег

1516. године, тројица браће су се одважили на ослободилачки поход на Алжир. Успевши у томе протерали су претходног владара Абу Хамо Мусу III из династије Бени Зијад. Тада се реиз Орук прогласио султаном Алжира. Алжир је ширио своју моћ и територију присвојивши Милијану, Медеју и Тенез. Орук је постао познат и по транспорту топова кроз пустињу преко једара. Међутим, јачање Алжира је јасно упозорило све западне силе, те напади Шпаније постају учесталији. У рат креће и цар Карло V. Орук је као одличан политички потез, понудио Алжир Османском царству и од тада Алжир постаје Алжирски санџак, а Орук гувернер Санџака алжирског и врховни адмирал поморске флоте западног Медитерана, а на располагању је могао имати поред флоте, и турску војску. Шпанија је много озбиљније ушла у наредни рат. Унајмила је Абу Зајана да са копна нападне Орука из Тлемцена. Међутим, ово се испоставило као неуспешан покушај. Једини преостали потомак Абу Зајан династије, Шеик Бухамуд, је 1518. године, заједно са царем Карлом V и Дијегом од Кордобе, окупио огромну војску, од преко 20.000 војника, од којих су већину чинили Бедуини. Битку су у граду Тлемцену очекивала браћа Ишак и Орук са око 1500 турских и 5.000 мурских војника. Успешно су одолевали месец дана, али су онда сви брутално убијени. Хзр је стога, као наследник Орука, наследио титулу реиза, добио титулу беглербега од султана Селима I и наставио са вођењем политике свога брата. Отуда је и добио надимак Барбароса, од његовог брата на кога је, како кажу, веома личио.

Уз малу помоћ у војсци од османлијског султана, Хзр успева да поврати Тлемцен у децембру 1518. године. Отада наставља спровођење политике свог брата, спасавајући и помажући шпанске муслимане, Мудехаре. Након освајања Тлемцена, Хзр је постао скоро непобедив на мору на шта указују и његова даља освајања и пљачкања. Са великим успехом је, не само одолевао нападима удружене шпанско-италијанске флоте, већ и пљачкао шпанска трговачка упоришта на Медитерану, највише Балеарска острва, а затим и повећао учесталост напада на богате француске градове Тулон и Провансу. Од јуна 1525. године, Барбароса започиње непрестано терорисање италијанске обале. Јуна 1525. године искрцава се на Сардинији, маја 1526. године на Кротону у Калабрији и потпуно пљачка град, а затим и у Капе Спартивенту; води одличне битке и у Јадранском мору; јун 1526. године искрцава се у Ређо ди Калабрији и скоро уништава град Месину, затим започиње ударе на Тоскану и Кампању, али се и поново окреће пљачкању шпанских градова. Маја 1529. године, освојио је значајно шпанско упориште Пењон, које је контролисало северну обалу Марока. У августу 1529. напао је Андалузију и превео преко 70.000 Моришчана, једне од шпанских муслимана, у Африку. Почетком наредне године тежњу операција поново пребацује на Италију. Први пут пљачка Марсељ. У децембру исте године, осваја тврђаву Кабрера на Балеарским острвима и претвара га у своје централно упориште на западном Медитерану. Исту политику, само у још знатно јачем интензитету водио је и 1531./1532. године, с тиме да је у међувремену успео да одбије напад војске цара Карла V предвођене Андреом Дориом. Такође улази у успешан рат са Малтом и почиње нападе на Триполи.

Адмирал и беглербег северне Африке и Родоског санџака Барбароса Хајредин-реиз

За време експедиције султана Сулејмана I на Хабзбуршку монархију, 1532. године, Андрео Дорио успева да освоји Корон, Патрас и Лепант на обалама Мореје, данас Пелопонеза. Ово је разгневило турског султана који заузврат шаље војску предвођену Јахјом Пашазадом Мехмедбегом, који преотима све изгубљене територије Османског царства. Но, овај догађај је за последицу имао да је Сулејман I увидео значај поседовања непобедивог и угледног војсковођу на мору међу својим редовима, те Хзра позива у Истанбул 1532. године. На путу ка Истанбулу, Барбароса је планирао освету Андреи Дорију, а то је и учинио брутално пљачкајући сва упоришта која су му пружала новчану подршку и помоћ у флоти. Стога пљачка Сардинију, Корзику, Монтекристо, Елбу, Лампедузу и ослобађа све затворенике које је Дорио раније заточио. Пре него је коначно стигао у Истанбул, потпуно је опљачкао и град Первецу, у који су одвођени заробљеници из ратова са Турском. Иако је овиме освојио мноштво флоте, само је са половином кренуо пут Истанбула, док је остатак упутио ка Алжиру како би ојачао његове одбрамбене снаге. У Истанбулу му је приређен свечани дочек у Топкапи палати и на уследелој свечаности је од стране самог Сулејмана I унапређен у беглербега читаве северне Африке и врховног адмирала и заповедника читаве османлијске флоте. На управу му је дат и Родоски санџак као и острва Еубеја и Хиос у Егејском мору.

Из Истанбула, Барбароса са свега 80 галија креће у нове походе и пљачке. Априла месеца од Шпаније повраћа изгубљене територије, и даље одржавајући притисак наметнут над Италијом. Тај притисак је кулминирао његовим доласком пред само предгађе Рима и упадом у остала насеља око реке Тибар, што је резултовало оглашавањем римских звона (што је тада представљало нешто попут знак у помоћ, знака за узбуну). Након још једног застрашивања Италијана 1534. године, Хзр се враћа у Африку и осваја Тунис, сурово поразивши туниског султана Мулеија Хасана, и осваја још једно у низу стратешко упориште, Ла Гулет. Али, избегли туниски султан је затражио помоћ од цара Карла V како би повратио своју државу, услед чега је уследио нови шпанско-италијански напад са од преко 300 галија и око 24 000 војника. Ова армија не само да је повратила Тунис, већ и освојила Бону и Махдију 1535. године. И поред свега, Барбароса је захваљујући лукавству био победник. На време схвативши да је немогуће да се одупре нападу, у Тунису је оставио веома мали део војске, а са остатком отишао у Алжир и заправо, шпанско-италијански напад искористио као предност. Пошто су били преокупљени нападом, Шпанци и Италијани су занемарили одбрану својих поморских градова и утврђења. Тада је уништио утврђења у Мајорци и Менорци, подигао своје ново утврђење, које и дан данас постоји и носи његов назив, на Каприју. На позив султана, Барбароса 1536. године поново одлази у Истанбул како би преузео управљање флотом предодређеном за напад на Напуљску краљевину. У јулу 1537. године, искрцао се у Отранту и освојио град и утврђење Кастро, али и град Угенто у Пуљи. У августу наредне године, Барбароса је заједно са Лутфи-пашом предводио огромну османлијску флоту која осваја острва у Егејском и Јонском мору која су била под влашћу Венеције. Поред острва Сирос, Егина, Иос, Парос, Тинос, Карфатос и Наксос, освојио је и Крф, што је довело до оснивања Свете лиге против Османског царства на захтев Венеције. Света лига је основана 1536. године на захтев папе Павла III и њу су сачињавали Свето римско царство, Папска држава, Шпанија, Венеција и Малта. Али, Барбароса је још једном показао своје умеће и генијалност поразивши комбиновану војску Свете лиге предвођене Андреом Дориом у бици код Превеце септембра 1538. Ова победа коју је извојевао Хзр је омогућила Османском царству превласт над Медитераном све до пораза у бици код Лепанта 1571.

Врхунац Барбаросине моћи и његова смрт

На лето 1539. године, Барбароса наставља своја освајања покоривши Скијатос, Скирос и Серифос, као и град Нови и тврђаву Рисан, док је опсаду око Котора прекинуо након пет дана, због моћних бедема тог града, који су га сачували, као једно од ретких места на Балкану, које се никада није нашло под османлијском контролом. Тако, освојивши и последња хришћанска упоришта у Медитерану, Венеција је морала да потпише споразум са турским султаном Сулејманом I у октобру 1540. године, по коме је поред принудног одрицања од своје острвске територије морала и да плаћа данак у износу од 300 хиљада златних дуката. У септембру 1540. године, цар Карло V је покушавао да убеди Барбаросу да постане његов главнокомандујући нудећи му бројне титуле и иметке по Европи, што је Барбароса одбио. Стога је Карло V уложио и последње напоре како би га победио покушавши да освоји Алжир. За овај поход је посебно ангажовао све угледније војсковође и морепловце међу којима и већ спомињаног Андреу Дорија, али и Хернана Кортеза и решио да он сам поведе битку. Што због грешака Дорие што због лоше среће, његова армија бива тешко поражена. У то време, Османско царство и Француска су били савезници. Зато се Барбароса 1543. године упутио ка Марсељу како би помогао Француској. На располагању је имао преко 210 бродова(70 галија, 40 галиота и 100 других ратних бродова који су превозили 14 000 Турака, а којих је заједно са осталом војском било око 30 000!). На путу до Марсеља, приликом преласка близу Ређо Калабрије, Барбароса је од њеног управника, Дијега Гаетанија, затражио предају града, што је он одбио и отворио ватру на његове бродове и убио му чак 3 морнара. Хзр се толико разгневио да је скоро уништио читав град и сву војску уместо у помоћ Француској искористио за освајање и убијање по Италији. Харао је Кампањом, Лацијом, насељима око Тибра и кренуо на Рим у чему га је зауставила француска војска и од тада се раскида турско-француски савез. Хзр је то драго прихватио и одмах кренуо у походе на Француску. Освојио је Ницу 5. августа 1543. године, поразивши директно француског краља Франсоа I. Касније је опљачако Кан, Санремо, Лигурију, Монако и Ла Турби. Интересантно је да град Тулон ипак није хтео да опљачка, већ из сопствене користи населио је свих 30 000 војника у њему. То је изазавало велике побуне хришћанског живља, али их је он брутално гушио услед чега је интервенисао француски краљ, који је хришћане позивао на напуштање домова ради сигурности. Колико су Турци преузели контролу над градом говори и податак да је Катедрала свете Марије преиначена у џамију и главна валута која је коришћена била је управо турска. И 1544. године је Барбароса имао доста успеха у својим ратовима, претивши да освоји и читаву Ђенову у замену за Тургут-реиза, члана његове посаде који је био заробљен у једној од битки. И даље је успешно одолевао нападима Француске, Шпаније и Италије. Морао је да на неко време престане са ратовима због склопљеног мира између Сулејмана I и Карла V и врати се у Истанбул. Али то га није спречило да пљачка по Италији, која је и даље била разједињена. Поврх свега, Ђеновљани су му плаћали огромне суме у дукатима како је не би освојио. У овој години посветио се и ослобођењу свих затвореника који су некада били чланови његових посада, али и свог брата (пример Синан-реиз). Сазнавши да је Бартоломео Перети спалио његову родну кућу на Лезбосу 1543. године Хзр је оскрнавио гроб и спалио на ломачи полуитрулело тело већ одавно преминулог Перетија. Након тога наставља са пљачкањем италијанских градова.

Син његовог некадашњег противника, Ђанетино Дорио, је покушао да га заустави, али није успео, већ га само навео да освоји скоро све што се могло освојити. 1545. године, враћа се у Истанбул, а затим и по последњи пут обилази утврђења на Мајорци и Менорку, а затим се вратио у Истанбул, по последњи пут. Умро је након што је саградио своју палату у данашњем делу града Büyükdere на северозападном делу Босфора. Сахрањен је у високом маузолеју – турбеу - у близини Бешикташа. Овај маузолеј је специјално дизајнирао један од тада најугледнијих турских архитекти Мимар Синан. Данас се поред маузолеја налази и музеј подигнут 1944. године. Барбаросу је у Алжиру наследио је син Хасан-паша.

Барбароса као књижевник

Поред непогрешивог осећаја за вођење поморских окршаја, Барбароса је имао и изванредан дар за писање. Муради Синан-реиз му је помогао да објави своје мемоаре. Они се састоје од пет рукописа обједињених под називом Gazavat-ı Hayreddin Paşa (превод са турског: Сећања Хајредин-паше). Они су и данас доступни јавности и изложени су у Топкапи палати и библиотеци Истанбулског универзитета. Ово дело се може наћи и у турским књижарама код издавача под називом BKY-Babıali Kültür Yayıncılığı у обрађеном издању које носи назив "Kaptan Paşa'nın Seyir Defteri" (Списи капетана Паше). Ово је приредио турски академик, професор Ахмед Шимширгил (турски: Ahmet Şimşirgil).

Маузолеј посвећен Барбароси се налази у истоименом парку у Бешикташу, делу Истанбула при Босфору, у коме је такође и његова статуа. Од овог маузолеја па до пословних четврти Левент и Маслак, пружа се Барбаросин булевар. У знак почасти, приликом сваког војног похода турске флоте, пале се топови управо са овог места.

Литература

  • Bradford, Ernle, The sultan's admiral: the life of Barbarossa, London, 1968.
  • Wolf, John B. (1979). The Barbary Coast: Algeria under the Turks. New York. ISBN 978-0-393-01205-7.
  • Bono, Salvatore: Corsari nel Mediterraneo (Corsairs in the Mediterranean), Oscar Storia Mondadori. Perugia, 1993.

Спољашње везе

Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Алжир (град)

Алжир (арап. مدينة الجزائر‎‎ Madīnat al-Dschazā'ir, упрошћено دزاير‎ Dzayer, франц. Alger) је главни и највећи град истоимене северноафричке државе. Град се налази у западном делу залива Средоземног мора који је добио назив по њему. Налази се на падинама Сахела, брдског ланца паралелног са обалом. Ова брда су део планина Атлас.

У густо насељеном централном делу града живи 2,2 милиона становника. Вилајет Алжир сачињавају укупно 57 насеља са 3,5 милиона становника (2008). Последњих деценија низ пиградских насеља интегрисан је у градско подручје. У регији главног града, која превазилази подручје вилајета, живи 6,3 милиона људи (2008).Град је подељен на два дела - нови, модерни део и стари град. У старом граду се налази казба, тврђава из 16. века, Велика џамија из 11. века, џамија из 1660. и грађевине из француског колонијалног доба (1830—1962). Тврђава се од 1992. налази на УНЕСКО листи Светске баштине.Око 1200. п. н. е. Феничани су населили простор где се данас налази Алжир. У заливу су основали трговачку колонију Икосим, где су касније владали краљеви Мауританије и Римљани. Град Алжир је основан 944. године.

Архипелашки пашалук

Архипелашки пашалук (отур. ایالت جزایر بحر سفید, Eyālet-i Cezāyir-i Baḥr-i Sefīd, дословно "Пашалук острва Белог мора") је био пашалук Османског царства. Од оснивања до почетка Танзиматске реформе средином 19. века, био је под контролом Капуданпаше, врховног команданта Османске морнарице.

Барбароса

Барбароса може да се односи на:

Фридрих Барбароса, цар Светог римског царства,

Операција Барбароса, немачка операција током Другог светског рата,

Хајрудин Барбароса, гусар и турски адмирал из времена Османског царства,

Орук Барбароса, турски гусар Османског царства;Такође, може да се односи и на:

Абу Абдел Азиз, оснивач „Ел Муџахедин“,

1860 Барбароса, астероид.

Битка код Превезе

Битка код Превезе вођена је 28. септембра 1538. године између Свете лиге и Османског царства. Део је Млетачко-турског рата (1537-40), а завршена је победом Турака.

Ел Ашраф Кансух ел Гури

Ел Ашраф Кансух ел Гури (арапски: الأشرف قانصوه الغوري‎‎; умро 24. августа 1516.) је био претпоследњи мамелучки султан Египта. Владао је од 1501. године до своје смрти. Припадао је Бурџи династији.

Еолска острва

Еолска или Липарска острва су вулкански архипелаг у Тиренском мору северно од Сицилије. Архилепаг се састоји од 7 већих и 10 мањих оства, укупне површине 115 km². Највеће острво је Липари по коме се цели архипелаг често назива Липарска острва. Острва су популарна туристичка дестинација и на њих долази 200.000 посетиоца годишње.

Историја Османског царства

Османско царство основало је племе Турака Огхуза са западних подручја данашње Турске, којима је владала Османска династија.

О историје Османлија пре XIII. века још је много тога непознатог. Опште је прихваћено да је оснивач Oсманске државе, тј. каснијег Османског царства, био Осман, син Ертугрула, једног од туркменских вођа. Османов отац, Ертугрул добио је као газија од селџучког султана Алалдина II феудалне поседе и земље зване бејлик (beylik) или емират, са седиштем у граду Согуту, на византијској граници унутар Мале Азије. С припадницима једног броја свог туркменског племена чувао је границу и, као и друге газије, водио препаде на византијску територију. Те поседе наследио је његов син Осман.

У овом периоду цартсво се успоствљало и доживело велике успехе. Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258—1326), Орхан I (1326—1359), Мурат I (1359—1389), Бајазит I (1389—1402). После Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.

Карло V, цар Светог римског царства

Карло V Хабзбуршки (Гент, 24. фебруар 1500 — манастир Јусте, 21. септембар 1558), познат и као Карлос I од Шпаније, био је један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург. Огромно подручје које је добио у наследство, била је последица уједињавања династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама.Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране, од којих је наследио Холандију, Аустрију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона (династија Трастамара), од којих је наследио кастиљански и арагонски престо, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у то доба звале америчке колоније).

Карло V је био последњи немачки цар који је гајио средњовековни сан о универзалној монархији. Овој његовој амбицији су се супротставили француски владари Франсоа I и Анри II, продор Османског царства у централну Европу, али и верски потреси који су погодили Европу, 1517, са појавом Реформације. Уморан и обесхрабрен, одрекао се својих владарских прерогатива и повукао у манастир.

Иако је био рођен и одгајан у Фландрији, више времена је проводио у Шпанији, док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фернанду, у чију ће корист 1556. абдицирати. Тако ће Фернандо или Фердинанд Хабзбуршки постати Фердинанд I, цар Светог римског царства.

Велико пространство којим је владао, и стална потреба за далеким путовањима, учинили су да је царство из практичних разлога подељено на Хабзбуршку Шпанију и Хабзбуршку Аустрију.

Краљевина Кандија

Краљевина Кандија (италијански: Regno di Candia) или Војводство Кандија (италијански: Ducato di Candia), је био службени назив Крита током млетачке управе, формиране између 1205. и 1212. године. Она је трајала до завршетка Кандијског рата 1669. године. У модерној грчкој историографији, овај период познат је као Венетократија (грчки: Βενετοκρατία, Ενετοκρατία, Enetokratia).

Млетачко-турски рат (1537—1540)

Трећи млетачко-турски рат вођен је у периоду од 1537. до 1540. године између Османског царства са једне и Млетачке републике са друге стране. Део је Млетачко-турских ратова, а завршен је победом Османлија.

Орук Барбароса

Орук Барбароса или Орук Рајс (тур. Oruç Reis; рођен је 1474. године на острву Мидили (данашњи Лезбос) а погинуо је у рату са Шпанцима у Алжиру 1518. године.) био је османлијски бег Алжира и беглербег западног Медитерана.

Постао је познат као Баба Орук (Отац Орук) када је транспортовао у северну Африку муслимане који су 1502. године били протерани из Шпаније. У хришћанским земљама је био познат као Барбароса (Црвенобради). Погинуо је у рату са Шпанцима у Алжиру 1518. године. То име је након његове смрти наследио његов млађи брат, страх и трепет хришћана на Медитерану у првој половини 16. века, Хајрудин Барбароса.

Рисан

Рисан (лат. Risinium, грч. Rhizon) је градско насеље у општини Котор у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 2.083 становника (према попису из 1991. било је 2.047 становника). 30. октобра 1944 немачки војници убили су у Рисну 42 цивилна становника, од којих је најстарији имао 80 година живота, а најмлађи непуних годину дана.

Селим I

Селим I (отур. سليم اوّل; тур. Yavuz Sultan Selim − I. Selim; звани Јавуз — Храбри, 10. октобар 1470 — 22. септембар 1520) је био османски султан од 1512. до 1520. Селим I се поред свог деде Мехмеда II Освајача и свог сина Сулејмана I Величанственог сматра за једног од најбољих султана Османског царства.

Кад је ступио на престо 1512. године, сместа је убио неколико своје браће и нећака. Венеција, Угарска и Русија су брзо послали своје поклисаре, да осигурају постојеће споразуме о миру. Селим I се концентрисао на Царство шиитских Сафавида, подручје данашњег Ирана и Азербејџана, које је било под владавином Шаха Исмаила. Султан је систематски прогањао шиитско становништво свога Царства и дао их је на хиљаде побити. Године 1514. године дошло је до битке између Селима I и Исмаила, у којој су Турци победили. Наредне године прикључио је султан Селим I источну Анадолију. и Курдистан своме Царству.

Селим није морао заузимати све градове борбом, јер становништво било већином сунитског вјеровања те се зато приклони на страну султана.

Када се султан 1516. године спремао поновно на војни поход против Персије, открио је да се мамелучки (египатски) султан Канзух ел Гхури, ставио на страну персијског шаха Исмаилу. Војске су се судариле код мјеста Алепо у Сирији. Египћани су били потучени, а њихов султан убијен. На његово мјесто је изабран Турман Беј као нови мамелучки султан. Селим је затим успео да заузме Каиро. Туман Беј је побегао у подручје делте Нила одакле се бранио уз помоћ бедуина. Коначно, био је издан и Селим I га је погубио.

Тако је Селим завладао Египтом, а потчинио му се и владар Меке, Баракат. Султан је повјерио свом пашеногу по имену Мехмед Гирау, кану Крима, задатак да брани Исток Османског царства од Персијанаца и Шиита, који су дизали устанке. 1519. године Селим је планирао освајање Родоса са новоизграђеном поморском флотом.

Селим је преминуо 22. септембра 1520. године. Покопан је у једном турбету у Константинопољу. Његов наследник Сулејман I је тамо касније изградио познату Сулејман-џамију.

Сулејман Величанствени

Сулејман I (тур. I. Süleyman; 6. новембар 1494. — 7. септембар 1566), звани још и Кануни — „Законодавац“, био је османски султан (1520—1566), брат Хатиџе, Бејхан, Фатме и Шах султаније, муж султаније Хурем, западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени, а источном свету као Законодавац (тур. Kanunî, арап. القانونى‎‎), због његових реформа правног система Османског царства.

Био је врло образован владар и говорио је четири језика: арапски, персијски, српски и чагатајски (најстарији облик турског језика).

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Он је био и најзначајнији османски владар, који је сам учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта: 1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

Године 1525, почеле су припреме за један велики војни поход. Трупе су послате како копном, тако Дунавом у правцу Београда. Након што је војска прешла реку Драву, 1526. године је дошло до битке код Мохача са угарском војском којом је командовао краљ Лајош II. Угарски краљ је погинуо, а његова војска је била поражена.

По одредби Бечког споразума Хабзбурзи су преузели угарску круну. Фердинанд I од Аустрије поставља као свој политички циљ одбрану западне Европе од даљих продора Турака.

Султан Сулејман I и његов велики везир Ибрахим-паша запалили су Пешту. У исто време вођени су ратови у Босни, Далмацији и Словенији. Османски султан поставља румунског кнеза Јована Запољу за новог угарског краља. Због тога је дошло до рата између Аустрије и Турске.

Османска војска је безуспешно опседала Беч од 27. септембра до 15. октобра. За време повлачења трупа опљачкано је шире подручје око Беча. Треба напоменути да га је спутало лоше време, али и измореност војске, па је стигавши до предграђа Беча одлучио да се повуче. Касније је сличну судбину доживела и Штајерска.

Приликом једног војног похода у 1534. године Багдад су поново заузели Персијанци. Опсада венецијанског острва Крфа није била успешна. Султан Сулејман је лично угушио побуну у Молдавији.

Након смрти Јована Запоље 1540. године Османлије су анектирали Угарску. Том земљом је управљао један беглербег из Будима. Тако је дошло до примирја између Фердинанда I и султана Сулејмана на седам година, при чему је надвојвода Аустрије (и будући немачки цар) морао да плаћа данак Турцима. Од времена владавине Сулејмана Величанственог „Висока Порта“ је постала појам у Европи за османску владу. Свој последњи војни поход предузео је султан године 1566. да заузме Сигетвар, на путу за Беч. Стари Сулејман I је умро 6. септембра 1566. године пре него што је остварио свој циљ, током битке код Сигета.

Султан се једном месечно кретао прерушен међу народом како би видео шта људи мисле о његовим одлукама.Султан Сулејман је сматран за једног од најбољих владара које је Османско царство икада имало, међутим пошто је султана Сулејмана наследио његов трећи син Селим, односно други син по старини из брака са султанијом Хурем. Османско царство се није значајније проширило у време султана Селима II, а сам султан није био заинтересован за војне походе и освајања.

Француска

Француска (франц. La France), званично Француска Република (франц. République française), држава је у западној Европи. Француској припадају и прекоморске територије, од којих Гваделуп, Мартиник, Француска Гвајана и Реинион, Мајот (у Индијском океану) представљају пуноправни део француске републике. Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 640.679 km², а њеног европског дела око 547.030 km². По површини је 42. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији. Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море. Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима. По процени из 2009. Француска је имала 65.073.482 становника. Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи градови су: Марсељ, Лион, Тулуза, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.

Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали. Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајнији Франци, су се населили на територију Галије. Франачка држава је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века. Уговором из Вердена (843), Франачко царство је подељено на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска. Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века. Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.

Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније. Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.