Хашки трибунал

Хашки трибунал (енгл. Hague Tribunal) био је међународни ad hoc суд са седиштем у Хагу. Формално, он је тело Организације уједињених нација основано Резолуцијом 827 Савета безбедности ОУН, са задатком да суди починиоцима ратних злочина на подручју бивше Југославије након 1991.

Пуни назив му је Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије након 1991 (енгл. International Tribunal for the Prosecution of Persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law Committed in the Territory of the Former Yugoslavia since 1991), а скраћено Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) (енгл. International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY).

Хашки трибунал је 31. децембра 2017, после 24 године рада, званично престао да постоји.[1] Њега је наследио Механизам за кривичне судове, који ће преузети целокупну документацију Хашког трибунала и окончати недовршене поступке.[2]

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију
ICTY logo
Лого МКТЈ-а
Front view of the ICTY
Седиште Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу
СкраћеницаМКТЈ (енг. ICTY)
Датум оснивања25. мај 1993.
Датум гашења31. децембар 2017.
ТипМеђународни ad hoc кривични суд (основан резолуцијом 827 Савета безбедности УН)
СедиштеХаг
 Холандија
ПредседникКармел Агиус (последњи)
(од 17. новембра 2015. до 31. децембра 2017.)
Веб-сајтwww.icty.org

Делокруг

Хашки трибунал може подизати оптужнице и судити за геноцид, злочине против човечности, повреде Женевских конвенција из 1949, и повреде закона и обичаја ратовања. Суд може судити једино појединцима, не и организацијама или владама, и може изрећи највише доживотни затвор. Низ земаља су потписале договоре са ОУН за спровођење затворских казни. Главне организационе јединице суда су судска већа (тренутно председавајући Фаусто Покар), Тужилаштво (тренутно главни тужилац Серж Брамерц) и Секретаријат.

Хашки суд је установио контроверзну праксу у којој се неке од оптужница подижу јавно, док су неке „запечаћене“ у нади да ће тако олакшати процес хапшења и привођења оптужених. Суд за привођење оптуженика у потпуности зависи од држава у којима се они налазе, на шта су ове обавезне као чланице УН. Хапшење и испоручивање оптужених у државама у региону показало се као изузетно тешко и осетљиво политичко питање, уз еклатантне примере неспособности или опструкције како локалних влада, тако и присутних међународних снага, тако да је и поред великог притиска међународне заједнице велики број њих и даље недоступан суду.

У контрверзности везане за овај суд спада и чињеница да су неке земље донеле националне законе по којима њихови грађани у случају надлежности тог суда (сукоби на територији бивше Југославије) не одговарају пред њим, него пред националним судовима тих земаља. Једна од њих је и САД.[3]

Пресуде

Од укупног броја свих пресуда које је донео Међународни кривични суд за бившу Југославију, највећи број је изречен Србима.[4]

„Када сте видели да вас у Хрватској не желе, зашто се нисте покупили и отишли у Србију? Уместо тога, направили сте неприлике и себи и Хрватима.”

— судија Хашког трибунала Џастис Молото Баконе, сведоку одбране, на суђењу Милану Мартићу.

[5]

Види још

Референце

  1. ^ „Хашки трибунал свечано затворен”, Политика, 21. децембар 2017.
  2. ^ „И после Хага — „Хаг””, Вести онлајн, 20. новембар 2017.
  3. ^ „СРЈ ће се наћи у најделикатнијем положају” Блиц, 15. август 2002.
  4. ^ „Хаг: Србима 1.000 година робије, па кључ у браву”, Вечерње новости, 4. јун 2017.
  5. ^ „За­што сви нисте оти­шли у Ср­би­ју?!”, Вечерње новости, 19. септембар 2006.

Литература

Спољашње везе

10. децембар

10. децембар (10.12.) је 344. дан године по грегоријанском календару (345. у преступној години). До краја године има још 21 дан.

2009

2009. је била проста година.

2013

2013. је била проста година.

31. март

31. март (31.03) је 90. дан у години по грегоријанском календару (91. у преступној години). До краја године има још 275 дана.

Анте Готовина

Анте Готовина (острво Пашман код Задра, ФНРЈ, 12. октобар 1955) је бивши хрватски генерал и бивши припадник Легије странаца, где је после петогодишњег стажа стекао француско држављанство.

Након подизања оптужнице од стране Хашког трибунала и бега, ухапшен је на Канарским острвима 7. децембра 2005, а хашки процес против Готовине, као и генерала Маркача и Чермака започео је 11. марта 2008, а 15. априла 2011. године Хашки трибунал га је неправоснажно осудио на 24 године робије, због злочина почињеним над Србима у Операцији Олуја 1995. године. Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала га је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштен је на слободу.

Веселин Шљиванчанин

Веселин Шљиванчанин (Палеж, код Жабљака, 13. јун 1953) је пензионисани официр Југословенске народне армије и Војске Југославије, један од команданата југословенских снага у бици за Вуковар. Хашки трибунал га је прогласио кривим за помагање и подржавање у мучењу хрватских заробљеника у Вуковару.

Драгомир Кесеровић

Драгомир Кесеровић (Пискавица код Бања Луке, 8. јун 1957), пензионисани генерал-мајор Војске Републике Српске.

Масакр у Сребреници

Масакр у Сребреници је ратни злочин који су између 11. јула и августа 1995. године, током рата у БиХ, починили припадници српских војних и паравојних јединица, лишивши живота неколико хиљада муслиманских мушкараца на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника. Један део мушкараца је страдао током пробоја колоне муслиманских снага и цивила од Сребренице до Тузле. Многи други су заробљени, те одведени на места на којима су стрељани, а њихова тела су закопана у масовне гробнице.

У пресуди Здравку Толимиру, Хашки трибунал је установио да одговорност за страдање, најмање 4.970 Муслимана, који нису погинули у борби, сносе снаге Војске Републике Српске под командом њених генерала, потпомогнуте паравојном групом Шкорпиони.Овај догађај се, поред других злочина у бившој Југославији, сматра једним од највећих у Европи након Другог светског рата, али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (800 — 8.372), начину њиховог страдања, начину њиховог идентификовања, додатним сахрањивањима најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора, квалификовању овог злочина као „геноцид”, те потпуном игнорисању бројних бошњачких злочина над локалним Србима, који су претходили овом злочину.

Милан Гверо

Милан Гверо (Мркоњић Град, 4. децембар 1937 — Београд, 17. фебруар 2013) био је генерал Војске Републике Српске.

Небојша Павковић

Небојша Павковић (Сењски Рудник, код Деспотовца, 10. април 1946), пензионисани је генерал-пуковник Војске Југославије. У периоду од 2000. до 2002. године обављао је дужност начелника Генералштаба Војске Југославије, а током рата на Косову и Метохији 1999. године обављао је дужност команданта Треће армије Војске Југославије.

Никола Шаиновић

Никола Шаиновић (Бор, 7. децембар 1948) је бивши премијер Србије и потпредседник владе Југославије. Од 3. септембра 2015, члан је главног одбора СПС-а.

Хашки трибунал је фебруара 2009. године осудио Шаиновића на 22 године затвора, на основу оптужнице која га је теретила за ратне злочине на Косову током 1999. Одслужење казне завршио је 26. августа 2015. године.

Опсада Сарајева

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије а касније Војске Републике Српске над деловима града Сарајева. Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево опсадном снагом од 13.000 до 18.000 војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.Само предратно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата подељено по етничкој линији на део под контролом Муслимана и део под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево. Део предратног града са муслиманском већином је пре рата био окружен насељима са српском етничком већином.Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце. Према Истраживачко-документационом центру на територији Сарајева је (по досадашњим подацима) током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.Број становника је опао на 334.663 — 64 % предратног становништва.Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у књизи Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995. у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба. Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у којима се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба. Истраживачко-документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића односи се на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу и против српског генерала Ратка Младића, између осталог и за опсаду Сарајева.Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности у својој књизи Сведочим тврди да Сарајево није било опкољено него да су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а да укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу”, при чему су се снаге Армије Републике БиХ — које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника — са једне стране налазиле у Сарајеву, а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.У току целог рата у БиХ је у Сарајевско-романијском корпусу ВРС на подручју Сарајева и околине убијено 1.249, рањено 3.947 и нестало 55 бораца.

Павле Стругар

Павле Стругар (Пећ, 13. јул 1933 — Београд, 12. децембар 2018) био је генерал-потпуковник Југословенске народне армије у пензији.

Стругар је у октобру 1991. године 2. оперативне групе ЈНА чија је зона одговорности био југ Хрватске. На тој позицији је командовао снагама ЈНА које су држале Дубровник под опсадом, укључујући и историјски Стари град. Опасада је трајала до маја 1992. године. Стругар се пензионисао сљедеће године.

Године 2001, Хашки трибунал поднио је оптужбу против Стругара под седам тачака оптужнице, међу којима је било кршење обичаја рата и напад на Стари град који је дио Унескове баштине. Стругар се добровољно предао суду, чиме је постао први држављанин Србије и Црне Горе који је то урадио. Проглашен је кривим за напад на цивиле и одговорним за уништавање Старог града. Стругар се на почетку жалио на казну, али је касније повукао жалбу наводећи као разлог лоше здравље.У замјену, суд је повукао жалбе против Стругара. Осуђен је на осам година затвора. Дана 17. априла 2008. године, смањена му је казна затвора на седам и по година, због погоршања здравља. Дана 16. јануара 2009. године, Хашки трибунал је одобрио раније пуштање Стругару.

Радован Караџић

Др Радован Караџић (Петњица, 19. јун 1945) српски је психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске, те један од оснивача и први председник Српске демократске странке (тада Српска демократска странка Босне и Херцеговине). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.Дана 24. марта 2016. године Хашки трибунал га је првостепеном пресудом осудио на 40 година затвора по 11 тачака, које обухватају геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратова. Дана 20. марта 2019. у другостепеном поступку је жалбено веће Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале казну преиначио у доживотну.

Рамуш Харадинај

Рамуш Харадинај (алб. Ramush Haradinaj; Глођане код Дечана, 3. јул 1968) косовски је политичар. Бивши је премијер самопроглашене Републике Косово и бивши вођа терористичке организације ОВК. Такође, раније је био премијер Владе Косова (од Србије незаконита влада на КиМ) од 2004. до 2005. године.

Харадинај је био оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине током сукоба на Косову и Метохији. Хашки трибунал је 2008. донео ослобађајућу одлуку. 2016. године. Скупштина самопроглашене Република Косово 9. септембра 2016. године, изабрала га је, уз подршку Српске листе за премијера Косова, да би 19. јула 2019. године поднео оставку на тој фунцији..

Апелациону суд у Колмару 2017. је одбио захтев Србије за екстрадицију бившег вође терористичке ОВК Рамуша Харадинаја.

Сретен Лукић

Сретен Лукић (Вишеград, 28. март 1955) је пензионисани генерал српске полиције.

Лукић је био начелник Штаба МУП Србије на Косову и Метохији током сукоба 1998/99. Хашки трибунал га је 2009. осудио за ратне злочине.

Станислав Галић

Станислав Галић (Бања Лука, 12. март 1943) бивши је генерал и командант Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске током Рата у Босни и Херцеговини. Осуђен је за терор као злочин против човјечности и убиство као кршење закона и обичаја ратовања, за своју улогу у блокади Сарајева.

Галић је рођен у засеоку Голеш у Бањој Луци. Прије почетка рата био је официр у Југословенској народној армији. Дана 7. септембра 1992. постао командант Сарајевско-романијског корпуса, на тој позицији је остао до 10. августа 1994, године када га на тој позицији замијео Драгомир Милошевић.

Година 1998. Хашки трибунал подиже оптужницу против Галића по више тачака. Оптужница је била запечаћена све док Галића није ухапсио британски САС, 20. децембра 1999. године. Суђење је окончано 5. децембра 2003. године са пресудом од 20 година затвора за гранатирање и снајперско дјеловање по Сарајеву. Галић се жалио на пресуду. Жалбено вијеће је 30. новембра 2006. године његову жалбу одбило, а пресуду од 20 година продужило на казну доживотног затвора. Станислав Галић казну издржава у Њемачкој.

Удружени злочиначки подухват

Удружени злочиначки подухват (енгл. Joint Criminal Enterprise) је правна доктрина која се користи у оптужбама Међународног кривичног суда за бившу Југославију политичким и војним елитама, за ратне злочине почињене током југословенских ратова 1991-1995.

Хашке конвенције

Хашке конвенције је појам који обухвата низ међународних споразума потписаних у Хагу (1899, 1907. и касније) о правилима за ограничење наоружања као и обичајима и правилима ратних дејстава. И поред њиховог кршења у два светска рата, као и у другим локалним сукобима, Хашке конвенције потврдиле су принцип да су међународне конвенције најбољи начин за решавање интернационалних проблема.

Извори
права
Судови
Историја

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.