Харун ел Рашид

Харун ел Рашид (арап. هارون الرشيد; Реј, 17. март 763 — Тус, 24. март 809)[1] је био пети и најпознатији абасидски халиф. Владао је од 786. до 809, и његово време је остало забележено по научном, културном и верском напретку.[2] Успешно ратовао против Византије и Хазара, размењивао дарове с Карлом Великим и одржавао дипломатске односе с Кином. Уметност и музика су такође цветали. Његов лик идеализован у арапској народној поезији и "Причама из 1001 ноћи".[3]

Харун ел Рашид
Harun Al-Rashid and the World of the Thousand and One Nights
Халиф Харун ел Рашид на персијској минијатури.
Датум рођења17. март 763.
Место рођењаРеј
Абасидски халифат
Датум смрти24. март 809.
Место смртиТус
Абасидски халифат
ГробТус
ДинастијаАбасиди
ОтацAl-Mahdi
МајкаAl-Khayzuran
СупружникZubaidah bint Ja`far
ПотомствоAl-Amin, Ел Мамун, Al-Mu'tasim, Al-Qasim ibn Harun al-Rashid
ПретходникAl-Hadi
НаследникAl-Amin

500 година владавине породице Абасида

Неслагања међу Арапима, али и међу поробљеним народима, појавила су се 750. године. Омајаде је збацила породица Абасида која је затим 500 година владала исламским светом. Абасиди потичу од Мухамедовог стрица Ал Абаса. Под Ел Мансуром, њиховим првим халифом, они су 762. године преместили престоницу у нови град Багдад и прихватили многе персијске и грчке обичаје. Њихов најпознатији владар био је Харун ал Рашид (786—809),[4] пети халиф, савременик Карла Великог син халифа Ал Махдија и бивше робиње Ал Кхајзуран.

Харун ал Рашид је преузео калифат од свог брата Хадија. Хади је наследио абасидски калифат након Махдијеве смрти. Хадијева мајка Хајзеран рођена је у граду Реј у Ирану. Неарапско порекло Хадијеве мајке изазвало је незадовољство међу Арапима тако да су многи желели да калифат преузме Хадијев брат Харун, чија мајка је била Арапкиња. То незадовољство је произвело и повремене сукобе, а на крају је калиф Хади и убијен. Након убиства Хадија, калифат је преузео његов брат Харун.[5]

Ратови са Византијским царством

Као веома млад, од 791. до 806. године водио је рат са Византијским царстом, који је на крају добио. У својих 23 године је постављен за гувернера Јерменије, Азербејџана, Египта, Сирије и Туниса. Постао је халиф после његовог старијег брата Хадија.

Процват у уметности и науци

Своју владавину је започео постављањем способних управитеља који су бринули о халифату тако да побољшају имовно стање људи. Изградио је палату у Багдаду, надалеко чувену и лепу, какву ни један халиф пре њега није имао. У њој је сместио свој двор и живео у великом сјају, са свитом од преко стотину дворана и робова.

Био је веома брижан и праведан. Понекад је прерушен ишао по улицама и базарима Багдада ослушкујући да ли је народ задовољан његовом владавином или не. У ово време Багдад је био чувен по својим школама и учитељима.[6]

И поред ратова, нашао је времена да подстиче науку и уметност, повезујући персијске, грчке, арапске и индијске утицаје. Багдад је постао светски центар за астрономију, математику, географију, медицину, право и филозофију. Двор у Багдаду место је где се дешава велики део Хиљаду и једне ноћи, књиге у којој се и данас ужива.

Harun-Charlemagne
Багдадски халиф Харун ел Рашид прима делегацију Карла Великог.

Распад царства

Под каснијим халифима, неке покрајине су постале независне, али су још увек поштовале ислам, његове прописе и културу. Абасидски халифи брзо су губили моћ и постајали духовне вође. Муслиманско царство се поделило на емирате који су имали успоне и падове у различитим периодима. Ипак, муслимански свет је деловао као једна цивилизација са много различитих центара.

Ал Махди умире 785. а Ал Хаџи мистериозно умире 786. године (био је убијен од Ал Хајзуран) и Харун постаје халиф у септембру 786. године. Велики везир Бармакидс постаје администратор. Ал Кхајзуран умире 789. и Бармакидс практично преузима управљање царством од Харуна.

Делови царства тражили су независност, али Харун ал Рашид је успео да их покори. Регионалне династије су плаћале годишњи намет, а заузврат су добијале полу-аутономију. Харун се обогатио али је то слабило његову снагу у халифату. Такође, халифат је био подељен између Харунових синова Ал Амина и Ал Мамуна, који су после очеве смрти заратили.

Хронологија догађаја

  • 763. рођен је Харун ал Рашид, син халифа Ал Махдија и бивше робиње Ал Хајзуран.
  • 780. поставља се за предводника војне експедиције против Византије.
  • 782. поставља се за предводника војне експедиције против Византије све до Босфора. Мировни преговор је потписан по повољним условима. Харун је примио почасну титулу ал Рашид и друко име и самим тим проходност према трону халифа а такође је постаи и гувернер Јерменије, Азербејџана, Египта, Сирије и Туниса.
  • 786. у септембру, умире Харунов старији брат ал Хади.
  • 789. Ал Хајзуран умире и сва власт прелази у руке Харуну.
  • 791. рат са Византијом.
  • 800. Харун именује новог гувернера Туниса.
  • 807. Харунове војска осваја Кипар.
  • 809. за време путовања по источним провинцијама царства умире Харун. Ал Амин се проглашава за халифа.

Референце

  1. ^ Assuyuti, Tarikh Al Khulafa
  2. ^ Audun Holme, Geometry: Our Cultural Heritage p. 150.
  3. ^ André Clot, Harun al-Rashid and the world of the thousand and one nights.
  4. ^ New Arabian nights' entertainments, Volume 3
  5. ^ Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 142.
  6. ^ Hovannisian, Richard G.; Sabagh, Georges (19. 11. 1998). „The Persian Presence in the Islamic World”. Cambridge University Press. Приступљено 1. 9. 2018 — преко Google Books.

Литература

  • Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 141—157.
  • al-Masudi, The Meadows of Gold, The Abbasids, transl. Paul Lunde and Caroline Stone, Kegan paul, London and New York, 1989
  • al-Tabari "The History of al-Tabari" volume XXX "The 'Abbasid Caliphate in Equilibrium" transl. C.E. Bosworth, SUNY, Albany, 1989.
  • Clot, André (1990). Harun Al-Rashid and the Age of a Thousand and One Nights. New Amsterdam Books. ISBN 978-0-941533-65-2.
  • St John Philby. Harun al Rashid (London: P. Davies) 1933.
  • Einhard and Notker the Stammerer, "Two Lives of Charlemagne," transl. Lewis Thorpe, Penguin, Harmondsworth, 1977 (1969)
  • John H. Haaren, Famous Men of the Middle Ages [1]
  • William Muir, K.C.S.I., The Caliphate, its rise, decline, and fall [2]
  • Theophanes, "The Chronicle of Theophanes," transl. Harry Turtledove, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 1982
  • Norwich, John J. (1991). Byzantium: The Apogee. Alfred A. Knopf, Inc. ISBN 978-0-394-53779-5.
  • Zabeth, Hyder Reza (1999). Landmarks of Mashhad. Alhoda UK. ISBN 978-964-444-221-6.

Спољашње везе

24. март

24. март (24.03) је 83. дан у години по грегоријанском календару (84. у преступној години). До краја године има још 282 дана.

Абасидски калифат

Абасидски калифат (арап. الخلافة العباسية‎‎) трећи је од исламских калифата након исламског пророка Мухамеда.. Абасидска династија је водила поријекло од најмлађег Мухамедовог стрица, Абаса, по коме је и узела име. Владали су као калифи, већи дио времена из њихове пријестонице Багдада у данашњем Ираку, након преузимања власти над муслиманским царством од Омејада 750. године.

Прва пријестоница Абасидског калифата је била у Куфи, али је 762. године калиф Ел Мансур основао град Багдад, сјеверно од сасанидске пријестонице Ктесифона. Избор пријестонице тако близу Персији одражава све већа ослањања на персијске бирократе, од којих су најпознатији били из породице Бармакида, да управљају територијама које су освојили арапски муслимани, као и све веће укључивање неарапских муслимана у умет. Упркос овој почетној сарадњи, Абасиди из касног 8. вијека су се отуђили и од арапских мавла и персијских бирократа, и били су принуђени да препусте управу над Ел Андалузом и Магребом Омајадима, Мароко Идрисидима, Ифрикију Аглабидима и Египат и шиитски калифат Фатимидима. Политичка моћ калифа се углавном окончала са успоном Бујида и Турака Селџука. Иако је абадиско вођство над великим исламским царством постепено смањено на церемонијалну вјерску фунцију, династија је задржала контролу на својим месопотамијским доменом. Пријестоница Багдад је постала средиште науке, културе, филозофије и проналазака током Златног доба ислама.

Период културног процвата се окончао 1258. када су Монголи под Хулагу-каном опљачкали Багдад. Абасидска линија калифата, и генерално муслиманска култура, ново средиште је нашла у мамелучкој пријестоници Каиру 1261. Иако без политичке моћи, династија је наставила да се позива на ауторитет у вјерским питањима све до османског освајања Египта 1517. године.

Абу Нувас

Абу Нувас Хасан ибн Хани познат као Абу Нувас (арап. أبو نواس‎, Abū Novās) (око 756—око 814) је био класични арапски песник. Рођен у граду Ахваз у данашњем Ирану, био је син Арапина и Персијанке, он је постао мајстором свих савремених жанрова арапске поезије. Абу Нувас је исто тако уврштен у фолклористичку традицију, и јавља се неколико пута у књизи Хиљаду и једне ноћи. Сматра се једним од највећих песника арапског језика. Напустио је традиционалну арапску форму касиде и развио нове слободније лирске облике, својом љубавном лириком утицао је како на касније оријенталне песнике (Хафиза и Омара Хајама), тако и на европске песнике (попут Хајнриха Хајнеа). У јануару 2001. египатско Министарство културе је наредило спаљивање око 6.000 примерака његових књига хомоеротске тематике.Абу Нувас je широко признат као једним од највећих арапских песника свих времена, углавном због његових винских поема. Његова мајка је била персијска кројачица, вероватно из провинције Ахваз. Његов отац, дамасчанин, преминуо је док је он био дете и његова мајка се преселила са њим у Басру. Тамо је Абу Навас меморисао Куран у школи, проучавао исламски закон и пророчке традиције (хадис). У Басри, и касније у Куфи, Абу Навас је наставио своје образовање у арапској поезији, арапској науци, и племенској gенеалогији са неким од познатих интелектуалаца тог времена. У Куфи, он пао је под утицај развратног песника Валибаха ибн ел-Хубаба, који га је подучавао поезији и са којим је имао сексуалну везу.Године 786. Абу Нувас се преселио у Багдад у потрази за срећом. Те године, Харун ел Рашид, који је иморталисан у исламској традицији по свом аскетизму и мудрости, и у светској имагинацији по владавини над стилизованим Багдадом Хиљаду и једне ноћи, постао је калиф. Побожни калиф вероватно је држао Абу Нуваса на дистанци. Песник исто тако није стекао наклоност ел Рашидових везира, Бармакида, чланова клана пореклом од високих свештеника будистичког храма у централноазијском граду Балку. Године 803. Бармакиди су изненадно и необјашњиво поубијани по наређењу ал-Рашида. Не зна се зашто је до тога дошло, али је најпопуларнија претпоставка који су савременици испоручивали била да се радило о незаконитој љубавној вези између везира Јафара ел-Бармакија и калифове сестре Абасах. Абу Нувас је написао једну елегију о осрамљеном клану.

Његове поеме су генерално пуне побуњеничког и често шокантног садржаја, што је обликовало песникову библиографску репрезентацију; у радовима у опсегу од префињених арапских литерарних антологија до свахилских народних прича. Абу Нувас се типично портретише као најзначајнија пијаница, блудник, и богохулник који је икад живео. Он је постао најпознатији по својим винским поемама, које отелотворују и прокламирају боемских наклоности елитних грађана Багдада, у то време космополитског центра средњовековног исламског света. Те поеме одражавају многе од интелектуалних и књижевних струја Абу Нувасовог времена.

Аглабиди

Аглабиди су династија емира, чланова арапског племена Бани Тамим, који су владали Ифрикијом (северна Африка), номинално у име абасидског Калифа, око једног века, док нису збачени од стране Фатимида.

Оснивач династије је Ибрахим ибн ел Аглаб којем је Харун ел Рашид дао 800. године у наследни посед Керуан с Тунисом, западном Триполитанијом и источним Алжиром. Аглабиди су своју власт ширили према Сицилији и византијским областима јужне Италије (Сарацени). Василије I потиснуо их је из јужне Италије (876—886), а устанак Бербера сломио им је власт. Године 909. Бербери протерују у Египат последњег Аглабида, калифа Зијадата Алаха III.

Анатолика

Анатолика (грчки: θέμα Άνατολικῶν) је била једна од првобитних византијских тема. Простирала се у централном делу Мале Азије. По оснивању (средина 7. века) била је највећа и најзначајнија тема. Постојала је до 1078. године када се последњи пут помиње у византијским изворима.

Ел-Мамун

Абу Џафар ал-Мамун ибн Харун (المأمون; Багдад, 14. септембар 786 — Тарс, 9. август 833) био је абасидски халиф.

Владао је од 813. до своје смрти 833. године. Био је познат као покровитељ културног успона у муслиманском свету.

Ал-Мамунов отац Харун ал-Рашид, је царство, које се простирало од северне Африке до Инда, као и титулу халифа препустио сину ал-Амину. Мамуну, који је био старији, али имао персијску мајку, препустио је управљање Хорасаном.

Амин се већ од првих месеци свог калифата суочава са озбиљнијим проблемима које му намеће његов брат Мамун. Мамунова мајка је била иранског порекла, те су нетрпељивост у односима између два брата продубљивали и њихови саветници. Најзад, након дужих сукоба, Амин је погубљен и калифат је преузео његов брат Мамун.

Одмах по очевој смрти је избио кратки грађански рат из кога је Мамун изашао као победник. Легитимитет његове власти није био једноставан, те се Мамун стално морао борити против разних завера.

Ел Авасим

Ел Авасим (арапски: اَلْـعَـوَاصِـم‎), "одбрана, утврђења"; једнина ал-ʿāсимах (арапски: اَلْـعَـاصِـمَـة‎, " заштитник ") је био арапски термин који се односио на муслиманску страну граничне зоне између Византијског царства и Омајадског и Абасидског калифата у Киликији, северној Сирији и Горњој Месопотамији. Основана је почетком 8. века, када се први талас муслиманских освајања завршен и трајла је до средине 10. века, када је била померена византијским напретком. Састојала се од напредних граница, које су чиниле ланац утврђених упоришта, познатог као Ат-Тугхур (арапски: الثغور; једнина Ат-Тагр (арапски: الثغر, "пукотина" или "отварање")), а задња или унутрашња подручја граничне зоне, која је позната као Ел 'Авасим. На византијској страни, муслимански упади су маршеве заустављани од стране установе клеисоура округа и акрита граничних стражара.

Термин Тугур се такође користио у границама Ал-Андалуза и Мавара Ел Нахра и током дуге историје се очувао у свакодневном говору, да би га Египатски Мамлуци оживили у 14. веку, када су подручја која традиционално обухватају Авасим и Тугур у северној Сирији и северни регион Еуфрата пошла под њихову контролу.

Идрисиди

Династија Идрисида је била арапска, шиитска династија у Мароку, која је владала од 788. до 974. године.

Кућа мудрости

Кућа мудрости (арап. بيت الحكمة; Bayt al-Ḥikma‎) била је велики интелектуални центар током исламског златног доба. Кућу мудрости је основао халифа Харун ел Рашид (владао 786-809), а свој врхунац је достигла под влашћу његовог сина Ел Мамуна (владао 813-833), који је заслужан за њено формално успостављање. Ел Мамун је такође заслужан за довођење многих познатих учењака да би размењивали информације, идеје и културу у Кући мудрости. Њено седиште било је у Багдаду од 9. до 13. века, а поред муслиманских учењака, чак и јеврејима и хришћанима је било дозвољено да уче овде. Поред превођења књига на арапски и њиховог очувања, учењаци из Куће мудрости су допринели и значајним оригиналним делима у различитим областима.Током владавине Ел Мамуна, изграђене су и астрономске опсерваторије, те је Кућа мудрости постала престижни центар за проучавање природних и друштвених наука у средњем веку, укључујући математику, астрономију, медицину, алхемију и хемију, зоологију, географију и картографију. Ослањајући се првенствено на грчке, али и сиријачке, индијске и персијске текстове, учењаци су прикупили изванредну колекцију светског знања, и изградили на њој своја открића. До средине деветог века, Кућа мудрости је имала највећу збирку књига на свету.Потпуно је уништена током монголске инвазије Багдада 1258. године.

Списак калифа

Следи списак личности које су носиле титулу калифа, врховног политичког и верског вође исламских држава познатих као калифати.

Техеран

Техеран (перс. تهران; Tehrān, IPA: [teɦˈrɔːn]) је главни и највећи град Ирана, седиште Техеранске покрајине и један од највећих градова света.

Смештен је на јужним обронцима масива Алборз, док је на југоистоку изложен пустињи Деште-Кевир. Клима у граду је полусува (степска) и континентална, а просечна годишња температура је 17,3°C. Иако се налази на истој географској ширини као и север Сахаре, његова надморска висина од 1000 – 1800 m и утицај северних планина зими резултирају двомесечним задржавањем снега. У односу на Друге светске градове сличне величине Техеран је врло зелен град с обзиром да се у њему налази између 700 – 800 добро одржаваних паркова.

Техеран је мултикултуралан град у којем осим већинских Персијанаца живе и на стотине хиљада припадника етничких мањина попут Азара, Курда, Мазандерана, Паштунаца, Балуџа, Туркмена, Јермена, Асираца, Арапа и Јевреја, а у граду се налази и 37 цркава, 29 синагога и пет зороастријских храмова ватре. Према последњем службеном попису становништва из 2006. године Техеран је имао 7.088,287 житеља, мада његова агломерација која укључује велеград Караџ и бројна насеља изван његове административне зоне (865 км²) броји око 12 милијуна људи.

Историја Техерана као града релативно је кратка с обзиром да је хиљадама година био малено насеље, мада је уско везана уз Рај који је континуирано насељен од око 6000. п. н. е. и с којим је непрекидно био у блиској интеракцији. Становници овог града населили су техеранске плодне вртове након разарајуће монголске инвазије у 13. веку, а данас је Рај саставни дио техеранског градског подручја. Техеран се као град први пут појављује у текстовима арапских и европских путописаца из касног средњег века, а развијао се као важна стратешка тачка током владавине сафавидске и зандијске династије. Након успона династије Каџара, одлуком Мухамед-хана из 1786. године Техеран постаје (38. по реду) главним градом Ирана.

Данас је Техеран далеко најважнији политички, економски, образовни, прометни и културни центар Ирана. У његовој околини налази се 50% иранских индустријских постројења, а одликује се и квалитетном градском односно развијеном ванградском прометном мрежом. Захваљујући малим стопама пореза, ниским ценама енергената и релативно високим платама, трошкови живота у Техерану врло су ниски и према западним проценама најјефтинија је метропола света. Техерански универзитет најстарији је у Ирану, а уз њега активно је и 50-ак других већих универзитета и факултета. Уз остале високе школе, академије и разне институте, Техеран броји више од 300 високообразовних установа. Град такође обилује и бројним културним објектима попут палата из каџарске и пахлавијске епохе, односно 60-ак разних музеја.

Неке од знаменитости овог мегалополиса по којима се истиче на светском нивоу су највећи базар, једна од најдужих улица, једна од најпрометнијих подземних жељезница односно највиших и најдужих жичара, највеће збирке краљевских драгуља и дела западних уметника у Азији, нека од најпосећенијих шијитских светишта, џамија с највишим минаретима, шести највиши највиши бетонски торањ, четврти највећи фудбалски стадион, најпопуларнији азијски фудбалски клуб, највећи приватни универзитет, једно од најквалитетнијих техничких универзитета, највећи азијски сајам књига, итд.

Храм Имама Резе

Храм имама Резе, (перс. حرم امام رضا) односно Храм Разави, јесте комплекс у коме се налази маузолеј Алија ибн Мусе Ал-Резе, осмог имама дуодецималних шиита. Овај комплекс који се налази у срцу града Мешхеда у покрајини Хорасан Разави у Ирану, за шиитске муслимане представља свето место и место ходочашћа.

У оквиру комплекса изграђеног око гробнице Алија ибн Мусе Ал-Резе налазе се и друге гробнице, затим џамије, тремови оивичени аркадама, дворишта, библиотеке и музеји. Северна џамија (изграђена 1033. године на страни узглавља гробнице имама Резе) и џамија Гохаршад (изграђена 1418. године у подножју гробнице) спадају у значајније историјске грађевине овог комплекса.

Најстарији делови храма потичу из периода око 1230. године. Током владавине династије Тимурида, истовремено са масовном обновом старих грађевина покрајине Хорасан у градовима Тусу, Херату и Нишапуру, посебна пажња била је посвећена и комплексу храма. Већина тада изграђених грађевина дочекала је доба владавине Сафавида који су наставили ширење храма, нарочито други Сафавидски шах Тахмасп I, (владао од 1524. до 1576. године). Постепено је, током векова, комплекс храма од некадашњих 12.000 m² достигао данашњу површину од скоро милион метара квадратних, што га чини једним од највећих верских објеката на свету.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.