Хатишериф из 1830. године

Хатишериф из 1830. године представља последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Султан Махмуд II је овим актом признао Кнежевини аутономију и независну државну управу. Други је и најважнији од три хатишерифа (или четири рачунајући и Турски устав) које је турски султан издао Србима. Хатишериф је био праћен и султановим Бератом којим је кнезу Милошу Обреновићу признато право формирања династије.

Serbia1833
Кнежевина Србија 1833. године

Увод

Шестом тачком Једренског мира из 1829. године турски султан се обавезао да у року од месец дана са највећом тачношћу испуни одредбе Одвојеног акта и пете тачке Акерманске конвенције. Уз то, она је дужна да Србији врати шест отргнутих нахија "и на тај начин осигура заувек мир и благостање тог верног и покорног народа". Султан издаје хатишериф 18/30. септембра 1829. године. Хатишериф из 1829. године објављен је на Великој народној скупштини у Крагујевцу 1830. године. Хатишериф из 1829. године понављао је одредбе руско-турских споразума што је условило даље преговоре из којих је поникао нови свечани акт са тачно назначеним правима Срба у Кнежевини.

Доношење хатишерифа

Припреме, преговори и коначно усвајање хатишерифа из 1830. године трајали су читавих годину дана. Као основа за његово састављање послужио је Давидовићев мемоар из јануара месеца исте године. Он је био полазиште руском пројекту хатишерифа. Захтеви Срба углавном су се поклапали са онима из 1820. године, а изложених у Одвојеном акту 1826. године. На девет конференција од 26. јуна до 9. октобра утанчавао се садржај овог најзначајнијег акта у настанку српске аутономије. Дефинитиван текст поднет је султану на потпис 15. октобра, а пет дана касније је беглички ефендија предао српским депутатима копију хатишерифа. Султан је копију претходно потписао без икакве измене.

Однос Кнежевине према Турској

Хатишериф из 1830. године утаначава односе између Србије и Порте потврђујући повластице српског народа на територијама које су биле слободне у време Првог српског устанка. У прву групу одредаба спадају оне одредбе које се односе на вазални положај Србије према Турској. Србија је, према њима, саставни део Царства у којој оно може за новце набављати све што му је потребно. Сем старих градова (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице, Соко) сва остала утврђења биће порушена. Србији ће бити враћене шест отргнутих нахија након што посебна руско-турска комисија "извиди право стање ствари". Поновљен је принцип одсеченог пореза у кога су улазили: харач, сви данци и царински приходи. Порта се обавезала да неће тражити ни једну аспру више од суме данка одсеком. Турци који су имали своја добра у Србији (земљу, куће, баште, винограде; тзв. мулук и миљак) имају рок од годину дана да га по правичној цени продају Србима. Уколико то не учине, приходи са добара уплаћиваће се у београдску благајну одакле ће се исплаћивати власницима. Србима је дозвољено да у београдској царинарници наплаћују царинске таксе за сву робу, сем оне која иде за Цариград и која ће тамо бити убирана. Кнезу је остављено да пропише таксе.

Турцима (тј. свим муслиманима) се забрањује пребивање у Кнежевини.

Одредбе о самоуправи

Друго, Висока Порта се неће мешати у унутрашњу управу Србије. Србима је признато право вероисповести са слободом бирања митрополита и епископа које ће постављати цариградски патријарх. Милошу Обреновићу потврђено је звање српског кнеза са наследним правом које је потпуније одређено Бератом из исте године. Кнез има право на пристојну апанажу сходно положају који има, али тиме не сме превише оптерећивати народ. Порта је задржала право именовања новог кнеза бератом за кога он мора уплатити суму од 100.000 турских гроша царској благајни.

Унутрашња управа поверена је кнезу и Савету. Кнез је имао законодавну власт, а са Саветом је делио извршну власт. Чланове савета бира кнез (иако то није наведено) и њихово звање је доживотно сем уколико не начине тежу кривицу против Порте или закона. У правосуђе се Турци нису мешали. Кнез је стекао право да држи одред војника ради одржавања реда и поретка у земљи. Сем тога, Срби имају право отварати поште, болнице, школе, штампарије и сл. Српски трговци могу слободно деловати по територији читавог Царства. Ниједан Србин не може се присилити да служи Турчину.

Срби су стекли право да у Цариграду држе свога представника — капућехају, преко кога ће обављати све нужне послове са Портом.

Објављивање и значај

Хатишериф и Берат прочитани су на Великој народној скупштини у Београду 12. децембра (30. новембра по јулијанском) 1830. године на турском, а следећег дана на српском језику. Дан када је Хатишериф проглашен (дан св. Првозваног Андрије) узет је за државни празник у Кнежевини. Редовно је прослављан за време прве владавине кнеза Милоша. Кнез је истакао да су повластице Србије далеко веће у односу на повластице Влашке и Молдавије и додао:

Тако, браћо, постадосмо и ми јуче народом, народом истина зависним од султана, н народом који има сопствена права.

Уз звуке звона и пуцњаву топова, праћен усклицима народа, кнез се упутио у цркву где је, према нарочито спремљеном церемонијалу, миропомазан као кнез-владар од стране митрополита. Свечаност се завршила освештењем херваније као особитог знака кнежеве власти.

Добијање хатишерифа и Берат наишло је на широк одјек код српског народа у Турском царству, Аустријској монархији. Црногорски митрополит Петар I и руски цар упутили су честитке кнезу Милошу.

Спровођење хатишерифа

Кнез Милош је између 1830. и 1834. године углавном наставио да влада по старом. Он је спровео низ политичко-организационих и техничких мера за утврђивање нових јавноправних односа Србије као вазалне државе. То су била питања: 1) исељења Турака из Србије; 2) регулисања спахијских и султанових имања у Србији и озакоњење сељашке баштине као приватног поседа; 3) обележавање српско-турске границе и ослобођење „Шест нахија“; 4) решење трговинског питања и питање царина; 5) изградња националне црквене организације. Исељавање муслиманског становништва није решено на лак начин, нпр. становништво из десетак села сокоске нахије (на Дрини) одбило је да напусти своја имања, чак и по наређењу турских власти, па је Милош морао да прибегне сили. Остала су неисељена једино села Мали Зворник и Сакар што доводи до сукоба српске владе и Порте све до 1867. године, односно до Берлинског конгреса 1878. године. За утврђивање граница на терену је радила мешовита руско-турска комисија. Буне у крушевачкој нахији, неколико срезова централне и Источној Србији довеле су Порту пред свршен чин, јер је кнез са својом војском ушао у ове крајеве. Након хатишерифа из 1833. године нова српско-турска комисија извршила је разграничење. Српски чиновници водили су рачуна да не оставе ни педаљ своје земље Турцима. Нахије су разграничене видљивим знацима (шанчеви, крчење шумског појаса). Сем мањих изузетака ка Нишу и Новом Пазару, Милош је присајединио крајеве који су некада били у саставу устаничке државе. Тамо је сада могао приступити ликвидацији тимарско-спахијског система. Укидање спахилука извршено је новчаним обештећењем које је утврђено на 2,3 милиона гроша на основу којих је Порта давала спахијама неку врсту пензије. Београдска царинарница, дотад у апанажи великог везира, а у закупу кнеза Милоша, прешла је у пуну српску надлежност, што Кнежевини доноси велике приходе. Милош је повео преговоре са Васељенском патријаршијом о црквеној аутономији Кнежевине. Резултат је патријархова сагласност о независном унутрашњем уређењу српске цркве, односно Београдске митрополије. Патријаршија је за то добила новчану надокнаду. Митрополита је бирао кнез и народ. Кнез је обавештавао патријарха који је потврђивао митрополита. Митрополит је постављао епископе. Годишњи порез Патријаршији је 6000 гроша, уз 300 гроша приликом постављања новог митрополита. Он може бити смењен само уз сагласност кнеза и патријарха. Присаједињењем Шест нахија створена је трећа, Тимочка епархија, а порез је повећан за 3000 гроша, што је регулисано Допунским конкордатом из 1836. године. Први српски митрополит био је Мелентије Павловић.

Резултат Милошевих жеља да својој владавини да вид легалности су и његови напори да организује владу. На то га је подстицала и критика Вука Караџића (1832). Милош је тумачио хатишериф тако да у Србији треба образовати тело народних представника које ће имати административне, а не законодавне компетенције. Због тога је покушао да 1834. године уведе министарства. Оснива „попечитељства“ и именује пет попечитеља на челу са Лазом Теодоровићем.

Милош је 1834. године поделио Кнежевину у пет великих сердарстава: подунавско (Београд), мачванско (Шабац), рашко (Чачак), расинско (Јагодина), тимочко (Неготин). Задатак сердара био је да надгледају поредак и правосуђе. Сердарства су укинута Сретењским уставом. Након укидања устава, Милош је вратио поделу на области, али под новим називом: војне команде. Војних команданата било је четворица, а они су концентрисали у својим рукама цивилну и војну власт. Једна одредба хатишерифа тицала се војске. Порта је до 1830. године прећутно толерисала постојање Милошевих „солдата“. Милош је 1833. године наредио да свака српска пореска глава мора имати пушку и војни прибор. Тајно је набављао топове. Српска војска била је у фази настајања. Она је имала 11 официра и 28 подофицира. Подељена је на две кнежевске гарде, један коњички ескадрон и одељење старих војника. У периоду након хатишерифа расте број школа. Србија је добила право отварања штампарије. Од 1831. године ради Књажевска типографија. После неколико покушаја да се набави штампарија, она је, по Милошевом наређењу, набављена из Русије. Милош је показивао велико интересовање за овај посао и ставио је на располагање велике суме новца за набавку хартије и другог материјала. Штампаријом је руководио немац Адолф Берман, а од 1834. године штампају се Новине Србске. До 1835. године штампане су и књиге Доситеја Обрадовића. Чињени су покушаји да се штампају алманаси са карактером часописа: Забавник (уредник Димитрије Давидовић) и Београдска Лира (од 1833). Прве српске књиге штампају се 1835. године.

Види још

Извори

  • Кнежевина Србија (1830—1839) — Радош Љушић, Српска академија наука и уметности, Београд 1986. година, p. 6-12
  • Група аутора; Историја српског народа, књига 5, том 1, друго издање, Београд 1994.

Литература

Спољашње везе

Берат (исправа)

Берат је турски назив за исправу, односно указ којим се неко поставља на службу у државној управи или војсци. Берати су у Османском царству издавани у име султана, а процедура за њихово издавање била је у надлежности великог везира. При доласку новог султана на власт, сви берати су морали бити обновљени. Прављени су у тачно одређеном формату, украшени са султановом тугром (стилизовани потпис). Посебни берати издавани су и вишим верским старешинама, приликом државне потврде њиховог ступања на одговарајуће дужности. Управо по том основу, сваки православни јерарх у Османском царству такође је морао имати султанов берат.

Велика народна скупштина у Београду (1830)

Велика народна скупштина у Београду је одржана 12. децембра (30. новембра по јулијанском) и 13. децембра (1. децембра по јулијанском) 1830.

Инцидент у добар час

Инцидент у добар час или Ликвидација јаничарског корпуса, који је током историје Отоманског царства имао улогу преторијске страже, био је први и главни задатак владавине султана Махмуда II између 1808. и 1826. године.

Непосредно након ликвидације јаничарског корпуса, уништена је Акерманска конвенција и Руско-турски рат (1828—1829) у којем је Отоманско царство претрпео је страшан пораз непознат у историји. Следеће Једренски мир (1829), Хатишериф из 1829. године, Хатишериф из 1830. године, Босански устанак (1831-1832), Ункјар-Искелесијски уговор и Хатишериф из 1833. године. Грчка постаје независна.

Мехмед паша и Ибрахим ага и претходно регрутовани "плаћеници" отворили су артиљеријску ватру на побуњене јањичаре и уништили њихове куће са земљом, усмртивши око 1000 јањичара у судару. У наредних неколико дана, групе заробљених јањичара доведене су у седиште "побуњеника", који су одмах погубљени на лицу места. Јаничари, спашени од крваве покоље, тражили су сигурност у оближњој Београдској гори, али султанови људи су их опколили и, спаљивањем вегетације на све стране, живо спалили.

За јавну изградњу, као и за промиџбу новог отоманског поретка, праћеног реформама, остали живи вође јаничарске побуне, или једноставно такви, обешени су јавно и импровизовано. Последњих 200 јањичара су задављени ратним законима и њихова тела бачена у масовну гробницу. Раније су "реформатори" покренули гласине да су јаничари као жидови поступали с лихваром, изнудама, пљачкама и сводницима. Поред тога, оптужени су да се пресвлаче у кафићима и кафанама, а криви су за војне неуспјехе Османског царства током посљедњих 50 година. Век касније, Отоманско царство је остало у историји.

Почетком ове године 1826. основана је Матица Српска.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Историја медицине у Србији

Историја медицине у Србији је хронолошки приказ развоја медицине, као дела историје једног народа и његове културне баштине, од доласка српских племена на Балкан, до данашњих дана. Као део културе српског народа, она није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама, јер се медицина непрестано развија и преплиће са садашњошћу и често одређује њену будућност у светским историјским оквирима. У том смислу историја медицине је научна област која се у Србији истражује више од сто педесет година.

Прво историографско дело којим су обухваћене здравствене прилике и организација здравствене службе у Србији, и које се сматра каменом темељцем српске медицинске историографије, написао је на немачком језику др Емерих Линдемајер, странац који је свој цео радни век провео у Србији. Три године касније, у Србији је одштампано и објављено и прво медицинско-историографско дело. Била је то прва књига Историје српског војног санитета др Владана Ђорђевића.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Стара црква Светог Марка у Београду

Стара црква Светог Марка у Београду, мала Маркова црква или гробљанска капела Светог Марка посвећена апостолу и јеванђелисти Марку налазила се у периоду од 1835—1942, на платоу уз северозападни део Ташмајдана (стари каменолом), у склопу 1826. године основаног тада новог Ташмајданског гробља, пресељеног из Савамале. Изграђена је у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833—1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек постојала турска војна посада, и када је данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.

Суд општенародни србски у Крагујевцу

Вештином својом, а и захваљујући јачању Србије, Кнез Милош је успео да крајем 1820. године, пренесе расправљање спорова и кривице Срба, искључиво у надлежност српских старешина. Резултат тога је било и оснивање прве правне институције у ослобођеној Србији. Та институција добила је име „Суд обшченародни сербски”, а за седиште јој је одређен Крагујевац.Суд општенародни србски у Крагујевцу је предходник Државног савета. Државни савет је тек 1835. стварно установљен иако је већ хатишериф из 1830. године прописао његово увођење.

Највиши суд је више пута мењао назив и компетенције (звала се „Суд општенародни сербски”, „Магистрат крагујевачки”, „Канцеларија општенародна сербска” и сл.), док није нестала 1835. године.

Ташмајданско гробље

Ташмајданско гробље или Старо гробље у Београду настало је после Другог српског устанка када је кнез Милош Обреновић, подижући српску варош, наредио око 1826. године да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан, у село Палилулу недалеко од Београдске вароши. Међутим иако је гробље формирано 1826. године, на њему су сахрањивања почела тек десетак година касније (1836), након што је на ташмајданском платоу сазидана 1835. стара црква Св. Марка (која је срушена након пожара 1940. године). Гробље на Ташмајдану било је у функцији до 1886. године, јер је педесетак година касније било у склопу града који се нагло ширио, а број становника увећавао. Прва иицијатива о његовом премештању покренута је још 1871. године од митрополита Михаила, а тадашњи председник београдске општине др Владан Ђорђевић реализовао је ту идеју 1888. године измештањем гробља на локацију данашње Новог гробља. Међутим, због противљења грађана, на њему је вршено спорадично сахрањивање све до почетка 20. века.

Хатишериф из 1829. године

Хатишериф из 1829. године представља важан корак у успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Први је од три (или четири, рачунајући и турски устав) хатишерифа које је султан издао Србима. Султан је Првим хатишерифом обећао Србима остваривање привилегија изнетих у Одвојеном акту 1826. године. На потписивање хатишерифа султан је присиљен Једренским миром склопљеним са Русијом након пораза у последњем рату. Акт је објављен на скупштини у јануару 1830. године.

Хатишериф из 1833. године

Хатишериф из 1833. године (Трећи хатишериф) је свечана повеља османског султана Махмуда II. Њиме је у Србији званично укинут феудализам и потврђено присаједињење шест отргнутих нахија. У Крагујевац је стигао 4. децембра 1833. године, а на српском језику прочитан је фебруара 1834. године на Трифунској скупштини.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.