Хабиб Бургиба

Хабиб Бургиба (арап: حبيب بورقيبة Ḥabīb Būrqībah; 3. август 19036. април 2000) је био први и доживотни председник Туниса, а његова владавина трајала је пуних тридесет година (1957—1987). Творац је независности Туниса и један од главних арапских лидера који се залагао за умереност у Арапском свету.[1]

Хабиб Бургиба
الحبيب بورقيبة
Bourguiba 1960
Хабиб Бургиба 1960.
Биографија
Датум рођења3. август 1903.
Место рођењаМонастир
 Француски Тунис
Датум смрти6. април 2000. (96 год.)
Место смртиМонастир
Тунис
Држављанствотуниско
Религијасунит
СупружникМатилда Лорен
Васила Бен Амар
ДецаХабиб Бургиба Јуниор
Хајер Бургиба (усвојен)
Професијаполитичар
УниверзитетУниверзитет у Паризу
Политичка
партија
Нео Дестур
Потпис
Signature Habib Bourguiba

Детињство и школовање

Бургиба је рођен у малом рибарском месту Монастиру, 100 mi (160 km) јужно од главног града Туниса, као осмо и најмлађе дете Али Бургибе, бившег поручника у војсци бега Туниса. У раној младости био је послат у Тунис на Садики колеџ, а средњу школу је завршио у Лицеју Карно у истом граду, где се упознао са француском културом и западним тековинама. Године 1924, отишао је у Париз на студије права и политичких наука на Сорбони и ступио у контакт са алжирским и марокански интелектуалцима и борцима за независност. Године 1927, оженио се својом газдарицом у Паризу, Матилдом Лорен и са њом добио сина јединца Хабиба Бургибу Јуниора.[1]

Политичка каријера

Као жестоки националиста и борац се за независност своје домовине, већ 1927. године се вратио у Тунис, где се бавио адвокатуром, основао националистичке новине и активирао у странци Дестур (Устав). Убрзо је постао разочаран лидерима странке, које је сматрао конзервативним и бојажљивим, па је 1934. године заједно са истомишљеницима основао нову странку Нео Дестур, у којој је изабран за генералног секретара. Бургиба је подстицао Тунижане да се супротставе колонијалним властима, па је често привођен и затваран, чак и на дуже време. У то време био је признат лидер у развоју националног покрета, са репутацијом инспиративног и ватреног говорника. После другог периода интернације, овог пута у француским војним затворима (1938—1942), Бургибу су ослободили Немци, желећи да добију његову потпору у Другом светском рату, али се њихов план није остварио. Дошавши у Тунис под немачком окупацијом, Бургиба је одбио да сарађује, јер је био уверен да ће Савезници на крају преовладати.[1]

Борба за независност Туниса

Bourguiba Bizerte
Хабиб Бургиба држи говор у Бизерти 1952.

Године 1945. године напустио је земљу и отишао у Египат, где је наставио да заговара независност Туниса. Путовао је по Европи, источној Азији, Блиском истоку и САД покушавајући да придобије симпатије и помоћ за своју идеју, користећи при том дипломатију несврстаних која ће му се касније исплатити. У Тунис се вратио 1949. године, када је партија Дестоур била заступљена у влади Туниса, и отпочела преговоре са Француском око уређења односа. Немајући никакав службени положај, Бургиба није учествовао у разговорима, који су донели врло мало напретка. Године 1951, отишао је у Париз где је радио на одблокирању процеса преговора, јер су штрајкови и демонстрације за независност Туниса, као и француска решеност да заштити интересе својих досељеника, страховито дизали тензије. Бургиба је поново ухапшен и притворен 1952. године, прво у Тунису, а касније у Француској. Међутим, 1954. године када су се туниски националисти окренули тероризму, француска влада отпочела је преговоре са Бургибом, признајући Тунису унутрашњу аутономију. Нова туниска влада, која је обухватала и Нео Дестоур, формирана је са јасним циљем да преговара о крају француске управе. Прва фаза тог процеса завршена је у јуну 1955. године, када је потписана Конвенција о унутрашњој аутономији, ограничавајући француску контролу у областима одбране и спољних послова. У даљим преговорима између Туниса и Француске потписан је протокол 20. марта 1956. године, који је имао снагу Споразума о независности. Следеће године постигнут је договор око евакуације француских трупа из земље (са изузетком једне базе у Бизерти), збачен је краљ Мухамед VIII ал Амин, укинута монархија, и проглашена република, а Бургиба је изабран за председника нове републике.[1]

Председник Туниса

Bourguiba Mahdia 11 Aout 1967 7
Хабиб Бургиба у Махди 11. августа 1967.

Године 1959. Нео Дестур је освојио свих 90 места у Народној скупштини и тиме самостално преузео власт и дужност одржавања мира у земљи. Због својих реформи, Бургиба је често упоређиван са турским државником Кемалом Ататурком. Покренуо је кампање описмењавања, бесплатног здравства, повисио старосно доба девојака за удају на 17 година, укинуо полигамију, озаконио развод брака. Војска је чврсто подређена цивилној власти, а администрација је прошла кроз процес тунисификације, јер су француски радници замењени колегама из Туниса.[1]

Бургибина спољна политика представљала је превагу прагматизма над идеологијом. На Западу је тражио економску и војну помоћ, али га то није спречавало да сарађује са не-западним земаљама у потрази за извозним тржиштима и билатералном трговином. Тежио је да одржи посебан однос са Француском, верујући да би требало да се искористи позитивно економско, културно и социјално наслеђе колонијализма. И поред велике кризе у односима Туниса и Француске, због туниске подршке ослобођењу Алжира, напада на француску базу у Бизерти и експропријације земљишта француских досељеника, Бургиба је углавном успевао да одржи срдачно пријатељство између две земље. Такође је радио неуморно како би успоставио добре односе са САД, у циљу технолошке модернизације Туниса. За разлику од осталих земаља Арапског света, Бургиба се залагао за умерен и конструктиван однос према Израелу, али је, ипак, подржао права Палестинаца и понудио Палестинској ослободилачкој организацији базу када је била протерана из Либана 1982. године.[1]

Повлачење са власти и крај живота

Mausolée de Bourguiba 02
Бургибина гробница у Монастиру, Тунис

Кад је реч о унутрашњој политици, Бургиба је све више постајао ауторитарна личност одвојен од базе своје странке, а обећање о политичкој либерализацији земље изоставио је да испуни. После серије бомбашких напада исламистичких елемената на његов вољени родни град Монастир, наредио је страшан напад на руководство Исламског покрета. Тунис се нашао на ивици политичке и економске кризе у новембру 1987. године када је Бургиба наредио нова суђења за 15 исламиста и тражио да њих 12 буде обешено. Овај последњи захтев уверио је и присталице Бургибе да се он више не понаша рационално, јер би извршење овог наређења довело до избијања грађанског рата. После неколико лекарских прегледа установљено је да је ментално неспособан да обавља своје дужности, што је довело до уставног удара којим је уклоњен са власти. Премијер Зин ал Абидин бен Али именован је само месец дана касније за новог председника Туниса. Последњих 13 година живота, Хабиб Бургиба провео је у кућном притвору, а умро је у 96. години. Након његове смрти 2000. године, проглашена је национална жалост, а сахрањен је у свом породичном маузолеју у Монастиру. [1]

Односи са Југославијом

Тунис је био чланица Покрета несврстаних, а Хабиб Бургиба близак у односима са председником Јосипом Брозом Титом, једним од оснивача Покрета. Југославија је пружила политичку подршку туниској борби за независност у оквиру организације УН, и била једна од првих земаља које су успоставила дипломатске односе са Тунисом.[2] Године 1965. Бургиба је постао почасни грађанин Београда.[3]

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Britanika, Habib Burgiba
  2. ^ Jugoslovensko - tuniski odnosi od 1956. do 1961. godine, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, diplomski rad, 2006.
  3. ^ Novosti, Titule samo po zasluzi

Спољашње везе

2000

2000. је била преступна година.

25. јул

25. јул (25.7.) је 206. дан године по грегоријанском календару (207. у преступној години). До краја године има још 159 дана.

3. август

3. август (3.08.) је 215. дан у години по грегоријанском календару (216. у преступној години). До краја године има још 150 дана.

6. април

6. април (06.04) је 96. дан у години по грегоријанском календару (97. у преступној години). До краја године има још 269 дана.

7. новембар

7. новембар (7.11.) је 311. дан године по грегоријанском календару (312. у преступној години). До краја године има још 54 дана.

Арапски свет

Арапски свет (арап. العالم العربي‎ al-ʿālam al-ʿarabī, званично: арап. الوطن العربي‎), познат као и Арапска нација (арап. الأمة العربية‎ al-ʾummah al-ʿarabīah), се састоји из земаља у којима се говори арапски језик и њихових становника на Блиском истоку.

Стандардна дефиниција арапског света обухвата 22 земље и територије Арапске лиге простирући се од Атлантског океана на западу до Арабијског мора на истоку, и од Средоземног мора на северу до Рога Африке и Индијског океана на југоистоку. Чини га укупно 422 милиона становника, с тим што више од половине чине људи млађи од 25 година.

Осећај арапског национализма се појавио у другој половини 19. века, заједно са другим националистичким покретима у оквиру Османског царства. Арапска лига је основана 1945. године да би представљала интересе Арапа, као и да би спровела политичко уједињење арапских земаља, пројекат познат по имену Панарабизам. Арапско пролеће крајем 2010. и почетком 2011. године је усмерено против влада и политичке корупције, заједно са захтевима са веће економске шансе и прилике за развоје.

Термин Арапски свет се не прихвата од стране оних који живе у овој области а не сматрају се Арапима, то јест, несемитских народа као што су Бербери и Курди, јер он подразумева да је цео регион по идентитету, популацији и пореклу арапски, иако је оригинална домовина Арапа Арапско полуострво. Овај термин такође одбијају да користе и неке семитске мањине као што су Маронити, Мизрахими, Асирци и тд. с обзиром да су они претходили Арапима у земљама као што су Ирак, Палестина и Сирија.

Божидар Боки Милошевић

Божидар „Боки“ Милошевић (Прокупље, 31. децембар 1931 — Београд, 15. април 2018) био је познати српски кларинетиста, шеф Народног оркестра Радио-телевизије Београд, професор музичке школе „Јосип Славенски” и члан Београдске филхармоније.

Галеб (брод)

Галеб или Брод мира је био школски брод Југословенске ратне морнарице и резиденцијална јахта коју је користио председник СФРЈ Јосип Броз Тито на својим бројним путовањима и за угошћивање бројних државника и познатих особа. Брод на подручју бивше СФРЈ, као и бројних држава чланица Покрета несврстаних, представља један од симбола бивше државе. Изграђен је 1938. године у Ђенови и поринут под именом RAMB III, а за потребе маршала Тита је реконструисан 1951. године. Током своје активне службе брод је променио три имена и три заставе под којима је пловио.

Доживотни председник

Доживотни председник или председник без ограничења трајања мандата је шеф државе који влада до смрти.

Један од најпознатијих инцидената републичких лидера за продужење свог мандата на неодређено време било је оно римског диктатора Гаја Јулија Цезара, који се сам прогласио за доживотног диктатора године 45. п. н. е. Овај потез су поновили многи државници, међу којима и француски генерал Наполеон Бонапарта, који је узео сличну титулу 1802. године. Од тада, многи диктатори су добили сличне титуле, било на сопствену власт или им је законодавство то омогућавало, a најчешће је то диктатор обасјан ауторитетом и култом личности.

Већина лидера који су прогласили себе доживотним председником, нису у ствари владала читав живот, јер је већина њих свргнута пре њихове смрти. Међутим, неки као што су Рафаел Карера, Франсоа Дивалије, Ким Ил Сунг, Ким Џонг Ил, Сапармурат Нијазов, Хосе Родригес Гаспар де Франсија и Јосип Броз Тито су успели да владају све до природне смрти. Додуше, било је и неуспешних покушаја самопрокламовања за доживотног председника, међу којима је најпознатији онај Мобуту Сесе Секоа, председника Заира.

Зин ел Абидин ибн Али

Зин ел Абидин ибн Али (арап. زين العابدين بن علي‎; Хамам Сус, Тунис, 3. септембар 1936 — Џеда, 19. септембар 2019) је био други по реду председник Туниса. Ту функцију је вршио од 7. новембра 1987, па све док није био приморан да се повуче са власти 14. јануара 2011. године. После повлачења са власти Зин ел Абидин ибн Али је отишао у Саудијску Арабију где је живео до краја живота.

Магреб

Магреб (المغرب العربي [al-Maġrib al-ʿArabī], понекад се такође преводи као Могреб), регија афричког континента која се налази северно од Сахаре, а западно од Нила. Обухвата западне земље Мароко, Западну Сахару (анектирао и окупирао Мароко), Алжир, Тунис, Либију и у мањем делу Мауританију.

Назив Магреб потиче из арапске речи, а значи „западно“. Овај назив раширио се током средњег века, у време кад су на Пиринејско полуострво стигли становници Магреба познати као Мавари.

Монастир (град)

Монастир (арап. المـنسـتير‎ [Monāstīr], лат. Ruspinum, енгл. Monastir, Tunisia), је град у источном Тунису на обали Средоземног мора. Налази се на врху малог полуострва између залива Хамамет и залива Ал-Мунастир.

Музеј Југославије

Музеј Југославије је музејска институција која сакупља, проучава и презентује различите предмете везане за историју Југославије. Основан је 1996. године одлуком Владе Савезне Републике Југославије, спајањем Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“ и Музеја Револуције у Музеј историје Југославије. До 2003. године био је самостална савезна организација, а након тога је прешао у надлежности Републике Србије. Априла 2013. је проглашен институцијом културе од изузетног значаја. Марта 2017. године је променио назив у Музеј Југославије.

У саставу музеја данас се налазе објекти — Кућа цвећа, Стари музеј и Музеј „25. мај“, укупне површине од 5.252 квадратна метра, као и парк површине 3,2 хектара.

Односи Србије и Туниса

Односи Србије и Туниса су инострани односи Републике Србије и Републике Тунис.

Панарабизам

Панарабизам је арапски пан-покрет који је био веома утицајан у 20. веку и који је тежио политичком и културном уједињењу Арапа, после дељења арапског света у више од 20 различитих држава од стане колонизатора. Слични покрети који су се појавили у другим крајевима света били су панафриканизам и паневропеизам.

Ислам игра врло важну улогу у овом покрету, као уосталом у свим арапским националистичким покретима, но исламизам је једна друга политичка струја на Блиском истоку.

Почасни грађани Београда

Звање почасног грађанина Београда уведено је 19. јула 1954. године. Иако су Јосип Броз Тито и Пеко Дапчевић, проглашени још 1945, односно 1947. године. Звање је додељивано све до 1985. године и то углавном високим страним државницима, који су били у посети СФР Југославији. Звање почасног грађанина је поново уведено, 2006. године.До сада су за почасне грађане Београда проглашени:

Пеко Дапчевић, генерал-пуковник ЈНА и народни херој - 20. октобра 1945. године

Фјодор Толбухин, совјетски маршал, Херој Совјетског Савеза, Херој Народне Републике Бугарске и народни херој Југославије - 25. маја 1947. године

Владимир Жданов

Јосип Броз Тито, председник СФРЈ и СКЈ - 25. маја 1947. године

Хајле Селасије, цар Етиопије - 22. јула 1954. године

Џавахарлал Нехру, премијер Индије - 1955. године

Гамал Абдел Насер, председник Египта - 1956. године

Нородом Сиханук, краљ Камбоџе - 1959. године

Леонид Брежњев, председник Президијума Врховног совјета СССР-а - 1962. године

Ахмед Бен Бела, председник НДР Алжира - 1964. године

Хабиб Бургиба, председник Туниса - 1965. године

Лал Бахадур Шастри, други премијер Индије - 1965. године

Едвард Кардељ, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој - 1970. године

Кенет Каунда, председник Замбије - 1970. године

Едвард Гјерек, председник Уједињене радничке партије Пољске - 1973. године

Николаје Чаушеску, председник НР Румуније и генерални секретар ЦК КП Румуније - 1976. године

Хуа Гуофенг, премијер НР Кине и генерални секретар ЦК КП Кине - августа 1978. године

Џабир ел Ахмед ел Сабах, кувајтски емир - 1981. године

Франсоа Митеран, председник Француске - 1983. године

Ким Ил Сунг, председник ДНР Кореје - 1984. године

Ли Сјенњен, председник НР Кине - 1984. године

Мигел де ла Мадрид, председник Мексика - 1985. године

Џулијус Њерере, председник Танзаније - 15. марта 1985. године

Нелсон Мандела, председник Јужноафричке Републике - 15. маја 2007. године

Мигел Анхел Моратинос, министар спољних послова Шпаније - 6. октобра 2009. године

Тадаши Нагаи, амбасадор Јапана у Србији - 7. јуна 2010. године

Ли Кећанг, премијер Кине - 2014

Торвалд Столтенберг, норвешки политичар - 2015

Никита Михалков, руски редитељ - 2015

Петер Хандке, аустријски писац - 2015

Арне Санес Бјернстад, амбасадор Норвешке у Србији - предложен 2016

Прва конференција Покрета несврстаних

Прва конференција Покрета несврстаних, позната и као Београдска конференција, одржана је од 1. до 6. септембра 1961. године у Београду, тада главном граду Федеративне Народне Републике Југославије. Историјски значај Београдске конференције је у томе што је први пут окупила државнике несврстаних земаља и формулисала изворне принципе и циљеве политике и покрета несврстаних као независног, ванблоковског и глобалног фактора у међународним односима.

Конференција је главну пажњу посветила очувању светског мира, проблемима разоружања, колонијализма и економског развоја. Усвојена су три документа: Декларација шефова држава и влада, Изјава о опасности од рата и Апел за очување светског мира. Два писма истог садржаја, упућена су председнику Савета министара Совјетског Савеза, Никити Хрушчову, и председнику Сједињених Америчких Држава, Џону Кенедију, који су у тим тренуцима били у сукобу који је познат као Хладни рат.

У складу са усвојеним „критеријумима несврстаности“, државе учеснице су се обавезале да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила.

Конференција у Београду није била место на коме је рођен покрет несврстаности, али одлуке које су донете недвосмислено су показале да идеја која је окупила председнике држава и влада ванблоковских земаља представља алтернативни концепт блоковима и блоковској подели света.

Тунис

Тунис (раније Тунизија, од франц. Tunisie; арап. تونس‎ [ Tūnis], берберски: ⵜⵓⵏⵙ [Tunes]), званично Туниска Република (арап. الجمهورية التونسية‎ [ al-Jumhūrīya at-Tūnisīya]), магребска је држава у северној Африци, која се на северу и на истоку граничи са Средоземним морем. На западу има границу с Алжиром (965 km) и на југоистоку с Либијом (459 km). Име државе долази од имена главног града Туниса, који се налази на северу земље.

Око 40% територије земље покрива сахарска пустиња, док је остатак земље веома плодан. Овај простор је колевка картагинске цивилизације и житница Римског царства.

Од 1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних организација укључујући Арапску лигу, Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских држава.

25. јул 1957 — 7. новембар 1987.
Претходникпозиција установљена,
Мухамед VIII ал Амин, као краљ Туниса
НаследникЗин ал Абидин бен Али
председник владе Краљевине Тунис
15. април 1956 — 25. јул 1957.
ПретходникТахар Бен Амар
НаследникБахи Ладгам

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.