Хариџити

Хариџити (арап. خوارج‎ — „Они који су отишли“[1], једн. خارجي) је појам који се описују муслимани који су испочетка подржавали ауторитет посљедњег праведног калифа Алије да би га касније одбацили. Први пут су се појавили у другој половини 7. вијека у данашњем јужном Ираку те испрофилирали у правац ислама различит и од сунита и од шиита.

Хариџити су, испочетка мотивисани политиком, развили доктрине које су их разликовале од сунита и шиита, а при чему се посебно истиче радикална верзија текфира према којој су сви остали муслимани невјерници који заслужују смрт. Хариџити су се кроз историју називали и Шурах (арап. الشُراة), дословно „купци“ по чиме се у контексту исламских списа и филозофије подразумијевало „они који су замијенили смртни живот (ел Dunјa) за други живот [са Богом] (ел Акирах)“, а то је израз који су хариџити користили и сами за себе.

Разлике између сунита, шијита и хариџита су сљедеће:

  • сунити вјерују да одлуке праведног калифа Алије нису оправдале ниједан облик побуне.
  • шиити вјерују да је имат (водство) било Алијино право, те да је владавина прва три праведна калифа (Абу Бекр, Омер и Осман ибн Афан) била неваљана.
  • хариџити инсистирају да сваки муслиман може бити вођа муслиманске заједнице те да има право дићи устанак против сваког владара који не поштује њихово тумачење ислама.

Од хариџита су данас преживјели једино ибади који живе у Оману, Занзибару и Сјеверној Африци и који за себе одбацују ознаку „хариџита“, називајуће се умјесто тога ahl al-ʿadl wa al-istiqama (арап. أهل العدل و الاستقامة — „Људи правде и усправљености“). Међу раним хариџитским групама је била харурити; позната по томе што је дозвољавала женама да буду имами и по томе да је њихов члан Abd-al-Rahman ibn Muljam био Алијин убица.

Извори

  1. ^ "Schisms and Heterodoxy among the Muslims", hosted on irfi.org
Калифат

Калифат или халифат (арап. Ḥilafa‎; — наслеђе) облик је владавине у ком је врховни владар законити наследник Мухамеда, изабран међу најпобожнијим и најобразованијим муслиманима. Такав облик владавине није наследан. Наслеђе муслиманских царстава, која су постојала у исламском свету, обично су описана као „калифати“. Калифат представља суверену државу свих муслиманских верника или уме.

У најранијим данима, први калифат, праведни калифат, показивао је елементе непосредне демократије (Шуре). У почетку су то водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијиског система који је он увео.

Сунитска грана ислама налаже да поглавара државе, калифу, треба да бирају муслимани или њихови представници. Следбеници шиитског ислама, сматрају да би калифа требало да буде имам којег је изабрао Бог (Алах) из Ахлу ел Бејт ( „породица куће“, Мухамедови директни потомци). Од краја периода Праведног калифата па све до 1924. године, калифатима су, понекад и више од једне у исто време, владале династије.

Прва од њих је била Умајадска династија, која је понекад била праћена и осталим династијама, а последња је Османска династија. Године 2014. је Исламска Држава у Ираку и Леванту прогласила себе за калифат и прогласила Абу Бакра ел Багдадијаа као свог калифу.

Наџдах ибн Амир

Наџдах ибн 'Амир ел Ханафи (арапски: نجدة بن عامر الحنفي‎‎) (преминуо 692.) успоставио је узурпиравши власт државу Хариџита у централној и источној Арабији у доба Омејада прије него што га је убио један од његових следбеника у 692.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.