Хафсиди

Хафсиди (арапски: الحفصيون‎‎ ) је била муслиманска династија берберског порекла која је владала Ифрикијом (западна Либија, Тунис, источни Алжир) од 1229. до 1574. године.


الحفصيون‎‎
Султанат Тунис
Застава
Застава
Грб Хафсида
Грб
Hafsid1400

Калифат 1400. године
Географија
Континент Африка
Земља  Алжир
 Тунис
 Либија
Друштво
Религија Сунитски ислам, Ибадизам, Католицизам, Јудаизам
Политика
Облик државе Калифат
 — Калиф Абу Захарија (1229-1249)
  Мухамед VI (1573–1574)
Историја
Историјско доба Средњи век и Нови век
 — Оснивање 1229.
 — Укидање 1574.
 — Статус Бивша држава
Земље претходнице и наследнице
Хафсида
Претходнице: Наследнице:
Flag of Morocco 1147 1269.svg Алмохадски калифат Османско царство Fictitious Ottoman flag 2.svg
[[Портал:Историја]]

Историја

Династија Хафсида носила је име по Мухамеду бин Абу Хафсу из берберског племена Масмуда из Марока. Он је постављен за гувернера Ифрикије (данашњи Тунис) од стране Мухамед ан Насира, калифа Алмохада (1198-1213). Бану Хафси су били моћна група у држави Алмохада. Њихов предак, Омар Абу Хафс ел Хентати био је члан "савета десеторице" и блиски пријатељ и пратилац Ибн Тумарта. Као гувернери алмохадских владара, Хафсиди су били суочени са сталном претњом племена Бану Ганија који су били потомци Алморавида. Хафсиди су служили Алмохаде до 1229. године када су прогласили независност. Први независни владар Хафсида био је Абу Захарија (1229-1249). Он је створио државну администрацију у Ифрикији (римска провинција Африка, данашњи Магреб, односно Тунис, источни Алжир и западна Либија). Град Тунис постао је престоница државе Хафсида. Многи муслимани, који су из Ал Андалуза побегли током реконкисте, беже у државу Хафсида. Абу Захарија је освојио краљевство Тлемкен (1242). Краљ Тлекмена постао је вазал Абу Захарије. Наследник Абу Захарије, Мухамед I ел Мустаншир, узео је титулу калифа. Током његове владавине вођен је Осми крсташки рат. Крсташи француског краља Луја IX Светог опсели су престонису Мухамеда, али су страдали од куге од које је умро и француски краљ.

У 14. веку држава Хафсида доживела је привремени пад. Између 1347. и 1357. године два пута је освојена од стране Маринидске династије из Марока. Хафсиди су успели да поврате независност. Епидемија куге довела је до пада броја становништва што је додатно ослабило државу. Хафсиди су трговали са хришћанском Европом. Међутим, порастао је и број пиратских напада на европске бродове, посебно током владавине Абд ел Азиза II (1394-1434). Хафсиди су 1429. године напали острво Малту и заробили 3000 робова, али нису успели освојити острво. Пиратерија је испровоцирала Арагон и Млетачку републику који неколико пута нападају туниске приморске градове. Под Утманом (1435-1488) Хафсиди су достигли свој врхунац. Развили су караванску трговину кроз Сахару и са Египтом као и поморску трговину са Венецијом и Арагоном. Бедуини су се осамосталили остављајући владарима Хафсида само територије у околини Туниса и Константина.

У 16. веку држава Хафсида била је мета хришћанске Шпаније и Османског царства. Османлије су подржавали и берберски корсари. Они 1534. године освајају Тунис након годину дана опсаде. Хафсиди су због претње Османлија били вазали Шпаније до 1535. године. Османлије су 1569. године освојиле Тунис и држале га четири године. Хуан од Аустрије осваја Тунис 1573. године. Османлије су га вратиле следеће године. Мухамед VI, последњи хафсидски калиф, доведен је у Цариград где је погубљен због сарадње са шпанским освајачима и титуле калифа коју је носио. Побочне гране династије Хафсида владале су канарским острвом Тенерифе као шпански вазали.

Владари

  • Абд ел-Вахид (1207–1216)
  • Абд-Алах (1224–1229)
  • Абу Захарија (1229–1249)
  • Мухамед I ел Мустаншир (1249–1277)
  • Јахја II ел Ватик (1277–1279)
  • Ибрахим I (1279–1283)
  • Абд ел Азиз I (1283)
  • Ибн Аби Умара (1283–1284)
  • Абу Хафс Умар I (1284–1295)
  • Мухамед I (1295–1309)
  • Абу Бакр I (1309)
  • Аба ел Бака Калид ен Насир (1309–1311)
  • Аба Јахја Захарија ел Лихјани (1311–1317)
  • Мухамед II (1317–1318)
  • Абу Бакр II (1318–1346)
  • Абу Хафс Умар II (1346–1349)
  • Ахмед I (1349)
  • Ибрахим II (1350–1369)
  • Абу ел Бака Калид (1369–1371)
  • Ахмед II (1371–1394)
  • Абд ел Азиз II (1394–1434)
  • Мухамед III (1434–1436)
  • Утман (1436–1488)
  • Абу Захарија Јахја II (1488–1489)
  • Абд ел Мумин (Хафсид) (1489–1490)
  • Абу Јахја Захарија (1490–1494)
  • Мухамед IV (1494–1526)
  • Мухамед V (1526–1543)
  • Ахмед III (1543–1569)
  • Османско освајање (1569–1573)
  • Мухамед VI (1573–1574)

Извори

  • C. Magbaily Fyle, Introduction to the History of African Civilization: Precolonial Africa, (University Press of America, 1999)
  • Berry, LaVerle. "Hafsids". Libya: A Country Study. Library of Congress
  • Kitab al-Ansab fi Marifat al-Ashab, al-Baydaq reviewed by Abdelwahab Benmansour 1971
  • Castillo, Dennis Angelo (2006). The Maltese Cross: A Strategic History of Malta. Greenwood Publishing Group
Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Историја Малте

Острво Малта насељено је још од одвајања од Сицилије око 5200. године п. н. е. Од 10. до 7. века п. н. е. острво насељавају Феничани, а од 400. године п. н. е. Картагињани. У саставу Римске државе је од 218. године п. н. е. Од 870. године нове ере Малта је под муслиманском влашћу. Ослободили су је владари Сицилије који владају до 1530. године. Након османског освајања Родоса, Хоспиталци преносе свој центар на Малту. Наполеон Бонапарта осваја Малту 1798. године током свог похода на Египат. Након завршетка Наполеонових ратова Малта је под британским протекторатом. Самоуправу је стекла тек након завршетка Другог светског рата 1945. године, а независна краљевина постала је 1964. године. Од 1974. године Малта је република.

Мањи крсташки походи у XIV веку

Мањи крсташки походи у XIV веку су почели још 1299 Арвадском крсташким походом, а завршили 1390. године неуспешном опсадом Туниса.

Мањи крсташки походи у XIV веку су:

Арвадском крсташким поход (1299—1303)

Крсташки поход против Србије (1316—1320)

Измирски крташки походи (1343—1351)

Крсташки поход против Млетачке републике (1356—1358)

Александријски крташки поход (1365)

Савојски крсташки поход (1366—1367)

Крсташки поход против Бугарске (1365—1371)

Норички крсташки поход (1382—1383)

Опсада Туниса (1390)

Опсада Туниса (1390)

Опсада Туниса се водила од 20. јула до 20. септембра 1390. године. Већ 1383. године Каталонци су у савезу са Ђеновском, Пизанском републиком и Сицилијанским краљевством заузели острво Дјербу, што је 1388. године покренуло побуну у Тунису, након чега је калиф Ифрикије, Ахмед II, престао да тргује са хришћанима. Хришћанима је ишло на руку ти што су Арапи били заражени кугом, али ипак су Хафсиди били моћнији, али царство је било у опадању. На крају француско-ђеновљаншка флота помагана од Енглеза под вођством Луја II Бурбонског пљачкала је Тунис и 20. јула опсела град. Арапи су крваво бранили град и на крају су морли да плате хришћанима да се повуку, али већ 1392. године Каталонци су изгубили Дјербу.

Осми крсташки рат

Осми крсташки рат покренуо је 1270. године француски краљ Луј IX Свети против Туниса. Врло брзо по ступању на афричко тле Луј умире од куге са речју Јерусалим на уснама, а већи део војске побољева. Вођство преузима његов брат Карло I Анжујски, који након опсаде града Туниса склапа мировни уговор о слободној трговини и дозволу насељавања и кретања за монахе.

Сеута

Сеута (шп. Ceuta) је шпански аутономни град и ексклава у северној Африци, на јужној обали Гибралтара. Мароко такође полаже право на Сеуту. Подручје Сеуте има 28 km². Од 14. марта 1995. је аутономни град.

Према статистичким подацима из 2006. има 75.861 становника.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.